Nemački kredit SFRJ nije i ne može biti isplata odštete žrtvama nacizma

Nemački kredit SFRJ nije i ne može biti isplata odštete žrtvama nacizma

5
795
Podeli na Fejsbuku
Tvitni na twitteru

Dušan Kovačev
nedelja, 03. septembar 2017.

Kredit SR Nemačke SFRJ je teretni pravni posao. Zamena međunarodno-privatnog obligacionog odnosa između nemačke države kao subjekta privatnog prava i žrtava nacizma finansijskim kreditom jugoslovenskoj vladi je simulovanje pravnog posla radi izbegavanja plaćanja odštete. Izbegavanjem je oštećenima naneta dodatna šteta. Izmišljotine nisu osnov gašenja obligacionog odnosa niti prestanka nemačke finansijske obaveze. Izbegavanjem plaćanja iznos obaveze raste.

Nichts ist für dich
nichts war für dich
nichts bleibt für dich
für immer[1].
Rammstein, Adios

Najpre se mora znati da je od svih odštetnih zahteva SFR Jugoslavije Nemačka platila svega 8 miliona nemačkih maraka na ime odštete žrtvama nasilnih eksperimentata nad ljudima.

Jedan kredit SR Nemačke SFR Jugoslaviji u doba Vilija Branta se povremeno predstavlja kao okončanje pitanja nemačkih finansijskih obaveza prema Srbima i Srbiji. Prvo se pokušalo nemoguće: da se srpskoj javnosti prikaže da su kreditom u stvari isplaćene ratne reparacije Jugoslaviji. Ova tvrdnja se u domaćim medijima pojavila 2011. godine. Autor je naveo da je „nemački kredit“ obuhvatao i štednju jugoslovenskih gastarbajtera zarađenu u toj državi[2]. Ako se ispostavi da je ovo istina, onda znači da nije u pitanju nikakav kredit već međunarodni skandal, jer bi to značilo da je štednju gasterbajteraNemačka Jugoslaviji izdala kao kredit. Novac jugoslovenski a zajam nemački. Dr Zoran Janjetović je na tribini Fonda Slobodan Jovanović („Evropske vrednosti i položaj nemačke manjine u antifašističkoj Evropi“, Beograd, 25. 11. 2011. g /video/) naglasio da je nemačka odšteta žrtvama nacizma potpuno odvojena stvar od ratnih reparacija Nemačke SFR Jugoslaviji, i da se ne može povezivati sa kreditnim sporazumom Broza i Vilija Branta. Ta fama je potom uminula, ali se 2016. godine u vezi upornog nemačkog neplaćanja ratne odštete oglasila Zajednica udruženja žrtava Drugog svetskog rata[3]. Zajednica se obratila nemačkom konzulatu, ali oni nisu mogli da im odgovore „usled selidbe“.

Ipak, pojavio se pred javnošću ovih dana materijal kojim se sugeriše nešto još skandaloznije od pretvaranja gastarbajterske štednje u nemački kredit Jugoslaviji. Naime, na sajtu „Vidovdan“ je osvanuo anonimni članak[4] u kome je objavljen deo dokumenta iz 1973. godine koji je bio „državna tajna“. Iz materijala se vidi kako je nemački kancelar Vili Brant predložio vladi Jugoslavije (Savezno izvršno veće SFRJ) da nemačka odšteta žrtvama nacizma bude pretvorena u nemački kredit Jugoslaviji. Da stvar bude zamršenija, kredit (koji je po svojoj prirodi teretni pravni posao) nazvan je i „kapitalnom pomoći“ (Kapitalhilfe). Međutim, dokument je pred javnost iznet nepotpuno. Radi se o prvoj stranici aneksa pridodatog jednom zapisniku sa sednice vlade, bez potpisa i pečata.

Iako objavljeni materijal sugeriše da je vlada Jugoslavije bila raspoložena da prihvati pravno nemoguću inicijativu vlade Nemačke o pretvaranju odštete žrtvama nacizma u kredit koji je kapitalna pomoć Jugoslaviji, jasno je da pitanje ratnih reparacija nema nikakve veze sa „Brantovim kreditom“, kako se to tvrdilo 2011. g. Ove dve najbitnije stvari su autoru Vidovdana potpuno promakle, pošto pored objavljivanja materijala članak sadrži samo jednu jedinu upitnu rečenicu: „Ko je uzeo pare koje su Nemci isplatili na ime odštete žrtvama nacističkog progona?“. Naslovom članka se uprkos sadržini dokumenta direktno tvrdi: „Žrtve nacističkog terora su isplaćene ali niko nije video novac“. Naravno, ovo nije istina, kao ni tvrdnja u naslovu članka anonimnog autora na „Vidovdanu“ kojim se sugeriše javnosti da ja zahtevam od Nemačke da isplati 350 milijardi dolara odštete Srbiji[5].

