ШЕРИФ БАСИУНИ: АКО МОЖЕ, НЕКА ПОЧИВА У МИРУ

SREBRENICA HISTORICAL  
 PROJECT 
Postbus 90471,
2509LL
Den Haag, The Netherlands
+381 64 403 3612  (Serbia)
____________________________________________

ШЕРИФ БАСИУНИ: АКО МОЖЕ, НЕКА ПОЧИВА У МИРУ

Пише: Стефан Каргановић

Пре нешто више од десетак дана (25. септембра) у пределе доњег света, резервисане за оне који су обрукали правну струку, преселио се заувек проф. Шериф Басиуни, један од утемељивача из сенке карикатуралне правосудне установе познате под називом „Хашки трибунал.“ Као што је постало ритуал у сличним ситуацијама, Басиунијев одлазак пропраћен је екстравагантним похвалама и крокодилским сузама свих које је овај осредњи професор исламског права египатског порекла, на подједнако осредњем правном факултету De Paul у Чикагу, током своје услужне каријере – не мало задужио.

Карактеристичан је излив пијетета у некрологу „Вашингтон Поста,“ где за преминулог дословце стоји да је, ни мање ни више, био „отац међународног кривичног права.“[1] Када се има у виду да „Вашингтон Пост“ слови за медијску платформу исте агенције којој је по свој прилици и покојник био близак, овако великодушни хвалоспеви и не делују претерано зачуђујуће. Али можда су колеге из „Њујорк Тајмса“ – макар се радило о фројдовском лапсусу – ипак ненамерно духовито и боље погодили суштину када су уваженог покојника назвали „кумом“ (godfather)[2] области права за које је његово име било медијски везано, али којом се он уствари није, осим одкада је био регрутован и у завршној фази своје каријере, стручно и систематски бавио.

Ваља ипак нагласити да је Шериф Басиуни био професор исламског, а не неког другог права. То је часна област научног истраживања али га не квалификује да буде ни „отац“ ни „кум“ неке друге гране правне науке. Али, наравно, у глобалном друштву где Мадона и сестре Кардашијан бивају проглашене за уметнице, зашто и Шериф Басиуни не би могао бити промовисан у научника џиновског формата из области међународног кривичног права?

Већ по меланхоличном тону вести на интернет презентацији Хашког трибунала о Басиунијевом упокојењу[3]даје се закључити о ванредном значају покојника. Басиуни је, сазнајемо тамо, одиграо „водећу улогу у оснивању Трибунала,“ између осталог тако што је председавао комисији која је 1992 – 1994. израдила извештај Савету безбедности о кршењу људских права на територији бивше Југославије, чему је непосредно уследило усвајање Резолуције 827 захваљујући којој је Трибунал био основан. У саопштењу Трибунала се не наводи, али вреди додати, и то да је Басиуни био главни чинилац и у састављању статута Хашког трибунала. У том погледу, право „очинства“ му се ни у ком случају не би могло оспорити. Пракса у чијем успостављању је проф. Басиуни непосредно учествовао условила је низ правних исхода за које би многи рекли да су бизарни, или у најмању руку удаљени од уобичајеног концепта праведности, као што је 2008.  године, пред Хашким трибуналом, била ослобађајућа пресуда изречена Насеру Орићу. 

Подсећамо да се реприза те хашке фарсе одиграла у Сарајеву управо ових дана, када је Орић поново ослобођен, овог пута пред Судом за ратне злочине БиХ, клонираном по узору на Хашки трибунал, коме је покојник, као што смо видели, својевремено кумовао.

Од како се на сукобу на простору бивше Југославије деведесетих година доказао и стекао признање и славу, проф. Басиуни је, као што је у тим круговима уобичајено, постао стални играч, permanent asset, те је био употребљен као оперативац и „ауторитет“ и у другим кризним ситуацијама, као што су Либија[4] и Бахраин[5]. Али Басиунијева методологија примењивана у тим случајевима, у поређењу са начином како је приступио састављању извештаја и приписивању одговорности за  дешавања у бившој Југославији 1992 – 1994, што је кључно утицало на одлуку да се формира Хашки трибунал и све што је из тога уследило, тешко да би се могли драстичније разликовати.

Проф. Едвард Херман и његова истраживачка група то овако описују у својој студији „Масакр у Сребреници: докази, контекст, политика,“[6] која је у издању Историјског пројекта Сребреница била преведена и објављена на српском 2011. године:

„Шериф Басиуни, вођа експертске комисије УН, египатски стручњак за исламско право који је предавао на правном факултету универзитета ДеПол у Чикагу, у завршном извештају експертске комисије није ни поменуо Орићеве убилачке нападе на околну популацију, иако је на располагању имао форензичке доказе из обимних извештаја др Станковића.

„Ћутање Басиунијеве комисије о Орићу и шаблон оптужби пред Трибуналом одсликавају политичке циљеве Америке, која је доминирала у Савету безбедности када се радило о Босни и која је Трибунал сматрала још једним оружјем које се може мобилисати у корист босанске владе, а не непристрасним судским телом. Пошто су САД и друге сталне чланице Савета безбедности имале право вета, рад Трибунала је био инхерентно политички, па су чак и најбесрамнији злочини муслиманских јединица имали низак приоритет. Званичници Трибунала дозволили су да се истраге против босанског председника Изетбеговића и хрватског председника Фрање Туђмана развлаче годинама све до њихове природне смрти. 

Гласноговорници Трибунала су једноставно обзнанили да се никакве информације о истрагама и оптужбама против њих неће обелодањивати јер они нису у прилици да се бране.“

Уколико би поредили анализе и закључке овог реномираног јуристе и (судећи по нештедимичним похвалама) заслужног научног радника тешко да би открили доследност или траг од објективности. Једина доследна нит која спаја јавну делатност проф. Шерифа Басиунија је бескомпромисна посвећеност агенди новог светског поретка, у свакој кризној ситуацији где је добио задатак да се умеша.

За сагледавање карактера и домета Басиунијевог главног достигнућа – Међународног Кривичног Трибунала за Бившу Југославију – па самим тим и за оцену професионалне делатности самог Шерифа Басиунија, умесно би било поставити следећа питања. У односу на ситуације које су настале као последица сукоба у БиХ, да ли  Хашки трибунал и локални судови  формирани по угледу на њега реагују принципијелно? Да ли се руководе политички  неутралном применом начела за која се декларативно залажу и која су уграђена у њихов статут и пресуде? Или пред собом имамо још једну потврду оцене професора Косте Чавошког, да је то „суд којем политика диктира право и правду“ и да је у његовом начину рада „хипокризија … доведена скоро до савршенства.“[7]

У настојању да одговоримо на та важна питања, без чега би било тешко растати се достојно од проф. Шерифа Басиунија, стављамо пред читаоца неке речите податке из теорије и праксе Хашког трибунала, установе чији је он „отац“ или „кум,“ како ко жели. Прво, у Коначном извештају поднетом Савету безбедности 24. маја 1992. Комисија УН под руководством професора Шерифа Басиунија[8] која је била задужена да истражи ратне злочине и преступе против човечности на подручју бивше Југославијe[9]  проширује се правно схватање појма „геноцид“ тако што се уводи концепт „локалног геноцида“. Телеолошка природа комисијиних разматрања испољила се, према томе, од самог почетка.

„Питање геноцида је нешто сложеније услед тога што је  Конвенција [о геноциду – наша примедба] написана тако да се у вези са начином извршења очекује да се докаже специфична намера, а поред тога поставља се и питање да ли Конвенцију треба тумачити као да се односи на групу у целини.“[10]

Затим, сходно томе, Басиунијева Комисија се посветила уклањању тих „сметњи“ у  изворној формулацији Конвенције о геноциду како би пројектованом међународном ad hoc Трибуналу, који је на темељу њеног извештаја требало да настане, био олакшан посао и да би му се створио теоријски маневарски простор за утврђивање геноцида и тамо где по дотадашњим мерилима то не би било изводљиво. „Ми, чланови Комисије“, наставља професор Басиуни, „то смо размотрили из једног напреднијег угла и сложили смо се да геноцид не треба тумачити у оквиру групе као целине, што је био случај са тумачењем холокауста пошто је то био образац којег су се држали нацисти, већ да то треба сагледавати у оквиру неког специфичнијег контекста.“[11]

Када се има у виду стварни задатак Комисије, а то је полагање темеља за рад Међународног трибунала за бившу Југославију, разлози за овакав „напреднији приступ“ постају разумљиви. Политичка и пропагандна клима у периоду када је Извештај био писан и када је Трибунал био осниван захтевали су пресуду за геноцид, и зна се против кога. Ако у светлу дотадашњих критеријума врста и обим злочина који су били почињени током сукоба у бившој Југославији нису били довољни да се оправда процесуирање и осуђујућа пресуда за геноцид, онда се креативним и напредним новим тумачењем теоријски апарат имао прилагодити политичким потребама.

Један од резултата ове креативности била је Басиунијева теза о могућности „локалног геноцида“. У првостепеној пресуди у предмету Крстић, Веће ту тезу усваја и са благонаклоношћу примећује постојање „више извора који потврђују став да би се утврђивање намере да се група уништи на ограниченом географском простору, као што је подручје неке земље, па чак и општина, могло окарактерисати као геноцид“.[12]Непосредно затим Веће своју анализу заокружује следећим закључком: „…убиство свих припадника дела групе који се налазе на неком малом географском простору, чак и када су жртве малобројне,[13] може се сматрати геноцидом ако је то било извршено са намером уништења дела групе као такве на том малом географском простору“.[14]

У пресуди генералу Толимиру, семе „напредног тумачења“ које је посадио проф. Басиуни донело је неслућене плодове у облику закључка који је ретроградне колеге, склоне традиционалном правном размишљању, оставио без текста. У тој пресуди, надахнутој Басиунијевим својствено флексибилним приступом чињеницама и теоретским појмовима, констатује се да се у Жепи догодио „геноцид“ на основу материјалног налаза Већа да су српске снаге погубиле три кључна члана руководства иначе у пуном саставу преживеле локалне муслиманске заједнице, и на такав начин је лишиле „средстава за даљњи опстанак“.[15]

У својим опсежним студијама о начину рада и механизмима контроле глобалистичког система проф. Ентони Сутон је издвојио  једну посебну сарадничку групу која га опслужује. То је корпус интелектуалних измећара. Опис њиховог посла је да у прихватљиву академску обланду упакују и рационализују намере и нечасна средства својих господара. Међу високо котираним интелектуалним проституткама на том неславном списку истичу се „звезде“ калибра Кисинџера, Брежинског и Жака Аталија. Шериф Басиуни свакако да није припадао тим „вишим“ слојевима света у који је био кооптиран и у коме се кретао, мада је имао своје скромно место и улогу, и био је несумњиво користан. Његови шефови оправдано жале његов одлазак. Али његовим нестанком научна  област међународног кривичног  права не остаје сиромашнија.

Упутнице:

[1] Washington Post, 26. септембар 2017.

[2] New York Times, 4. октобар 2017.

[3] www.icty.org/en/press/icty-mourns-the-loss-of-professor-m-cherif-bassiouni

[4] По обрасцу установљеном за бившу Југославију, као тада већ признати стручњак за кршење људских права, проф. Басиуни је 2011. био укључен у рад комисије за испитивање наводних  злочина Гадафијевог режима у Либији. У резултату извештаја његове либијске комисије, Савет безбедности УН је донео резолуцију која је утрла пут интервенцији западних земаља којом је Либија као држава уништена, њени државни ресурси опљачкани, а сва социјална достигнућа поништена:

[5] Басиуни је 2014. године прихватио да предводи комисију коју је формирао краљ Бахраина да „објективно“ размотри оптужбе за кршење људских права које су биле подигнуте против његовог режима. Краљ није могао да изабере бољу особу од Басиунија да обави тај деликатан посао уз минималну штету по његов ретроградни режим. Басиуни је саставио извештај по мери свог краљевског мецене. У изјави арапском порталу „Ал-Монитор“ Басиуни је нетрепнувши рекао „There have been a number of recommendations made, and the government has consistently carried out the implementation of the recommendations“ (www.al-monitor.com/pulse/originals/2014/06/cherif-bassiouni-bici-bahrain-uprising-violations.html#ixzz4v2qySm3e ) Амерички дневник „Хасфингтон Пост“ примећује да Басиунијев извештај не садржи никакве препоруке за политичку реформу или увођење основних елемената демократског система,  www.huffingtonpost.com/brian-dooley/bassiouni-report-takes-ba_b_1112991.html Ко плаћа, наручује музику.

[6] www.skripta.info/wp-content/uploads/2016/03/Edvard-S.-Herman-i-Filip-Korvin-Masakr-u-Srebrenici-dokazi-kontekst-politika.pdf

[7] Марко Сладојевић, Хашки триптих (Београд, 2011.), предговор Косте Чавошког, стр. 3

[8] Да поновимо, Басиуни је био професор исламског права на De Paul универзитету у Чикагу 1992. године када је ангажован да формира комисију која ће истражити извештаје о злочинима почињеним у бившој Југославији и поднети препоруке Савету безбедности у вези са тиме.

[9] Final Report of the United Nations Commission of Experts established pursuant to Security Council resolution 780 (1992). www.ess.uwe.ac.uk/comexpert/REPORT_TOC.HTM

[10] Bassiouni, M. Cherif. 1995. ”Genocide in Bosnia-Herzegovina”.

[11] Ibid.

[12] Првостепена пресуда, Тужилац против Крстића, пар. 589.

[13] Без даљње анализе или коментара, скрећемо пажњу на очигледан софизам ових правних иноватора: побијени „део групе“ може бити свака скупина коју они својевољно прогласе као такву. У некој скупини од 10.000, они могу да извоје 50 побијених и да констатују „убиство свих припадника дела групе“. Да ли то аутоматски постаје геноцид? Или сврставање у категорију геноцида зависи од политичких потреба „господара дефиниције“ у сваком случају посебно? Теорија дефиниционизма Владимира Умељића могла би бити од користи за правилно сагледавање овог питања. (Подробније на сајту „Фонда Слободана Јовановића“, www.slobodanjovanovic.org/2011/12/22/razgovor-sa-vladimirom-umeljicem/ )

[14] Ibid., пар. 590.

[15] www.icty.org/x/cases/tolimir/tjug/en/121212_summary.pdf, стр. 7

SLOVENAČKI ZLOČINI NAD SRBIMA 1991. – Ubijanje civila, mladih nenaoružanih vojnika, mučenje lekara i medicinskih sestara…

Piše: Radisav T. Ristić

slo1

(Odlomak iz neobjavljene knjige „Medijski porazi JNA – Istina o Kadijeviću)

Juna meseca 2012. godine, Okružno javno tužilaštvo iz Murske Sobote podiglo je optužnice za navodne ratne zločine protiv penzionisanih starešina JNA – generala Vlade Trifunovića i pukovnika Berislava Popova. Podizanjem optužnice Slovenija podgreva ružna sećanja na sopstvene zločine počinjene nad devetnaestogodišnjim i dvadesetogodišnjim vojnicima bivše Jugoslovenske narodne armije. Političko rukovodstvo Slovenije, odnosno Tužilaštvo Murske Sobote, potkrepljujući lažne izjave koje su u to vreme davali Milan Kučan, Jelko Kacin i drugi razbijači SFRJ, zaboravljaju, izgleda, mučka ubistva, masovna maltretiranja i ostale oblike neljudskog delovanja prema svemu i svakom ko je nosio sivomaslinasto obeležje JNA – u to vreme jedine regularne formacije oružanih snaga Jugoslavije. Srpska javnost je, nažalost, o tim zločinima samo delimično obaveštena, pri čemu su mnoga gnusna zlodela do dananjih dana ostala nepoznata ne samo srpskoj, već i celokupnoj evropskoj i svetskoj javnosti. Mnogi od tih događaja nedvosmisleno, kroz konkretne ljude i primere, ukazuju na slovenačke bestijalnosti koje, bez obzira što su prekrivene velom tajnosti, predstavljaju neporeciva svedočanstva o neverovatnim zločinstvima počinjenim u poslednjoj deceniji dvadesetog veka. Verodostojna svedočanstva su iskazana kroz brojne izveštaje vojnih obaveštajnih i medicinskih organa i izjava očevidaca i učesnika borbenih dejstava vođenih na tlu dežele.

Pre nego pređemo na opis slovenačkih zločina, osvrnimo se najpre na „zločine“ koje su, prema optužnici Okružnog tužilaštva Murske Sobote, počinili nad civilnim stanovništvom general Trifunović i pukovnik Popov. „Zločin“ o kom je reč, počinjen je jer je general Trifunović, komandant korpusa u Varaždinu, od Komande Zagrebačke vojne oblasti dobio zadatak da deo jedinice uputi radi obezbeđenja graničnih prelaza na jugoslovensko-austrijskoj granici. Bila je to, u stvari, odluka i naređenje Saveznog izvršnog veća Jugoslovenskoj narodnoj armiji i MUP-u da neposredno obezbede sprovođenje u život „Saveznih propisa o prelaženju državne grance na teritoriji Republike Slovenje“. Odluka Saveznog izvršnog veča je usledila kao odgovor na nezakonite odluka koje je jednostrano donela Skupština Slovenije, a koje su ugrožavale „teritorijalnu celokupnost Jugoslavije, njene državne granice i njen suverenitet u međunarodnim odnosima“. Postupajući po navedenoj odluci, odnosno naređenju, general Trifunović je izdao zadatak pukovniku Popovu, komandantu varaždinske kasarne „Kalnički partizani“, da sa jedinicom obezbedi granične prelaze koji izvode preko Ormoža, Ljutomera i Gornje Radgone.

Svi zločini slovenačke TO

Na putu prema graničnim prelazima, jedinicu iz varaždinskog garnizona u zasedi je sačekala teritorijalna jedinica Slovenije koja je mučki, bez ikakvog povoda, ničim izazvana, otvorila vatru na ljude koje je predvodio pukovnik Berislav Popov. Epilog: ubijeno pet, ranjeno 17 i zarobljeno 30 vojnika, a uništeno dvadesetak neborbenih i deo borbenih vozila. Za taj gnusni zločin nad vojnicima, kao i zločin na karauli Holmec, o čemu će kasnije biti više reči, Helsinški odbor Slovenije je pokrenuo pitanje odgovornosti počinioca i nalogodavaca za počinjeni zločin, ali rukovodstvo Slovenije ne samo da nije reagovalo na to, već je sve preduzelo kako počinjeni zločin ne bi dopreo do javnosti. Nažalost, ni medijima u Srbiji nije pružena mogućnost da obelodane navedeni zločin Slovenaca, jer ga je skrivalo i vojno i državno rukovodstvo zemlje.

Sve podatke, navedene u nastavku ovog priloga, zabeležio je, na osnovu brojnih zvaničnih izveštaja, autor ovih redova – u to vreme načelnik Službe za informisanje o oružanim snagama SFRJ. Pored tih podataka, opširnije pojedinsti o tim dešavanjima zabeležene su u još uvek neobjavljenoj knjizi „Medijski porazi JNA – Istina o Kadijeviću“. Primeri koji slede odnose se isključivo na zbivanja u Sloveniji, mada je mnogo zločina nad Srbima počinjeno i tokom kasnijih borbenih dejstava na tlu Hrvatske i Bosne i Hercegovine, koji su takođe detaljno obrazloženi u nastavku te knjige.

Zločini slovenačkih paravojnih formacija, počinjeni mučkim ubistvima tek zavojničenih mladića, bili su vrlo dobro poznati ljudima u vojnom vrhu. Znalo se za brojna hapšenja starešina JNA i nečovečan odnos prema ranjenicima, ali se ništa, osim verbalnih osuda, nije preduzimalo da se takvo stanje spreči – ako nikako drukčije onda legalnom vojnom silom nad nelegalnim zločinačkim vojnim sastavima. Mnogi od tih monstruoznih primera nisu, nažalost, nigde zabeleženi. Svi ti zločini, međutim, nisu nepoznati haškim istražiteljima, prethodnom i aktuelnom slovenačkom rukovodstvu, baš kao i srpskom, ali u večnom sećanju ostaju samo porodicama žrtava tih zločina. Ne zaboravljaju ih, naravno, i mnogi koji i danas, kao invalidi sa trajnim zdravstvenim posledicama, žive sa tragovima nečoveštva brutalnih slovenačkih ubica.

Slovenački zločini tim više dobijaju na težini što su počinjeni grubim kršenjem odluka savezne države od 25. juna 1991. godine. Savezno veče Skupštine SFRJ i Savezno izvršno veće, tog su dana jasno i nedvosmisleno naložili JNA da, pored ostalog, spreči prekrajanje zemlje i promenu njenih granica, suprotstavljajući se time jednostranoj i nezakonitoj odluci Skupštine Slovenije, od 8. maja iste godine, o otcepljenju Slovenije od SFRJ. Navedena slovenačka odluka, međutim, nije imala snagu zakona jer je, suprotno federalnom ustavu i pozitivnim zakonskim propisima, ugrožavala teritorijalnu celovitost SFRJ, njene državne granice i njen suverenitet u međunarodnim odnosima.

Udar na SFRJ i JNA

Postupajući u skladu sa odlukama navedenih saveznih organa, nešto manje od 2000 pripadnika JNA krenulo je dva dana kasnije, 27. juna znači, na izvršenje zadatka koji nije podrazumevao bilo kakve provokacije, sukobe i borbena dejstva. Radilo se, praktično, o mirnodopskom zadatku strogo ograničenog karaktera koji je u svakom pogledu počivao na odredbama Ustava SFRJ kojim se, pored ostalog, propisuje da oružane snage štite nezavisnost, suverenitet, teritorijalnu celovitost i ustavni poredak zemlje. Pre polaska jedinica JNA na izvršenje zadatka radi obezbeđenja 35 kopnenih graničnih prelaza, jedne pomorske (Kopar) i jedne vazdušne luke (Brnik), pravovremeno je obavešteno rukovodstvo Slovenije. Rukovodstvo Slovenije je, međutim, kao odgovor organizovalo masovna zaprečavanja komunikacija na pravcu kretanja jedinica JNA i, istovremeno, izvršilo mobilizaciju svoje teritorijalne odbrane koja je u konkretnom slučaju predstavljala paravojnu formaciju. Ta paravojska će ubrzo, suprotno svim međunarodnim zakonima, izvoditi terorističke akcije u pravom smislu te reči. A ta takozvana republička vojska brojala je u tom trenutku 35.000 ljudi koji su krenuli u hajku ne samo na vojnike koji su krenuli na izvršenje mirnodopskog zadatka, već i na atakovanje porodica starešina JNA, ne štedeći čak ni žene i decu, čija je jedina krivica bila što su članovi porodica aktivnih vojnih lica.

Neposredno po prijemu obaveštenja o zadatku, slovenačko je rukovodstvo, umesto da prihvati preporuke i odluke najviših organa savezne države, preduzelo 26. juna mere koje se, u najmanju ruku, mogu nazvati ne samo necivilizovanim, već sasvim opravdano terorističkim i varvarskim. U toku tog dana, naime, na putu prema jugoslovensko-austrijskoj granici, prisilno je zaustavljeno više od sto teretnih i putničkih domaćih i stranih vozila. Njima su zaprečene komunikacije kojima je, sutradan, trebalo da u marševskoj koloni prođu pripadnici JNA. Vozači su silom bili prinuđeni da ne napuštaju vozila koja su služila kao štit slovenačkoj paravojsci koja se spremala da mučki otvori vatru po koloni koja nije bila spremna za ućešće u bilo kakvim borbenim radnjama. Na taj su način, kako je kasnije utvrđeno od pravnih i vojnih eksperata, grubo narušena pravila humanitarnog prava, jer su zaustavljena vozila postala legitiman cilj napada, s obzirom da su izgubila civilno svojstvo.

Na kolonu JNA, koja se zaustavila pred tim preprekama, brutalno je otvorena vatra iz svih oruđa i oružja kojima je raspolagala slovenačka paravojska. Mladići u sivomaslinastim uniformama bili su prinuđeni da se brane od ničim izazvanog napada. U razmeni vatre stradali su tom prilikom i neki vozači silom zadržanih vozila. Njihovi životi padaju na dušu donosioca i izvršioca zločinačke i sulude odluke da se vozači, kao živi štit, zadrže u svojim vozilima, iako je bilo očigledno da će mnogi od njih postati nevine žrtve. Imena organizatora i učesnika ove neljudske akcije, Slovenci skrivaju do današnjih dana, mada su njihova imena vrlo dobro poznata i domaćoj i svetskoj javnosti.

Postavljanje barikada na pravcu kretanja jedinica JNA i ubistva vojnika, bio je samo deo paklenog plana slovenačkog rukovodstva u satanizovanju federalne vojske i fizičkoj likvidaciji njenih pripadnika. Na udaru su bili i članovi porodica oficira i podoficira, kao i građani Slovenije koji se nisu slagali s takvom politikom svog republičkog rukovodstva. No, krenimo redom.

Paravojni sastavi Slovenije, instruisani od republičkih i lokalnih vlasti, znali su da JNA neće upotrebiti oružje tamo gde postoji i najmanja mogućnost ugrožavanja civilnog stanovništva. Zato su ispred svojih nelegalnih oružanih sastava isturali žene i decu i pod njihovom „zaštitom“ otvarali vatru na vojnike i starešine kojim nije padalo na pamet da odgovaraju istom merom. Jedan u mnoštvu takvih primera je i slučaj u Rožnoj dolini gde je slovenačka paravojska isturila ispred sebe nedužne civile, uglavnom žene i decu i iz takvog „borbenog poretka“ dejstvovala vatrom na marševsku kolonu koja za to nije davala bilo kakav povod.

Najmonstruozniji zločin

Jedan od najmonstruoznijih zločina Slovenaca nad nenaoružanim vojnicima sa karaule „Holmec“, zabeležila je 28. juna, na Vidovdan, kamera austrijske televizije ORF. Da tog dana, na tom graničnom prelazu, udaljenom desetak kilometara od Blajburga, ne beše ove TV ekipe, gotovo ništa se ne bi znalo o zverskom i hladnokrvnom streljanju trojice zarobljenih vojnika graničara koji su odložili oružje u kome nije bilo nijednog jedinog metka. Trojica mladih vojnika, sve se to lepo vidi na snimku, istakli su belu zastavu sačinjenu od krevetskog čaršava. Sve to, međutim, nije bilo dovoljno zverima u ljudskom obliku da odustanu od životinjskog nagona i rafalnom paljbom usmrte trojicu devetnaestogodišnjaka. Mada je, istini za volju, slovenački Helsinški komitet za ljudska prava okvalifikovao taj događaj kao „prvi dokumentovani ratni zločin na prostoru bivše SFRJ“, slovenačke vlast je ćutke prešla preko te bestijasnosti. Pred tim dokazanim ratnim zločinom, kao i mnogim drugim koje su počinili Slovenci, oči je zatvorio i Haški tribunal.

Mada je zvanično rukovodstvo Slovenije zločin na Holmecu okvalifikovalo kao incident, a njihovo republičko tužilaštvo konstatovalo kako „nikakav zločin nije počinjen“, predsednica Helsinškog odbora Slovenije, gospođa Neve Miklavčič Predan, obratila se Tužilaštvu u Hagu, sa predlogom da se pravdi privedu počinioci i organizatori gnusnog zločina. U odgovoru iz Haga, ispod čijeg teksta stoji potpis Karle del Ponte, navedeno je, pored ostalog, da se „veoma ceni plemenit rad slovenačke helsinške organizacije“, ali da je rat u Sloveniji „prekratko trajao da bi se počinili brojniji ratni zločini“. Očigledno, odgovor Karle del Ponte, imajući u vidu njegovu besmislenost, ne zaslužje nikakav komentar.

Pripadnici slovenačke paravojske, uz blagoslov republičkih čelnika, nisu imali milosti ni prema ranjenim vojnicima i starešinama, kao ni u odnosu na medicinsko osoblje koje im je priticalo u pomoć. U masi tih primera koje su registrovali operativni, obaveštajni i medicinski organi JNA, navodimo samo nekoliko.

Hapšenje lekara

Dr Vukica Bulatović je sanitetskim vozilom, vidno i propisno obeleženo crvenim krstom, pokušala da dođe i ukaže pomoć ranjenim vojnicima na graničnom prelazu Šentilj, koji su mučki, bez ikakvog povoda, napale grupe beskrupoloznih ostrašćenika. I ovog puta, naravno, uz blagoslov vlasti. Sanitetska ekipa sa dr Bulatović na čelu, uhapšena je pri pokušaju da pruži neophodnu medicinsku pomoć povređenima i odmah sprovedena u zatvor u Pesnici nedaleko od Maribora. Saslušanje je trajalo više časova, a doktorki Bulatović je ponuđeno da se pridruži slovenačkoj teritorijalnoj odbrani, transformisanoj u to vreme u terorističku paravojnu organizaciju. Pošto je odbila njihov predlog, „civilizovani“ Slovenci su joj dali rok od 24 časa da napusti Sloveniju. Ranjenim vojnicima na Šentilju nije pružena nikakva medicinska pomoć.

Sličnu torturu doživeo je i doktor Senad Duraković u trenutku kada je pružao pru pomoć povređenim pripadnicima JNA. Prekinut je u himanoj misiji i uhašen. I njemu, kao i doktorki Bulatović, ponuđeno je da se pridruži slovenačkim teritorijalcma. Ponos, dostojanstvo i vojnička obaveza, međutim, bili su jači od svih ponuda i pritisaka. U znak protesta u zatvoru je štrajkovao glađu.

Doktor Goran Golubović, koji je takođe pružao pomoć ranjenim vojnicima i starešinama, prevozio je sanitetskim vozilom teško ranjenog poručnika Darka Bulatovića. Na putu prema bolnici, mučki – iz zasede, na sanitetsko vozilo, takođe propisno obeleženo, ispaljen je protivoklopni projektil. Teško ranjeni poručnik dobio je još teže povrede, a ranjeni su vozač i doktor Golubović. Nikom od povređenih u vozilu nije pružena neophodna medicinska pomoć. Bio je to još jedan od načina „viteškog ratovanja“ dežele na putu do otcepljenja od SFRJ. Nema, nažalost, podataka o daljoj sudbini doktorke Bilatović, doktora Golubovića i teško ranjenog poručnika Darka Bulatovića.

Kršenje svih konvencija Međunarodnog ratnog prava

Trebalo bi zaista mnogo prostora da se navedu svi primeri brutalnog postupanja slovenačkih paravojnih formacija prema vojnicima, starešinama i njihovim porodicima, kao i sopstvenim građanima koji nisu podržavali načine i primenu sredstava putem kojih su nastojali da se otcepe od sopstvene države. Ipak, da bi se stekla potpunija slika o o nekim srednjovekovnim metodama koje su primenjivali, navodimo samo neke primere koji ilustruju svu brutalnost, neljudski odnos i kršenje svih konvencija Međunarodnog ratnog prava. Neki od tih primera prevazilaze čak i užase iz fašističkih koncentracionih logora u Drugom svetskom ratu.

Među zatvorenicima u Kazneno-popravnom domu Dob pri Mirni, kako se navodi u vojnim izvorima, nalazilo se više teških bolesnika. Među njima su bili: kapetan Sahudin Lalić sa akutnim pogoršanjem čira i teškom depresijom; potpukovnik Rade Otašević koji je uhapšen neposredno posle izvršene operacje – u vreme kada je, sa inficiranom ranom i visokom temperaturom, bio na bolovanju u svom stanu; Dragan Blagojević, sa zagnojenim prostrelnim ranama u predelu ramena i podlaktice i takođe visokom temperaturom. Osim njih, u veoma teškom zdravstvenom stanju bili su: pukovnik Vučković, kapetan I klase Blagoje Mirović, zastavnik I klase Petar Radan, potpukovnik Milan Saračević, vodnik I klase Šaćir Bećiri i major Đorđe Petrović. U svim civilizovanim zemljama čak se i najokorelijim kriminalcima i zločincima, ukazuje u takvim slučajevima neophodna medicinska pomoć, ali dežela je svesno kršila te humanitarne međunarodne norme. Upravnik tog kazamata kao da je na specijalizaciji bio kod samog Mengelea, hladnokrvno kaže da mu je poznato zdravstveno stanje pomenutih starešina, „ali da je to zatvor, a ne bolnica“. Doktor Vrbanić, koji potvrđuje navedene reči ovog Mengeleovog sledbenika, kaže da su „opšti uslovi smeštaja u ovom zatvoru izrazito loši – zatvorenici su smešteni u samicama po dvoje, a u zatvorskim sobama nabijeni kao „sardine“

Zastavnik Momir Stojanović i još neke starešine JNA uhapšeni su u Domžalama. Posle dugotrajnog ispitivanja, uzimanje otisaka prstiju i slikanja, zastavniku i ostalim zatvorenicima su vezane ruke, zatim ukrcani u kontejner-furgon na motornom vozilu i prebačeni u napušteni rudnik Dol pri Hrastniku. U toku prevoženja, zbog nedostatka kiseonika i izduvnih gasova, mnogi su tokom puta dugog šezdesetak kilometara, izgubili svest. Ni tada, iako su sprovodnici sve to čitavo vreme gledali, nisu im odvezane ruke. U katakombama napuštenog rudnika, smešteni su u prostoriji od tridesetak kvadratnih metara – bez vode i toaleta, u kojoj je već bilo smešteno više od sto uhapšenih.

Na udaru slovenačkih terorističkih sastava našli su se, pored pripadnika JNA, carinici i ljudi iz Ministarstva unutrašnjih poslova koji, kao i vojnici, nisu davali nikakvog povoda za napade od Slovenaca. Čak su neviđenim torturama bili izloženi i brojni građani iz drugih republika koji su se, neposredno po izbijanju napada na jedinice JNA, nalazili na proputovanju kroz Sloveniju. O tome takođe postoje brojna svedočanstva o kojima su govorili mnogi ljudi koji su bili izloženi raznim oblicima maltretiranja u gotovo svim delovima Slovenije.

Tortura nad carinicima

O torturama kojima su bili izloženi službenici Savezne uprave carina, na primer, govorili su Čedomir Petrović, Nikola Mirković i Stevan Vučković, koji su uhapšeni u hotelskoj sobi od grupe maskuranih pripadnika paravojnih formacija. Uperivši u polugole carinike automatske puške, ne dozvolivši im da se obuku, stavili su im lisice na ruke i sproveli u zatvor. Ispitivanje, tokom kojeg su im i dalje bile lisice na rukama, obavljeno je u prostoriji punoj sredstava za zastrašivanje. Bilo je tu, pored ostalog, raznih sredstava za mučenje, traka za davljenje, pištolja i drugih predmeta poznatih i korišćenih u vreme inkvizicije pape Grigorija IX. U okviru višečasovnih pretnji i zastrašivanja, Stevanu Vučkoviću je rečeno da će biti streljan narednog dana u jutarnjim časovima.

Pomoćnik direktora Savezne uprave carina Mladen Kačavenda uhapšen je, bolje rečeno kidnapovan, iz službenog automobila na ulici u Ljubljani. U prostorijama, sličnim katakombama, proveo je 36 sati pod stalnom psihičkom i fizičkom torturom. Optuživan je, i insistirano da prizna, kako je u Sloveniju došao da na silu preuzme slovenačke carine. Sećajući se tih dana i događaja, Kačevenda posebno podvlači da su među uhapšenima bili i regruti koji su pošli na odsluženje vojnog roka u garnizonima na teritoriji Slovenije. U neizbrisivom sećanju ostao mu je jedan regrut iz Nove Pazove koji je u vozu, neposredno pre ulaska u Ljubljanu, uhapšen sa puškama uperenim u čelo. Izvučen je iz voza i odveden u Kazneno-popravni dom u Dobu pri Mirni. Uhapšeni mladić je u zatvoru napunio osamnaesti rođendan.

