Поводом уделе Андрићеве награде Гордани Гоци Павловић за књигу : „Завештање мом српском роду“

(ко је заинтересован за набавку књиге, може се за све информације обратити ауторки или господину Љубиши Павловић преко фб порука)

А МИ ЋУТИМО…

Затровали су Воду моје Отаџбине. Пустили су је да тече и да се шири по целој земљи.
И било им мало.
Пијемо Воду, узимамо отрове и постајемо као и Они. Убијају нам осећање припадности, вере, слободе и бунта. Губимо понос и част. Губимо образ и остављамо да га газе како и кад хоће.
А ми ћутимо…
И било им мало.
Онда су прекопали наше њиве и искрчили наше воћњаке. Семе да нам затру, да се Србин више не рађа са српством у себи, да не прави више ракију шљивовицу, да не скупи фамилију око огњишта, да не крене са песмом на косидбу, да сину не показује крваву дедовину.
А ми ћутимо…
И било им мало.
Ваздух наше Отаџбине испрљаше, да више не осетимо миомирис земље после кише, да не чујемо ветар у крошњама тополе, ни мирис багрема који наговештава лето…
А ми ћутимо…
И било им мало.
Па дођоше међу нас, у нашу Отаџбину, умешаше се, брата на брата окренуше, син на оца да удари, мајка да се са кћерком завади, комшија комшију да мрзи, да се олако убија и гази. Онима послушнима све дароваше, изобиље и богатство.
Своје слуге наградише, а родољубе и слободоумне што уништише, што протераше.
А ми ћутимо…
И би им мало.
На ред дође и језик моје Отаџбине, овај наш матерњи и једини који имамо.
Изменише га, извитоперише, искривише, убацише своје речи, а наше избрисаше.
Постаде све штуро и опоро. И своје књиге нам под нос гурају и децу по школама терају да читају, а наше писце, чуваре ћирилице, бацише у неке буђаве подруме.
А ми ћутимо…
И би им мало.
Крстове на црквама поломише, споменике оскрнавише, гробове прекопаше. И мртвог Србина се плаше, па му сваки траг замећу, историју искривљују, а порекло заташкавају.
А ми ћутимо…
И опет им мало.
Онда ударише у саму Отаџбину, већ рањену и искасапљену, само јој још срце и душа остала.
Е, то желе највише. Срце моје Отаџбине да изваде и себи да га пресаде, јер га немају. И душу да узму, па можда и личе на људе. То им је циљ.
Вришти моја Отаџбина, а гласа не испушта, плаче моја Отаџбина, а сузе јој се не виде. Од бола и јецаја, груди јој набрекле само што не пукну.
Зове моја Отаџбина и чека да кроз нас пусти глас и сузу.
А ми? Ми ћутимо…

Kein automatischer Alternativtext verfügbar.

Bild könnte enthalten: 1 Person

Advertisements

Kommentar verfassen

Trage deine Daten unten ein oder klicke ein Icon um dich einzuloggen:

WordPress.com-Logo

Du kommentierst mit Deinem WordPress.com-Konto. Abmelden / Ändern )

Twitter-Bild

Du kommentierst mit Deinem Twitter-Konto. Abmelden / Ändern )

Facebook-Foto

Du kommentierst mit Deinem Facebook-Konto. Abmelden / Ändern )

Google+ Foto

Du kommentierst mit Deinem Google+-Konto. Abmelden / Ändern )

Verbinde mit %s

%d Bloggern gefällt das: