Жртве геноцида из Јасеновца проговориле после 70 година — Срби не чују (видео)

Жртве геноцида из Јасеновца проговориле после 70 година — Срби не чују (видео)

Датум објаве: понедељак, јул 10, 2017

„Завештање“, документарно остварење Ивана Јовића, које чине сведочанстава људи који су преживели геноцид у Независној Држави Хрватској, после београдске и бањалучке пројекције приказан је у три града у Хрватској. Филм је имао и прво фестивалско приказивање као посебан гост Међународног филмског фестивала у Москви.

Фото: Продукција Терирем
Фото: Продукција Терирем

Главни утисак аутора по повратку из Русије је изненађење публике чињеницом да су жртве геноцида проговориле тек седамдесет година после рата. У Русији постоји снажан наратив и култура сећања на Други светски рат која је дубоко антифашистичка и прожима руско друштво у целини, а објаснити комплексност сукоба на нашим просторима чини се као немогућа мисија, каже директорка филма Моња Јовић.

„На питање гледалаца како је могуће да се тек сада снима сведочанство, а победио је антифашизам, одговорила сам да се на ту тему може снимити још један филм. Осетила сам неку врсту зависти према њиховој позицији, једноставности коју носи њихов став према том рату. С друге стране, ми никада нисмо размишљали у довољној мери о култури сећања на цивилне жртве, то је мој најснажнији утисак после пројекције“, каже Моња Јовић.

Инспирисан људима који мучно наслеђе геноцида, почињеног не само у логорима већ и на кућном прагу, носе кроз живот, Иван Јовић је одлучио да сними све који су преживели пакао логора у НДХ. Снимио је више од 450 сати разговора са око стотину преживелих из Јасеновца, Сиска, Јастребарског…„Завештање“ је први документарни филм о геноциду у коме нема архивских снимака злочина. Редитељ објашњава да су намерно избегнути, јер су их начинили злочинци, а на њима су жртве потпуно дехуманизоване.

У Јовићевом филму, као ликови на иконостасу, смењују се лица људи који су преживели пакао усташких логора за децу, који су у Европи формирани само на простору Независне Државе Хрватске. Поред тога што представља сву суровост џелата, филм показује како безумље и зло брзо постају прихватљиви у атмосфери линча која је владала на просторима фашистичке марионетске творевина каква је била НДХ.

Јелена Радојчић Бухач, преживела логор Стара Градишка. Екипа филма прошла је посебне припреме за снимање, било је и оних који су одустали, нису имали снаге да слушају све страхоте кроз које су ови људи прошли. ФОТО: PRODUKCIJA TERIREM
Јелена Радојчић Бухач, преживела логор Стара Градишка. Екипа филма прошла је посебне припреме за снимање, било је и оних који су одустали, нису имали снаге да слушају све страхоте кроз које су ови људи прошли. ФОТО: PRODUKCIJA TERIREM

„Детаљ у коме се локално становништво поиграва са српском децом из логора бацајући им преко жице јабуке и камење и забавља се гледајући ту децу како изгладнела јуре за тим, за мене је метафоричан и у поређењу са данашњом ситуацијом, јер смо народ који је окружен са свих страна, а споља нам убацају коске, на које се бацамо. Исповест девојчице коју су друга деца прегазила да би дошла до јабуке, након чега није могла да устане цео дан, савршено се уклапа у ову метафору“, каже Јовић.

Страдање у Јасеновцу део је породичне трагедије директорке филма Моње Јовић, али и историје породица многих њихових пријатеља и познаника. Потресно историјско сведочанство јесте приватни пројекат ове породице, реализован уз помоћ малих донатора, а снимање је симболичним средствима помогао и Филмски центар Србије.

Аутори филма подсећају да у напору сећања на жртве у Израелу учествује цело друштво. То је посао просвећеног слоја, а ми смо у томе веома подбацили, Јевреји су схватили да ако желе друштво на здравим основама, морају да се баве оним што им се догодило у прошлости, каже за Спутњик Моња Јовић.

Победа живота над смрћу - Цвијета Бабић екипи филма показује фотографију своје породице ФОТО: PRODUKCIJA TERIREM
Победа живота над смрћу – Цвијета Бабић екипи филма показује фотографију своје породице ФОТО: PRODUKCIJA TERIREM

„Код нас је култура сећања лоша и за друге догађаје. У Москви не постоји место где нема табле, обележја које вас подсећа ко је знаменит ту живео, радио или само нешто рекао. Ми ни на том нивоу немамо изграђену културу сећања. Добра је иницијатива да се среди простор Старог сајмишта које ће нас подсећати да су тадашњи Београђани мирно гледали како окупационе власти спроводе ту исту методологију Холокауста и одводе њихове комшије Јевреје у логор. Недостатак таквих обележја може да значи само једно — да то може да се догоди поново“, упозорава Јовићева.

Она додаје да у Хрватској људи баш и не желе да знају нешто о овоме. Пројекције у Хрватској аутори сматрају изузетно важним, јер је у тој земљи на делу покушај ревизије историје, чега, како кажу, има и у нашем друштву, али је у тој земљи радикализован.

Ипак, Хрватска јавност није могла да игнорише ово сведочанство о злочину почињеном у име независности. О филму се тако више пише и говори у Загребу него у Београду. Публика је поздравила баш овакав филм, без коментара, без историчара, без интерпретатора, филм у коме искључиво говоре жртве, што је најснажнији одговор порицатељском наративу који влада у Хрватској.

Цвијета Бабић из села у близини Козарске Дубице преживела је седам логора. Tроје њене деце је убијено. ФОТО: PRODUKCIJA TERIREM
Цвијета Бабић из села у близини Козарске Дубице преживела је седам логора. Tроје њене деце је убијено. ФОТО: PRODUKCIJA TERIREM

Овдашњи историчари су мишљења да филм као неспорни историјски документ треба да уђе у школе, јер има едукативну снагу. Избегнута су најстрашнија сведочанства о бруталним мучењима и убијању Срба, па деца могу да га гледају. Филм доноси и живо сведочанство о покрштавању Срба, о коме на овим просторима готово да се и не говори. Покрштавање јесте најболнија тачка за већину Хрвата, с тим је најтеже суочити се, сматрају аутори.

„Ти људи, та деца преживљавају све што и Јевреји у Холокаусту. Међутим, покрштавање је новина, јер јеврејску и ромску децу нису могли да ’поправе‘. Покрштена деца иду у католичке породице, њима се мења идентитет, после рата неки пронађу своје право порекло, а неки не. Има и оних који тек после 20 година сазнају ко су, а неки никада. Промена идентитета те деце открива верски мотив сукоба и заправо је главни разлог злочина на простору НДХ“, каже Јовићева.

У филм је ушао само део исповести сведока злочина. Аутори су гајили наду да ће свих 450 сати њихових трауматичних исповести представити кроз серију.

„Били смо у преговорима са нашим јавним сервисом, као и са РТРС из Бањалуке, али ниједна кућа није исказала жељу да направимо серију од материјала који није могао да уђе у филм. То је болно и тешко схватљиво, јер ово јесте прича за нашу државу. Да иронија буде већа, истог дана када смо слали протестну ноту Републици Хрватској, добили смо одбијеницу за серију на РТС-у. У Бањалуци, после започетих разговора, нисмо добили ни одговор о томе шта је разлог њихове незаинтересованости“, каже Иван Јовић.

Ипак, комплетан материјал биће похрањен у архиву Јад Вашема, а у току су и преговори са шведском организацијом „Тера форминг“ да се материјал користи у обуци архивара и библиотекара из Србије, јер у нашој земљи нема искуства са третирањем овакве историјске грађе. Ова чињеница требало би да помогне да филм допре до што више људи.

Аутор: Сенка Милош

Извор: СПУТЊИК

ЗА ДОМ СПРЕМНИ, БЕЗ УМА ДУШЕ И БОГА:

https://www.facebook.com/notes/du%C5%A1an-nonkovi%C4%87/%D0%B7%D0%B0-%D0%B4%D0%BE%D0%BC-%D1%81%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%BC%D0%BD%D0%B8-%D0%B1%D0%B5%D0%B7-%D1%83%D0%BC%D0%B0-%D0%B4%D1%83%D1%88%D0%B5-%D0%B8-%D0%B1%D0%BE%D0%B3%D0%B0/1225300160851870/

Везане вијести:

Филм о Јасеновцу на фестивалу у Москви, сниман по Спилберговој методи

Тихомир Станић: Нисмо зрели за филм о Јасеновцу | Јадовно …

Шта очекивати од филма о Јасеновцу у продукцији и режији …

„Филм о Јасеновцу снимаће светске звезде“ | Јадовно 1941.

Ipak je bilo zanimljivo roditi se i videti šta je to. A žao mi je svih onih koji nisu rođeni i koji nisu videli sve to [Tema: Duško Radović]

Ipak je bilo zanimljivo roditi se i videti šta je to. A žao mi je svih onih koji nisu rođeni i koji nisu videli sve to [Tema: Duško Radović]

| June 25, 2015 | 0 Comments

 

1Dusko-Radovic

MALI VELIKI ŽIVOT DUŠANA RADOVIĆA 17

U MLADOSTI je Dušan Radović opevao ljubičicu belu. I to je ispravljao celog svog života.

Imao je potrebu da se celom narodu izvinjava. Kad sam jednog jutra 1984. godine, po njegovom pozivu, svratio u Studio B, pokazao mi je gomilu knjiga koju mu je baš poštar doneo. Pero Zubac mu je slao svoj opus namenjen deci, u želji da promeni Radovićevu izjavu da je neće uneti u Antologiju srpske poezije za decu. Duško je izdvojio Zupčevu knjigu pesama “Tito je naš drug” i sa uzdahom mi rekao:

– Kad ja ispaštam četiri stiha, kako će on celu knjigu?

Pravili smo mu poslednjih godina dosetke, i previše surove, da je on, još četrdeset i neke, dao ideju za Kuću cveća. To ga je grizlo kao i opaka bolest. Tešilo ga je i lečilo to da mu je emisiju “Beograde, dobro jutro”, definitivno zaustavio moćnik sa ljubičastim prezimenom.

Bilo je to onda, kada je u svojoj emisiji tražio nacionalizaciju koja bi obuhvatila samo imovinu članova Saveza komunista.

– Kad više ne bude ni vas, ni vaše slave i privilegija, vaša deca će prodavati Dedinje deci fudbalera, pevača, trgovaca i nakupaca. Posle kraće pauze, Dedinje će ponovo postati ono što je nekad bilo – kad je ovo čuo, moćnik sa ljubičastim prezimenom je zaključio da je bolje zaustaviti emisiju i odložiti propast Dedinja.

Zaustavljanje emisije nije izvršeno istog dana, pa se još sutradan čulo:
– Kad već možemo i moramo bez Tita, mogli bismo i bez mnogih drugih.

Posle se moglo bez emisije!

Radović nije mogao da stane, pa je ustavljen.

Predsedništvo Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije je 8. novembra 1982. godine razmatralo aktuelna idejno-politička pitanja informativnih delatnosti i 16. novembra objavilo zaključke, u kojima stoji:

“Aforizmi u popularnoj satiričnoj emisiji `Beograde, dobro jutro` u poslednje vreme sve češće imaju obeležja političkih poruka sa izraženom moralističkom i demagoškom pozadinom. Sadržina tih poruka ponekad je krajnje destruktivna i neprihvatljiva. Potrebno je izvršiti podrobniju analizu idejne usmerenosti ovakvog delanja.”

Usledila je analiza i cenzura.

Posle nesporazuma sa “nekim političarima” (znao im je imena, ali ih je kažnjavao nepominjanjem), Radoviću je bilo rečeno da više ne radi. On nije hteo da ne radi, sramota čoveka. Kako je već mogao – odlučio se za penziju.

Kad nije mogao da radi, rekao je: “Ja više neću govoriti!”

Posle su mu neki političari, narod je to tražio, rekli da radi, a on nije hteo. Nije želeo da se prilagođava ukusu onih koji su protiv njega. Rekao je da hoće u penziju, lakše mu je bilo da sebe iz javnosti povuče, nego da povuče reč. On jeste i vodeći pesnik za decu, ali nije čovek koji se igra sa: uzimala-davala, sa mačkama spavala. Nije on ni aparat da se uključuje i isključuje na dugme. Ne zna se šta je tačno rekao baš tada, možda ovo: “Lako je vama, vi živite, po vašem mišljenju, dobro. Mi bismo, po vašem mišljenju, morali živeti još bolje, ali nam smeta naše mišljenje.”

Čudan je bio odnos između Dušana Radovića i Slobodana Glumca.

Onaj koji mu je prvo, kao partijski funkcioner zadužen za pisce, zagorčavao život, koji ga je kao direktor “Borbe” šezdesetih sputavao, dao je Dušanu Radoviću sve slobode, kao direktor i glavni urednik Studija B.

Glumac je, Radovića u odlasku, preklinjao da se ne kune da više nikad neće voditi emisiju “Beograde, dobro jutro”.

DETINJSTVO

A Radović je mislio da se, sa penzijom, vrati u detinjstvo.

“Bili smo dobri ljudi još onda, ili smo ostali deca, kako hoćete, tek, u meni danas nije teško prepoznati ono negdašnje dete, od toga kako se obuvam, do toga kako se radujem i šta volim. Teško je poverovati da se za deset ili petnaest godina može postati čovek, ili drugi čovek. I to kad na kraju opet podetinjimo, dokaz da od detinjstva nikad nismo daleko…”

Tada ga je neko pitao šta je život. Novinar veli da je to jedno od pitanja koje ne vredi postavljati. Radović se nije složio sasvim, pa je odgovorio: “Ipak je bilo zanimljivo roditi se i videti šta je to. A žao mi je svih onih koji nisu rođeni i koji nisu videli sve to.”

 

Milovan Vitezović

PLAČI, SRBIJO! Ugledni profesori žive u bedi

PLAČI, SRBIJO! Ugledni profesori žive u bedi

Autor: J. Nikolić | 09.07.2016. 15:07

Plači, Srbijo! Dok se ministri uvaljeni u svoje kabinetske fotelje bahate kako stignu, dvoje starih i vidno siromašnih ljudi teškim koracima svakodnevno prolazi ispod njihovih kancelarijskih prozora.

Toma Đorđević sa suprugom u šetnji

Toma Đorđević sa suprugom u šetnji, Foto: S. Borojević

Ono što niko iz Nemanjine 11 ne zna je da su ovaj starac i starica nekada bili ugledni građani naše zemlje, od kojih su naša deca učila godinama. On je Toma Đorđević, čuveni profesor sa Fakulteta političkih nauka, utemeljivač srpske nauke o komunikologiji i autor mnogih udžbenika i naučnih radova, a ona je profesorka biologije i sestra jedne naše poznate glumice. Oboje su u penziji. Međutim, kao što se vidi na fotografiji, život ih nije mazio, odeća im je pocepana, a obuća poderana…

Ugledni profesori žive u bedi

Ugledni profesori žive u bedi, Foto: S. Borojević

Bore se sa starošću hodajući zajedno ruku pod ruku. Sin jedinac im se zamonašio pre 20 godina i nemaju nikoga.

Iako imaju samo jedno drugo, oni ne žele milostinju, jer kako su i sami rekli jednom humanom čoveku koji je želeo da im pomogne: „Sine, ima toliko siromašnijih, daj njima.“

Nažalost, njih dvoje su tužna strana Srbije, jer sramotno je to što su nam visokoobrazovane ljude pojeli država i beda. Da bogatstvo ne leži samo u novcu i lepom odelu, već u duhu i ponosu, pokazala su nam upravo ova dva dostojanstvena bića.

Spasimo beogradsku amazoniju od uništenja

Spasimo beogradsku amazoniju od uništenja

Liga za ornitološku akciju Srbije    Kontaktirajte autora peticije


ILI

Obaveštavaj me o ovoj peticiji
Prikaži moj potpis javno
Vaša email adresa neće biti objavljena na našem sajtu. Međutim, autor peticije će videti sve informacije koje ste pružili u ovom obrascu.

Dobićete email sa linkom za potvrdu vašeg potpisa. Proverite svoje prijemno poštansko sanduče (i fasciklu za neželjenu poštu).