Od Beograda do Aušvica: moja baka, broj 81956

News

Od Beograda do Aušvica: moja baka, broj 81956

Autor

Intervju.rs

Objavljeno 5. avgusta 2017.

• Podeli

• Tvituj

• Komentar

Piše/Marko Lovrić

Cirila Bratić, rođenjem Čirila Marc, nosi 92 godine kao da su 92 grama. Ali ona ima još jedno ime, koje ne možemo pročitati na njenom licu, ili u ličnim dokumentima, ali možemo na koži: 81956.

Cirila Bratić, rođenjem Čirila Marc, nosi 92 godine kao da su 92 grama. Kada se sredi za izlazak, Beograd gleda damu; ne gospođu sa fotografije u sepiji, već sasvim aktuelnu damu u vatreno crvenom sakou vešto uparenim sa manikirom i farbane plave kose koja šljašteće sarađuje sa nakitom.

Nonna i ja

Unutar četiri zida, pak, nema ničeg damskog u njenom svađanju sa televizorom na kome voljeni tim njenog unuka gubi utakmicu ili neki otpadak evolucije dobija političke poene. Voli crna vina i tešku hranu. Ništa joj nije draže nego da unucima – a sve troje imaju više od trideset godina – u šaku tutne hiljadarku ili čokoladu. Kada kuva, počašćeni ne jedu prste, već glođu sve do članaka, nekad i tuđih, vazdan hekla, a namerava i da nauči štrikati pre stote. O događajima na Dorćolu ima više informacija no što bi skupila prva ekipa BIA.

Zovu je Kaća ili Cica. Familija je ponekad u šali nazove capo di tutti capi, šeficom mafije. Za mene je uvek bila baka ili nonna, nikad baba, a kako vreme promiče, sve joj se češće obraćam u deminutivu. No Cirila Bratić ima još jedno ime, koje ne možemo pročitati na njenom licu, ili u ličnim dokumentima, ali možemo na koži: 81956.

Moja baka 1960-ih.

Tako su je zvali u Koncentracionom logoru Aušvic-Birkenau.

Kada kažeš da si potomak slučajno preživelog logoraša, ponekad čuješ pitanje da li si Jevrejin. Genijalni mostarski pesnik Marko Tomaš uživa u tome da se lažno predstavlja ne samo kao Jevrejin, već i kao rabin; uznemirujuća neobičnost – kako je zove Kiš – nervira ljude, te pomalo žalim što nikada nisam potvrdio da sam židov, makar da bih video besni li ciklon u očima onog ko pita. Ne, Cirila nije Jevrejka na nevažnom nivou porekla, ali jeste na bitnom nivou krivice. Jevrejka je, doduše, kriva rođenjem, a komunistkinja opredeljenjem, ali uznemirujuća neobičnost krasi ih obe, i zbog nje ih šalju u krematorijume.

Nikada neću saznati sve o tome kako je nonna izbegla krematorijum. Dala mi je sliku teško oštećenu vremenom i ćutnjom; kao da smo spalili Bošov triptih Bašte zemaljskih uživanja i restaurirali ga tek toliko da se vidi poneki detalj zla i dobra. Na toj je slici kapo koji lepoj dvadesetdvogodišnjakinji udarcima kasapi kičmu i jevrejski lekar koji joj spasava život. Dok je još radila – a radila je i u svojim osamdesetim – teška vrata kancelarije su joj povredila ruku, te je morala hirurgu. Vratila se plačući, ne zato što je bolelo, već zato što je ranjeno, krvavo meso podsećalo na Aušvic. Kako pitati o tome? Nisam saznao, te nikada neću saznati.

Foto: Ivana Stanojev

Nesposoban da razgrnem sve velove sa njenog Aušvica, pokušavam da otkrijem tuđ; tuđe Aušvice, što više njih, te sam 27. avgusta 2013. u džepu imao voznu kartu poljskih železnica za put od Krakova do Osvjenćima. Nisam imao olovku, beležnicu, diktafon, jer nisam hteo da hodočašće zagađujem profesijom, ali sam imao smešnu ideju da bih mogao napisati reportažu kada se vratim u Beograd. Devetnaest meseci kasnije, i dalje mogu da napišem samo anti-reportažu.

Foto: Ivana Stanojev

Nije suviše bolno pisati. Godinama sam zurio u ambis Aušvica pre nego što sam u njega skočio i u Osvjenćimu za mene nije bilo nijednog novog zla. Ne mogu da kažem da me je stigla Ničeova kob, da je ambis predugo zurio u mene, i da sam učeći o logorskoj civilizaciji postao spram nje neosetljiv – još se dešava da mi se otapaju oči zbog neke slike, nekog pisma ili kakvog sličnog traga tog sveta koji je iza nas i pred nama – ali se unutar bodljikave žice nisam zaledio, nisam se slomio, već sam pre svega bio gnevan, a gnev je aktivan, i trebalo bi da je podsticajan za pisanje.

Foto: Ivana Stanojev

Gnev zbog stotina praznih kanistera „Ciklona B“; zbog hiljada olupanih činija, slomljenih naočari, razbijenih kofera, obesvećenih molitvenih šalova, istrgnutih veštačkih udova, pohabanih ženskih cipela, pocepanih haljina devojčica i odela dečaka; zbog bale kose u kojoj se još mogu videti devojačke pletenice; zbog nizova rutinskih izveštaja logorskih lekara o pomrloj deci; zbog fotografija dece koja izgledaju kao najzlonamernija moguća karikatura ljudskog tela; zbog slika dece tek dopremljene u logor, fotografisane poput kriminalaca, poput prestravljene Česlave Kvoke, 26947, četrnaestogodišnje Poljakinje kojoj je kapo pocepala usnu neposredno pre snimka; gnev zbog kolektivnih vešala; zbog zida za streljanje; gnev zbog Bloka deset, gnev zbog Ćelije dvadeset.

To je bio Aušvic.

Foto: Ivana Stanojev

Gnev zbog stočnog vagona koji je Molohu na žrtvu prineo Hanu Fuks, rođenu 3. juna 1936, Hanu waisenkind, siroče, kako piše na njenom koferu; gnev zbog Krematorijuma I, II, III i IV; gnev zbog bare u koju je prosut pepeo hiljada Hana.
Stočni vagon – krematorijum – bara, tri etape razvoja logorske leptirice Hane. U stočnom vagonu komešala se uzdrhtala larva, putem za krematorijum milela je umorna gusenica, a iz dimnjaka se vinula leptirica najzad slobodna od bola i pala u mrtvi mir bare.

To je bio Aušvic II, Birkenau; drugi besplodni gnev.

Fotografija je snimljena 19. januara 1945, osam dana pre nego što je Aušvic oslobođen. Cirila Bratić u grupi slovenačkih i italijanskih logoraša, po sećanju, snimio ih je neki Poljak.

Čemu reportaža o Aušvicu? Čemu smešni pravednički bes zbog koga sam ispsovao grupu kretena koji krematorijume kadriraše kao Kranaha, kao Kandinskog; čemu, kada o bolu Hane Fuks u konačnici ne znam ništa više nego oni, jer ne mogu znati? Čemu, kada sam u Bloku šest shvatio da iza očiju punih suza procenjujem koje je ostriženo dete u robijaškim prugama imalo snage da preživi Aušvic? Čemu, dakle, to što je moje srce išlo drugim putem, kada je moj mozak išao ruku podruku sa mozgom SS-doktora sa rampe Birkenaua, dokazujući da je nemoguće shvatiti, ali da je lako biti ambis, jer je čovek samo glina u kalupu okolnosti?

Tadeuš Borovski: „U ćoškovima, među ljudskim izmetom i odbačenim ručnim satovima, leže zgnječene, izgažene bebe, gola mala čudovišta ogromnih glava i naduvenih stomaka. Iznosimo ih kao piliće, držeći po nekoliko u ruci.“

Čemu, kada između civilizacije lagera i nas zjapi provalija koja se ne može premostiti dokumentima i slikama, koja se ne može preleteti mišljenjem, ali se može preći, i opet će se prelaziti u stočnim vagonima? Čemu još jedan trapav udarac golom glavom u zidove Konzentrationslager Auschwitz-Birkenau bis, u zidove Krema V, VI, VII, VIII, koji su podignuti i čvrsti i čekaju jevreje 21. veka, ko god oni bili?

Foto: Ivana Stanojev

Svet u kome nemački mediji Aušvic, Majdanek, Sobibor zovu „poljskim koncentracionim logorima“, svet u kome postoji slučajan skup ljudi po imenu Nemci kojima je važno to što su Nemci, pa pokušavaju da od tog imena odlepe pepeo Hane Fuks i oduvaju ga u lice Poljaka, bilo koga, svet je koji i dalje klasifikuje ljude na osnovu neskrivljenog i nezasluženog. Slučajni smo, ali nekako naši; slučajni su, ali nekako tuđi; svako je svakome uznemirujuće različit, a iznad takvog svetonazora čvrsta ruka autoritarnog spasava omlitavelu nevidljivu ruku tržišta.

Wirtschaft je, dakle, u govnima, Weltanschauung takođe, tako je počeo 21. vek, tako je počeo Aušvic, a tešimo se bednom nadom da će isti uzroci imati različite posledice. Posle ćemo se tešiti time da ćemo izmaći dimnjaku dok od nade i nas ne ostane pepeo.

Pekić: „Jedan od antisemitskih govora završio je Führer obećanjem da će, posle svih mera protiv Jevreja, od celokupnog hebrejskog življa u Evropi ostati tek za jedan automobil. Misli se da je odsustvo značajnijeg otpora istrebljenju poticalo otuda što je svaki Jevrejin verovao da će ON biti u tim kolima. Zabluda sasvim ljudska, uostalom.“

A Jevreji smo, rekosmo, svi; uvek smo nekome jevreji. Pride smo i antisocijalni element; za sistem smo uvek antisocijalni element, koji se maksimalno može vinuti do kapoa. I čemu, onda, priča o Aušvicu, ako je čak i današnja klasifikacija ljudskih duša zapravo lista kandidata za dimnjak, ista kao i unutar njegove žice?

Foto: Ivana Stanojev

Ne, nema utehe, što bi bilo „ljudski“ nakon ovih paklenih prizora. Nema je, jer su i ti prizori sasvim ljudski. Tadeuš Borovski i Hana Fuks nepojmljivi su, ali su samo varijacije na temu čoveka, samo su naše izdanje pod okolnostima koje, istorijski gledano, nisu čak ni vanredne, uzimajući u obzir koliko često mi, jevreji, čupamo grkljane nekim drugim jevrejima. Ne znam, dakle, „čemu“; znam samo „zašto“.

Zato što sam Jevrejin, antisocijalni element, dakle pas; a psi laju na vozove, na vagone.

I zbog Jelene; jer mi je držala čelo dok nisam izbljuvao i poslednju tačku ovog teksta.

I zbog Cirile Bratić. Znaj da sam barem pokušao da shvatim, nonna.

Izvor/vice.com

Zločin i šutnja, časopis Identitet, broj 51, izd. SDF. Zagreb, 2001.

III. Boris Pavić, Ivan Klobučar, Zločin i šutnja, časopis Identitet, broj 51, izd. SDF. Zagreb, 2001.

Budući da sam sva ratna bezumlja, masakre, razaranja, tribalne odmazde i dr. detaljnije opisao u svoje četiri knjige*, gdje sam empirijski spoznao, kao ruralni sociolog i istraživač, da na području Vojno-redarstvene akcije „Oluja“ nisam našao srpskog sela gdje netko nije ubijen ili nestao, ti su me zločini toliko sablaznili da sam jedva sačuvao čovjeka u sebi. Jer sveopća sotonizacija Srba dovela je do njihove potpune negacije kao ljudi. Zbog toga sam odlučio da to ilustriram jednim MEGA ZLOČINOM, koji je u našoj javnosti potpuno prešućen, rekao bih ignoriran, iako je objavljen u jednom našem uglednom glasilu, nažalost danas ugašenom. Taj zločin nadmašuje sve do sada masovne zločine građanske strane rata u Hrvatskoj. Otkrili su ga dva gore navedena novinara, autori članka u časopisu Identitet, u arhivskoj građi haškog tribunala, koji su intervjuirali T. M. zaštićenog svjedoka haškog suda. Evo te najmorbidnije ispovijesti koju sam ikad pročitao. (integralni tekst članka iz časopisa Identitet, str. 28−29).

