Антологија “Призма живота – приче за одрасле” представљена у Јагодини

Промоција двојезичне антологије „Призма живота“, коју је приредила и на немачки језик са српског превела Драгица Шредер из Хилдена, одржана је 3. августа у клубу „Ђура Јакшић“ у Јагодини.

У књизи су заступљене приче 25 аутора из Србије, Македоније, Црне Горе, Чешке, Турске, Шпаније, Немачке, Русије И Аустрије, јавља Просвјета из Беча.

На овој књижевној вечери су своје приче заступљене у антологији читали књижевници: Ратко Стоиловић, Ружа Мијовић Сорић, Љубиша Симић, Миле Лазаревић, Тони Стојановић, Славица Панзаловић и Светлана Матић из Беча.

У музичком делу програма наступио је Енџи Глоговац, а кроз програм је присутне водила Драгица Шредер, преводилац и велики промотер српско-немачких културних веза, којој је ово, двадесет осма приређена двојезична антологија.

Овом приликом Драгица Шредер је говорила песму Сећања, посвећену свом недавно преминулом супругу Херберту Шредеру.

Све приче заступљене у књизу су писане једноставним стилом, са малим бројем ликова, без обзира на њихову идејно-тематску разноврсност и стилску изражајност.

Рецензију за књигу је написао др Милутин Ђуричковић, истичући да ће љубитељима кратке приче ова књига доћи као права посластица и књижевно откриће, будући да има писаца који су, у мањој или већој мери, познати упућеним и обавештеним читаоцима на неколико језика.

„У сваком случају овај преводилачки подухват је за сваку похвалу, па у том смислу треба здушно подржати овакве књиге, јер су вишеструко корисне и драгоцене“, подвукао је академик Ђуричковић.

Јагодинској публици је проф. Светлана Матић, поред своје приче Врати се кући представила рад СПКД Просвјета – одбор у Аустрији, са посебним освртом на Школу српског језика, Малу причаоницу, Просвјетин мали хор, Разговоре, сусрете и друге активности усмерене на очување српског националног и културног идентитета у Аустрији.

Програм је завршен закуском, заједничким фотографисањем и потписивањем књига, уз присуство великог броја љубитеља писане књижевне речи, писаца и представника средстава јавног информисања.

ШТА ЈЕ ИСТИНА, БОГ ИЛИ ПРИРОДА

ШТА ЈЕ ИСТИНА, БОГ ИЛИ ПРИРОДА

Постојање универзума, видљивог и невидљивог, је доказ постојања снаге живота и творца универзума, неко га назива Бог а неко природа при чему је Бог коректније обележје јер не сугерише никакво научно доказивање за разлику од дефиниције природе која је заснована на научном објашњењу настанка живота што није у стању ни схватити ни разумети а камоли научно доказати еволуцијом, одговорити на питање, шта је старије кока или јаје!?

На крају стоји увек питање; ако је природа створила све ко је онда створио природу!?

Са Богом нема тих проблема јер је он та снага која је створила живот, универзум и све законе по којима универзум настаје, опстаје и живи што потврђује постојање нас и универзума. Ако нешто постоји онда има и свог творца којег је човек од давнина назвао Бог.

Живот је снага од вечности из које је сачињен целокупан, (видљиви и невидљиви) универзум.

Основна карактеристика живота, срце и жила куцавица, на којој се заснива живот универзума па и нас, је непрестана преобразба непрестаног покрета од вечности живота, прилагођавање новонасталим животним условима, новонасталим позицијама насталоих кроз непрестано кретање животне снаге бесконачног раста, бесконачног простора и бесконачне животне снаге. Из тог разлога је некоректно говорити о смрти уместо о преобразби. Животна енергија, снага, је неуништива као и материја. Она се може само, као и материја, претворити у неки други вид животног постојања. Ако се узме у обзир да је материја састављена од атома и електрона који круже око њега, јегра онда се већ из тог разлога не може говорити о смрти већ само о преобразби.

Еволуција не може никако бити првобитни творац живота јер она се може десити само из нечег што већ постоји, односно еволуирати из већ постојећег, прилагођавати новонасталим животним условима а да не уништи самог себе. Напротив, њена улога је да прилагођавањем одржи себе кроз прилагођавање и преобразбу са циљем одржавања свог специјуса а то није еволуција већ урођена способност за прилагођавање.

Ако се лептир небројано пута преобрази у гусеницу и гусеница у лептира он ће увек остати лептир и никад не ће еволуирати у нешто друга, нешто сасвим ново.

Ако има еволуције зашто се онда корњача није променила у 220 милиона година свог постојања где су се животни услови безброј пута на најразноврснији начин мењали. Специјуси су преживели те промене или нису те нестали као таква раса или сорта јер су урођене способности прилагођавања ограничене и усредсређене за одрђавање специјуса, сорте, расе и врсте којој припадају и за коју су задужени да буду у слуђби тих специјалних карактеристика животних форми.

Мајмун ће увек остато мајмун као и лисица остати лисица и ако промени боју длаке. Ништа ту не еволуира у нешто друго или треће већ само прилагођава.

То важи и за човека ма које боје коже био. Мајмун ће увек бити и остати мајмун а човек остати човек.

Живот на земљу је дошао из космоса односно универзума путем специфичних зрачења из којег се развио живот са огромним богатством фауне и флоре.

Да је зрачење имало судбоносну улогу по настанак живота као и богатства различитих животних форми и настанак нових указује настајање меланома односно рака коже који услед зрачења претвара једну врсту здраве ћелије у сасвим неку другу са огромним потенцијалом раста и ширења. Сигурно то није баш леп пример али зато је поприлично упечатљив што се тиче еволуције односно настанка живота ако се узме у обзир да то не мора бити жива кожа већ нешто сличних, безживотних особина, по реакцији на специфична зрачења. Свако живо биће са својим настанком добија и свој генетски кот мустре по којој се копира и умножава урођеним механизмима што спречава било какву еволуцију одступања изван оквира својих механизама своје задужености за одржавање расе, типа и сорте. У ту сврху служи и урођена способност прилагођавања како не би могло доћи до еволуције а стим и до уништавањја постојећег генетског типа.

Урођена генетска способност прилагођавања не служи за стварање нечег новог па ни путем еволуције већ за стриктно одржавање постојећег. Природна, генетска, (наследна) способност прилагођавања стоји у суштој супротности теорији еволуције. Генетска или наследна особина је поистовећена са такозваном теоријом еволуције са којом стоји у суштој супротности. Из знања или не знања, злоупотребљена је та наследна (генетска особина прилагођавања) да се њом објасни наводна еволуција, настанак живота и човека од мајмуна.

Генетски механизам као носилац наследних особина је у суштој супротности свакој врсти еволуције.

Теорија еволуције мора поново на научни сто сецирања па као научни појам одстранити из научне литературе.

Душан Нонковић Теодоровић