ВРЕМЕ КАДА РЕЧ „СРБИН“ НИЈЕ СМЕЛА ДА СЕ КАЖЕ!

Гордана Гоца Павловић
17. Oktober um 09:38
Српска књижевница Гордана Павловић
Из књиге „Завештање мом српском роду“ ( све информације око продаје преко порука)
ВРЕМЕ КАДА РЕЧ „СРБИН“ НИЈЕ СМЕЛА ДА СЕ КАЖЕ!

Први светски рат је од самог свог почетка разоткрио своје лице зла и таме, која се спремала Србима и свему ономе што се звало српским. Мало је говорено и јако мало се зна о злочинима Бугара на тлу Србије у том периоду. Терор и геноцид над Србима започет је спровођењем бугарске политике, под начелом да треба истребити што више Срба, а оно што преостане бугаризовати.
Изјава председника бугарске владе, у то време, то јасно доказује:
„Може се Србија обновити, може и да се Србија повећа после рата, али у Србији више неће бити Срба!“
Која количина мржње је избијала из ове реченице, а оно што се припремало становништву имало је језив карактер!
Српски језик, српска црква, књиге-поготово историјске, споменици културе су први били на удару. Све што је носило обележје српства је уништавано и спаљено. Отворене су бугарске школе. Састављани су спискови свештеника, интелектуалаца, угледних и учених Срба. Ти људи су били први за одстрел. Они који су одведени у логоре у Бугарској: Сливен, Стара Загора, Ђумурџана, тешко да су се икада вратили.
Моја деца носе у себи топлу, јужњачку крв по оцу и мој је дуг према њима да оставим записане историјске чињенице, које неће наћи ни у једном уџбенику током школовања. Зашто и због чега нека се питају они који су надлежни за то!
Сурдулица- Кланица
Јужна Србија има своју посебну лепоту, а највише због људи који ту живе, меке душе и дивног, здравог смисла за хумор. Али те 1915.- 1916. сваки осмех је замро…
У Сурдулицу, која је увелико била окупирана од стране Бугара, 14. октобра 1915. године, доведена је група коју су чинили младићи, обучени у сељачка одела. Срби, махом из Владичиног Хана. Нису их увели у саму Сурдулицу, већ у место Калифер. Не зна се који је био лепши и паметнији. Те исте ноћи, са првим мраком, њихова младалачка срца су престала да куцају. Бугари им одузеше право на живот, на љубав, на потомство. Народ им је дао име „40 мученика“…
Група свештеника стиже у Сурдулицу 18. новембра 1915. године. Међу њима прота Стева Комненовић, који је у Лесковцу поздравио Бугаре, упутио им добродошлицу, сматрајући их словенском браћом. Злотвори су му узвратили тако што су га сатима мучили, а онда живом ишчупали језик. Тек после су га убили. Заједно са њим доведени Трандафило Т. Коцић-ђакон и учитељ, Јосиф Поповић-образовани свештеник, Михајло Игњатовић-цењени свештеник који је завршио богословију у Београду, Марко Јоковић-учитељ и други, мучени су до изнемоглости. Јахали су их, понижавали и тукли кундацима као стоку.
Сурдулица се претварала у кланицу, а Дубока долина, Занкова ливада, Влашка дол, Калифер, Радичева њива, Романовачки поток, Дубрава, Јелашица, Корбевачка река и околина постала је гробље невиних Срба.
Убијање је настављено. Само поглед је могао да кошта некога живота. Убијано је старо, младо, жене, деца. Бугари су највише волели да користе бајонете. Формирали су тајне одреде, који су свако вече слали у смрт недужне. Многи Срби, које су доводили из околине или из других удаљенијих крајева, нестајали су ноћу. Говорено им је да иду у логоре. Већина никада није стигла даље од кланице у Сурдулици. Свака киша је откривала лешеве, недостојно закопане. Испливавали су на површину, из плитких гробова, а са њима излазила је на видело истина о страдању.
Бугарска имена која ће остати заувек упамћена због злодела који су починили су: Нестор Симеунов- резервни поручник, Стојан Јуруков-резервни потпоручник, Др.Пејев-лекар, Тодор Витанов-резервни поручник, Минчев и Кирчов-поручници. Јурков и Кирчов су властитим рукама заклали велики број Срба, а Минчев је био познат по својим речима „да може он би једним потезом сабље све Србе поморио“.
Бугарски војници који су сваке вечери спроводили Србе до ливада смрти, често су се такмичили међу собом у начину и по броју убијених. Роми, чији је задатак био закопавање мртвих, причали су о сликам које су затицали на тим местима и неописивим страхотама. Пре убистава скидали су људе и узимали од њих све што се могло, личну гардеробу, кошуље, које су после продавали. Дешавало се да јадне жене препознају одећу својих мужева или синова. На њима трагови крви, подеротине од бајонета или рупе од метака. Знале су супруге и мајке да их више нема, па су очајнички желеле бар те кошуље да имају… Туго непреболна!
Поједини бугарски војници су тврдили да је за кратко време у Сурдулици и њеној околини убијено преко 2000 Срба…
Сам живот, ако се то може назвати животом, је био строго одређен правилима, чије је и најмање кршење значило смрт. Забрањено је било светло, свако кретање са падањем првог мрака, никакав глас из кућа се није смео чути. Међутим, људи су се и поред забрана пели на таване, одакле су могли јасно видети како Бугари сваке ноћи одводе људе са повезом на очима путем, везани по двоје или десеторо, не дозвољавају им да говоре и пожурују их. После тога би се чули или меци, јечање, јаукање. И онда би све утихнуло. Крвници су се враћали, прали ножеве и бајонете од невине српске крви. Учињени грех нису могли опрати, ни сакрити.
Имена многих жртава се знају, али много њих је уписано као број. Те језиве бројке мртвих, недужних Срба и сада роморе у Романовском потоку.
Време када реч Србин није смела да се каже остало је у сећању становника Сурдулице, Врања, Владичиног Хана и околине и пренето је причама са колена на колено.
Језива истина о страдањима људи тог краја не сме бити заборављена, али не сме бити ни поновљена. Највећа опасност за људски род јесте када се дозволи да се развије клица мржње и зла према другом народу или нацији. Сваки народ мора да зна своју историју, да памти хероје, а још више невине жртве, како никада више не би дошло до тога. Сваки народ мора да призна истину, иако је она често болна и тешка.
Једино тако се можемо ослободити стега прошлости и градити лепшу будућност. Време је неумитно, пролази и за собом оставља трагове. Код нас Срба, оставило је много крвавих стопа, превише невиних жртава којима дугујемо одавање почасти и чување од заборава. С вером у Бога и уз молитву за смирај њихових душа, запалити свеће и научити младе нараштаје да извуку поуке, како им се не би историја поновила, како не би доживели да не смеју да кажу да су Срби!
https://www.facebook.com/knjiganadar/photos/a.388601017959561.1073741827.388593544626975/910053135814344/?type=3&theater

Српска књижевница Гордана Павловић
Из књиге „Завештање мом српском роду“ ( све информације око прода…

Kommentar verfassen

Trage deine Daten unten ein oder klicke ein Icon um dich einzuloggen:

WordPress.com-Logo

Du kommentierst mit Deinem WordPress.com-Konto. Abmelden /  Ändern )

Google Foto

Du kommentierst mit Deinem Google-Konto. Abmelden /  Ändern )

Twitter-Bild

Du kommentierst mit Deinem Twitter-Konto. Abmelden /  Ändern )

Facebook-Foto

Du kommentierst mit Deinem Facebook-Konto. Abmelden /  Ändern )

Verbinde mit %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

%d Bloggern gefällt das: