ВРЕМЕ КАДА РЕЧ „СРБИН“ НИЈЕ СМЕЛА ДА СЕ КАЖЕ!

Гордана Гоца Павловић
17. Oktober um 09:38
Српска књижевница Гордана Павловић
Из књиге „Завештање мом српском роду“ ( све информације око продаје преко порука)
ВРЕМЕ КАДА РЕЧ „СРБИН“ НИЈЕ СМЕЛА ДА СЕ КАЖЕ!

Први светски рат је од самог свог почетка разоткрио своје лице зла и таме, која се спремала Србима и свему ономе што се звало српским. Мало је говорено и јако мало се зна о злочинима Бугара на тлу Србије у том периоду. Терор и геноцид над Србима започет је спровођењем бугарске политике, под начелом да треба истребити што више Срба, а оно што преостане бугаризовати.
Изјава председника бугарске владе, у то време, то јасно доказује:
„Може се Србија обновити, може и да се Србија повећа после рата, али у Србији више неће бити Срба!“
Која количина мржње је избијала из ове реченице, а оно што се припремало становништву имало је језив карактер!
Српски језик, српска црква, књиге-поготово историјске, споменици културе су први били на удару. Све што је носило обележје српства је уништавано и спаљено. Отворене су бугарске школе. Састављани су спискови свештеника, интелектуалаца, угледних и учених Срба. Ти људи су били први за одстрел. Они који су одведени у логоре у Бугарској: Сливен, Стара Загора, Ђумурџана, тешко да су се икада вратили.
Моја деца носе у себи топлу, јужњачку крв по оцу и мој је дуг према њима да оставим записане историјске чињенице, које неће наћи ни у једном уџбенику током школовања. Зашто и због чега нека се питају они који су надлежни за то!
Сурдулица- Кланица
Јужна Србија има своју посебну лепоту, а највише због људи који ту живе, меке душе и дивног, здравог смисла за хумор. Али те 1915.- 1916. сваки осмех је замро…
У Сурдулицу, која је увелико била окупирана од стране Бугара, 14. октобра 1915. године, доведена је група коју су чинили младићи, обучени у сељачка одела. Срби, махом из Владичиног Хана. Нису их увели у саму Сурдулицу, већ у место Калифер. Не зна се који је био лепши и паметнији. Те исте ноћи, са првим мраком, њихова младалачка срца су престала да куцају. Бугари им одузеше право на живот, на љубав, на потомство. Народ им је дао име „40 мученика“…
Група свештеника стиже у Сурдулицу 18. новембра 1915. године. Међу њима прота Стева Комненовић, који је у Лесковцу поздравио Бугаре, упутио им добродошлицу, сматрајући их словенском браћом. Злотвори су му узвратили тако што су га сатима мучили, а онда живом ишчупали језик. Тек после су га убили. Заједно са њим доведени Трандафило Т. Коцић-ђакон и учитељ, Јосиф Поповић-образовани свештеник, Михајло Игњатовић-цењени свештеник који је завршио богословију у Београду, Марко Јоковић-учитељ и други, мучени су до изнемоглости. Јахали су их, понижавали и тукли кундацима као стоку.
Сурдулица се претварала у кланицу, а Дубока долина, Занкова ливада, Влашка дол, Калифер, Радичева њива, Романовачки поток, Дубрава, Јелашица, Корбевачка река и околина постала је гробље невиних Срба.
Убијање је настављено. Само поглед је могао да кошта некога живота. Убијано је старо, младо, жене, деца. Бугари су највише волели да користе бајонете. Формирали су тајне одреде, који су свако вече слали у смрт недужне. Многи Срби, које су доводили из околине или из других удаљенијих крајева, нестајали су ноћу. Говорено им је да иду у логоре. Већина никада није стигла даље од кланице у Сурдулици. Свака киша је откривала лешеве, недостојно закопане. Испливавали су на површину, из плитких гробова, а са њима излазила је на видело истина о страдању.
Бугарска имена која ће остати заувек упамћена због злодела који су починили су: Нестор Симеунов- резервни поручник, Стојан Јуруков-резервни потпоручник, Др.Пејев-лекар, Тодор Витанов-резервни поручник, Минчев и Кирчов-поручници. Јурков и Кирчов су властитим рукама заклали велики број Срба, а Минчев је био познат по својим речима „да може он би једним потезом сабље све Србе поморио“.
Бугарски војници који су сваке вечери спроводили Србе до ливада смрти, често су се такмичили међу собом у начину и по броју убијених. Роми, чији је задатак био закопавање мртвих, причали су о сликам које су затицали на тим местима и неописивим страхотама. Пре убистава скидали су људе и узимали од њих све што се могло, личну гардеробу, кошуље, које су после продавали. Дешавало се да јадне жене препознају одећу својих мужева или синова. На њима трагови крви, подеротине од бајонета или рупе од метака. Знале су супруге и мајке да их више нема, па су очајнички желеле бар те кошуље да имају… Туго непреболна!
Поједини бугарски војници су тврдили да је за кратко време у Сурдулици и њеној околини убијено преко 2000 Срба…
Сам живот, ако се то може назвати животом, је био строго одређен правилима, чије је и најмање кршење значило смрт. Забрањено је било светло, свако кретање са падањем првог мрака, никакав глас из кућа се није смео чути. Међутим, људи су се и поред забрана пели на таване, одакле су могли јасно видети како Бугари сваке ноћи одводе људе са повезом на очима путем, везани по двоје или десеторо, не дозвољавају им да говоре и пожурују их. После тога би се чули или меци, јечање, јаукање. И онда би све утихнуло. Крвници су се враћали, прали ножеве и бајонете од невине српске крви. Учињени грех нису могли опрати, ни сакрити.
Имена многих жртава се знају, али много њих је уписано као број. Те језиве бројке мртвих, недужних Срба и сада роморе у Романовском потоку.
Време када реч Србин није смела да се каже остало је у сећању становника Сурдулице, Врања, Владичиног Хана и околине и пренето је причама са колена на колено.
Језива истина о страдањима људи тог краја не сме бити заборављена, али не сме бити ни поновљена. Највећа опасност за људски род јесте када се дозволи да се развије клица мржње и зла према другом народу или нацији. Сваки народ мора да зна своју историју, да памти хероје, а још више невине жртве, како никада више не би дошло до тога. Сваки народ мора да призна истину, иако је она често болна и тешка.
Једино тако се можемо ослободити стега прошлости и градити лепшу будућност. Време је неумитно, пролази и за собом оставља трагове. Код нас Срба, оставило је много крвавих стопа, превише невиних жртава којима дугујемо одавање почасти и чување од заборава. С вером у Бога и уз молитву за смирај њихових душа, запалити свеће и научити младе нараштаје да извуку поуке, како им се не би историја поновила, како не би доживели да не смеју да кажу да су Срби!
https://www.facebook.com/knjiganadar/photos/a.388601017959561.1073741827.388593544626975/910053135814344/?type=3&theater

Српска књижевница Гордана Павловић
Из књиге „Завештање мом српском роду“ ( све информације око прода…

МЕКШЕ ТУРСКА МЕКШЕ

Траг у времену без црног шешира

МЕКШЕ ТУРСКА МЕКШЕ

(Ко се то разиграо коњима по Баалкану)

Турска се никада није одрекла Балкана, посебно Босне и Рашке области, као и делова Црне Горе. На идеју и по налогу бившег шефа турске дипломатије и председника Владе Давутоглуа, Угљанин и Нурковић (паше и вође муслиманског живља у Србији и Црној Гори), основали су аутономну покрајину Санџак. Иако такав пример не постоји у свету да се од територија две суверене земље (које додуше немају државу) прави трећа, црногорско руководство је то оснивање прпратило уз честитке, а српско је „мудро“ ћутало. Дакако, разни Чанкови су подржали оснивање аутономије. Апсурдно је зато је и могуће, да ни масмедији у Србији нису пропратли тај политички безобразлук.

Угљанин је поручио: „Аутономију Санџака смо већ представили у Бриселу и наставићемо даље са формирањем органа Санџака као модерне прекограничне регије“ (читај државе, прим. ККС). Познати верски и политички мешетар Зукорлић је изјавио да би „Пљевља требало прогласити за главни град те аутономије“ (о оснивању аутономије види текст под насловом: „Црне приче из црног шешира“). Заговорници аутономније су ученици Адолфа Хитлера, који је у чувеном делу, „Моја борба“ учио како се отимају територије и друге земље: „…кида се комадић по комадић онако како се једе кобасица“.

Србија никда не би требало да заборави изјаве већ споменутог Давутоглуа. Његов говор у Бањалуци био је последња опомена свеколиком српском народу: „Било смо, сада смо, бићемо овде заувек“. Додао је да говори у име Турске, турског народа и турског председника, управо тог Ердогана. Један дипломата га је питао како је допутовао, а Турчин је одговорио: „На коњу, ми смо долазили на коњима и доносили културу“ (само је заборавио да каже да је под том културом подразумевао набијање на колац, данак у крви, силовања, сечу сабљом и разбијањем топузом људских глава, геноцид над многим народима, пљачкање, узимање харача, уништавање културе и цивилизације хришћанских народима и др. прим. ККС).

Та фигура са разиграним коњем алатаом није била примерена једном министру спољних послова, к томе академику. Његови ставови били су опаснији од свих зала које су Османлије починили пуних 624 године, јер су изговорени у ХХI веку. У свакој земљи, која има одговорност према свом народу, таквог се госта стрпа у први авион, односно најури скробавом метлом. Напротив, дочекиван је у више наврата као драги гост, посебно када је долазио у Н. Пазар да мири Љајића и Угљанина и помирио их је.

Турска и Еродаган су у овим временима у тешком политичком, економском, културном, социолошком и сваком другом, положају. У Турској царују османлијске методе унутрашњег обрачунавања, имају преке судове и најмонструозније затворе на свету, масмедији су у мраку, у једну реч, Ердоган је свео турско друштво на лично. Зато су Европа и Империја зла буквално отписале Ердогана као, како кажу, аутократског владара и диктатора. Да Турска није у НАТО-у, предузели би неке мере, а можoда би је и бомбародвали.

Чињеница је да Турска није политичка држава већ, пре свега, верска, религиозна, што је Ердоганова заслуга (Ататурк се преврће у гробу, као велики реформатор, извео је Турску из Средњег века и османлијског мрака, одвоио је религију од државе, забранио фес и фереџу, вратио Аја Сифију православљу, преселио главни град у Анкару, увео латинично писмо, односно укинуо арабицу, еманциповао жене, увео европску моду, политику вестеризације и др). Ердоган не дозвољава еманципацију државе, која се може еманциповати од религије чак када је претежна већина религиозна. Аналогно томе, Ердоган иде у освајање балканских земаља, посебно Србије, управо преко муслимана на верској основи и на основу Курана у коме су дозвољене најмонструозније методе, ради заштите ислама.

Европске земље не могу помоћи опозицији у Турској, када су станоивници ЕУ у политичком заробљеништву. Та и таква ЕУ беспомоћно посматра Турску и Ердогана, који вређа европске земље и европске политичаре. ЕУ мора донети одлуку о прекиду тзв. приступних преговора са Турском, ако жели да сачува какав такав ауторитет. Уосталом, Турска није европска земља, већ азијска. То што су у давним временима европске државе, посебно Ватикан и Енглеска, дозволиле да Османлије пређу преко Босфора, заузму Константинипољ и прогласе га Истамбулом (главним градом), поробе хришћанске земље (урота против правослабвља која је и данс на снази) и изврше сва набројана зла, требало би да буде поука у свим временима и свим генерацијама. Нема никакве разлике између Сулејмана величанственог и Ердогана који се понаша као султан.

Е, сада се поставља питање, шта се то догађа у земљи Србији. Зашто су владари унесрећене Србије у кратком временском периоду направила два непромишљена и неопростива диполоматска корака (има и безброј других, посебно је трагикомично понашање и изјаве министра спољних послова и не само његове): сусрет првог човека Србије и разговор са једним од највећих србомрзаца, финансијера домаћих србомрзаца, једног од најопаснијим заговорника расткања Србије, њеног националног бића, брисања са мапе Европе, Сорошем, а одмах затим са Ердоганом, коме су малтене свуда у Европи и свету врата затворена.

Шта то умишљају српске вође, да су Путини, да је Србија Русија. Након што је Турска срушила руски авион и упетљала се као НАТО земља у Сиријску трагедију, Путн је позвао Ердогана и у четири ока му одржао лекцију, запоријетивши да ће ту његову земљу сурово казнити. Да би Ердоган, колико толико, сачувао образ, сусрете с Путином је јавно покривао економским договорима. Постоји и други разлог због чега Русија није прекинула дипломатске и сваке друге односе са Турском, али о томе другом приликом.

Након што је простро црвени тепих под ноге Турчину, домаћин је изјавио: „Данас имам част да се захвалим председнику Ердогану на посети, и да кажем грађанима обе земље да сам веома задовољан споразумима и разумевањем две земље, да ћемо градити све боље и боље односе. Србија осећа Турску као пријатеља, тако смо се понашали, тако ћемо се понашати. Није ово 1389. година, ово је 2017. и желимо најбоље могуће односе са Турском. Србија је била једна од првих земаља која је стала у одбрану институција у Турској када је покушан пуч, у одбрану легалних и легитимно изабраних органа. Званични органи Србије стали су на страну легално и легитимно изабраних органа Турске и председника Ердогана, не зато што нам је нешто било потребно, већ зато што сматрамо да грађани само на изборима могу да одлуче о будућности“.

Дигресија: морам да подсетим, иако је то у нормалним земљама позтнато и деци у вртићима, да када председник неке земље (председник Владе, министар) долази у посету другој, праве се одвојено програми посете. Земља домаћин и земља из које долази гост, програм најприје ускладе на унутрашњем планау (што у Србији није случај још од 2000. године, зато постји стотину спољних политика), а онда се усаглашавају на међудржавном плану (понекад то усаглашавање дуго траје, посебно када земље имају велике међусобне проблеме) и на сонову усаглашеног програма обавља се посета.

Програм убухвата сваки корак госта и домаћина у време трајања посете, протокол и церемонијал (ко дочекује госта, где гост борави, да ли посећује неке делове земље у коју је допутовао, да ли су дозвољени сусрети са представницима опозиције, да ли ће гворити у Праламенту, домаћину се достави пре посете садржај гоивора) и низ других прецизних договора, укључујући и јеловник.

Најаважнији део програма су политички ставови на билатералном и међународном палану, од којих се у току посете не сме одступати (пригодан је пример посете малђег Буша Кини, који је започео разговор са кинеским предсдником о људским правима, с нагласком да Кинези због крађа и дроге вешају јавно на трговима, Кинески пресденик га је прекинуо и рекао да га на писти аеродрома чека авион). Било је примера и биће да се посета не реализује, откаже, због дијаметрално супротних ставова. У саопштењу о отказивању посете не откривају се прави разлози (углавном се наводи болест једног од председника).

Ако се анализира цитирана изјава домаћина и стотине другх изјава (није штедио ни речи ни осмехе, довео је на дочек комплетну владу, што није уобичајено по протоколу, чак је довео мамурног и несипаваног Дачића ), поставља се питање, да ли је домаћин те изјаве ускалдио на унутрашњм плану, или их сипа „из рукава“ онако како му у својој разиграности моментално дођу у памет, односно поствља се најприје круцијално питање да ли је домаћин било кога консултовао да дође до ове, за српски народ, понижавајуће посете, посебно да се у програм унесе посета Н. Пазару (нисам знао до сада да тамо живе Турци). Копа по српским ранама и каже: „Није ово 1389 година“. То је у праву. Вођа, односно домаћин, не зна да Срби нису под воћством кнеза Лазара поражени на Косову те године, али су под његовим воћством поражени 2017., јер Ердоган, без испаљеног метка, сабље, топуза, уводи ислам у Србију и прави од ње санџак. Тужно је било гледати у XXI веку забрађену султанију и забраћене девојке и жене у Н. Пазару.

Без обзира какаво мишљенје имам о тој старој уседелици Европи, о црној рупи ЕУ, надам се у Бога да ће овога пута бити паметнија (иако има диктаторчића којима је Ердоган узор) смекшати Турску, да ће ускратити кредите Турској у износу од девет милијарди, да ће указати грађанима Европе (посебно Србима који су „стали у одбрану институција Турске“ и Ердоганово проглашење за султана и аутократско понасшање), на фашистичка суђења, прогоне и враћање у Средњи век. Турска никада не би смела постати чланица ЕУ.

На карају, ово је друга, кудикамо опаснија најезда исламиста, након оне у организацији Исилиса. И тада су се једино српске вође хвалили (чак у УН) како су отворили границе, последице још нису сагледали. Сада се поново поносе са исламистима – Ердоганом и Турцима, примили су их као рођену браћу. Трећа најезда исламиста, која ће уследити у пролеће следеће године, докрајчиће исламизацију Србије.