Ništa bolje, u nekim slučajevim i znatno lošije, nisu prolazili i pripadnici unutrašnjih poslova koji su iz Saveznog sekretarijata za unutrašnje poslove službeno upućeni radi obavljanja odgovarajućih dužnosti na graničnim prelazima. Torturi Slovenaca izloženi su pored ostalih pripadnici tog sekretarijata Dragoljub Kovačević, Mirko Jokić i Predrag Janković koji su punih trinaest dana proveli u zatvorima Ljubljane, logoru Dol pri Hrastniku i Kazneno-popravnom domu Dob pri Mirni. Sredinom jula, kada su se vratili u Beograd, javno su izjavili da su bili izloženi teškoj psihičkoj torturi. U okviru nečovečnih postupaka posebno ističu da im je saopšteno mesto i vreme kada će biti streljani. Zaprećeno im je da ne pomišljaju na bilo kakvo bekstvo, a upozoreni su i da je na svim vratima postavljan eksploziv koji će, u slučaju dejstva Ratnog vazduhoplovstva oružanih snaga, biti aktiviran a oni ubijeni. Zločin će se, u tom slučaju, tvrdili su, pripisati JNA. Za vreme boravka u logoru u Dobu pri Mirni, zatvorenike su, prema njihovom kazivanju, izvodili na dva sata po jakom suncu, a zatim ih naglo uvodili u hladna okna rudnika gde je u prostoriji od oko osamdeset kvadratnih metara, bez ikakvih podmetača spavalo više od 150. ljudi.

Svedočenje carinika Mikija Bogdanovića sa graničnog prelaza Rožna dolina, nedaleko od Nove Gorice, takođe ukazuje na varvarske postupke slovenačkih teritorijalaca. Posle hapšenja uspeo je da pobegne iz zatvora i u vreme prekida vatre skloni u obližnju vojnu kasarnu. Kada je u kasarnu stigao hleb, trojica starešina i dva vojnika došli su do kamiona da prihvate gajbe sa hlebom. Na njih su rafalnu vatru, s leđa, otvorili neljudi u uniformi slovenačke takozvane teritorijalne vojske.

Mučenje žena i civila

Nizu nečoveštva pridružuje se i primer Nade Svorcan i Ljubice Saše, građanskih lica na službi u JNA, koje je u njihovom privatnom automobilu zaustavila grupa slovenačkih pripadnika ljubljanskog MUP-a. Ne dozvoljavajući im da nastave put prema kasarni u Šentvidu gde su bile zaposlene, naređeno im je da se vrate kući. One su, međutim, bile uporne u insistiranju da im se omogući nesmetan odlazak na posao. „Ako već morate na posao, onda izvolte idite“, odgovorio je jedan od policajaca i uputio ih u pravcu na kome su bile posejane protivoklopne mine. Eksplozija je raznela automobil, nanevši teške povrede Nadi i Ljubici. U Univerzitetskom kliničkom centru u Ljubljani nije im pružena blagovremena pomoć. Pored teških telesnih povreda, Ljubica Saša je ostala bez jedne noge.

Slovenci su, da zaključimo, prekršili sve što se naziva čovečnošću i humanošću. Vrlo se dobro znaju i naredbodavci i izvršioci navedenih i velikog broja nenavedenih zločina. Slovenci i Hag o svemu godinama mudro ćute. Poznato je i zašto. Nije jasno, međutim, što im se u ćutanju pridružuje i država Srbija, mada ljudi koji stoje na njenom čelu vrlo dobro znaju da ratni zločini ne zastarevaju – kao što ne zastarevaju rane roditelja mladih vojnika i starešina, poginulih od do lakata okrvavljene zločinačke ruke u nekada tretiranoj kao najcivilizovanijoj republici bivše SFRJ.

Slovenija, Haški tribunal, Evropska unija, Vašington, a pridružuje im se, nažalost, i Srbija – i dalje uporno ćute o dokazanim slovenačkim zločinima koji, podsetimo ih još jednom, kao svi ratni zločini, nikada ne zastarevaju.

(priredio Intermagazin.rs)

Спасао 45 Срба, а три дана раније убили су његове

Спасао 45 Срба, а три дана раније убили су његове

Датум објаве: петак, октобар 13, 2017
 Амир Реко из села Гудељ код Горажда, бивши је официр ЈНА, који је спасао 45 српских цивила из села Бучје од сигурне смрти.
Амир Реко
Амир Реко

Он је то учинио само три дана након што му је српска страна у кући спалила мајку и неколико чланова породице.

Амир Реко рођен је у малом селу Гудељ, код Фоче, у којем су живели и Срби и Муслимани. Ту је растао, а мајка га је учила да буде фино васпитан, да постује старије, да буде човек. Да упише Војну академију, Амир је желео још као мали, водили су га његова борбеност и жеља за правдом, али и жеља да на њега буду поносни родитељи, село, мештани.

А онда се десило да је СФРЈ почела да се распада. Амира је то задесило у Зајечару, а рат у Босни га затиче на месту официра ЈНА. С једне стране, имао је потребу да чува братство и јединство, да буде веран ЈНА, али ситуација на терену је била нешто сасвим друго. Остао је у армији све док се рат није прелио на територију БиХ, и док борбена дејства нису почела у његовом родном месту.

Добија информацију да су српске снаге окупирале Фочу, и његово село које је близу, и тада је донео одлуку да дезертира.

„То је тешка одлука и њу доносите потпуно сами“, каже Амир. Одлуку је саопштио својим пријатељима, пре свега Драгану Симићу који је тада био у Нишу. Да одлази у своје село да буде са својим родитељима и фамилијом.

Драган га је, без икакве осуде, питао: „Шта ти могу помоћи“? Рекао му је да ће му помоћи да прође територије које су под српском командом, али да после мора сам да се сналази.

Двојица пријатеља и двојица официра крећу заједно ка Босни, на територију на којој обојица могу бити убијени. Амир – јер је Муслиман, а Драган – јер помаже Муслиману.

Дошли су до Устипраче, тачније до моста на Лиму, али је војска коју су ту затекли донела одлуку да их не пусти, већ да морају да иду у главну команду. То је значило да је Амир, дезертер, требало да се сретне са свим главнокомандујућима за напад на Горажде.

Током врло непријатног разговора са двојицом војника на мосту, а захваљујући Драгановом одсечном наступу, војници су спустили оружје и пустили их да прођу ту деоницу пута. Следећег дана, на путу ка Устипрачи, нису више били сигурни да ће преживети.

Драган Симић сведочи да је знао шта могу да очекују, да је било опасно, али да зна шта његовом пријатељу значи да буде са својом породицом. Тражили су од Драгана да убије свог пријатеља, или ће они. Али, нису. Драган је Амиру спасао живот. Двојица пријатеља се ту растају, не знајући да ли ће се икада више видети и да ли ће његов пријатељ стићи до села жив, јер ако га нису убили са ове стране моста, не значи да га неће убити његови на пола моста, не знајући ко је.

Амир није имао избора. Ако припуцају, скочиће у воду, то је једина мисао коју је имао. У тим тренуцима, страх је нормалан, али је јача мисао о мајци, о својим најближима, и то га је једино водило напред.

Није се десило ништа. Амир је прешао мост. Махнуо је пријатељу и то је за 25 година било последњи пут да су се видели и знали нешто један о другоме.

Стигао је у Горажде. Мислио је да тамо постоји команда којој ће се пријавити, али је затекао само анархију и безнађе.

Амир је јако брзо преузео команду. Једног јутра је дошао курир да поднесе извештај с фронта. Не знајући коме рапортира, курир је рекао да су у селу Гудељ српске снаге сместиле мештане у једну кућу и живе их запалили. Почео је да набраја имена породице Реко, седморо њих, међу којима и име Амирове мајке.

„Постоји ли већа казна за некога него да му мајку запале живу? Може ли се човеку нешто теже десити, него да му неко изгори у живој ватри“ објашњава Амир како се у том тренутку осећао. Амир зна ко су људи који су урадили то злодело. Један од њих живи у Канади.

Фото: Screenshot/Prva

Неколико дана касније, Амир као главнокомандујући, добија наређење да уђе у село Бучје, у којем је тог момента било 45-оро Срба. Команда је гласила: „Очистите село!“

Добио је замерку што се тога није и сам сетио раније, а он је провокативно питао: „Шта то значи очистити, хоћете децу да побијем“? Рекли су му: Да!

Рекао је да он то неће извршити. Послали су другу бригаду да то уради, они су кренули, али је Амир рекао да ће поћи са њима. С намером да спречи покољ. Наредио је да не сме ни један метак да се испали, док Амир не заврши разговор са Србима. Дошла су тројица Србина и рекао им је у каквој су ситуацији, да се морају предати, и да им он може обезбедити да се спасу.

Поверовали су му, плакали су и одлучили да предају оружје. Амир им је рекао да ће их побити војници којима су породице живе спаљене. Амир им је војничким тоном наредио да се склоне и да нико не сме ништа да каже и уради без његове команде. Србима је рекао да имају две опције: да предају оружје и да ће им помоћи да оду, или ће бити убијени.

Син једног од тројице Срба са којима је Амир преговарао, Миливоје Чарапић, сведочи за Живот прича да су Бучјани, међу њима и он, тада остали живи само захваљујући богу и Амиру Реку.

Амир не сматра да је то јуначко дело, само дело човека и да га то не разликује од других Људи, са великим Љ. Зато верује да ова прича треба да остане само као нека порука, а не као неко херојство.

Жељу за осветом није имао, јер му је све време пред очима била мајка, њено васпитавање, њене речи и поруке. Упркос слици да је изгорела, јер су је запалили људски изроди. Каже да му је мајка шапнула да уради то што је урадио. Јер, доброта мора победити, друго ништа нема смисла.

Због тога што је спасао Србе, Амир добија информацију да хоће да га ликвидирају Муслимани. Налогодавци његовог убиства су и данас на власти.

Screenshot/Prva

После свега тога, Амир се обрео у Данској, као избеглица. Такав какав је, неустрашив и упоран, снашао се, почео велики и уносан бизнис. Оснива породицу, добија две ћерке, али му брак не опстаје.

2008. године одлучује да се врати у Босну. И судбина поново уплиће прсте. Када је, као младић, отишао на Војну академију, Амир је срце оставио лепој Азри, љубави свог живота. Поштар се прописно уморио размењујући писма, али када је једном дошао на одсуство и желео да види Азру, рекли су му да се удала.

Године су пролазиле, Азра и Амир су живели своје животе, а да ништа једно о другом нису знали. Рат је обома донео породичну трагедију – Амиру је спаљено седам чланова породице, Азри је рат однео мужа. У великим и правим љубавима постоји једно правило – ако нису заувек, онда то и нису праве љубави. После 25 година, Азра и Амир су се поново срели.

Амир је 2008. године дошао у Сарајево и седео са једним другом. Са њима су биле две жене. Када су отишли, друг му је рекао: „Знаш ли, Амире ко је она старија жена“? То је мајка твоје бивше девојке Азре.

Рекао му је и да Азра има сина и ћерку, да јој је муж погинуо. Он је пожелео да види Азру. И видео је. Недуго затим, пожелели су да се венчају. То су и урадили. Данас су у браку, пресрећни.

Иако никад није размишљао да се бави политиком, Амир је основао народни покрет „Мост 21“, који треба да повезује све народе који живе на простору БиХ, отворен за свакога који поштује темељна начела заједничке државе. Иако многи сумњају у његове добре намере, Амир верује да „Мост 21“ мора да служи једино за састајање, за успостављање покиданих веза и да као нова снага покрене промене на Балкану.

(Прва)

Извор: Б92

Тагови:

(А)ЛУДИРАЊА Милијана Балетић: КАТАЛОНСКА И – ШИПТАРСКА ЕУ-ропа

(А)ЛУДИРАЊА Милијана Балетић: КАТАЛОНСКА И – ШИПТАРСКА ЕУ-ропа

Milijana sajt

Врхунац лицемерја којим је Брисел објаснио своје „поштовање“ међународног права и негирање референдумске воље Каталонаца, био је „алиби“ за подршку целовитости Шпаније, „јер је чланица ЕУ“ – и подршку отимању КосМета „јер Србија није чланица ЕУ“?! Али, како год – ЕУропејска Шпанија никада више неће бити оно што је до сада била! И – не само Шпанија…! А сети се само, демократски Западе – колико су Шиптари безочно били сигурни у ваше бомбе, па чак ни референдум – ма чисто оно камуфлаже ради – нису хтели да организују?!

Референдум о независности Каталоније који је и у припреми данима дизао велику прашину, јер га Шпанија сматра нелегалним и сецесијом, одржан је 1. октобра, под, до тада, невиђеним околностима! Поред махања шаренилом транспарената широм Шпаније, на којима је писало „Живела Шпанија“; „Каталонија никада неће отићи“… и оних у Каталонији „Независна Каталонија“; „Каталонија није Шпанија“ – званични Мадрид ништа није препуштао случају! Упутио је и на хиљаде полицајаца који су широм Каталоније затварали биралишта, пленили изборни материјал, по улицама се борили са народом и активистима, шутирали и растеривали бираче, чупали и вукли жене за косу…! Радили су пендреци, песнице, гумени меци, севале крваве главе и збрајало се на стотине повређених! Оснивач Викиликса Џулијан Асанж у току дана је поставио ове снимке на друштвеним мрежама и упутио позив председнику Европске комисије Жан-Клод Јункеру да суспендује Шпанију из ЕУ! Ма, само што није! ЕУропа је читаво то време ћутала, стрепела и навијала за целовиту Шпанију и то – а гле чуда – против, како би они рекли, најдемократскијег изражавања воље народа?!
У свему овоме има и један куриозитет! На дан каталонског референдума, кроз Војводину су осванули „црни“ графити – црним спрејом исписани „Војводина = Каталонија“ и нацртана каталонска застава! Познати патриота Чанак и његова Лига су по војвођанским местима (тамо где још увек постоје канцеларије ЛСВ), окачили и заставу Каталоније да поред лигашке вијори! А онда су отпутовали у Барселону, како би и њу ишарали лигашким графитима и махали транспарентима?! Заиста не знам шта би Шпанија и свет да им није такве, у својој држави потврђене – патриотске громаде – какав је Чанак?!

Овај референдум по више основа је историјски а резултати у „бројкама“, оригинални! Од око 2.300 бирачких места, шпанска полиција је затворила 319, а према првим подацима у полицијским нападима повређено је, што теже – што лакше, 844 грађанина, а Бога ми и 33 полицајца! Од укупног броја каталонских гласача, ако ћемо баш о правилима у овој комплет неправилној ујдурми – ни број изашлих није довољан – свега 42,3 одсто, што је 2.262.424. Већина, изгледа, није хтела, није смела или није успела, да се појави на гласачким местима, али од изашлих се 2.020.144, или 90 одсто, изјаснило за независност! Сутрадан, Шпанија каже – то вам је то – ни довољно нисте имали! Каталонија узвраћа – уплашени су остали код куће! А поједини интервјуисани грађани жалили су се како су трчали од места до места, узалуд покушавајући да гласају!

Шпански премијер Маријано Рахој тврди да су Каталонци преварени, да већина није ни желела да учествује на референдуму који је шпанским Уставом био забрањен, да је то кршење и међународног права, да уствари референдума није ни било и да ће потегнути поново Устав – и то онај убитачни члан 155 – и одузети Каталонији аутономију, ако овако настави?!

На другој страни, каталонски председник владе Карлес Пуџдемон, недуго по затварању биралишта, устврдио је да је овим шпанска регија Каталонија добила право да постане независна држава, али неће ићи на нагло одвајање него ће правити нови споразум са Шпанијом и тражити међународну медијацију! Одмах је затражио повлачење шпанске полиције из Каталоније, те најавио формирање комисије која ће испитати њене бруталности на дан референдума, и подвукао: „Моја влада ће у наредних неколико дана послати резултате данашњег гласања у каталнонски парламент – ту лежи суверенитет нашег народа“. А у интервјуу за ББС рекао је и да ће Каталонија у „наредних неколико дана прогласити независност“! Паралелно са овим изјавама, цела Каталонија је, у карневалском духу, славила свој „успех“, а дан након славља организовала генерални штрајк у којем је учествовало преко 40 синдиката, у знак протеста против репресије шпанске полиције! Прикључили су им се и клубови шпанске фудбалске лиге из Каталоније, па је тако више од 700.000 људи блокирало поново улице Барселоне!

Мук ЕУропе прекинуо се сутрадан када се преко своје Европске комисије „оћитовала“ и рекла да је референдум о отцепљењу Каталоније против Устава Шпаније, те је као такав нелегалан и неуставан, да је то њено „унутрашње питање“ и подржала је у свим њеним одлукама, нагласивши Каталонији да – „насиље не може бити инструмент политике“?! Кад сам ово чула, мом одушевљењу ЕУропејским легализмом краја није било! Просто не знам која ми је од које „бриселске“ реченица била дража! Ај‘ сад да неко каже да сам ја увек против омиљене ми ЕУропе! Тешко да од мене тренутно могу наћи већег подржаваоца, а поготово око овог напрасног им противљења политици насиља и насилног отцепљења!

Не да сам одушевљена, него бих вам сваку и потписала – али имам проблем! Србија, господо – где вам је ту држава Србија?! Где вам је једнакост светиње суверенитета и територијалне целовитости међународно признатих држава?! Где је ту, једно од основних људских права на које се позива Запад и ЕУ – право на власништво?! Како је могуће отети Србији – више од једне седмине територије – агресијом, помагањем бомбама и заштитом окупационог шиптарског народа и Албаније?! Где вам је овде став да је то унутрашње питање Србије које мора бити решено у складу са њеним Уставом?! Где су вам ту ти европски принципи, правила демократије – где вам је поштовање међународног права?! Где вам је овде тврдња – „Насиље не може бити инструмент политике“?!

Лепо од вас што тврдите да је кршење међународног права одржавање референдума у једној држави који није у складу са њеним Уставом и који не одобрава централна власт – а шта ћемо са вашим прстићима у противуставним реферундумима, сецесијама и надуставном снагом коју сте дали Бадинтеровој комисији у крвавом распаду Југославије ’90-тих по комунистичким Брозовим унутрашње-административним границама?! Шта ћемо са нелегалним, противуставним и против одлуке Савета безбедности убијањем Србије и отимањем КосМета?! Замисли – демократски Западе – колико су само Шиптари безочно били сигурни у ваше бомбе – чак ни референдум, ма чисто оно због камуфлаже – нису хтели да организују?! И шта сад са свим тим вашим „легалним“ работама – ево само на нашем простору – господо легалисти?!

Врхунац лицемерја којим је Брисел објаснио своје „поштовање“ међународног права био је „алиби“ за подршку целовитости Шпаније, „јер је чланица ЕУ“ – и подршку отимању КосМета, „јер Србија није чланица ЕУ“?! Има ли очигледније злоупотребе и дуплих стандарда у „читању“ међународног права од овога – којим правдају своју агресију над Србијом и окупацију дела наше државе?! Не, да ја знам?! Али, како год – ЕУропејска Шпанија никада више неће бити оно што је до сада била – и не само Шпанија…!

Када се ово „унутрашње“ шпанско питање стави у шири међународни контекст, стварност изгледа много болније! А кад смо већ код бола – ја ћу о ономе што мене највише боли! Са аспекта српскога народа и Србије – Шпанија није признала такозвану независну државу „Косова“! Лепо од ње! Хвала јој! Али, ево једна мала дигресија. За време НАТО-агресије на нашу државу 1999. године, тадашњи портпарол НАТО Џејми Шеј, одмах негде на почетку, у марту, рекао је: „Србе треба спокојно бомбардовати, јер ће све брзо заборавити“?! Ево и ја спадам у Србе, али, ако икако може – опрости ми „дијагностичару“ Шеј – што не могу да заборавим, па ћу и – тамо вас – подсетити!

Тада, ’99.године, како би помогле шиптарску окупацију – наше аутономне области – три месеца је над нама сејало смрт, бомбе и осиромашени уранијум 19 држава НАТО?! О последицама – срушеној земљи, побијеним и осакаћеним људима, отетом КосМету, канцеру који епидемиолошки хара Србијом – овај пут нећу! Ту групу од 19 наших одабраних пријатеља чиниле су: Америка, Велика Британија, Немачка, Француска, Мађарска, Италија, Канада, Пољска, Чешка, Грчка, Турска, Исланд, Норвешка, Белгија, Холандија, Данска, Луксембург, Португалија и – Шпанија! Ви сте тада били портпарол НАТО, а на његовом челу био је – Шпанац Хавијер Солана!!!

Данас, после Брегзита, међу ових преосталих 27 чланица ЕУ, 22 су признале независност монструм-држави „Косова“, а 5 нису! Тих 5 су : Словачка, Румунија, Кипар, Грчка и – Шпанија! Хвала још једном! И неизмерно хвала – Словачкој, Румунији и Кипру – који нису били међу оних 19 „милосрдних анђела“!!! Разлози уздржаности ове 3 државе које нам ни у једној опцији нису наносиле зло, могу се тражити и у њиховим унутрашњим проблемима, као што је потезање Тријанона и мађарске мањине у Словачкој и Румунији, као и окупација половине Кипра од стране Турске на северном делу где живи турска мањина! Али, без обзира на разлоге , још једном – неизмерно хвала!!! Код ове друге две, које су нас бомбардовале, како би Шиптарима помогле да нам КосМет отму, али га сада не признају за државу, пријатељски однос према Србији прорадио је због „мечке“ која игра у њиховој кући – Шпанији због Каталоније, Грчкој због Кипра, Македоније, а и шиптарске мањине на северозападном им делу државе! Но – ипак хвала!

И, на крају, у читавој овој отужној и за Србе увредљивој игри – има нешто и добро! На дан „оћитовања“ ЕУропе, председник Србије Александар Вучић – јавно је, сам себи, поставио питање: „И шта ћу ја сад кад одем у Брисел?! А које питање да поставим…, а како то у Каталонији не важи референдум, а на Косову може и без референдума…?!“ То – управо то! Питање Вам је ко из модле! Ко да сам Вам га ја написала! Једва чекам постављање оваквог – напокон – питања у сред Брисела – од оних којима је Србија у руке предата и који је – под таквим условима – терају у „загрљај“ ЕУропе!
Преузето са сајта: milijanabaletic.com