ЛЕПОТЕ СУНОВРАТА-Аутор, Светлана В. Раденковић

Preporuчуje Radovan Milić

Dragi moji prijatelji. Sa velikom pažnjom više puta pročitao sam knjigu pesama “Lepote sunovrata“ od Svetlana V.Radenovic . Pesme su pune emocija, sećanja, ljubavi i.pogleda na budućnost i ljubav. Pesnikinja lepo kaže “sa tobom, na umu,jedino sam cela, moguli nadanja da se vrate? Ili je zaborav lepši? Lepe reči koje krase ovu predivnu knjigu. Pesnikinja oduvek su postojale dve staze, jedna sa cvećem, druga sa trnjem“ meni se najviše dopala pesama MAMA u kome opeva ljubav svoje majke i deteta. Knjigu treba pročitati. Sve čestitke gdjici Svetlani.

Bild könnte enthalten: im Freien, Text, Natur und Wasser
Advertisements

Ми, Срби, заиста смо чудновати људи! Ове речи је записао 1895. године историчар, књижевник, аутор химне „Боже правде“

Ми, Срби, заиста смо чудновати људи. Ми смо пријатељи мира, слоге и братства са целим светом. Наша је девиза: „Сваком своје“. Ми се ове хришћанске врлине придржавамо у толикој мери, да она већ прелази у грех према нама самима.

Ми пуштамо да најпре други узму и оно што је заиста њино, а и оно што желе да буде њино. А нама – шта остане.
Последица те наше грешне индоленције та је, да нас грабљиви суседи пљачкају и черупају са свих страна, а ми спокојно и са резигнацијом чекамо да нам они кажу шта је наше.

Тако нам је за сада остала само Црна Гора и ова наша Србија. Али, канда је и она још сувише велика нашој браћи са истока и запада, те су и њу ради да поткресују мало и слева и сдесна, док се не састану на Морави.
Па да нас онда, братски, стрмоглаве у Мораву. 

Ове речи је записао  1895. године историчар, књижевник, аутор химне „Боже правде“ (ујак Стевана Сремца) професор Јован Ђорђевић, Краљевина Србија.

PESMA SLAVICE JOVANOVIĆ NOVINARA I KNJIŽEVNIKA SAMONIKLA MOLITVA PREVEDENA NA SLOVENAČKI JEZIK

PESMA SLAVICE JOVANOVIĆ NOVINARA I KNJIŽEVNIKA SAMONIKLA MOLITVA PREVEDENA NA SLOVENAČKI JEZIK

Slavica Jovanović | Slavica Jovanović   | 07.09.2017.

PESMA SLAVICE JOVANOVIĆ NOVINARA I KNJIŽEVNIKA  SAMONIKLA MOLITVA  PREVEDENA NA SLOVENAČKI  JEZIK

 

 

 

PESMA SLAVICE JOVANOVIĆ NOVINARA I KNJIŽEVNIKA  SAMONIKLA MOLITVA  PREVEDENA NA SLOVENAČKI  JEZIK

SAMONIKLA MOLITVA
Sude mi, oni što bi mi oko izvadili  da ga izmere na tasu,

da ne kaže šta je videlo , koliko je teško,

oni što nikad ne krenuše  za Božjim glasom,

što sam pesnikinja koja se klanja ,

monahinjama i čudotvornim ikonama ,

ne veruju da u  bezrečnim  molitvama,

prohodaju i oni sa štakama…

Oni što nisu ni svrake , ni kreje, ni vrane,

u belim košuljama, a crnih obraza,,

što nose krzno belih medveda

i pljuju i sveto nebo i svetu zemlju,

oni u čijim se brodogradilištima prave ratni brodovi..

.

Što blagosiljam hodočasnike, na njihovim je tabanima

zapisana staza iskušenika,

izgovaraju kletve vernicima, kojima je draža šaka šipuraka,

od brda zlata, koje još niko nije uspeo na leđima da ponese,

što nosim krst koji me štiti, od poplava i oluja, od gromova….
Sude mi, a ono što je na jeziku grešnih , nije ni na tabanima vernih .

Sude mi, oni što bi iščupali  jezik, da ga izmere na tasu,

da saznaju neizgovoreno i težinu reči,

što nikad ne krenuše za Božjim glasom,

ne znaju da je istina žrtvenik, pred koji svako prinese jezik

i ostane nem.

Što se klanjam Čuvaru slavuja, a sklanjam se od dvoglavih guja.
Sude mi, što su mi pesme ispovedaonice , nebeske draguljarnice .

Britko mi sečivo , a ja nikom ni reč , iz oka mi izleću lastavice ,

gugutke i grlice  i pesme vidarice , nebeske lađarice ,

a ja ih još blagosiljam, njih žderače  spokoja,

koji ne znaju ni za nežnost , ni ja dragost,

ni za traganja iskušenika, duša mi nesalomiva,

a takva biće i kad jednom najmlađi postane najstariji …
Sude mi, što osuđujem brat na brata da udari ,

što su mi molitve samonikle

i kad stanem pred streljački vod,

što izniče mi grm lekovit iz manastirskih ruševina ,

što između dve ptice uzleteću ja,

prečicama , izvorištu  bistrookih zora,

pulsira žila kucavica, a ja ko ptica lakokrila .
I kruna što je pripadala krunisanoj glavi,

sad leži  u prašini zemaljskog carstva …

Sude mi, što predaleko mi odleteše misli,

jedinom Krunisanom Gorostasu ,

a stihovi ko cvetovi iz stenja,

ko predskazanja, dovode do isceljenja .

Što uvodim čitaoca za ruku u Božanski  hram,

preporodim se tad,

što dozivam kaluđere, čudotvorce, sa stenovitih planina .
Sude mi , kameleoni , što bacaju prašinu u oči ,

tamničari i progonitelji ,

što su mi stihovi ko pelceri na svetoj zemlji ,

prvorodi i samorasti .

Sude mi, što pesmodarima  veličam Tajanstvenoga,

što mojim molitvama ne znam datum rođenja,

što kad mi reči dođu u podgrlac,

a ne mogu ni glas da zaustim,

mesto mene pred Višnjim se mole ,

Svetitelji večni,  zlatousti…
Sude mi , što pesmopojima, izniknem ko mladica iz panja ,

ko drvo iz pepela ,

što svaki dan , ako kap vode na dlanu donesem,

do kraja života imaću svoju reku ,

u kojoj će se umivati sveti ljudi…

Što često naslikam Sv. Arhangela Mihaila,

a on zasadi sveto drvo, na kom osvanu znamenja i zapisi ,

likovi svetaca,

što idem stazom Hrista, što mi pogled zablista ,

što pesma bezlisna prolista…
Što me isceljuju sveti izvori ,

što vidim svetitelje eiskoračile sa ikona,

što su moja izvorišta, svetilišta …

Sude mi, zato što praštam , zato što volim,

što priznajem samo Sud Viših Sila

i jedino se Božjeg suda bojim .

Slavica Jovanović

Beleška o autoru
Slavica Jovanović rođena u Šapcu 15.9.1969 . godine , novinar i

književnik .Autor sedam  objavljenih knjiga :Aliluja“ . „Albatros “ , “ I

ubi drvo čoveka“ ,  „Nebom lete Cerski samorasti“ , „Kosovski crni

kosovi“ , „Podsmevač “ , “ Zlatovez munja“ U rukopisu još pet knjiga.

Dobitnik više književnih nagrada i priznanja .Dobitnik specijalnog

priznanja Akademije“ Ivo Andrić“ – Beograd za 2007. god. 2008 .god. i

  1.  za objavljene knjige .Živi u Mačvanskom Prnjavoru .

Pesma je  objavljena  u knjizi  “ Zlatovez munja“

01.jpg

Slavica Jovanović

MOJA OSEBNA MOLITEV
Sodijo mi tisti, ki bi mi oko iztaknili, da premerijo daljave,

da ne bi pripovedovalo kaj je videlo, kako težko je,

tisti, ki niso nikoli sledili Božjemu glasu,

zato, ker sem pesnica, ki se klanja,

nunam in čudežnim ikonam,

oni, ki ne verujejo v neizrečene molitve,

da lahko shodijo hromi…

Tisti, ki niso niti kukavice, niti vrane,

V belih srajcah črnih obrazov,

oblečeni v krzno belih medvedov,

ki pljuvajo na sveto nebo in zemljo,

tisti, ki v ladjedelnicah gradijo vojne ladje…
Zato, ker mazilim ljudi duha, na njihovih hrbtih

so zapisane poti puščavnikov,

preklinjajo in prezirajo tiste, ki imajo raje pest drobiža,

kot gore zlata, ki jih še nikomur ni uspelo odnesti na oni svet,

zato, ker nosim križ, ki me varuje pred nevihtami in strelami…

Sodijo mi, a tisti, ki niso grešni, naj prvi vržejo kamen.

Sodijo mi tisti, ki bi mi radi iztrgali jezik, da premerijo besedi

da spoznajo neizrečeno, težo in pomen besed,

tisti, ki nikoli ne sledijo Božjemu glasu,

ker ne vedo, da je resnica žrtev, ki vsakemu vzame besedo,

da ostane tih in nem.

Zato, ker se klanjam Varuhu slavcev in se skrivam pred dvoglavimi gadi.
Sodijo mi, ker so moje iz spovednice, dragulji nebeški.
ostro režejo moje besede, a iz mojega očesa poletijo lastovke,

galebi in grlice in pesmi mavrice nebeških ladij,

častim jih in za njih molim, prinašalke nemira, tisti,

ki ne poznajo nežnosti niti bližine,

ne za poti večnega iskanja, a duša se ne zlomi,

tako bo nekoč, ko najmlajši postane najstarejši.

Sodijo mi, ker sem proti bratomorni vojni,

ker so moje molitve samo moje,

in , ko pred strelskim vod stopim, tam kjer zdravilni grm raste,

med dvema pticama bom vzletela,

v biserno modrino zore,

vse v med drhti, a v nebo poletih lahno kot ptica.

In krona, ki pripadala je kraljevski glavi,

zdaj leži v prahu pozabljenega cesarstva…

Sodijo mi, ker moje misli poletijo predaleč,

edinemu Križanemu,

moji verzi so venček iz sivke,

prikazovanje podob, ki vodijo k odrešitvi.

Nagovarjam roko in misli bralcu za pot v Božji hram,

prerojena sem,

kličem puščavnike, čudodelnike iz kamniti osamelih planin.

Sodijo mi kameleoni, ki mečejo prah v oči ljudem,

temne duše in zasledovalci,

zaradi verzov, ki so žarki prerojeni z sveto zemljo,

rojeni v samoti.

Sodijo mi, ker pojem slavo Tajnemu,

ker vem za datume rojstev mojih molitev,

ko se mi besede ustavijo v ustih,

ne morem jih izreči,

ponižne pred vsemogočnim,

Luč večna…
Sodijo mi, ker se kot mlada čebela porodim iz panja,

kot drevo, ki se je rodilo iz pepela,

vsak dan na dlani kapljo vode prinesem,

da bi imela svojo reko življenja,

vodo za svete, meni drage ljudi…

Zato, ker znova in znova slikam podobo Sv. Arhangela Mihaila,

njega, ki je posadil sveto drevo in zapustil znamenja in spise, ki jim sledim,

v podobah svetnikov,

zato, ker hodim za Kristusom

sijočih oči

s pesmijo čistega srce v šumenju listov.
Zato, ker me zdravijo sveti izviri,

zato, ker vidim žive podobe ikon svetnikov,

zato, ker so moji izviri svetišča…
Sodijo mi zato, ker oproščam, zato, ker ljubim,

Zato, ker priznavam samo Sodbo Višjih Sil,

In se bojim samo Božje sodbe…

Prevod: Franjo Frančič                  Istra v  avgustu 2017