Реаговање удружења породица србских жртава у Сребреници

Почетна страница > Новости

Славица Јовановић

Реаговање удружења породица србских жртава у Сребреници СРПСКИ ЗИД ПЛАЧА-„СРЕБРЕНИЦА 1992“, 9.ОКТОБРА ДОЖИВЕО ЈЕ ГЕНОЦИД ОСЛОБАЂАЈУЋОМ ПРЕСУДОМ НАСЕРА ОРИЋА

 

12985444_100412160363028_6243096957567063314_n (1).jpg

Реаговање удружења породица србских жртава у Сребреници

СРПСКИ ЗИД ПЛАЧА-„СРЕБРЕНИЦА 1992“, 9.ОКТОБРА ДОЖИВЕО ЈЕ ГЕНОЦИД ОСЛОБАЂАЈУЋОМ ПРЕСУДОМ НАСЕРА ОРИЋА

Оптужени Срби захтевају, да Тужилаштво за ратне злочине које је подигло оптужницу против србских шкорпиона, бораца, војника и припадника МУП-а Републике Српске, и исте терете да су убијали муслимане у Сребреници, да им пришију и српске жртве. У тој оптужници им поред жртава муслимана додајте и наше чланове породица српске националности. Броју жртава муслимана требате додати 3.672 убијених Срба у селима општине Сребреница и Братунац 1992-1993… године. Из разлога јер је суд у сарјеву донео ослобађајућу пресуду за Насера Орића и његове саучеснике у крвавим злочинама. Исти су од 09.10.2017 године, постали слободни грађани и велики „хуманисти-миротворци“. У противном биће да су Срби сами себе убијали, па након тога сами себе бацали у јаме и масовне гробнице и сами себе закопавали. Порука суду у Сарајеву, Хашком трибуналу, свим судовима на простору бивше СФРЈ и тужиоцима за ратне злочине у Београду, Бруну Векарићу и Миши Виторовићу: -Господо србски тужиоци у Вашој оптужници против србских бораца, слободно наведите да су починили злочине у општини Сребреница и Братунац, док су командант Насер Орић и „Зелене беретке“ били недужни, невини и велики хуманисти током рата у Босни и Херцеговини. Дајте Србима милион година тамнице, јер су једино они злочинци и геноцидан народ и преко тога уђите у историју а остали злочинци других нација и вера постадоше државници и миротворци. Не схватљиво је да је Хашки трибунал једино игнорисао српске жртве и није желео да осуди ни једног словеначког, хрватског, албанског и муслиманског злочинца по командној одговорности. Сви судови на простору бивше СФРЈ, укључујући и апелациони суд у Београду, као и Хашко-Хрватско- Муслиманско-Албанско-Србско тужилаштво су неправедни и нечасни, и због великог новца игноришу једино српске жртве.

У Београду 10.09.2017 године УО удружења у координацији Удружења породица србских жртава у Сребреници и Удружења породица „Косметске жртве

Advertisements

Поводом уделе Андрићеве награде Гордани Гоци Павловић за књигу : „Завештање мом српском роду“

(ко је заинтересован за набавку књиге, може се за све информације обратити ауторки или господину Љубиши Павловић преко фб порука)

А МИ ЋУТИМО…

Затровали су Воду моје Отаџбине. Пустили су је да тече и да се шири по целој земљи.
И било им мало.
Пијемо Воду, узимамо отрове и постајемо као и Они. Убијају нам осећање припадности, вере, слободе и бунта. Губимо понос и част. Губимо образ и остављамо да га газе како и кад хоће.
А ми ћутимо…
И било им мало.
Онда су прекопали наше њиве и искрчили наше воћњаке. Семе да нам затру, да се Србин више не рађа са српством у себи, да не прави више ракију шљивовицу, да не скупи фамилију око огњишта, да не крене са песмом на косидбу, да сину не показује крваву дедовину.
А ми ћутимо…
И било им мало.
Ваздух наше Отаџбине испрљаше, да више не осетимо миомирис земље после кише, да не чујемо ветар у крошњама тополе, ни мирис багрема који наговештава лето…
А ми ћутимо…
И било им мало.
Па дођоше међу нас, у нашу Отаџбину, умешаше се, брата на брата окренуше, син на оца да удари, мајка да се са кћерком завади, комшија комшију да мрзи, да се олако убија и гази. Онима послушнима све дароваше, изобиље и богатство.
Своје слуге наградише, а родољубе и слободоумне што уништише, што протераше.
А ми ћутимо…
И би им мало.
На ред дође и језик моје Отаџбине, овај наш матерњи и једини који имамо.
Изменише га, извитоперише, искривише, убацише своје речи, а наше избрисаше.
Постаде све штуро и опоро. И своје књиге нам под нос гурају и децу по школама терају да читају, а наше писце, чуваре ћирилице, бацише у неке буђаве подруме.
А ми ћутимо…
И би им мало.
Крстове на црквама поломише, споменике оскрнавише, гробове прекопаше. И мртвог Србина се плаше, па му сваки траг замећу, историју искривљују, а порекло заташкавају.
А ми ћутимо…
И опет им мало.
Онда ударише у саму Отаџбину, већ рањену и искасапљену, само јој још срце и душа остала.
Е, то желе највише. Срце моје Отаџбине да изваде и себи да га пресаде, јер га немају. И душу да узму, па можда и личе на људе. То им је циљ.
Вришти моја Отаџбина, а гласа не испушта, плаче моја Отаџбина, а сузе јој се не виде. Од бола и јецаја, груди јој набрекле само што не пукну.
Зове моја Отаџбина и чека да кроз нас пусти глас и сузу.
А ми? Ми ћутимо…

Kein automatischer Alternativtext verfügbar.

Bild könnte enthalten: 1 Person