Od Beograda do Aušvica: moja baka, broj 81956

  • Podeli
  • Tvituj
  • Komentar

Piše/Marko Lovrić

Cirila Bratić, rođenjem Čirila Marc, nosi 92 godine kao da su 92 grama. Ali ona ima još jedno ime, koje ne možemo pročitati na njenom licu, ili u ličnim dokumentima, ali možemo na koži: 81956.

Cirila Bratić, rođenjem Čirila Marc, nosi 92 godine kao da su 92 grama. Kada se sredi za izlazak, Beograd gleda damu; ne gospođu sa fotografije u sepiji, već sasvim aktuelnu damu u vatreno crvenom sakou vešto uparenim sa manikirom i farbane plave kose koja šljašteće sarađuje sa nakitom.

Nonna i ja

Unutar četiri zida, pak, nema ničeg damskog u njenom svađanju sa televizorom na kome voljeni tim njenog unuka gubi utakmicu ili neki otpadak evolucije dobija političke poene. Voli crna vina i tešku hranu. Ništa joj nije draže nego da unucima – a sve troje imaju više od trideset godina – u šaku tutne hiljadarku ili čokoladu. Kada kuva, počašćeni ne jedu prste, već glođu sve do članaka, nekad i tuđih, vazdan hekla, a namerava i da nauči štrikati pre stote. O događajima na Dorćolu ima više informacija no što bi skupila prva ekipa BIA.

Zovu je Kaća ili Cica. Familija je ponekad u šali nazove capo di tutti capi, šeficom mafije. Za mene je uvek bila baka ili nonna, nikad baba, a kako vreme promiče, sve joj se češće obraćam u deminutivu. No Cirila Bratić ima još jedno ime, koje ne možemo pročitati na njenom licu, ili u ličnim dokumentima, ali možemo na koži: 81956.

Moja baka 1960-ih.

Tako su je zvali u Koncentracionom logoru Aušvic-Birkenau.

Kada kažeš da si potomak slučajno preživelog logoraša, ponekad čuješ pitanje da li si Jevrejin. Genijalni mostarski pesnik Marko Tomaš uživa u tome da se lažno predstavlja ne samo kao Jevrejin, već i kao rabin; uznemirujuća neobičnost – kako je zove Kiš – nervira ljude, te pomalo žalim što nikada nisam potvrdio da sam židov, makar da bih video besni li ciklon u očima onog ko pita. Ne, Cirila nije Jevrejka na nevažnom nivou porekla, ali jeste na bitnom nivou krivice. Jevrejka je, doduše, kriva rođenjem, a komunistkinja opredeljenjem, ali uznemirujuća neobičnost krasi ih obe, i zbog nje ih šalju u krematorijume.

Nikada neću saznati sve o tome kako je nonna izbegla krematorijum. Dala mi je sliku teško oštećenu vremenom i ćutnjom; kao da smo spalili Bošov triptih Bašte zemaljskih uživanja i restaurirali ga tek toliko da se vidi poneki detalj zla i dobra. Na toj je slici kapo koji lepoj dvadesetdvogodišnjakinji udarcima kasapi kičmu i jevrejski lekar koji joj spasava život. Dok je još radila – a radila je i u svojim osamdesetim – teška vrata kancelarije su joj povredila ruku, te je morala hirurgu. Vratila se plačući, ne zato što je bolelo, već zato što je ranjeno, krvavo meso podsećalo na Aušvic. Kako pitati o tome? Nisam saznao, te nikada neću saznati.

Foto: Ivana Stanojev

Nesposoban da razgrnem sve velove sa njenog Aušvica, pokušavam da otkrijem tuđ; tuđe Aušvice, što više njih, te sam 27. avgusta 2013. u džepu imao voznu kartu poljskih železnica za put od Krakova do Osvjenćima. Nisam imao olovku, beležnicu, diktafon, jer nisam hteo da hodočašće zagađujem profesijom, ali sam imao smešnu ideju da bih mogao napisati reportažu kada se vratim u Beograd. Devetnaest meseci kasnije, i dalje mogu da napišem samo anti-reportažu.