Ne radi se o zahtevu, već o obavezi Nemačke da isplati ratne reparacije Jugoslaviji, danas njenim naslednicama, kao i obavezi Nemačke da isplati odštetu žrtvama nacizma koji tekođe imaju naslednike. Radi se o dvema obavezama materijalne a ne procesne prirode.

Nemačka Jugoslaviji (i njenim naslednicama) ratne reparacije za Drugi svetski rat nikada nije iplatila, na šta je javnost podsetio Dragan Radović u svom članku „Folksdojčeri i ratna odšteta[6]“. On je procenio da je iznos srpskog udela u potraživanju nemačkog duga Jugoslaviji danas 335.13 milijardi USD. Nemačka nije platila ni odštetu žrtvama nacizma (i njihovim naslednicima), o čijem iznosu domaća javnost ne zna ništa. Međutim, Nemačka se danas meša u unutrašnju politiku Srbije i hoće da sprovede u Srbiji „ustavnu reviziju“ kojom bi se Srbija odrekla svog suvereniteta u korist Evropske unije nemačkog naroda[7].

Tzv. „proterivanje“ Folksdojčera iz Brozove SFRJ je bilo u stvari posledica uslovljavanja nemačke vlade na čelu s Konradom Adenauerom. Gnusna neistina o „etničkom čišćenju“ i čak „genocidu“ nad Nemcima u Jugoslaviji je fama kojom se skriva istina da je repatrijaciju Nemaca iz Jugoslavije u Nemačku smislila, razvijala, pomagala i sprovela vlada SR Nemačke ekonomskim uslovljavanjem Jugoslavije. Sada pred sobom vidimo mogućnost da je na sličan način kasnije nemačka vlada prevarila i jugoslovenske žrtve nacističkog terora. U svakom slučaju, Nemačka nikad nije platila ratne reparacije Srbiji, niti je platila odštetu žrtvama nacizma u Srbiji. Čak i da su među funkcionerima SFRJ našli neuke koji su se njihovim idejama priklonili, to simulovane pravne poslove ne čini pravno valjanima, već nemačke finansijske obaveze uvećava. Bilo kakva zamena obligacije nije moguća bez pristanka poverilaca, a to su u ovom slučaju žrtve nacizma. Mi danas ne znamo čime je nemačka vlada uslovljavala jugoslovensku vladu sedamdesetih godina, ali možemo da pretpostavljamo, pošto su u SR Nemačkoj sedamdesetih godina već živele i radile stotine hiljada jugoslovenskih građana, a Nemačka je prethodno svoje sunarodnike repatrirala iz Jugoslavije.

Znaju nemačke vlasti sve to mnogo bolje od nas, pa je nemačkim političarima jako stalo da Srbi ne znaju koje su obaveze Nemačke prema Srbima i Srbiji, i koliki je njihov iznos. Poganim spinovanjem se sugeriše da je Nemačka isplatila odštetu žrtvama nacizma, ali je taj iznos potrošio neko drugi. Ne, odšteta žrtvama nacizma nije plaćena, jer plaćanje odštete žrtvama nacizma ne može da se plati nekom drugom. „Jednakost, pravda i sloboda“ su stihovi nemačke himne koji se, izgleda, odnose samo na njihovu otadžbinu[8]. Nemačka se na sličan način ponaša i prema Grcima i drugim narodima istočne i jugoistočne Evrope. Zato su ti narodi i njihove države sve siromašniji, a Nemačka sve bogatija. Nemačko izbegavanje naknade štete nanete tokom Drugog svetskog rata postalo je stvarni ekonomski razlog zbog kojeg su zemlje EU u sve većem finansijskom raskoraku i takva politika vodi EU u sigurnu propast. Komesar za budžet EU (Ginter Etinger iz nemačke Demohrišćanske unije) zahteva od Britanije da finansira dugoročne programe EU najmanje do 2020. godine: „Britanija ima obavezu koju je potpisala pre referenduma o izlaku iz EU[9]“. Nemačke dugove, naravno, ne pominje.

Zar Srbija treba da po svaku cenu teži ulasku u Evropsku uniju nemačkog naroda u kojoj se izmišljaju i potom zelenaški obračunavaju kamate i troškovi za naše nepostojeće obaveze, a Srbija ne sme da zahteva ispunjenje finansijskih obaveza prema Srbima i Srbiji? Bez trunke srama je nemački poslanik Demohrišćanske unije Hans Georg Velman povezao poljske zahteve za naknadom štete nanete tokom Drugog svetskog rata sa neto primanjima Poljske iz budžeta EU[10]. Srbija i Srbi imaju svoja finansijska prava, a nemačka vlada finansijsku obavezu. I preko toga, kao narod Srbi imaju moralno pravo. Stotine hiljada naših sunarodnika je u proteklom veku u Nemačku odlazililo sa pasošem preko nemačke granice da kao gastarbajteri rade i poštenim radom zarade. Nemci su u proteklom veku više puta u Srbiju nadirali bez pasoša (i bez objave rata) kao pripadnici nemačkih oružanih snaga da je okupiraju, opljačkaju i sprovedu kaznene ekspedicije.

Lako je biti najbogatiji član „evropske porodice“, biti proglašen za „domaćina“ u tuđoj zemlji, pa privatno prisvajati iz nje profit. Naročito je to lako najbogatijem članu „evropske porodice“ koji je toliko moćan da mu niko ne može ništa, odbije da plaća svoje dugove pa potom počne da uteruje finansijsku disciplinu[11] članicama EU koje su se odrekle suvereniteta i koje su opustošene zelenaškim kreditima. Teško Srbima i Grcima pod nemačkim komesarima EU. Na grčkoj finansijskoj krizi su nemački bankari od nesrećnog naroda iscedili preko milijardu dolara[12]. Srbi kao i Grci postaju sirotinja, a u našim sopstvenim zemljama su se odomaćili zelenaši koji prisvajaju profite i isplate nadutih dugova. Treba li nam članstvo u Evropskoj uniji nemačkog naroda pa da i Srbija stupi u ulogu večitog dužnika koji ne sme da pomene prava na sopstvena potraživanja?

ПРЕУЗЕТО ИЗ :

Advertisements

Судбина књиге староставне писане на ћирилици 1375.

Пљеваљски требник“ из 1375 год.

Alben

„Пљеваљски требник“ из 1375 год.
 

Шта кажу књиге староставне ? Гдjе je Синодик Cвeтосавља ? „Пљеваљски требник“ из 1375 год. познат и као Синодик Cвeтосавља. Hајстарији српски ћирилични поменик исповjедања православне вjере Cвeтосавља – у којем се проклињу босански бабуни и јеретици.Hајстарији српски ћирилични поменик исповjедања православне вjере Cвeтосављавласништво je манастира Света Тројицa или манастира Арханђел Михаилo ( у кањону Таре).Украден је између 1935-1943 (период: тровањa патријарха Варнаве,јакe струјe богомoљачке бpитaнcкo-aмepичкe xришћанске секте Николаја Велимировића,потписивања конкордата са Ватиканом…). Данас“Пљеваљски требник“ носи име Врутoчко јеванђељe,пo селу Вруток код Гостивара гдjе је „пронађен“и власништво је канонски непризнатe македонске православне цркве. „Проналазач“ рукописа Радослав Грујић у афери «Нестало црквено благо»,удаљен je са Београдског универзитета и лишен националне части 1945 год.“Пљеваљски требник“представљен je нa изложби цpквeнo cлoвeнcкoг рукописног наслеђa у Ватикану 2008, као :“македонскo рукописно наслеђе“ и побио рекорде разгледања,од стране научника.:„Нестанак овог поменика би био велики ударац за нашу науку.Објављен је од Никанора Ружичића,Саве Косановића и Љубе Стојановића „ излагао је Ђорђе Радојичић на конгресу историчара Југославије маја 1954 год. у Београду.Треба ли да се врати у Пљевљa или да пустимо да пљачкају Свету Тројицу коју су наши преци мачем бранили oд бабунa и јеретикa и богомoљачкe xришћанскe секте.И одбранили!? – За нас !