*

„Gospodin T. M. je svjedok koji bi se uskoro trebao pojaviti pred jednim od sudova što se bave prostorom bivše Jugoslavije. Prethodni dogovor sa zvaničnim posrednicima u ovom razgovoru obavezuje nas da, zasad, ne navodimo o kojem je sudu riječ, da ni po koju cijenu ne otkrivamo identitet svjedoka, da ne iznosimo detalje koji bi ga mogli učiniti prepoznatljivim eventualnim progoniteljima ili osvetnicima za ubojstva nedužnih žrtava…

U takvim okolnostima, autorima ovih redaka nametnula se temeljna dilema: da li uopće pristati pisati pod ovakvim rigoroznim uvjetima? Da li prihvatiti nečiju cenzuru? Da li je novinarski korektno prešutjeti dio podataka koji će nam biti dostupni, ne objaviti detaljne skice mjesta događaja, autentične fotografije koje se mogu vještačiti, pospremiti pod tepih neke od dokaza, precizne podatke o drugim učesnicima, časnički čin i zvanje zaštićenog svjedoka, broj njegove vojne pošte, ime jedinica u kojima je službovao, njegov identifikacijski broj…? Na kraju je, ipak, prevagnula novinarska radoznalost. Pristali smo.

Sastali smo se u stražnjoj sobi jednog starinskog secesijskog ureda čiji su zidovi bili prekriveni umjetničkim slikama s kraja prošlog stoljeća. Kad je nakon nesigurnog kucanja T. M. ukoračio u sobu bili smo iznenađeni: izgledao je znatno mlađi u odnosu na svoju dob. U nelagodnoj tišini sjeo je, krzmajući se, nasuprot nas. Za svaki slučaj, zamolili smo ga da se identificira. Nevoljko je iz unutrašnjeg džepa izvadio sve svoje osobne dokumente i dao nam da ih pregledamo. Na naše pitanje da li se slaže da razgovor magnetofonski snimimo, šutke je slegnuo ramenima i promrmljao: „Ma, radite sve što mislite da treba. Meni je svejedno. To više nije moja stvar. Uostalom, mogu me ubiti samo jednom.“ Tokom jednosatnog razgovora T. M. bio je vidno uzbuđen. Prsti su mu podrhtavali, glas treperio, nervozno je ispod stola tresao nogama. Kad se malo oslobodio treme, progovorio je metalnim, monotonim glasom skladištara što glasno nabraja robu u inventuri. Tekst, koji slijedi, u cijelosti je njegova ispovijest.

 

„Tiha srbizacija“ brigade

Rođen sam u Zagrebu sredinom 60-ih godina. Po nacionalnosti sam Hrvat. Odmah na početku Domovinskog rata aktivno sam se uključio u obranu Hrvatske, pa sam ubrzo promaknut u časnički čin. U ratu sam učestvovao do konca 1995. godine. Početkom 1994. godine premješten sam u 2. gardijsku brigadu „Gromovi“ koja je bila stacionirana u vojarni Petruševac. Da biste shvatili kontekst događaja o kojima ću vam govoriti, moram se vratiti godinu dana unatrag, kako bih vam objasnio atmosferu u brigadi. Tijekom 9. mjeseca 1994. godine satnik SIS-a Vinko Zadro počeo je otvoreno govoriti o procesu „tihe srbizacije“ naše gardijske brigade. Krenuo je istraživati personalne dosjee pripadnika brigade, i tražiti po krsnim listovima vojnika i časnika one, koji među precima imaju ponekog Srbina. Kako isprva nije našao ni jednog Srbina u brigadi, osim Milorada Kečena iz Siska, on je zajedno sa svojim zapovjednikom SIS-a u brigadi, Slavkom Galićem, počeo „dubinsko“ istraživanje. Sve dosjee pripadnika „Gromova“ razvrstavali su po općinama, pa su preko matičara i matičnih knjiga prekopavali etničko porijeklo svojih vojnika – ima li netko kakvog djeda, ili babu, koji su srpske nacionalnosti. Na taj su način dobili oko 500 pripadnika brigade čije je etničko porijeklo bilo „sumnjivo“. Među njima sam se našao i ja. S tim su upoznali i stožernog brigadira Božu Kožula iz „Tigrova“. Za detalje o ovim njihovim „istragama“ se ubrzo pročulo, pa se među vojnicima i časnicima proširio paničan strah. Znate kako je: kad ti dovedu u pitanje nacionalnu podobnost, kada te zbog nje počnu politički sumnjičiti, a ti si vojnik u ratu – koža ti jako malo vrijedi. Cijela je brigada bila prožeta strahom, paranojom, međusobnim sumnjičenjima. U takvoj atmosferi krenuli smo u „Oluju„. Kad je ta vojno-redarstvena akcija otpočela, naša je brigada dobila zadatke pokrivanja pravaca: Slana – Pecka (1. bojna), Sunja – Petrinja (2. bojna), i Slana – Marinovići (3. bojna). Odmah na početku uočio sam da je najveći dio od petstotinjak etnički sumnjivih pripadnika brigade koncentriran u 2. bojni. Kasnije smo saznali da je od dvjestotinjak u „Oluji“ nestalih „Gromova“ najveći broj bio upravo iz ove „nacionalno sumnjive“ grupacije… Kako je netko mogao „nestati“ kad brigada prilikom nadiranja nije nailazila gotovo ni na kakav otpor? Ali, to je sad druga priča. Bio sam stacioniran u 3. bojni. Na samom početku „Oluje“ pozvao me moj zapovjednik Franc Slako, i rekao da je formirao jednu specijalnu grupu od 15 ljudi izvan svih formacija, jer nema povjerenja u pripadnike minobacačke bitnice u svojoj jedinici. Dao nam je četiri minobacača da artiljerijski podržavamo njegovu bojnu tijekom napredovanja. Dao nam je i dvije neispravne motorole. Uočio sam, da je većina pripadnika ove naše „specijalne grupe“ sastavljena od ljudi koji su prethodno apostrofirani kao „nacionalno nepouzdani“: zapovjednik Zlatko Dujmić, Srbin Stipica Puškarić koji je 1991. godine promijenio ime i prezime, Dragan Matić, Darko Rukalo, Dražen Pikanac kojem je majka Srpkinja… Kad smo izlazili iz vojarne uočili smo da je u našoj motoriziranoj koloni išlo i 35 do 40 kamiona-hladnjača. Tada nam je to bilo čudno, ali se kasnije objasnilo čemu su ove hladnjače služile.

 

 Tko je naredio: „Pucaj?!“

„Oluja“ je počela paljbom našeg dalekometnog i kratkometnog topništva po Petrinji. Vrlo brzo sam ustanovio da mi ni jedna veza ne radi. Dobili smo usmeno naređenje da bez ikakvog navođenja tučemo u pravcu groblja u Marinovićima. Ispalili smo 15-ak granata kalibra 82 mm. Oko 14 sati sam otišao kamionom u zapovjedništvo, kako bih uspostavio vezu. Na izlasku iz Slane, 100-200 metara, susreo sam vojno-putničko vozilo „Defender“ na kojem je bio relej koji je nama pravio radio-smetnje. Kako tu nije bilo nikakve neprijateljske vojske, shvatio sam da prave radio-smetnje rasutim grupama „nacionalno nepouzdanih Gromova“, kako ne bismo čuli što se dešava prilikom probijanja neprijateljskih linija.

Prve noći „Oluje“ prenoćili smo u Graberju, a drugog dana krenuli prema Donjoj Bačugi. Neprijateljska vojska je već bila razbijena. Ono što je od nje ostalo povuklo se i koncentriralo na Zrin gori. Tijekom prijepodneva prošli smo Bačugu, i krenuli prema prijevoju Vratnik. Kada smo prošli Januze, da bismo zauzeli glavne pravce, kolona se uputila prema Dvoru na Uni. Neposredno nakon izlaska iz Januza, oko 12 sati, naišli smo na veliku grupu srpskih civila koji su nam zašli iza leđa. Bili su na 150 – 200 metara od nas, i lagano se kretali prema nama. U grupi je bilo najmanje 500 ljudi. Vjerojatno ih je bilo više, ali u svakom slučaju nije ih bilo manje od 500. Među njima je bilo dosta žena, a mogli smo jasno vidjeti starce i djecu. Naša je kolona malo usporila, ali nas je u taj čas sustigao žuti kamiončić, i zaustavio cijelu kolonu. Iz njega je izašao meni nepoznati časnik u odori Hrvatske vojske, i izbacio na cestu mrtvo tijelo satnika Hrge iz 1. bojne, koji je također bio među onim „nacionalno nepouzdanim Gromovima“. Počeo je nad njegovim tijelom vikati kako su „Hrgu prije par minuta ubili ovi isti srpski civili u blizini“, te da je „konačno došlo vrijeme da im se možemo osvetiti i za satnika Hrgu, ali i za sve one koje smo izgubili tijekom rata“.

Kad sam prišao bliže, vidio sam da je Hrgino tijelo već ukočeno, da mu je koža posivjela i da je gotovo crna, iz čega mi je bilo sasvim jasno kako je mrtav već duže vrijeme, vjerojatno od prethodnog dana, te da je riječ o vještoj inscenaciji. Civili su nam se počeli približavati. Naime, u međuvremenu su iza tih civila naišla još neka vojna vozila, pa pretpostavljam da su ih oni natjerali u našem pravcu. Vjerujte, bilo mi ih je strašno gledati. Vidio sam da im se sprema likvidacija, a nisam mogao ništa učiniti.

Između 1. i 3. bojne „Gromova“ bio je razmak par stotina metara, a civili su u nedoumici stajali na livadi pokraj ceste, 100 do 150 metara udaljeni od nas. Netko je jakim glasom naredio „Pucaj!“ Tada su obje bojne otvorile unakrsnu vatru iz svih raspoloživih oružja po okupljenoj grupi civila. Ne znam tko je izdao naređenje. Vojnici su se bojali ne pucati jer bi i u tom slučaju i oni pali pod sumnju, ali vjerujem da je veliki dio njih pucao u zrak ili mimo njih. Vidio sam da su pucala sva četiri tenka 1. i sva četiri tenka 3. bojne, pucalo se iz pušaka, otvorena je rafalna paljba iz puškomitraljeza…

Moja grupa nije stigla pucati, jer sam se upravo u tom trenutku vraćao do Dujmića, da pripremim elemente za gađanje. Kad sam stigao do svoje bitnice, sve je već bilo gotovo. Leševi civila bili su razbacani po polju, neki su se micali, drugi jaukali. Nekoliko je njih uspjelo pobjeći u obližnju šumu, pa su se za njima sjurili vojnici. Ne znam, da li je na kraju netko od te grupe uspio pobjeći i preživjeti. Cijela ova stravična scena trajala je dvadesetak minuta. U meni se kasnije probudio strah, jer sam saznao da je u dosjeu SIS-a upisano kako je po ovim civilima pucala moja grupa, pa ako bi kada došlo do kakvog suđenja mogli bi kazati: „Zločin nad Srbima su učinili srpski pripadnici Gromova.“

 

Gdje su nestali leševi?

Predvečer tog dana, između 19 i 20 sati, pozvali su me da sa svojom grupom dođem u zapovjedništvo. Brigada je već prošla Radanoviće i kretala se prema šumi Maji. kad smo naišli cestom do mjesta masakra, vidjeli smo na cesti poredano oko devedesetak leševa civila. Posebno me je potreslo kad sam među pobijenima uočio četvero – petero djece. Ostalo su, uglavnom, bile žene i starci. Pokraj leševa je stajao zapovjednik satnije Josip Jančić. On nam je „objašnjavao“ kako su to naše, hrvatske civilne žrtve. Valjda nije znao da smo sve to gledali, da smo prisustvovali pokolju? Međutim, svi ostali leševi, a bilo ih je najmanje pet stotina, nestali su. Naprosto, nigdje ih nije bilo. U širokom krugu 100 – 150 metara oko mjesta likvidacije, pa do ceste, sve je bilo prepuno krvi. Trava je bila krvava. Urezala mi se ta scena duboko u svijest. Ali, gdje su nestali ostali leševi?

Poslije smo došli do zaključka da su ih morali odvesti kamioni-hladnjače, koji su dan ranije izašli s nama u koloni iz vojarne. Siguran sam, da vozači tih hladnjača znaju gdje su leševi ostalih civila. Među bojovnicima se spekuliralo, kako su ih odvezli negdje daleko od bilo kakve zone vojnog djelovanja, vjerojatno u Zagorje Ali, to su spekulacije. Čuli smo i za još jednu masovnu likvidaciju kod Žirovca, no ja tome nisam prisustvovao i nemam nikakvih konkretnih dokaza. Ali, gdje je nestalo više od 400 leševa iz Januza?

Nisam sa tim sjećanjima mogao nastaviti mirno živjeti. Bojao sam se za život. Znao sam što su sve ti ljudi u stanju napraviti. Otišao sam u inozemstvo, i posjetio nekoliko zapadnih konzulata. Rekao sam im: „Vi imate satelite, razne službe, znate sve o nama. Kako možete tvrditi da tijekom „Oluje“ nije bilo masovnih ubojstava, kad smo mi na jednom mjestu prisustvovali likvidaciji više stotina srpskih civila, i kad to možemo dokazati? Nema tog političkog interesa u ime kojeg bi se tako nešto smjelo zataškati.“

Ništa mi nisu odgovorili. Šutjeli su, slijegali ramenima.

Monotoni glas T. M. je utihnuo, ugasio se. U starinsku secesijsku sobu prodirali su izvana zvukovi velegrada. Minutu, dvije, gledali smo tupo pred sebe. Šutjeli smo.“

*

Dakle, imamo legalnu, priznatu državu, iza koje postoji u ovom slučaju megazločin, neprocesuiran i s morbidnim brutalitetima, a prešućen i sakriven. Ovaj slučaj me je sablaznio, jer njegov broj žrtava iznosi skoro dva puta koliko zbroj ubijenih u Škabrnji i Ovčari zajedno. Dok se ovim svake godine kondolira sa pontifikalno-koncelebralnim misama, govorima, muzikom, vijencima, svim počastima koja dolikuje nevinoj žrtvi, i moja im vječna sućut, jer nevini vape za sućuti i za pravdom, jer nisu mogli ni goli život spasiti. Međutim, za ove se žrtve ne zna ni mrtve gdje su završili, da li u nekim jamama, jarugama, kavernama, seoskim bunarima, udaljenim grobljima ili Siemens-Martinovim pećima Sisačke željezare. (S. L.)

Пуковник Никић: Ако је Вучића неко из БИА обавестио да ми нећемо реаговати ако изда Косово, ја га обавештавам да га је тај официр слагао!

Издвајамо Србија

4. августа 2017.

ЈЕЗИВЕ ТВРДЊЕ ПУКОВНИКА НИКИЋА: Ако би Вучић признао Косово, у Србији би избио грађански рат! (ВИДЕО)

Аутор: urednik

Гост емисије „Интервју“ био је пуковник Славко Никић, бивши обавештајац српске полиције и активни учесник рата на Космету.

Господин Никић тврди да је Александар Вучић урадио одличне припреме да може самостално да одлучује о земљи која није његова, да је најдуже боравио на Косову када је у Гњилану обилазио Војислава Шешеља и Томислава Николића у затвору и да не познаје Космет довољно добро као што прича.

Лепо је чути да ће север Косова, односно Косовске Митровице да се брани по сваку цену, али шта ћемо са Грачаницом, Метохијом, шта ћемо са Новим Брдом, Сливовом, Вучић треба да зна да је обмануо народ причајући да познаје КиМ, јер не познаје ни Косово, нити народ на Косову, каже пуковник Никић.

Гледао сам ону тужну емисију на Пинку, где Александар Вучић аксентује Маљишево на исти начин као Шиптари, ја то знам, јер одлично говорим шиптарски језик, што Вучић може да провери и пита оне који су га спремали за брифинг, Маљишев је шиптарска реч, тврди господин Никић.

Вучић је рекао да Срби одлично знају шта је Маљишев, али то није тако, Срби знају шта је Малишево, ја сам тамо много пута био гост и са Србима сам причао о Малишеву а са Шиптарима о Маљишеву, то што је он хтео да каже како је за Малишево у будућности обезбеђен шиптарски назив је његов проблем, али то што је обећао оно што не може да да, о томе треба озбиљно да размисли, наводи бивши српски обавештајац.

Говорим у своје име, али и у име свих ратних ветерана који су ми се заклели, да не желе да живе дуже од Косова и Метохије у саставу Србије, то су моји Срби са Косова и има нас довољно да уплашимо и нашег великог владара Александра Вучића, нећемо правити никакве скандале како би нас уз помоћ медија осудио као терористе, нећемо се убити јер не желимо да брукамо своје породице, али му сигурно нећемо опростити, јер онога тренутка кад Косово престане да буде део Србије, престаје и наш живот, а престаће кад КиМ буде избачено из Устава Србије, каже пуковник Никић.

Ако је Вучића неко из БИА обавестио да ми нећемо реаговати, ја га обавештавам да га је тај официр слагао, јер ја сам први изговорио реченицу „да не желим да живим дуже од Косова и Метохије у саставу Србије“ а да ли ће ме следити 1.000, 2.000 или 50.000 Срба, то ћемо видети, али обећавам да ћемо одбранити Косово, каже господин Никић.

Ја сам са својим саборцима са Косова ишао преко Дрине да браним његов родни крај, ми нисмо лобирали за Муслимане и Хрвате зарад неког мира, а он хоће да поклони мој родни крај, е па неће моћи, џаба му онолика гордост, гордост је увертира за пропаст. Сећам се речи нашег блаженопочившег патријарха Павла кад хоће на нешто да нас упозори „немојте да се осилите“ а Александар Вучић се осилио и жалим га због тога, каже он.

Желим да поднесем рапорт Србима на Косову, можда после овог и не будем жив, дуго сам пријатељ са Јеленом Гусковом, разговарали смо доста о ситуацији на Косову и Балкану, она је чист пријатељ Срба, у чланку који је објавила прошле године она наводи да Србима прети исламска агресија а то значи да нас Јелена моли, самим тим и велика Русија да престанемо шуровати са непријатељима, док Вучићеву владу подржавају све оне државе које су признале КиМ, које су нас прве бомбардовале, данас подржавају Вучића и ту нема ништа зачуђујуће. Борис Тадић је истопио тенкове, топове, ракетне системе, сво оружје које сада просимо по свету и за то му треба судити, а Вучић топи Србију, оружје је истопљено у Смедереву а Србија се топи на Косову. Зар у Србији не постоји један частан официр, којем је драже Косово од плате, чина или стана, да каже не може, без обзира што Вучић каже цитирам га „да Срби нису спремни на решавање косовског питања, он је одлучио да га реши“, наводи пуковник Никић.

Читај даље — 1 2

AMERIČKA ULOGA U OLUJI

zločinaca

a

Alexander Dorin : Hravti su uvek tada klali Srbe, kada su se krili iza velikih sila. Za vrem Austro-Ugara su klali Srbe, za vreme Hitlera su klali Srbe, a za vreme zadnjeg rata su se krili iza Amerikanaca: http://arhiva.nacional.hr/…/odusevljen-bljeskom-clinton…

Dušan Nonković: Ja bih tome dodao; uvek su klali kad je to bilo u interesu imperijalistočkih sila koje bi predhodno dovele na vlast svoju šačicu Lakaja da bi se klalo u ime celokupnog naroda a kasnije i optuživalo u ime tog naroda (sa tom praksom mora se prekinuti što prije) Klalo se kako bi kreatori svetske politike iz senke ostvarili svoje imperijalističke interese u ovom slučaju pod zastavom Globalizma; danas Hrvatska, sutra Albanije prekosutra Irak, Libija, Sirija, Ukrajina itd i uvek su navodno ti narodi krivi a onaj ko ih je zloupotrebio nevin. Uvek su te imperijalističke sile zloupotrebljavale male i slabe narode za svoje imperijalističke pohode i ako bi celokupan narod ostao bez ručka kad bi svako na pijaci morao svoju koku za ručak sebi zaklati, narod nije sklon ni pile da zakolje a kamoli čoveka-kad bi svakom pojedincu, bilo hrvatu ili nekom drugom udelili po nož da na pijaci zaklje pile koje bi onda besplatno dobio za ručak većina bi tog dana ostala bez ručka. Klanje pileta je gnusna stvar a kamoli čoveka da nije. Zato se mora poći od individualnih odgovornosti umesto paušalnog osuđivanja jer se pravi krvolčni zločinci ne samo kriju iza masa već i ostvaruju svoju sadiksfakciju pridobivajući masa koje se paušalno osuđuju i ako se osećaju ni krivim ni dužnim. Na taj način se gura u naručje zločincima solidarnosti nedužnih a pravi uzrok i izvor zločina ostaje netaknut u senci da iznova kad mu se pruži prilika zloupotrebi i svoj i tuđ narod uz pomoć medija, plaćenika i petokolonaša. Ako je vrh koji vodi narod uzurpiran od stranog faktora onda narod nema nikakve šanse da se organizuje i solidariše protiv zla kao što to ni mi nemamo šanse da sačuvamo Kosovo sve dok nam strani faktor diktira politiku preko svojih lakaja. Jedini spas od takvih ratnih pohoda je poštovanje UN povelje kojom se zabranjuje mešanje u unutrašnje stvari suverenih država u suprotnom je to zločinački akt. Ali šta je to vredilo kad ga je Američka administracija ignorisala odnosno pogazila tu tačku ne mešanja u unutrašnje stvari suverenih država dokopavši se uloge neke vrste svetskog policajca od momenta kad je postala jedina odnosno unipolarna sila kojoj nije bio niko dorastao ni da je optuži niti da joj sudi. Pa gde nema tužioca nema ni procesa što ne znači da će tako uvek ostati. Polako se stvari menjaju pa će i ti ratni zločinci iz senke dospeti pred pravi sud pravde.

AMERIČKA ULOGA U OLUJI

Oduševljen Bljeskom, Clinton inicirao Oluju

Sjedinjene Američke Države aktivno su surađivale u pripremi Oluje, nadzirale je i direktno inicirale: zeleno svjetlo predsjednika Billa Clintona prenio je tadašnji vojni ataše u Zagrebu, a akciju su u realnom vremenu putem video nadzora pratili američki obavještajni časnici

 Budući da je SAD više zanimala situacija u BiH nego u RH, od Hrvatske se tražilo da omogući instaliranje vojne baze s bespilotnim letjelicama. Osnovni uvjet je bio da to bude najstroža tajna, da ne bi izgledalo da se SAD svrstava na jednu stranuSjedinjene Američke Države nisu samo nadzirale kompletnu akciju „Oluja“, nego su i aktivno surađivale s Hrvatskom vojskom na njenoj pripremi, te je na kraju i izravno inicirale. Zeleno svjetlo Bijele kuće, odnosno predsjednika Billa Clintona za akciju „Oluja“ prenio je potpukovnik Richard C. Herrick, tadašnji vojni ataše SAD-a u Zagrebu. Nekoliko dana prije početka „Oluje“ Herrick je posjetio Markicu Rebića, koji je uz Miroslava Tuđmana, tada ravnatelja HIS-a, i Miru Međimurca, tada šefa SIS-a, najintenzivnije komunicirao s američkim vojnim i obavještajnim službama, zbog čega je 1996. i dobio od Petera Galbraitha, tadašnjeg ambasadora SAD-a u Zagrebu, Meritorius Service Medal. Herrick je Rebiću predao poruku da SAD nema ništa protiv toga da operacija „Oluja“ počne, te da mora biti „čista i brza“, odnosno da treba završiti u pet dana. Rebić je, kako Nacional doznaje, bio iznenađen što je tako važna politička i vojna poruka prenesena na takvoj razini, te je o Herrickovu posjetu odmah pismenim putem izvijestio državni vrh, o čemu i danas postoji svjedočanstvo u arhivima. Pritom je važno napomenuti da je u toj liniji „zapovijedanja“ u potpunosti bio izbačen veleposlanik Peter Galbraith, te da je poruka bila prenesena od predsjednika Clintona, Anthonyja Lakea, tada savjetnika za nacionalnu sigurnost, i Williama Perryja, ministra obrane, preko Rebića do ministra Gojka Šuška i predsjednika Tuđmana.

To je bio vrhunac međusobne suradnje SAD-a i Hrvatske, koja se počela razvijati 1992., na početku srpsko-muslimanskog rata. Clinton je 1995. bio pred drugim izborima, a Bob Dole bio je republikanski predsjednički kandidat koji je tražio da Kongres donese odluku o ukidanju embarga na oružje za muslimane u BiH. Clintonu je regija postala bitna zbog unutarnjih stvari u SAD-u i njegova opstanka na vlasti. U strategiji rješavanja krize odlučili su iskoristiti Hrvatsku da se preko nje udari po srpskim snagama u BiH, stoga je i potpisana Splitska deklaracija Izetbegović – Tuđman, koja je dopuštala ulazak HV-ovih snaga pod komandom Ante Gotovine u BiH te suradnju s Armijom BiH. Da bi se mogla ostvariti ta operacija, HV je morao doći na Dinaru iznad Knina i operacijom „Oluja“ osloboditi Krajinu, te se odmah prebaciti svojim jedinicama u BiH kako bi se stisnulo Srbe i prisililo Miloševića na potpisivanje mirovnog sporazuma u Daytonu. To je bila Clintonova borba s vremenom, jer mu je trebalo brzo rješenje krize kako bi zaustavio Doleovu inicijativu i pred svojim se biračima pokazao kao odlučan predsjednik koji može riješiti i tako velike krize kao što je bila ona na tlu bivše Jugoslavije, a čije su strahote svaki dan bile prikazivane na CNN-u i drugim velikim američkim TV postajama. Da ne bi imao na leđima Engleze i Francuze, Clinton je zaobišao klasičnu diplomaciju, kako bi u slučaju neuspjeha mogao tvrditi da u tome nije sudjelovao. No budući da je akcija, koju je u njegovo ime vodio Richard Holbrooke, dobro završila, obojica su je u svojim knjigama istaknuli kao vrlo uspješnu.Suočen s teškim stanjem u Hrvatskoj i BiH pred izbore za drugi mandat, američki predsjednik Bill Clinton odlučio je pomoći hrvatski napor za solobađanje teritorija: preko svog vojnog atašea u Zagrebu aktivno je pripremio i sudjelovao u operaciji Oluja

Prvi kontakti na najvišoj obavještajnoj razini počeli su 1992., kad je na čelu DIA-a (Defence Intelligence Agency ? Vojna obavještajna agencija) bio general James Clapper. U Hrvatskoj su njegovi ljudi bili potpukovnik Richard Herrick i njegov pomoćnik Ivan Šarac. Šarac je imao čin narednika četvrtoga reda, najviši koji je kao dočasnik mogao imati. Bio je hrvatskoga podrijetla, a sa 17 godina emigrirao je u SAD. Nakon nekoliko godina prijavio se u vojsku te je na početku sukoba u bivšoj Jugoslaviji poslan u Zagreb jer je poznavao prilike i znao jezik. Potpukovnik Herrick bio je inženjer građevine, no s vremenom je postao vrlo visoko pozicioniran u američkoj vojnoj službi i osoba kojoj je Clapper najviše vjerovao. Ubrzo je počela svojevrsna „trgovina“ između dviju službi. Hrvatska je služba DIA-u dala ruske podvodne mine od 500 kilograma i najmodernija ruska torpeda, a zatim i kripto zaštitne uređaje koje je koristila JNA, odnosno ruska vojska. Oružje se u SAD prebacivalo sa splitskog aerodroma. Kada se obavljao transport, blokirao se cijeli aerodrom, Herculesi C-130 slijetali su tijekom noći, oružje se tovarilo i pod najvećom zaštitom otpremalo u SAD ili u neku njihovu europsku bazu. Isto tako hrvatska služba je otkrila tvornicu bojnih otrova u Bijelome Polju kod Mostara koju su Srbi izmjestili u Srbiju. To je bila tako dobro prikrivena tvornica da za nju nije znao čak ni general Bienefeld koji je bio najveći stručnjak za bojne otrove u Hrvatskoj.  Pomoću nađenih uzoraka američki stručnjaci su otkrili sve vrste otrova koji su se tamo proizvodili te se eventualno prodavali Iraku i drugim potencijalnim neprijateljima SAD-a. To je bio tek početak suradnje, pri čemu je SAD odmah isporučio opremu za prisluškivanje koja je uperena prema Srbiji i Crnoj Gori mogla istodobno snimati 20.000 telefonskih razgovora. Ta je suradnja obavljena s američkim NSE-ijem.

Prije „Oluje“ trebalo je provesti akciju Ljeto ’94. i Zima ’95. U planiranju operacije dolaska hrvatskih trupa iznad Knina SAD je pomogao u obavještajnom dijelu operacije. Da bi se točno moglo planirati prodor preko bosanskih planina u zaleđe Knina, trebalo je mnogo informacija o kretanju srpskih trupa, sustavu veza, kripto zaštiti, postavljenim topovskim punktovima. Budući da je SAD više zanimala situacija u BiH nego u RH, tražio je od Hrvatske da mu se omogući instaliranje vojne baze s bespilotnim letjelicama. No osnovni uvjet je bio da to bude najstrože čuvana tajna, kako ne bi izgledalo da se SAD stavlja na jednu stranu u tome ratu. Odabran je otok Brač, koji se mogao dobro čuvati. Tamo su bili stacionirani sva oprema i ljudstvo predvođeno CIA-inim stručnjacima s bespilotnim letjelicama dugog dometa, koji su pokrivali cijelu BiH do srpskog koridora na Savi. U njenom dometu je bilo i cijelo područje krajine u Hrvatskoj. U to vrijeme nitko u Hrvatskoj nije znao što se zapravo događa i skriva na Braču. To nisu znali ni američki saveznici Nijemci, koji su tamo 1. siječnja 1994. poslali svog vojnog atašea. On je unajmio rent-a-car i došao do vanjske ograde baze te počeo snimati, misleći da je na samu Novu godinu budnost u bazi popustila. No brzo su ga uočili i SIS ga je uhitio. Tek kad je došao Gotovini na ispitivanje, vidjelo se da je riječ o njemačkom vojnom atašeu Hansu Schwanu, stacioniranom u Zagrebu.

Nakon tog događaja cijela baza je prebačena u Šepurine pokraj Zadra, te je oko nje postavljena trostruka linija zaštite. Oprema iz SAD-a dovozila se preko noći, a iz Šepurina se bespilotnim letjelicama pokrivao svaki kutak Krajine i BiH. Amerikanci su imali prešutan dogovor s HV-om da im ustupe sve snimke terena i srpskih trupa, a u realnom vremenu slika se izravno preko satelita prebacivala u Pentagon. U prostorijama s ekranima neprestano su cijelu situaciju nadgledala tri američka i tri hrvatska časnika.

Uoči akcije „Bljesak“, koja je trebala biti generalna proba za akciju „Oluja“, točno u ponoć, šest sati prije početka operacije, u MUP su pozvani Herrick i Šarac te su bili obaviješteni da planirana akcija počinje za nekoliko sati. U MUP-u je točno u ponoć bio formiran štab operacije „Bljesak“ koji se ujutro u šest sati prebacio u MORH. Kako se selio štab, tako se s njime selio i američki vojni ataše. On je neprestano tražio izvještaje o događanjima i slao ih izravno Clintonu u Bijelu kuću. Svakoga jutra američki predsjednik je bio obaviješten o pripremi i svakome djeliću operacije. Amerikance je oduševio način na koji je proveden „Bljesak“, shvatili su da je to izvrstan model suradnje s Hrvatima, koji bi mogao biti odlučujući u borbi protiv Miloševića u BiH te na kraju i njegovo uklanjanje s vlasti. Pentagon je cijelu akciju koordinirao preko Richarda Herricka, a CIA-inu akciju koordinirao je Marc Kelton, šef ekspoziture CIA-e u Zagrebu, koji je usko surađivao s Miroslavom Tuđmanom, tada šefom HIS-a.

Amerikanci su u vrijeme pripremanja „Oluje“ opskrbljivali HV podacima o kretanju Srba u Krajini i pokretima JNA na istočnoj granici s Hrvatskom. Bojali su se da će Milošević napraviti protuudar s dvije tenkovske brigade u istočnoj Slavoniji ako se na južnom bojištu krene na Knin. Intenzivnim slušanjem komunikacije Beograd ? Knin, te u samoj Srbiji, došlo se do zaključka da do protuudara ipak neće doći. Rizično je bilo da Srbi iz samoga Knina ne krenu u napad kada Gotovina s jedinicama dođe na Dinaru iznad Knina. Da su bespilotne letjelice i prisluškivanja pokazivala ofenzivne pokrete trupa, „Oluja“ bi počela desetak dana prije.

U noći s 3. na 4. kolovoza 1995. hrvatskim jedinicama bila je izdana zapovijed da se između ponoći i četiri sata ujutro isključe svi telekomunikacijski uređaji. Poslije se saznalo da su Amerikanci iskoristili to vrijeme za ometanje i uništavanje srpskih telekomunikacijskih uređaja elektroničkim putem. HV-u je preostalo samo sat vremena, od četiri do pet ujutro, da se služi radiovezom i koordinira akciju. Uoči „Oluje“ ponovo je u štab operacije pozvan američki vojni ataše. U njegovoj pratnji opet je bio Ivan Šarac. Dan ili dva prije „Oluje“ Herricka, koji je pripremao „Oluju“ s hrvatskim časnicima te dao u ime Clintona zeleno svjetlo za operaciju, zamijenio je pukovnik John Sadler. Točno u ponoć došli su u Operativni štab u MORH-u i odande neprekidno pratili događaje na terenu. Ovaj put cijela operacija „Oluja“ u realnom je vremenu prenošena preko satelita u Pentagon, gdje i danas postoje njene snimke. Signal koji je išao prema satelitu od Amerikanaca je preuzimao i HV, te se pomoću tih snimaka moglo u milimetar kontrolirati topovsku paljbu po srpskim položajima na Crvenoj zemlji u okolici Knina, gdje je bila smještena kasarna vojske tzv. RSK-a. Uz uništavanje srpskih komunikacija elektroničkim putem, vojska SAD-a je i vojno djelovala po srpskim položajima, kada je raketirala protuavionsku bateriju nadomak Knina koja je radarskim snopom obasjala američke borbene avione koji su nadlijetali područje borbi. Ta je vijest bila objavljena samo jednom, i to na vijestima u 18 sati. Nakon toga je SAD uputio oštar prijekor zbog objavljivanja te vijesti, te poslije ona više nikada nije ponovljena. U službeno američko objašnjenje raketiranja nitko nije povjerovao, nego i danas vlada uvjerenje da se radilo o direktnoj američkoj pomoći HV-u, samo što se to ni deset godina nakon „Oluje“ ne smije priznati zbog odnosa SAD-a s Velikom Britanijom, koja je imala potpuno drukčiju koncepciju rješavanja pitanja na Balkanu. A ima je i danas ima.

SAD je bio oduševljen brzinom i čistoćom provedene akcije i njenim rezultatima, koji su omogućili munjevit ulazak HV-a u BiH i prodor skroz do Banje Luke te na kraju pristanak Beograda na Dayton. Američki nadzor i zadovoljstvo kompletnom operacijom poslije je bilo potvrđeno i izjavama da je sve u operaciji bilo izvedeno u redu, te se na račun toga intenzivirala američko-hrvatska suradnja na obavještajnom i vojnom polju. General pukovnik Patrick Hughes, Clapperov nasljednik na čelu DIA-a, posjetio je Hrvatsku, intenzivirala se suradnja u sektoru elektroničkog izviđanja prema Srbiji i Crnoj Gori, razmjenjivale su se sve ostale informacije, MPRI je počeo intenzivniju obuku Hrvatske vojske, Rebić je dobiva orden.

Godine 1997. prvi put se spomenulo da bi hrvatski časnici zbog onoga što se dogodilo u „Oluji“ i nakon nje mogli biti optuženi pred Haaškim sudom. SAD je odmah reagirao i u desetak razgovora tražio od haaške tužiteljice da ne dira akciju „Oluja“ koja je vojnički potpuno čista operacija, doznao je Nacional od visokog diplomatskog izvora. U to vrijeme javio se i problem izručenja Mladena Naletilića Tute u Haag, te je SAD obećao Hrvatskoj da Haag neće podizati tužbe zbog događaja u „Oluji“ ako se on izruči. Naletilić je isporučen, a Carla Del Ponte je izigrala američku administraciju i počela sa zahtjevima za ispitivanjem hrvatskih generala kao osumnjičenika u vezi s „Olujom“. SAD je bio konsterniran, no to nije smio pokazati, nego je tihom diplomacijom pokušao riješiti stvar. To mu do danas nije pošlo za rukom. Stoga bi bilo jako dobro kada bi Haag od Pentagona zatražio sve snimke koje su snimile bespilotne letjelice tipa „Predator“ za vrijeme i nakon „Oluje“. Isto tako, da se ustanovi cjelokupna istina, u Haagu bi trebali svjedočiti svi visoki američki vojni i obavještajni časnici, koji su bili umiješani u cjelokupnu operaciju koja je na kraju zaustavila rat na cijelome području i zbacila Miloševića s vlasti. Za zločine poslije operacije znaju se krivci i oni moraju odgovarati pred sudom, kao što su to trebali već prije sedam, osam ili devet godina. Da se to učinilo tada, Carla Del Ponte danas ne bi imala nikakve karte u rukavu, a Hrvatska ne bi imala takvih problema da se cijela operacija proglašava „zločinačkim pothvatom“, i cijeli tadašnji državni vrh „zločinačkom organizacijom“.