Foto: Ivana Stanojev

Nije suviše bolno pisati. Godinama sam zurio u ambis Aušvica pre nego što sam u njega skočio i u Osvjenćimu za mene nije bilo nijednog novog zla. Ne mogu da kažem da me je stigla Ničeova kob, da je ambis predugo zurio u mene, i da sam učeći o logorskoj civilizaciji postao spram nje neosetljiv – još se dešava da mi se otapaju oči zbog neke slike, nekog pisma ili kakvog sličnog traga tog sveta koji je iza nas i pred nama – ali se unutar bodljikave žice nisam zaledio, nisam se slomio, već sam pre svega bio gnevan, a gnev je aktivan, i trebalo bi da je podsticajan za pisanje.

Foto: Ivana Stanojev

Gnev zbog stotina praznih kanistera „Ciklona B“; zbog hiljada olupanih činija, slomljenih naočari, razbijenih kofera, obesvećenih molitvenih šalova, istrgnutih veštačkih udova, pohabanih ženskih cipela, pocepanih haljina devojčica i odela dečaka; zbog bale kose u kojoj se još mogu videti devojačke pletenice; zbog nizova rutinskih izveštaja logorskih lekara o pomrloj deci; zbog fotografija dece koja izgledaju kao najzlonamernija moguća karikatura ljudskog tela; zbog slika dece tek dopremljene u logor, fotografisane poput kriminalaca, poput prestravljene Česlave Kvoke, 26947, četrnaestogodišnje Poljakinje kojoj je kapo pocepala usnu neposredno pre snimka; gnev zbog kolektivnih vešala; zbog zida za streljanje; gnev zbog Bloka deset, gnev zbog Ćelije dvadeset.

To je bio Aušvic.

Foto: Ivana Stanojev

Gnev zbog stočnog vagona koji je Molohu na žrtvu prineo Hanu Fuks, rođenu 3. juna 1936, Hanu waisenkind, siroče, kako piše na njenom koferu; gnev zbog Krematorijuma I, II, III i IV; gnev zbog bare u koju je prosut pepeo hiljada Hana.
Stočni vagon – krematorijum – bara, tri etape razvoja logorske leptirice Hane. U stočnom vagonu komešala se uzdrhtala larva, putem za krematorijum milela je umorna gusenica, a iz dimnjaka se vinula leptirica najzad slobodna od bola i pala u mrtvi mir bare.

To je bio Aušvic II, Birkenau; drugi besplodni gnev.

Fotografija je snimljena 19. januara 1945, osam dana pre nego što je Aušvic oslobođen. Cirila Bratić u grupi slovenačkih i italijanskih logoraša, po sećanju, snimio ih je neki Poljak.

Čemu reportaža o Aušvicu? Čemu smešni pravednički bes zbog koga sam ispsovao grupu kretena koji krematorijume kadriraše kao Kranaha, kao Kandinskog; čemu, kada o bolu Hane Fuks u konačnici ne znam ništa više nego oni, jer ne mogu znati? Čemu, kada sam u Bloku šest shvatio da iza očiju punih suza procenjujem koje je ostriženo dete u robijaškim prugama imalo snage da preživi Aušvic? Čemu, dakle, to što je moje srce išlo drugim putem, kada je moj mozak išao ruku podruku sa mozgom SS-doktora sa rampe Birkenaua, dokazujući da je nemoguće shvatiti, ali da je lako biti ambis, jer je čovek samo glina u kalupu okolnosti?

Tadeuš Borovski: „U ćoškovima, među ljudskim izmetom i odbačenim ručnim satovima, leže zgnječene, izgažene bebe, gola mala čudovišta ogromnih glava i naduvenih stomaka. Iznosimo ih kao piliće, držeći po nekoliko u ruci.“

Čemu, kada između civilizacije lagera i nas zjapi provalija koja se ne može premostiti dokumentima i slikama, koja se ne može preleteti mišljenjem, ali se može preći, i opet će se prelaziti u stočnim vagonima? Čemu još jedan trapav udarac golom glavom u zidove Konzentrationslager Auschwitz-Birkenau bis, u zidove Krema V, VI, VII, VIII, koji su podignuti i čvrsti i čekaju jevreje 21. veka, ko god oni bili?

Foto: Ivana Stanojev

Svet u kome nemački mediji Aušvic, Majdanek, Sobibor zovu „poljskim koncentracionim logorima“, svet u kome postoji slučajan skup ljudi po imenu Nemci kojima je važno to što su Nemci, pa pokušavaju da od tog imena odlepe pepeo Hane Fuks i oduvaju ga u lice Poljaka, bilo koga, svet je koji i dalje klasifikuje ljude na osnovu neskrivljenog i nezasluženog. Slučajni smo, ali nekako naši; slučajni su, ali nekako tuđi; svako je svakome uznemirujuće različit, a iznad takvog svetonazora čvrsta ruka autoritarnog spasava omlitavelu nevidljivu ruku tržišta.

Wirtschaft je, dakle, u govnima, Weltanschauung takođe, tako je počeo 21. vek, tako je počeo Aušvic, a tešimo se bednom nadom da će isti uzroci imati različite posledice. Posle ćemo se tešiti time da ćemo izmaći dimnjaku dok od nade i nas ne ostane pepeo.

Pekić: „Jedan od antisemitskih govora završio je Führer obećanjem da će, posle svih mera protiv Jevreja, od celokupnog hebrejskog življa u Evropi ostati tek za jedan automobil. Misli se da je odsustvo značajnijeg otpora istrebljenju poticalo otuda što je svaki Jevrejin verovao da će ON biti u tim kolima. Zabluda sasvim ljudska, uostalom.“

A Jevreji smo, rekosmo, svi; uvek smo nekome jevreji. Pride smo i antisocijalni element; za sistem smo uvek antisocijalni element, koji se maksimalno može vinuti do kapoa. I čemu, onda, priča o Aušvicu, ako je čak i današnja klasifikacija ljudskih duša zapravo lista kandidata za dimnjak, ista kao i unutar njegove žice?

Foto: Ivana Stanojev

Ne, nema utehe, što bi bilo „ljudski“ nakon ovih paklenih prizora. Nema je, jer su i ti prizori sasvim ljudski. Tadeuš Borovski i Hana Fuks nepojmljivi su, ali su samo varijacije na temu čoveka, samo su naše izdanje pod okolnostima koje, istorijski gledano, nisu čak ni vanredne, uzimajući u obzir koliko često mi, jevreji, čupamo grkljane nekim drugim jevrejima. Ne znam, dakle, „čemu“; znam samo „zašto“.

Zato što sam Jevrejin, antisocijalni element, dakle pas; a psi laju na vozove, na vagone.

I zbog Jelene; jer mi je držala čelo dok nisam izbljuvao i poslednju tačku ovog teksta.

I zbog Cirile Bratić. Znaj da sam barem pokušao da shvatim, nonna.

Izvor/vice.com

Advertisements

Kommentar verfassen

Trage deine Daten unten ein oder klicke ein Icon um dich einzuloggen:

WordPress.com-Logo

Du kommentierst mit Deinem WordPress.com-Konto. Abmelden / Ändern )

Twitter-Bild

Du kommentierst mit Deinem Twitter-Konto. Abmelden / Ändern )

Facebook-Foto

Du kommentierst mit Deinem Facebook-Konto. Abmelden / Ändern )

Google+ Foto

Du kommentierst mit Deinem Google+-Konto. Abmelden / Ändern )

Verbinde mit %s

%d Bloggern gefällt das: