ЗА ДОМ СПРЕМНИ, БЕЗ ДУШЕ И БОГА! Како је само могло доћи до тога!?

ЗА ДОМ СПРЕМНИ, БЕЗ ДУШЕ И БОГА!

СУНЦЕ И СЕЋАЊЕ

Црвено сунце ко у крви окупано

уморно клизи, трагом хоризонта

ко клупче суза крвљу натопљено

залази суморно, ко рањена душа

да тихо мре тминама перманента

тугујући тако за милионима срба

Nељудско бреме и сунцу је тешко

Постиђено, усташким злочинима

подсећа на крв са усташких кама

дубинама, дубљим од зенице ока

оставља на небу траг крви срама

да се памти док је народа и сунца

Сећа на милионе поморених срба

крик покланих беба, мајки, очева

баки, дека унука, недужног света

у јаме баченog, маљем поубијанog

од, усташа и српских, конвертита

О Боже Боже дал има већег греха

дал има државе на тим темељима

дал може бити бездушног народа

где влада безумље и туга људима

Зар су безумни овладали умнима

хиљаду питања а нигде одговора

а сузе су скрвљу, текле потоцима

под окриљем, усташа и Ватикана

Кад видиш на небу црвено сунце

да понире у тој пурпурној лепоти

дубинама дубљим, од зенице ока

мораш знати да тако црвено тоне

да подсети на крв недужног света

злочин усташа и срба конвертита

И увек ће то наше прелепо сунце

при крају дана, тонути дубинама

подсећајући на прећутане, жртве

на крик милиона побијених срба

на каме усташа“за дом спремних”

и нас убоге што из страха ћутимо

што ћутањем злочин одхранисмо

О Боже Боже дал има већег греха

дал има државе на тим темељима

дал има влада ко хрватских сада

да умањује бројке покланих срба

да се подсмева невиним жртвама

газећи без срама образe предака

И сваки пут очаран чарима сунца

усред радости моје обузме ме туга

сунце постане, јатом црних птица

а смех беба, мукла ледена тишина

безазлена радост камом окончана

у ропцу крви без трунке саосећања

хладном руком монструма без ума

за дом спремних, без душе и Бога!

Душан Нонковић-Теодоровић

Дејан Комненовић Добра вест је потребна као одбрана од злог. Препознавање снага и наде, оптимизма, слободе, доброте, лепоте – каква јесте по души … је важна, јесте живот. Држава данас нема везе са правим вредностима нити везе са Богом. И хрватска и свака друга држава … када ради против Бога … нема темеља. Слично је – убијати ножем или убијати ТВ програмима. Данашња Србија има исувише сличан резултат као и НДХ пре 70 година. У Јасеновцу је убијено пола милиона Срба а од доласка НАТО у Србију 05. октобра 2000-те до данас, Србија је смањена са 7,5 милиона становника на испод 7 милиона становника. Ово данас је опасније и горе у Србији … него стање у НДХ пре седам деценија. Мартин Селигман је описао процес „научене беспомоћности“ којим се народи деградирају и постају народи ниже врсте … парије. Срби се претварају у оно у шта су већ претворили Роме или Индијанце или Црнце … То се постиже, данас и овде у Србији, тако што се држава која треба да штити народ, УЗУРПИРА и користи за уништавање – геноцид, над народом – путем медија. Човек је земља чим изгуби душу. Држава као оруђе – као јама у коју се баца народ … је проблем, данас и овде. Држава као засена Бога – поставка је из времена француске буржоаске револуције, када је вертикала између човека и Бога ПРЕСЕЧЕНА постављањем државе – егалитаристичне и „просветитељске“, која прописује шта је лепота, шта је доброта или шта је истина или правда или срећа или мир итд. УМЕСТО оног што сви знамо по души да јесте лепота, доброта, правда или слобода, разна министарства су задужена да ПРОПИШУ шта јесте лепо или праведно или добро. РЕЗУЛТАТ уметања државе између Бога и човека имало је за последицу огромну ПРОМЕНУ … која настаје од пре 200 година. РЕЗУЛТАТ је културно сукобљавање световног и религиозног које до тада није постојало. До пре 200 година, и „просветитељства“ гордост је била смртни грех а кротост (трпељивост) врлина – КАКО У СВЕТОВНОМ ТАКО И У ЦРКВЕНОМ … Друштво је дакле било ЦЕЛИНА и није било поделе на црквене и световне вредности и појмове врлине и греха. Од пре 200 и неколико година, гордост је изокренута у позитивну ПОБУНУ а трпељивост је постала од врлине – негативна особина – потчињавања. Држава је притом урушила и здрав развој личности СЕКУЋИ вертикалу између човека и Бога. Како би рекао владика Николај „Бог није Бог једнакости но Бог љубави“ … Уместо да учимо децу да воле, ми их учимо некаквој једнакости. Владика Николај је лепо описао да љубав не зна за правду и за једнакост и да се тек из гроба љубави рађа правда а из гроба правде се рађа једнакост. Међутим, тамо где једнакост искључује правду и љубав, нема Бога јер Бог је Бог љубави а не једнакости и Бог није Бог неморала већ морала. Једнакост је ДОЗВОЛА неморала у савременој држави као концепту заснованом пре 200 година. Држава је злоупотребљена и да затрује или савременим речником речено да спинује, појмове и врлине. Постоји данас потреба за ставом да нема државе без религиозности, нема здравог друштва без вере, нити здравог човека без религиозности. Што би рекао мој покојни стриц цитирајући народну изреку „човек је земља, чим изгуби душу“. Или што би рекао један од највећих руских писаца „ко не нађе Бога у себи, неће га наћи нигде“ а што се надовезује на оно „да вера не тражи вођу нити следбенике“ … Јеванђеље је у преводу на српски – ДОБРА ВЕСТ ! Да ми причамо о нашој слободи и нашој љубави и нашој доброти и нашој лепоти … на страни Бога. Разведрите мало Душане. Бог је Бог љубави. Морал се по души зна шта је. Треба причати и мислити у оквирима Божје географије, где нема малог и великог, далеког и блиског, богатог и сиромашног материјалним :) ! Радости наспрам туге и наде наспрам растројства света око нас, нам треба. Живели.

Душан Нонковић

У много чему се слажем са вашим ставом поготово по питањима љибави, скромности и разумевања других. Али то друштво прије 200 и више година је било исто болесно-сетимо се само робова па неограниченог људског рада где се радило по 16 и више сати за залогај хлеба где су и деца била упрегнута за децу и претешке послове а и привилегија у којима су само богати уживали. И сам сам прије шездесет и нешто година осетио шта значи тај живот кад сам као дванајестогодишнњак ишао код ујака на село да за време школског рааспуста зарадим нешто пара и помогнем самохраној мајци. Месецима сам делио чардак са једним из Босне слугом којег је отац номад за време зимског периода силазио из планине у село те сваком приликом по дете оставио као и ово, оставио после зиме и поново кренуо у брда са овцама. Спавали смо на клиповима кукуруза на које би простирли обично танко ћебе. Тај слуга је био ту негде седамнајест година и радио је све послове од копања кукуруза до обрезивања лозе и крпљења мрежа за риболов. Плате није имао већ како кад неку сићу за сладолед. Мој ујак је био богат, имао је неколико кућа. Али од деце имао је само једну ћерку. И ето како је то судбина хтела оженио се том ујаковом ћерком која му је родила два сина. Волио их је деда, мој ујак ко анђеле а и оно њега-Једног дана се није пробудио . Умро је у кревету док су му унуци спавали поред њега. Ћерка му се касније разболила од Мултипле склерозе те је и она после неколико година проведених у колицима у којима ју је гурао муж, некадашњи слуга. Кад су рекли француској краљици да народ нема хлеба она је одговорила; нека онда једе колача! Завршила је под гиљотином и та вертикала веза између Бога и човека је била прекинута прије свега зато што су они који су говорили у име цркве и Бога подбацили поклекли пред луксузом као што то и данас чине многи свештеници надмећући се ко ће да има биља и скупља кола. Они који су били задужени за ту вертикалу су ти који су је и урушили својм понашањем и неделима поготово Ветикана, сетимо се само спаљивање вештица и насилног наметанје католицизма поготово у латинској америци где мачем и крстом ширише њихову Божију реч. Не треба то време идализовати. На крају свако заврши онако како ради. Да је та вертикала била прекинута није народ крив већ они који њим владају. Зато сам скренио пажњу на одговорност влада. Вере и црквени поглававаре који тада су били државотворна сила. Владари су владали под оштрим погледом цркве али и црква је као и својим привилегијама и небригом о народу запостављајући науку као Божји језик истине изгубила свој ауторитет. Народ се за недаће окомио на цркву па потом и на круну и државу. Човек је у стању све и свашта да изманипулише па на крају крајева издрибла и самога себе. За прошла времена не можемо ништа нити смо за њјих одговорни али за време у којем живимо јесмо. Покољ над србима се не може ничим упоредити а наша је дужност већ ако не можемо више урадити подсећати на тај злочин како се не би поновио. То је уједно и била намера и смисао овој песми! Док је сунца не сме се заборавити како се не би поновило зло.

Душан Нонковић Теодоровић

Ф Е Љ Т О Н (1 до 9) – КОМНЕН КОЉА СЕРАТЛИЋ; ОРГАНИЗАЦИЈА УЈЕДИЊЕНИХ НАЦИЈА

Ф Е Љ Т О Н (1)

КОМНЕН КОЉА СЕРАТЛИЋ

Траг у времену из црног шешира

ОРГАНИЗАЦИЈА УЈЕДИЊЕНИХ НАЦИЈА

Може се приговорити да је о Организацији уједињенх нација (ОУН) све написано, да су велика светска и домаћа научна пера све промислили, осмислили и домислили. Дакле, шта има ново да се каже. Не ради се о неком открићу, ради се о једном другом погледу на настанак, посебно на лоше стање у коме се данс налази ОУН. Такође, чак иако није приступ нов, данас нико или мало ко чита те, неоспорно велике анализе, томове књига, резултате са стотине и стотине заседања, редовних и ванредних, Генералне скупштине (ГС), органа ОУН, посебно Савета безбедности (СБ). У једну реч, наслов би могао бити „Још мало о ОУН“, или „Трансформација ОУН у савременим политичким односима“, или „Да ли ће ОУН доживети судбину Свете Алијансе и Друштва народа“, итд.

Када се упитамо о и д е ј и настанка једне универзалне интернационалне организације као што је ОУН, онда томе питању можемо приступити са више аспеката. Пре свега говорити о и д е ј и ОУН значи истовремено говорити о оној фундаменталној идеји која је својствена мирољубивом инстикту човечанства свих историјских фаза и свих меридијана, тек онда долази прецизно чињенично остварење у међународној политичкој пракси једне такве идеје. То фактички значи да се оснивање и постојање ОУН не сме гледати историјско-позитивистички, већ пре свега социолошки и философски, односно треба се колико-толико трудити да се нађе универзално одређење једне светске планетарне организације. Управо то значи одредити бит њене идеје.

Зашто инситирамо на изразу и д е ј а. Зато што ћемо на крају тежиште ставити на анализи историјске могућности њене реализације и практичном решавању политичких проблема. Платон је први говорио о идеји (као лику, узору) и о њеном остварењу – приближавању тој идеји (парусија) о светској политици о миру о праведности. Иако је био аристократа (презирао је робове) имао је сталну жељу да својом мишљу помогне владарима да стваре такав поредак који ће најбоље одговарати грађанима његове земље и грађанима свих других земаља. Платонова идеја о праведности управо значи укидање олигархије и доминације у односима између државама.

Поред Платона се могло чак проћи, али поред Аристотела никако, јер је он одредио друштвену бит човека. Човек је по природи зон-политикон, каже Аристотел, што значи да је нужни и примаран начин људског испољавања политичко биствовање. Ова формула, која се не сме схватити уско биологистички, имплицира две ствари: понајприје да је човек друштвено биће, те да је одмах и универзално биће, биће које делује витално у тежњи да задовољи све своје, како биолошке тако и друштвене потребе. Иако ова формула на први поглед има своју противуречност, јер је човек осуђен да универзално делује, а с друге стране индивидуално мора да ради на штету својих тежњи за универзалношћу. Тиме се хоће рећи да су друштвени сукоби били нужни иако неоправдани. Аристотел инситира на помирењу човека, а то значи заједнице са самим собом. Основна идеја упућује на то да се осигура такав светски поредак, који може допустити да се у човеку, у заједници помире противречности његових захтева.

Зато захтев за остварењем једне светске организације не значи друго до чежњу за доследним остварењем људске бити (битија), а то је универзална друштвеност.

Каснији периоди обилују тежњом за стварње и оваплоћење идеја и Платона и Аристотела. Не оповргавају се њихове идеје већ се управо потврђују. Тако у периоду хеленизма човек по први пут постаје грађанином света. Грчка је изашла из оквира својих малих полиса, друштвени живот се расточио у великој хеленској заједници.

Стоици се баве питањима природног права. И у њиховим тезама могу се назрети ставови који имају за консеквенцију потребу мирног међудржавног живота. А то је управо произилазило из њиховог елементарног лично индивидуалног захтева за блаженством (атараксија). Изгубљеност индивидуума у тако широкој и безграничној заједници може да се реши једино у мирној људској и на природном праву заснованој заједници.

Политичка универзалност, која је код стојика имала потпуно овоземаљски терен, у периоду раног хришћанства прелази оквире стварних светских могућности. Хришћанство има двоструки значај када се говори о идеју стварања светске организације народа. Пре свега је значајно у институционалном погледу, а затим настанком хришћанства црква и политика ће задобити нове облике. Иако је хришћанство само на религиозном плану остварило универзалну једнакост (јер сви воде порекло од једног истог Бога и имју право на спас, такође, од једног и истог Христа), оно је ипак проширило и политичке видике стварног живота заједнице. Црква, као институција, убрзо прелази у посед класне владавине да брани њене интересе и да пропагира њену универзалност, а с друге стране хришћанство само по својој идеји остаје неостварени захтев истинске универзалности свих заједница и свих људи.

Ако се сматра да је и црква једна од првих универзалних институција чувања светске правде и мира, онда се не сме заборавити њена класна улога. Ово је за историјски приступ настанку ОУН од велике важности, јер показује да је класна владаваина моћника овоземаљски искривила праву бит идеје о универзалној једнакости и миру, а њихово земаљско испољавање пребацило на план трансцедентности и обећања. То показују политичке прететнзије до данашњих дана тзв. Папске државе (Ватикан). У ствари Ватикан је срамни покушај католичке цркве да се докопа политичке власти и да божанско право наметне овоземаљском праву. Познати су крвави сукоби које је Ватикан имао са европским владарима, француским, шпанским њемачким … Познати су и резултати тих настојања Ватикана. Наиме, буђење европске буржоазије и њен утицај на владаре, спречиле су тзв. Папинску државу да оствари своје циљеве и да тако буде кочница економском и политичком напретку света.

Ф Е Љ Т О Н (2)

КОМНЕН КОЉА СЕРАТЛИЋ

Траг у времену из црног шешира

ОРГАНИЗАЦИЈА УЈЕДИЊЕНИХ НАЦИЈА

Може се приговорити да је о Организацији уједињенх нација (ОУН) све написано, да су велика светска и домаћа научна пера све промислили, осмислили и домислили. Дакле, шта има ново да се каже. Не ради се о неком открићу, ради се о једном другом погледу на настанак, посебно на лоше стање у коме се данс налази ОУН. Такође, чак иако није приступ нов, данас нико или мало ко чита те, неоспорно, велике анализе, томове књига, резултате са стотине и стотине заседања, редовних и ванредних, Генералне скупштине (ГС), органа ОУН, посебно Савета безбедности (СБ). У једну реч, наслов би могао бити „Још мало о ОУН“, или „Трансформација ОУН у савременим политичким односима“, или „Да ли ће ОУН доживети судбину Свете Алијансе и Друштва народа“, итд.

У Средњем веку милитаризам је био један од општих појава решавања међународних односа. Међутим, управо у том Средњем веку настали су први планови за осигурање светског мира. Први покушај је био 1306. године када се Пјер Дибоа залаагао за стварање концила кнезова и сталног суда који би правилно решавали политичке проблеме. Познат је и покушај чешког краља Подјебратског, који је инсистирао на стварању конзисторија држава, који би имао улогу арбитражног суда у решавању политичких сукоба.

Нажалост, сви средњевековни покушаји праведног решавања светских политичких проблема имају једну заједничк карактеристиоку: нису могли практично превладати огромну расцепканост феудалних кнежевина и њихових интереса.

Појава утопоијског социјализма, још у раним периодима генезе капитализма, одразила је стремљења напредних људи и раса, усмерена против експлоатације и ратова. Но, да будемо ипак критични, утоипијски социјализам имао је пре класне претензије него изразито политичке.

Настанком капитализма, идеја о једној светској организацији универзалне важности задобиће многе конкретније облике. Може се, такође, рећи да је и политика тог новог друштвено-политичког уређења задобила конкретније облике, а то значи да су разилажења у међудржавним однсима могла пре доћи до учесника у тим односима. Како год је капитализам доносио стварање нових нација и националне свести, тако је све више долазило до сукоба, односно разилажења на економском и политичком плану новостворених држава. За превласт на тржишту није се само борило средствима веште трговине него и оружјем. Конкуренција (Laisser fairelaisser passe) је отварала поље рата свих против свих (belum omnia contar omnes).

Међутим, у буржоаском друштву се од почетка јавља регаовање познатих (великих) људи. Крај 17. и почетак 18. века доноси рађање једне нове философије, једног новог философско-политичког погледа на свет. Тај период је посебно значајан због настанка теорије природног права, теорије која у себи садржи темељне антрополошко-политичке принципе, које су истакли антички мислиоци. Иако на различите политичке начине, Спиноза, Лок, Русо и др. говорили су о тако уређеним заједницама које би осигураале мир и спокојство грађана. Русо је имао велику жељу да створи једну врсту међународне конфедерације која би чувала вечити мир и грађаанске слободе. Његове идеје имале су велики утицај на неке касније теоретичаре (и не само теоретичаре), као што су Кант, Фихте, Хегел.

Идеје космополитизма и политичке толеранције на светском плану, заступао је политичар и математичар Лајбниц. А, Кант је, задивљен Француском револуцијом и грађанским слободама, у земљи која је још имала потпуну феудалну и апсолутистичку структуру, земљи која је била расцјепкана, проповедао идеје космополитизма и светског мира. Његов политички хуманизам изражен је у делу „Ка вечном миру“ у коме се залаже за умно уређење светског поретка и гаранцију слободе.

Француска револуција не само да је преломна тачка у историји човечанства, она је значајна и по томе што су догађаји, који су следили водили до стварања и реализације прве светске организације која ће да чува заједнички циљ. Након слома Наполеона по први пут у историји створена је 1815. године једна заједничка међународна организација са циљем да свет чува од евентуалних ратова и Наполеона. Организација је добила и један узвишен назив – Света алијанса. Међутим, убрзо је показала сву своју реакционарност и од стварног чувара мира претворила се у жандарма Европе у крви угушујући све прогресивне покрете. Света алијанса била је створена, пре свега, да очува постојеће стање доминантних класа и владара. Ова констатација је изузетно важна, јер неће бити превладана ни у каснијим организацијама заснованим са истим циљевима (владавина великих сила). Иако је Света алијанса требало да сачува апсолутистички свет Европе од револуција, прогресивне буржоазије, она у томе није успела. Капитализам се генерално наметнуо својим окрутним законима тржишта и конкуренције.

Прелаз између 19. и 20. века је у знаку монополистичког и империјалистичког ширења капитала који доводи до империјалистичких ратова и поделу света на оружане савезе. Такво стање је неминовно довело до Првог светског рата. Тај рат је погазио све мирољубиве снаге света и био нормалан крај жестоких економских и политичких сукоба великих сила.

У току рата савезничке вође храбриле су народе да издрже и као награду обећавали су да ће се након рата основати једна организација која ће гарантовати мир. Разна национална удружења, социјалистичке партије, познати хуманисти тога времена, захтевали су оснивање једне такве међународне организације. Било је и оних који су ту идеју сматрали утопиостичком, односно били су против њеног оснивања, као што су Клеменсо, Лојд Ђорђ и др. На другој страни један број политичара, као Вудро Вислсон, су се свесрдно заложили и основали Друштво народа, организацију која ће чувати мир.

Може се рећи да је Вилсон ударио темеље Друштву народа. У својој последњој од четрнаест тачака каже: „Основаће се са нарочитим обавезама једно опште удружење народа које ће признати и малим и великим државама узајамну гаранцију за политичку независност и територијални интегритет“. Потребно је одмах констатовати, што ће се показати у раду Друштва народа, да су велике силе играле главну улогу у њеном оснивању, створивши је да им осигура монопол владања у свету и да буде жандарм новог поретка. На такве ставове посебно је утицала појава СССР-а.

Амерички председник Вилсон је био и творац Пакта Друштва народа. Међутим, Америка није постала чланица, јер су опозиција и амерички Конгрес били против, тако да та организација није постала светска већ европска.

Осим Америке, у Друштву народа нису биле Немачка (постаће 1926. године, да би након доласка Хитлера на власт иступила) и СССР. Јапан, такође, излази из Друштва народа, јер није прихватио правила понашања, као и Италија чим су се према њој покушале применити одређене санкције.

О Друштву народа би се могао, такође, написати фељтон, међутим још би само требало рећи да Друштво народа није имало демократски карактер: у структуралном погледу организација је била изграђена у духу једне класичне концепције, тј. по методу међународних конференција; начин гласања у Савету и Скупштини није имао демократски карактер; стварни политички догађаји тога времена ишли су мимо Друшва народа; земље, посебно велике силе, склапале су разне политичке и економске аранжмане мимо Друштва народа, а који су били у компетенцији те организације.

Све ове противуречности као и низ других, посебно појава фашизма који је, осим тежње за новом поделом света, покушао да влада светом, довеле су и поред напредних стремљења огромне већине човечанства, до Другог светског рата.

С обзиром на то да се међународни проблеми могу решавати само на мултилатералној и то перманентно мултилатералној основи, може се рећи да Друштво народа, иако је имало тужан крај, не представља негацију идеје о стварању међународне организације.

Ф Е Љ Т О Н (3)

КОМНЕН КОЉА СЕРАТЛИЋ

Траг у времену из црног шешира

ОРГАНИЗАЦИЈА УЈЕДИЊЕНИХ НАЦИЈА

Може се приговорити да је о Организацији уједињенх нација (ОУН) све написано, да су велика светска и домаћа научна пера све промислили, осмислили и домислили. Дакле, шта има ново да се каже. Не ради се о неком открићу, ради се о једном другом погледу на настанак, посебно на лоше стање у коме се данс налази ОУН. Такође, чак иако није приступ нов, данас нико или мало ко чита те, неоспорно, велике анализе, томове књига, резултате са стотине и стотине заседања, редовних и ванредних, Генералне скупштине (ГС), органа ОУН, посебно Савета безбедности (СБ). У једну реч, наслов би могао бити „Још мало о ОУН“, или „Трансформација ОУН у савременим политичким односима“, или „Да ли ће ОУН доживети судбину Свете Алијансе и Друштва народа“, итд.

Почетак Другиг светског рата је поново подстакао стварање једне међународне, мултилатералне, универзалне организаци. Тако су председници влада САД-а и Велике Британије, негде на Алнтику на броду Потомак, потписали Атлантску повељу у којој су изнели „начела државне политике својих земаља на којима оне заснивају наду за бољу будућчност света“. У Атлантској повељи се, између осталог, каже: „Оне ће, потпуно поштујући своје обавезе, настојати да допринесу да све државе, велике и мале, победнице или побеђене, имају под једнаким условима приступ трговини и сировинама света, потребним за њихово привредно благостање, оне желе постићи најпотпунију сарадњу међу свим народима на привредном плану, како би се за све обезбедили бољи услови рада, привредни напредак и социјално осигурање, оне се надају да ће се, након уништења нацистичке тираније, успоставити мир који ће омогућити свим народима да живе безбедно у својим границама (…), да све земље напусте употребу силе“. Ова Повеља је имала посебан значај, јер су њене основне поставке ушле у Повељу ОУН.

Након Атлантске повеље важан састанак је одржан у Лондону (24.09.1941) о приступању тој Повељи. Владе Белгије, Чехословачке, Југославије, Норвешке, Пољске, СССР-а, Холандије, Луксембурга, објавиле су да „приступају општим начелима политике изнете у тој Декларацијии и да ће сарађивати како најбоље могу да се та начела остваре“.

Докуменат у коме је први пут употребљњн назив Уједињене нације (приписује се Рузвелту) јесте „Декларација Уједињених нација“ донета у Вашингтону 01.01. 1942. године, коју је потписало 26 земаља. Ова Декларација „има, пре свега, акциони значај и она, у ствари, организационо ствара антихитлеровску коалицију са САД, СССР-ом и Великом Британијом на челу“. У Деклкарацији се, између осталог наводи: „Владе се обавезују да ће употребити сва своја средства, војна и привредна, против држава чланица Тројног пакта и оних које су му приступиле са којима се те владе налазе у рату“. Такође, владе су се обавезале „да неће потписивати сепоартно примирје или мир“.

Московска конференција од 19 до 30 октобра 1943. године је важна степеница у оснивању ОУН. На тој Конференцији, представника САД, СССР-а, Велике Британије и Кине, први пут се говори у тачки 4. о стварању ОУН. Представници тих земаља „увиђају потребу стварања, у што скорије могуће време, једне опште мећународне организације засноване на начелу суверене једнакости свих мирољубивих држава и отворене за пријем у чланство свим таквим државама, великим и малим, ради очувања међународног мира и безбедности“. Овим је ударен темељ ОУН. Све касније конференције су само разрађивале ову идеју.

На Техеранској конференцији највиших представника три велике силе, од 28 новембра до првог децембра 1943. године донета је декларација у којој се каже: „ Ми председник Сједињеноих држава, министар председник Велике Британије,и председник Владе Совјетског савеза „(…) смо у потпуности свесни огромне одговорности која лежи на нама и на свим уједињеним нацијама за стварање таквог мира којег ће одобртити огромна већина народних маса света и који ће отклонити несреће и ужасе рата за многа покољења“.

Убрзо након Московске и Техеренаске конференције, у Дамбертон Оксу одржана је конференција представника САД, СССР-а , Велике Британије и Кине на којој су ударени темељи будуће Повеље ОУН.

Но, остало је низ нерешених питања међу којима питање гласања у Савету безбедности То најважније питање је договорено на Кримској конференцији од 4. до 10. фебрура 1945. године. На тој конференцији је утврђен и термин за сазивање оснивачке скупштине, која је одржана у Сан Франциску од 25.априла до 26. јуна 1945. године . На скупштини је присуствовала 51 земља. Изгласан је коначни текст Повеље, а ступила је на снагу 24. октобра 1945. године након што је ратификовао одговрајући број земаља.

Ф Е Љ Т О Н (4)

КОМНЕН КОЉА СЕРАТЛИЋ

Траг у времену из црног шешира

ОРГАНИЗАЦИЈА УЈЕДИЊЕНИХ НАЦИЈА

(Поводом избора генералног секретара)

Може се приговорити да је о Организацији уједињенх нација (ОУН) све написано, да су велика светска и домаћа научна пера све промислили, осмислили и домислили. Дакле, шта има ново да се каже. Не ради се о неком открићу, ради се о једном другом погледу на настанак, посебно на лоше стање у коме се данс налази ОУН. Такође, чак иако није приступ нов, данас нико или мало ко чита те, неоспорно, велике анализе, томове књига, резултате са стотине и стотине заседања, редовних и ванредних, Генералне скупштине (ГС), органа ОУН, посебно Савета безбедности (СБ). У једну реч, наслов би могао бити „Још мало о ОУН“, или „Трансформација ОУН у савременим политичким односима“, или „Да ли ће ОУН доживети судбину Свете Алијансе и Друштва народа“, итд.

Повеља ОУН има 19 поглавља и 111 чланова. Саставни део Повеље је Статут Међународног суда, који има 70 чланова. Повеља почиње овим речима: „Ми народи Уједињених нација решени да сачувамо будућа поколења од ужаса рата који је два пута наносио човеченаству неописиве патње и да поново потврдимо веру у основна права човека, у достојанство и вредност људске личности у равноправност људи, жена, нација, великих и малих и да успоставимо услове под којима се могу очувати правила и поштовање обавеза које проистичу из уговора и других извора међународног права и да помажемо социјални напредак и побољшање животних услова у све већој слободи, имајући у виду те циљеве да спроводимно трпељивост и заједно живимо у миру један с другим као добри суседи (…) одлучили смо да удружимо наше напоре ради постизања свих циљева (…) стварањем Организације Уједињених Нација“.

Да би остварила наведене и ненаведене циљеве, ОУН је заснована на следећим начелима: Прво, на начелу суверене једнакости свих чланова; Друго, на начелу лојалног извршавања обавеза; Треће, на начелу стављања рата ван закона; Четврто начело је гарантовање интегритета сваке државе; Пето је начело универзалности; Шесто начело је немешање у унутрашње ствари држава.

На основу чл.7 Повеље ОУН установљени су главни органи: Генерална скупштина, Савет безбедности, Економски и социјални савет, Старатељски савет, Међународни суд правде и Секретаријат (међу њима постоје велике разлике по снази одлучивања и стварној улози, према слову Повеље, то се посебно односи на Секретаријат, односно ма улогу генералног секретара). У Повељи се наводи и један помоћни орган – Комитет војног штаба. Касније је створено још неколико помоћних органа, а да није дирана Повеља ОУН.

ГЕНЕРАЛНА СКУПШТИНА је састављена од свих чланова ОУН. Овлашћена је да расправља о свим питањима или предметима који су обухваћени Повељом и да о свему томе даје препоруке свим члановима ОУН или Савету безбедности, са изузетком који се спомиње у члану 12 Повеље: „Док Савет безбедности у погледу ма ког спора или ситуације обавља функције које су му додељене Повељом, Генерална скупштина неће моћи давати никакве препоруке у погледу конкретног спора или ситуације осим ако би то Савет безбедности затражио“.

Генерална скупштина је овлашћена да расправља о свим питањима која се тичу међународног мира и безбедности, питањима која би на Скупштину изнео Савет безбедности, нека чланица ОУН или држава која није члан ОУН, водећи рачуна о члану 35, став 2: „Држава која није члан ОУН може скренути пажњу Савету безбедности или Генералној скупштини на сваки спор који се појави као једна од парничних страна, под условбом да унапред прими, за тај спор, обавезе мирног рњешавања како је прописала Повеља“.

На пољу међународне сарадње у привредном, социјалном, културном, здравственом и др. погледу, Генерална скупштина има још низ функција и овлаштења, а што је прецизирано у главама 9. 10., 12. и 13. Генерална скупштина разматра изтвештаје Савета безбедноссти и др. органа ОУН. Разматра и одобрава све финансијске и буџетске споразуме са специјализованим установама. Разматра и одобрава буџет ОУН и расподељује трошкове које сносе њени чланови.

Сваки члан Скупштине има један глас. Одлуке о важним питањима доносе се већином од двије трећине чланова. Битно је нагласити, ради завршних коментара, да земља – чланица која је у застоју у плаћању свог финансијског удела ОУН, неће имати право гласања у Генералној скупштзини док не измири обавезе.

Генерална скупштина одржава годишња редовна заседања сваког трећег уторка месеца септембра. Осим редовних заседања, може се са сазвати и ванредно заседање на тражење Савета безбедности или већине чланица ОУН.

САВЕТ БЕЗБЕДНОСТИ се састоји од 11 чланова, пет сталних (САД, Русија, Кина, Франциска Велика Британија) и шест повремених које бира ГС на две године. Члан 24. Повеље одређује функцију и овлашћења СБ: „Да би се осигурала брза и ефикасна акција ОУН њени чланови поверавају СБ главну одговроност за очување међународног мира и безбедности и сагласни су да у вршењу свих својих дужности на основу ове одговорности, овај главни орган поступи у њихово име“. СБ има низ других овлашћења и задатака: може да испитује ситуацију која би могла да угрози међународни мир и безбедност и уколико утврди да постоји претња миру може да предузме у циљу одржања или поновног успостављања међународног мира. Све земље чланице су дужне да прихвате и изврше одлуку СБ. Навешћемо само неке мере: потпуни или делимични прекид економских односа, свих врста саобраћаја, као и прекид дипломатских односа; у тежим сукобима предузима мере које повлаче употребу оружаних снага, ваздушних, поморских, копнених, као да ли ће војну акцију спровести све или један број чланица.

Сматрамо да је најважнији члан 27. Повеље који се односи на гласање у СБ: 1. Сваки члан СБ има један глас; 2. Одлуке СБ о предметима поступка доносе се потврдним гласовима седморице чланова.; 3.Одлуке СБ о свим другим предметима доносе се потврдним гласовима седморице чланова уз обавезне гласове сталних чланова, под условом да се код одлука, Глава шест, став 3. члан 52., страна која се налази у спору мора уздржати од гласања. СБ ради непрекидно, има право оснивања помиоћних органа, прописује правилник и бира председника. Било која чланица ОУН, ако је заинтересована за спор, има право да присутвује седницама СБ, без права гласа. Његова овлашћења се протежу на систем регионалних споразума и установа, на старатељска подручја, као и низ надлежности које су обухваћене главама шест, седам и осам Повеље.

Ф Е Љ Т О Н (5)

КОМНЕН КОЉА СЕРАТЛИЋ

Траг у времену из црног шешира

ОРГАНИЗАЦИЈА УЈЕДИЊЕНИХ НАЦИЈА

Може се приговорити да је о Организацији уједињенх нација (ОУН) све написано, да су велика светска и домаћа научна пера све промислили, осмислили и домислили. Дакле, шта има ново да се каже. Не ради се о неком открићу, ради се о једном другом погледу на настанак, посебно на лоше стање у коме се данс налази ОУН. Такође, чак иако није приступ нов, данас нико или мало ко чита те, неоспорно, велике анализе, томове књига, резултате са стотине и стотине заседања, редовних и ванредних, Генералне скупштине (ГС), органа ОУН, посебно Савета безбедности (СБ). У једну реч, наслов би могао бити „Још мало о ОУН“, или „Трансформација ОУН у савременим политичким односима“, или „Да ли ће ОУН доживети судбину Свете Алијансе и Друштва народа“, итд.

ЕКОНОМСКИ И СОЦИЈАЛНИ САВЕТ се састоји од 18 чланица ОУН, а сваке године се обавља избор шест нових чланова, с тим да ранији члан има право да буде поново биран. Савет је овлашћен да врши и да подноси или прима извештаје о међународним економским, социјалним, културним, здравственим и сродним предметима и да о свим тим предметима даје препоруке ГС, члановима ОУН, као и заинтересованим спсцијализованим сутановама. Обавља све функције које му додели ОУН.

СТАРАТЕЉСКИ САВЕТ обавља функције на територијама под старатељством.. Саветом руководи ОУН. Чланови су стални чланови СБ који не управљају територијама под старатељством. Остали чланови Савте су подједнако подељрни између чланова ОУН који управљају територијама под старатељством и члановима који тим територијама не управљају. Савет контролише спровођење одредаба споразума о старатељству. Гласање се обавља тако да сваки члан има један глас , а одлуке се доносе већином гласова.

МЕЂУНАРОДНИ СУД ПРАВДЕ је главни судски орган ОУН. Ради на основу Статута. Суду се могу обратити све чланице ОУН. У случају дфа једна страна у спореу не изврши одлуке Суда, има право да проблем изнесе на СБ ОУНУ свиум питањима одлучује већином гласова, с тим да кворум износи 9 судија. У случају поделе гласова, одлучујући глас је предсеника суда. Судије бира ГС и СБ апсолутном већином на рок од 9 година.

СЕКРЕТАРИЈАТ се сатоји од генералног секретара и онолико запослених колико је потребно да ОУН обавља своје функције. Главни административни службеник ОУН је генерални секретар. Именује га ГС на предлог СБ на пет година. У овом својству присуствује свим састанцима Генералне скупштине, Савета безбедности, Економског и социјалног савета, обавља све функције које му ови органи повере. Има право да скрене пажњу Савету безбедности на сваки проблем који би могао да угрози међународни мир и безбедност. Врло је битна структура Секретаријата ОУН: Извршно оделење, Правно оделење, Оделење контролора, Персонално оделење, подсекретари за специјална политичка питања, Оделење за политичке послове и послове Савета безбедности, Оделење за економске и социјалне послове, Оделење за послове старатељства, Оделење за јавне информације, Служба за конференције и Служба за опште послове.

Намерно је уктарко дата структура ОУН, како би смо се осврнули на то како је та и таква стриктура утицала на рад ОУН и да ли ће таква стриктута бити њен гробар. Одмах након стварања такве структуре, избиле су неке пртивуречности у плановима великух сила. Та структура је настала у једном заносу накаон победе над фашизмом. Додуше, те противуречности великих сила су за неко време остале у другом палну да би се у одређеним моментима насушних потреба политике потпуно јасно манифестовале. Те противуречности нису биле мале, а данас поготово. У оним временима основни проблем је лежао у томе што су била супростављена два идеолошк система. Економско устројство СССР-а и социјалистичких земаља било је дијаметрално супротно од економског устројства капиталистичких земаља, које су имале основна два мотива: јуриш на светско тржиште и превласт у колонијама.

Неоспорно је да су се капиталистичке земеље везивале неким спопразумима, али ти споразуми су имали пре свега идеолошки основ, борбу против комунизма. Нису се могле споразумевати о статусу колонија (САД и Јапан, например нису имали колоније), које је држала углавном монархистичка Европа. Те и друге противуречности су се само гомилалале и кочиле су рад ОУН, посебно у кризним моментима. Многе земље, не само велике силе, су основни проблем виделе у структури ОУН. Неминовно та структура, икао формално није мењана Повеља, се мењала порема дијалектици тих противуречности света и зато се на њезиним правним трансформацијама одлично може проучити еволуција светске политике свих ових деценија. Они пресудни фактори који су били израз тих противуречности доводили су и стално доводе до тога да се стварност света и идеја тога света која је уткана у Повељу ОУН, стално разилазе.

Педесетих и шестдесетих година прошлог века, издвојила су се три оснона момента која су утицала на рад и на стрктуралне промене у ОУН: улога великих сила, супростављеност два блока (коју су у политичкој терији називали „хладни рат“) и појава несврстаних земаља или несврстаног блока. На основу анализе њиховог деловања може се видети неминовност одступања ОУН од своје почетне идеје, уткане и разрађене у Повељи.

  Ф Е Љ Т О Н (6)

КОМНЕН КОЉА СЕРАТЛИЋ

Траг у времену из црног шешира

ОРГАНИЗАЦИЈА УЈЕДИЊЕНИХ НАЦИЈА

Може се приговорити да је о Организацији уједињенх нација (ОУН) све написано, да су велика светска и домаћа научна пера све промислили, осмислили и домислили. Дакле, шта има ново да се каже. Не ради се о неком открићу, ради се о једном другом погледу на настанак, посебно на лоше стање у коме се данс налази ОУН. Такође, чак иако није приступ нов, данас нико или мало ко чита те, неоспорно, велике анализе, томове књига, резултате са стотине и стотине заседања, редовних и ванредних, Генералне скупштине (ГС), органа ОУН, посебно Савета безбедности (СБ). У једну реч, наслов би могао бити „Још мало о ОУН“, или „Трансформација ОУН у савременим политичким односима“, или „Да ли ће ОУН доживети судбину Свете Алијансе и Друштва народа“, итд.

С обзиром на то да није мењано ниједно слово Повеље ОУН, стиче се утисак да су ОУН један такав организам који би требало да се чврсто држи идеја и ставова разрађених у Повељи. Напротив, ОУН је један жив организам који не може бити статичан, јер се кроз њега одвија живот међународне заједнице и свако прилагођавање и тражење нових модуса у раду, током измена у међународним политичким односима, а посебно ако се ради о очувању светског мира, може бити само позитивно. Међутим од стварања ОУН до данашњих дана улога великих сила је била негативна, посебно у Савету безбедности. Зато су те силе, посебно САД, СССР и Велика Британија, да би обезбедиле после Другог светског рата своју спољно-политичку експанзију и заштитиле своје властите интересе у самој ОУН и пре свега у свету, играле играју доминатнтну улогу.

Велике силе су дале себи право да буду стални чланови Савета безбедности. И не само то, изгласале су „Јалтску формулу“ (амерички предлог, после састанака у Дамбартон Оксу, на Криму, Јалти), која је уствари члан 27. Повеље ОУН у незнатним изменама глаголског времена. Дакле, за сва суштинска, материјална питања велике силе морају постићи једногласност, иначе одлука не може ступити на снагу ако постоји један негативан глас иако би све друге чланице, сталне и несталне, гласале позитивно. Оваквим начином гласања посебно је задовољена Велика Британија, јер се осигурала да јој се нико не може мешати у империјалне интересе (колоније). И САД су инсистирале на оваквој формулиу, јер Конгрес не би ратификовао било коју другу формулу. СССР се, такође, сагласио са том формулом, јер му је омогућила да се нико не може уплитати у његову сферу интереса ( у Источни блок). Тада је СССР ишао и корак даље, инсистирао је да се усвоји да велика сила има право да расправља о спору у који је умешана. Међутим, тај предлог није усвојен

Тај принцип једногласности неко је (наводно неки тада познати новинар) назвао вето. Дакле, то није вето и по Повељи ОУН не постоји вето, постоји принцип једногласности. Тај принцип једногласности утицао је да је главни орган ОУН имао од оснивања до данас бледу улогу у спровођењу основних циљева ОУН или једног главног циља – спречавање сваке врсте интервенција, ратова и сукоба. Зато је дошло до тзв. трансформације ОУН у савременим политичким односима. Због познате кризе, 3.11. 1950. године, Генерална скупштина је на Петом заседању донела познату резолуцију „Уједињени за мир“. Доношењем ове Резолуције може се сматрати да је извршена највећа промена у Повељи, односно самој ОУН, а то је да се због паралисања рада Савета безбедности (принцип једногласности) неко битно питање преноси на ГС где се постиже позитивна одлука тзв. гласачком машином.

С обзиром на значај ове Резолуције потребно је подсетити на њене одлуке:

1) „Уколико Савет безбедности, услед непостојања једногласности не може да предузме мере за обезбеђење мира, може се сазвати ГС на предлог већине било којих чланова Савета безбедности или већине чланова ОУН;

2) Формирање комисије од 14 чланова (укључујући 5 сталних чланова СБ) за посматрање одржања мира у некој области у којој сукоб угрожава међународни мир;

3) Ангажовање одређених војних снага сукобљених земаља како би одмах могле бити ангажоваане уз војне стручњаке земаља које нису у сукобу како би давали техничке савете државама у сукобу на њихов захтев;

4) Стварање комисије за колективне мере из сатва ангажованих 14 земаља која проучава и извештава о методама који би се колективно користилиу циљу одржања и јачања мира“.

И данас, након више од 70 година, воде се политичке и научне расправе о томе да ли је де факто и де јуре поромењена Повеља ОУН. Тако у време насатанка те Резолуције, Е. Гирауд сматра да је извршена де факто ревизија Повеље, док је С. Енгел тврдио да се ради о неформалној ревизији Повеље, нагласивши да је погрешно назвати измене које су извршене изван формалног поступка ревизијом де факто, због тога што овај проблем означава супротан пострупак од ревизије де јуре, а не од формалне ревизије, док овој другој, формалној ревизтији као супротан појам одговара неформална ревизија о чему се у ствари и ради тј. ревизији која није извршена на основу чланова 108 и 109 Повеље (ширу парафразу става С. Енгела смо дали, јер је подржан од већег броја домаћих и страних научнуика тога времена).

Одредбама Резолуције „Уједињени за мир“ Генерална скупштина није заменила Савет безбедности већ је једноставно упрошћен механизам који се оставрује путем добровољног прихватања препорука Генералне скупштине земаља чланица у сукобу.

Велике силе су биле и остале против те Резолуције до данашњих дана, зато се о ревизији Повеље стално расправља, односно то је питање једна од тачака дневног реда на свим годишњим заседањима Генералне скупштине ОУН.

Ф Е Љ Т О Н (7)

КОМНЕН КОЉА СЕРАТЛИЋ

Траг у времену из црног шешира

ОРГАНИЗАЦИЈА УЈЕДИЊЕНИХ НАЦИЈА

Може се приговорити да је о Организацији уједињенх нација (ОУН) све написано, да су велика светска и домаћа научна пера све промислили, осмислили и домислили. Дакле, шта има ново да се каже. Не ради се о неком открићу, ради се о једном другом погледу на настанак, посебно на лоше стање у коме се данс налази ОУН. Такође, чак иако није приступ нов, данас нико или мало ко чита те, неоспорно, велике анализе, томове књига, резултате са стотине и стотине заседања, редовних и ванредних, Генералне скупштине (ГС), органа ОУН, посебно Савета безбедности (СБ). У једну реч, наслов би могао бити „Још мало о ОУН“, или „Трансформација ОУН у савременим политичким односима“, или „Да ли ће ОУН доживети судбину Свете Алијансе и Друштва народа“, итд.

О ревизији Повеље и Резолуцији „Уједињени за мир“, велике силе су имале и имају негативан став. Посебно имају негативан став о ревизији Повеље и успеле су све до данашњих дана да то питање оставе отвореним. Неопходно је подсетити да је у Повељи предвиђено да се наврх десет година рада Организације, расправља о ревизији Повеље. Међутим, на десетом засесдању ГС 1955. године, иако су извршене припреме за разматрање ревизије, није се расправљало:

Прво, због тога што је међународна ситуација тих година била задовољавајућа, а управо ОУН је добила највеће похвале, тако да земље које су раније биле за ревизију (посебно несврстане) нису поставиле то питање из страха да не дође до поновног заопштравања и неспоразума у ОУН;

Друго, великим силама је то одговарало, јер је расправа о ревизији Повеље подразумевала смањење њихове улоге. Задржале су став заузет још у току стварања ОУН, посебно у Дамбартон Оксу и Јалти да неће да се изједначе са малим земљама. Колико велике силе не желе равноправан положај са малим земљама, показао је у тим временима став Француске (после једног неуспешног захтева Француске у ГС ОУН), изнесен у листу „Фигаро“ : „Не може се разумети да једна мала земља као што је С. Арабија, неразвијена и дивља у којој још влада робовласнички систем, има иста права као једна Француска, која има светску улогу и која је носилац културе и цивилизације“. Тада је Де Гол изјавио „да се ОУН врати на опрезност и на Повељу и предложио да се пет великих сила, међу којима је изричито навео Пекинг уместо Тајвана, споразуме о враћању на полазну тачку, онако како су се споразумеле прликом оснивања ОУН“. Његов предлог да се само пет великих сила састану у Женеви и да расправљају о ревизији, прихватиле су све велике силе. Тај састанак никда није одржан.

Када анализирате неке говоре предсеника великих сила на последњем заседању ГС ОУН, онда се ни у ставовима ни у реторици ништа није променило за ових више седамдесет година – стално теже да играју главну улогу у свету. Да је постојала једногласност о најважнијим проблемима света, боље речено да су најважнија светска питања и проблеме решавале у духу свих повеља насталих на коференцијама у току оснивања, чије смо битне делове цитирали, посебно да је постојала једногласност у СБ, не би се постављало питање ревизије Повеље и нико не би имао основ да приговори тој тежњи да играју главну улогу.

Нажалост, одмах након завршетка Другог светског рата, велике силе, посебно САД и СССР, су наставиле, да због разних интереса, идеолошких, економских, стратешких, трке у наоружању, нерешених проблема из прошлости да се понашају као што су се понашале између Првог и Другог светског рата када се распала Лига народа (Друштво народа) која није могла да заустави Хитлера и фашизам. Иако је фашизам изазвао огромни страх код свих земаља света, иако је однео стотине милиона живота, иако се родила идеја и у малим и у великим земљама да се створи једна интернационалана универзална организација која ће чувати мир, поново је дошло до блоковске поделе, чији су актери управо велике силе. Једниство међу великим слилама уочи и у току Другог светског рата било је привидно. Могли би смо навести хиљаде примера закулисних игара и превара, посебно између САД и СССР-а.

Антихитлеровска коалиција од првих почетака носила је у себи клице распадања, иако нема писаних докумената који би то потврдили. Ипак неки примери на то упићују. Још 1941. године из преписке Черчил-Стаљин видљива су обећања отварања Запдног фронта, који би смањио жестину рата у СССР-у. Међутим, до отварања Запдног фронта долази тек 1944. гидине када су совјетске трупе већ срушиле њемачку машину и налазиле се на домаку Берлина. Мање – више у току целог Другог светског рата долазило је до бурних полемика и разилажења у ставовима управо између СССР- и западних сила (питање Пољске, Балкана, граница, окупације Немачке и др), иако финални акти говоре о јединству. Посебно треба истаћи 1944. годину када је ситуација била толико затегнута да се у САД говорило о рату са СССР-ом у следећих 15 година. На састанку савазника у Берлину 5. јула 1945 године, кад је потписана Декларација четири силе о немачком поразу, Енглези и Американци су отворено манифестовали негодовање што су морале уступити СССР-у неке окупационе зоне

Иако рат још нбије био завршен, јер су западне силе у Јалти захтевале да СССР ступи у рат против Јапана, САД обустављају испоруке оружја и друге помоћи, посебно у храни (у СССР-у је владала глад) Совјетском савезу на основу „Закона о зајму и најму“. Акт је био непријатељски, јер је Совјетски савез имао више од 25 милиона мртвих, поља су била уништена ратом, фабрике су искључиво производиле ратну опрему, скоро ништа нису производиле за живот становништрва. Дакале, обећана помоћ од 7 милијарди долара никада није реализована. Тадашњи министар спољних послова САД је изјавио да је то акт „који никако није био на месту“. Врхунац неповерења се догодио у Потстаму на састанку тројице великих, када су саопштили Стаљину да је бачена атомска бомба на Јапан. Од тог момента почиње једна нова опасна трка, трка у нуклеарном наоружању. кјоја траје и дан данас. Колико је Запад био осион види се из тадашње изјаве Черчила: „Руси нам више нису потребни. Крај рата против Јапана неће више зависити од притиска њихове армије“.

Ф Е Љ Т О Н (8)

КОМНЕН КОЉА СЕРАТЛИЋ

Траг у времену из црног шешира

ОРГАНИЗАЦИЈА УЈЕДИЊЕНИХ НАЦИЈА

Може се приговорити да је о Организацији уједињенх нација (ОУН) све написано, да су велика светска и домаћа научна пера све промислили, осмислили и домислили. Дакле, шта има ново да се каже. Не ради се о неком открићу, ради се о једном другом погледу на настанак, посебно на лоше стање у коме се данс налази ОУН. Такође, чак иако није приступ нов, данас нико или мало ко чита те, неоспорно, велике анализе, томове књига, резултате са стотине и стотине заседања, редовних и ванредних, Генералне скупштине (ГС), органа ОУН, посебно Савета безбедности (СБ). У једну реч, наслов би могао бити „Још мало о ОУН“, или „Трансформација ОУН у савременим политичким односима“, или „Да ли ће ОУН доживети судбину Свете Алијансе и Друштва народа“, итд.

Совјетски савез је био практички преварен, јер као савезник до тог момрнта није знао за постојање једне такве бомбе. Експлозија атомске бмобе над Хирошимом, променила је равнотежу снага . Од тада, пожељно је поновити, почиње трка у наоружању која траје и до данас, иако је један од главних задатака ОУН смањње наоружања, посебно нуклеарног. О том проблему одржано је безброј састанака, водиле су се распораве у СБ, доносиле резолуције, расправљало се на редовним заседањеима ГС ОУН, заседала је стална комисија у Женеви. Међутим, то „није криза оружја, то је криза у односима два супростављена блока“. ОУН је пала и на том испиту.

Цели тај период од Подсдама до рушења Берлинског зида неко је назвао „Хладни рат“ (сада се поново употребљава та синтагма, као „обновљен је хладни рат“). То је био сукоб између две велике силем, а не некакав „хладни“ или „топли“ рат. Дакле, не постоји „хладни рат“, постојао је и натављен је сукоб, пре свега, између две велике силе.

На дневном реду разних заседања (свих органа ОУН) у ОУН врло мало је било питања која нису била предмет сукоба два блока, односно велике дискусије у ОУН претвориле су се у полемике две велике силе које су врло често имале бруталан карактер. Примера ради, поларизација снага у ОУН и прве такве полемике појавиле су се 1946 године због присуства совјетске армије у Ирану, као и француских и британских снага у Сирији и Либану (дакако, разоружање је било увек камен спотицања). Кулминација подвојености дошла је до изражаја због рата у Кореји. Тада је први пут рад ОУН био практички паралисан. Западни блок је захтевао да се то питање пребаци у ГС (због гласачке машине, са америчког континента у ОУН су биле 22 земље), јер је рад СБ због непостизања једногласности (члан 27 Повеље) био паралисан. Када је у Кореји дошло до отвореног сукоба 1950. године, СССР је напустио СБ због присуства представника коминташке групе. Представник СССР-а Малик је изјавио да неће присуствовати седницама СБ, нити СССР признаје његове одлуке. Мимо присуства СССР-а у Кореји нису интервенисале снаге ОУН, јер је америчким снагама дата застава ОУН. Познато је како је завршио корејски сукоб, али ОУН је одступила од слова Повеље, јер одлуке СБ нису биле пуноважне због неприсуствовања једног сталног члана. Питање пријема нових чланова, наступала је, такође, криза у ОУН. Оне земље за које би гласо СССР у СБ, против је била или су биле нек западне земље, оидносно за које би гласао СССР против су биле велике силе Запад.

Навели смо намерно почетне примере паралисања рада ОУН. Од тада до данашњих дана немогуће је набројати колико је пута био паралисан рад ОУН, односно СБ у коме није било једногласности

Скоро цели свет, посебно велике западне земље, уверавале су да када нестане социјалистички блок (комунизам), који је како су наглашавале, „подстицао разне револуционарне покрете у Азији, Африци, ЛА, да ће нестати и сукоби два блока“. Напротив, након распада СССР-а, Варшавског пакта и СЕВ-а, Запад, са САД на челу, кренуо је према Русији, посебно земљама које су биле у тзв. Источном блоку, буквално у нова империјална освајања. ОУН није имала ту снагу да заустваи ширење НАТО-а, да заустави разне владајуће гарнитуре у САД у лику Клинтонових, Олбрајтове и других чије су руке до лакат у крви.

На свим састанцима, конференцијама, у свим повељама (цитираним у овом Фељтону), основна порука је била да се створи такав свет гдје ће сви бити једнаки и мали и велики, свет где ће бити „слобода кретанја људи, роба и капитала“ . То је зацртано и у Атлантској повељи још 1941. године, где се, између осталог каже, да све државе, велике и мале, победнице или побеђене, имају под једнаким условима приступ трговини и сировинама света, потребним за њихово привредно благостање, да се постигне најпотпунија сарадњу међу свим народима на привредном плану, како би се за све обезбедили бољи услови рада, привредни напредак и социјално осигурање. Посебно се наглашава да ће се, након уништења нацистичке тираније, успоставити мир који ће омогућити свим народима да живе безбедно у својим границама (…), да све земље напусте употребу силе. Такође, уз свим повељама, деклкарацијама се говри о томе да се ниједна земља не сме мешати у унуршање ствари дрге земље, других земаља. Нажалост, од оснивања ОУН велике силе се нису придржавале тог приципа, посебно САД, које су бомбардовале више од 40 земаља, водиле више од 100 локалних ратова, смењивале владе, иницирале и вршиле пучве, од Кореје и Виjетнама (само у вијетнамском рату САД су убиле два милиона Вијтнамаца) до Либије, Ирака, Египта убиле милионе људи. Сви ти ратови, убијања су у супротноисти са Повељом ОУН и свим документима те Организације.

Нажалост све се то показало као утопија. То се може назвати Бабефизмом. Идеолог утопијског социјализма Г. Бабеуф (1760-1797) је говорио „ да су потребе свих људи једнаке“. Велике силе, сталне чланице СБ, ту прокламовану једнакост нису поштовале. У периоду од 70 година газиле су принцип једногласности и САД (78 пута) и В. Британија (35 пута) и СССР, касније Русија (126 пута) и Француска (20 пута) у Кина (9 пута). Када се саберу сва та, условно речено вета, одосно одступања од принципа једногласности, на коме почива рад СБ, онда се може закључити да је рад СБ парализован више од 250 пута.

Ф Е Љ Т О Н (9)

КОМНЕН КОЉА СЕРАТЛИЋ

Траг у времену из црног шешира

ОРГАНИЗАЦИЈА УЈЕДИЊЕНИХ НАЦИЈА

Може се приговорити да је о Организацији уједињенх нација (ОУН) све написано, да су велика светска и домаћа научна пера све промислили, осмислили и домислили. Дакле, шта има ново да се каже. Не ради се о неком открићу, ради се о једном другом погледу на настанак, посебно на лоше стање у коме се данс налази ОУН. Такође, чак иако није приступ нов, данас нико или мало ко чита те, неоспорно, велике анализе, томове књига, резултате са стотине и стотине заседања, редовних и ванредних, Генералне скупштине (ГС), органа ОУН, посебно Савета безбедности (СБ). У једну реч, наслов би могао бити „Још мало о ОУН“, или „Трансформација ОУН у савременим политичким односима“, или „Да ли ће ОУН доживети судбину Свете Алијансе и Друштва народа“, итд.

Резиме:

У свом настојању да ОУН прикажем у њеној еволуцији, пошао смо од основних идеја које су уграђене у њене стварне темеље. ОУН је резултат историје и историјски манифестованих идеја великих мислилаца од Антике до данас. Подвукао сам како су ранији историјски периоди и њима својствена друштвено-политичка збивања у теорији и пракси постепено преображавали основну идеју ОУН. Она се могла појавити као стварно међудржавно тело само у оном периоду историје који је до те мере заоштрио противречности народа, и класа, да се нису могле више решавати парцијално, оружаним путем или дипломатским настојањима. Заснована на иницијативи великих економских и оружаних сила, ОУН је била приморана да мења свој лик и структуру, да прави компромисе и назатке. Нажалост, учествовала је или аболирала крваве ратне сукобе, односно није имала снагу да санкционише злочине које су починиле и које настављају да чине, пре свега, САД и Енглеска.

Моментално стање у свету подсећа на времена уочи и у време Другог светског рата. Погажена су сва начела ОУН: начело суверене једнакости свих земаља чланица; начело лојалног извршавања обавеза; начело стављања рата ван закона; начело које гарантује интегритет сваке државе; начело универзалности; начело немешање у унутрашње ствари држава. И да не постоји ОУН, све мирољубиве снаге у свету тежиле би хитном оснивању једне такве организације. Зато сматрају да је данас помоћ ОУН потребна свету више него икада, али не оваква, с обзиром на то да се налази на ивици распада. У ових више од 70 година у ОУН, да би избегла судбину Друштва народа, приступало се трансформацији иако формално није мењан ниједан члан Повеље.

Резолуцијом „Уједињени за мир“, како је већ констатовано, сматра се да је извршена највећа промена у Повељи, односно самој ОУН. Настала је као последица парализације рада Савета безбедности (Јалтска формула, принцип једногласности који није могао бити постигнут). Та Резолуција је спасила човечанство од рата ширих размера, а то је да се због паралисања рада Савета безбедности неко битно питање преноси у ГС где се постиже позитивна одлука тзв. гласачком машином.

Такође, потребно је поновити да је извршена битна трансформација која се односи на члан 99. Повеље: Наиме, генерални секретар је добио велика овлашћења, која нису предвиђена у наведеном члану.

Да ли ови и други примери упућују на то да је потребна једна темељитија трансформација ОУН, посебно члана 27. (принцип јдногласности – Јалтска формула). Велике силе не желе да се одрекну те формуле. Напротив, председници великих сила у својим говорима на последњем заседању ГС ОУН истицали су да се приликом оснивања ОУН није ни сматрало да ће у њој владати истомишљеништво, те да је суштина Организације тражење и постизање компромиса, а њена снага је узимање у обзир различитих мишљења и тачака гледишта. Површно гледано, оваквим ставовима се не може приговорити. ОУН је жив организам, састављен од великог броја различитих земаља различитих дрштвенополитичких уређења, стремљења, интерса.

Међутим, у ових 70 година, посебно последњих десет година, показало се да је члан 27 постао зла коб ОУН. Тај члан, ако се хитно не нађе неко решење, постаће гробар ОУН. Наиме, као што СБ доноси резолуцује о кажњавању, изолацији, примени санкција према малим државама, тако би требало, с обзиром на то да је буквално почео трећи свстеки рат, пронаћи начин да се казни и примене санкције према великој сили (додуше, САД примењују санкције великој сили као што је Русија, мимо одлука СБ). Сви људи добре воље, којима је стало до мира, хуманисти у САД, Европи, свету, јавно су проговорили да су САД починиле крваве походе по БИ и не само БИ., погазивши посебно Резолуцију ОУН бр. 1973. (разорена је Либија). Након крвавог пира, настала је исламска терористичка држава, односно САД су створиле ту терористиичку државу, зато је и њено понашање према тој терористичкој држави лицемерно.

Разоривши земље БИ, кренула је лавина избеглица, којима се једино може помоћи да се те земље из којих беже, обнове и врате у нормално стање. Управо САД, Енглеска и земље које су их подржале у том крвавом ратничком походу, морале би тим разореним земљама пружити сваку врсту помоћи, посебно материјалну и признати кривицу за разарање.

САД су, мимо ОУН и резолуција СБ, створиле Мајдан и разбуктале фашизам у Украјини, увукле су све бивше земље тзв. Источног блока у НАТО и тако постале једини владар и жандарм у свету.

Хуманисти и озбиљни људи у Немачкој, и у војној и у цивилниј сфери, као и многи хуманисти и политичари тридесетих година у Европи, покушали су да зауставе фашизам и Хитлера.

Ко може данас зауставити САД, односно понашање неке велике силе, питање је свих питања, а то је питање опстанка и Европе и света. То може само једна универзална светска организација као што је ОУН, од које се очекује да се не понаша као испостава САД, да уз кординацију и помоћ великог броја сталних чалница сачува мир у свету и да пронађе начин да санкционише понашање великих сила које су се заштитиле Јалтском формулом која им омогућава да флагрантно крше сва начела ОУН.

Такође, велико питање је какав је однос ЕУ и ОУН, што је свакако посебна тема и посебан фељтон. Неки теоретичари, који величају улогу ЕУ, покаушавају да докажу, чак се врло критички односе према свима нама који другачије милимо, „да се ова два међународна ентитетат (то нису ентитети, прим. ККС) често безразложно и неоправдано поистовјећују“, сматра један угледни професор. Када упоредите органе ОУН и органе ЕУ, разлика је само у називима. ЕУ је буквално преузела улогу ОУН. Бриселска администрација ради све оно што јој наложу САД. Иако ЕУ у односу на ОУН има мали број чланица, она влада Европом и свакодневно крши Повељу ОУН. Посебно игнорише основну чињеницу да неке одлуке може донети само СБ ОУН, као например увођење санкција и увела је максиму „ ако нисте с нама онда сте против нас“. ЕУ угрожава међународну безбедност иако у својим документима има скоро иднетичне цилљеве и ставове са Атлантском повељом и Повељом УН, као: подстицање економског развоја, потврда индетитета на међународносј сцени, заштита права свих држављана, заштита слободе и правде без обзира на величину земље, подстицање социјалног развоја и запослености, заштите људских права, очување мира и беезбедности и др. ЕУ се не прдржава ниједног од наведених принципа.

С обзиром на то како је настала ЕУ (коју су сачињавале Европска заједница за угаљ и челик, Европска економска заједница и Евроатом) требало би да се бави искључиво економским односима и сарадњом, што није у супротносдти са ОУН, она се поретворила у жандарма Европе на свим пољима. Бави се уценама (да Србија призна државу Косово), преварама, претњама, јер иза ње директно стоји НАТО (ниједна земља не може постати стална чланица док претходно не постане чланица НАТО), уводи санкције, чак великој сили и сталној чланици СБ УН, као што је Русија. Натерује друге европске земље да уводе снакције Русији, посебно оне које желе да уђу у ЕУ, подржава сепаратизам у Европи, у најновије време ствара велику Албанију, прекраја границе. Посебно се меша у изборе у свим европским земљама, чланицама и оне које нису чланице.

Зато се хумани и напредни људи морају вратити ОУН, јер према нама њен дух према будућности није само политички него, пре свега, хуманистички. ОУН је с правом преседан будућег не парцијалног, националног, већ светског друштва.

Сећање на девојчицу коју су силовали, па убили муџахедини: Врисак мале Мирјане

Сећање на девојчицу коју су силовали, па убили муџахедини: Врисак мале Мирјане

Датум објаве: недеља, јул 9, 2017

Више од двије и по деценије су прошле како су муџахедини, муслимани са Блиског истока који су дошли у Босну да у име Алаха убијају хришћане, силовали, па убили, деветогодишњу Мирјану Драгичевић из Доње Биоче код Илијаша, али за тај злочин још нико није одговарао.

Муслиманским тужиоцима и судијама из Сарајева је важније да кажњавају Србе који су светећи своје спаљене домове и убијене породице убијали муслиманске војнике. Српским судијама и тужиоцима исто тако.

За то вријеме Рада Драгичевић, мајка мале Мирјане, узалуд чека правду за свог мајушног анђела. И сама убијена, али осуђена да живи и свједочи о овом свирепом злочину. Пред којим људска памет стаје, немоћна да схвати и објасни.

„Лакше ми је кад причам, као да чемер из себе избацујем, али ти своју патњу, свој ужас од живота који живим не могу описати. То се, брате мој рођени, не описује“, на почетку нашег разговора, кршећи прсте на рукама, каже Рада. Душе опустошене од бола и притиснуте теретом стида што је још на овом свијету, што слуша цвркут птица и гледа цвијетно шаренило Романије, док њена миљеница самује у хладном гробу:
Не знам да ли ми је теже кад мислим на те тренутке ужаса и слушам врисак своје Мирјане, или кад повремено заборавим. Кад сам у сјећањима, дође ми да полудим од бола и кајања. Гризе ме савјест што сам жива, што нисам отишла са својим дјететом. Издала сам је. Хиљаду пута сам помислила да прекратим ове муке, али нисам имала снаге да оставим своје друго дијете, сина Јанка. А, опет, кад заборавим, јадан ми заборав, онда ме изједе кајање, како сам могла да заборавим. И живим тако, разапета између два бола, између двије кривице, између два кајања. Живим, а као да ме нема. Моја душа би сунце у камен претворила, толико је у њој хладноће и туге.

Те предновогодишње зоре, 28. децембра 1992. године, око шест сати, уснуле мјештане Доње Биоче код Илијаша пробудила је жестока пуцњава. Као да земља гори. Мирно планинско сеоце напала је по злу чувена Седма муслиманска муџахединска бригада, њен Други батаљон. Бјелосвјетски олош.

„Исламски ратници“ , које је мирис проливене хришћанске крви у Босну домамио из Ирана, Авганистана, Арабије, Пакистана… и њихова домаћа сабраћа по мржњи према крсту. Арапски и домаћи муџахедини.

Није се несрећна Рада Драгичевић, која је у кући својих родитеља заноћила заједно са мајком Милојком Драшкић, тетком Ленком Скочо, деветогодишњом ћеркицом Мирјаном и три године старијим сином Јанком, честито ни разбудила, а меци су почели да добују и по њиховом крову. „Радо, пуца се, пробуди дјецу“, чула сам мајчин глас. Мајка и тетка пожуриле су напоље. Убрзо су их сасјекли рафали. Тешко рањене пале су на земљу. Мајка је поново викала: „Радо чувај дјецу“. Јадна ја, нисам их сачувала. Једва да је Милојкин избезумљени глас утихнуо, а у кућу Драгичевића упала су тројица муџахедина. Баш кад је Рада кренула да је напусти и спаси своју дјецу.
„Одмах сам видјела да су странци, и прије него што су проговорили“ сјећа се Рада тог злојутра:
„Двојица су ме шчепала рукама, а трећи је прошао поред мене. Ухватио је Мирјану. Срећом, само неколико тренутака раније Јанко, који је имао 12 година, је побјегао у другу собу и сакрио се испод кревета“. Очајна мајка немоћно је гледала како животиња у људском обличју, која је дошла из неког далеког и туђег свијета, кида комад по комад одјеће са мајушног тијела њене, од страха избезумљене дјевојчице:
„Мирјана је гледала у мом правцу, вриштала и звала ме у помоћ. Викала је: ‘мама, мама…’ Покушавала сам да се отмем, да помогнем мојој души, али нисам могла, држали су ме. Гледала сам како је силују, иживљавају се. О Боже, како се моје дијете мучило“. Док се над њеним мајушним тијелом иживљавало прво арапско пашче, дјевојчица је била свјесна, давала је знаке живота. Када се изредало друго, па треће пашче, више се ништа није чуло.

„На крају, кад су завршили, њу су заклали, а мене пустили. Очајна, пала сам на своје дијете. Хтјела сам да бар мртва осјети мајчински загрљај. Тада су пуцали. Прво једном у њу, па два пута у мене. Рањена сам у стомак и ноге“, као камен тешки уздаси откидају се са усана, на које се сливају сузе. Животиње са Блиског истока су вјероватно помислиле да су докрајчиле обје жртве, па су изашле напоље:
„Нисам губила свијест, мислила сам на Јанка, али не знам колико дуго сам, тешко рањена, лежала на поду прије него што је стигла помоћ. Када су чули да је Доња Биоча нападнута, српски војници са најближих положаја похитали су у помоћ и у незадрживом налету звијери протјерали из села, али за Раду Драгичевић било је касно. Њена слобода умрла је са њеном Мирјаном.

„Тешко рањену прво су ме пребацили на Пале, затим у Београд, на ВМА“, наставља исповјест ова мученица, која због рана није могла да присуствује сахрани своје дјевојчице:
„Браћа из Србије излијечила су моје тијело, али душа је остала жива рана“.

Уз све бриге, које већ двије деценије брине у избјеглиштву, Рада каже да јој је највећа њен син Јанко:
„Господе драги, и сад кад је одрастао, оженио се и постао отац, уплашим се увијек чим помислим шта је несрећник тог јутра преживио, коју патњу је то проклето свитање усјекло у његову детињу душу. Богу хвала, па је сачувао здрав разум. Израстао је у доброг човјека, мајчин ослонац. А тог јутра, несрећница, нисам вјеровала да ће ми преживјети. Мислила сам да ће ми душмани оба крила одсјећи. Само сам се Богу молила да од себе не пусти глас“.

Рада и Јанко су у Биочи живјели још три године. Мајка је сваког дана одлазила на гроб свог дјетета. Да њена Мирјана не самује.

А, онда је дошло до преговора у Дејтону. Слободан Милошевић је олако занемарио и историју, која свиједочи да су Срби одувијек били већински народ у Сарајеву и бујицу српске крви која се пролила у херојским биткама за одбрану Илијаша и других дијелова Српског Сарајева, 4.500 погинулих бораца ВРС и неколико хиљада убијених цивила, и у глуво доба дејтонске ноћи потписао да све то предаје муслиманима.

Рада није имала куд. Отишла је на гроб своје мезимице, још једном га сузама наквасила, још једном свијећу запалила и тамјаном окадила и придружила се колони од 150.000 невољника, који су са завежљајем у рукама из својих домова кренули у сусрет туђини и незнаним избјегличким свратиштима. Драгичевићи су се зауставили у близини, на падинама Романије. Злопатили су се у Милићима, Хан Пијеску, да би се коначно скрасили у Власеници, гдје су од борачке организације добили једнособан стан.

Кад год је могла, Рада је сједала у аутобус и одлазила у Доњу Биочу, на згариште породичне куће и гроб своје Мирјане. Тамо је сретала људе, своје дојучерашње комшије, муслимане:
„Једни ме поздраве, други сагну главу и прођу, као да не постојим, а доживљавала сам и пријетње. Једном ми је пришао млађи човек, не знам како се зове и почео да ми пријети. Гласом пуним мржње викао је: ‘Како ти смијеш овдје да дођеш’. То је наша судбина. И истина о рату у Босни и Херцеговини. Нису муслимани криви што су рат изазвали и побили наше најмилије, него смо криви ми што још увијек на гробове своје дјеце долазимо, што их нисмо заборавили“.

У септембру 2012. године Мирјанини посмртни остаци есхумирани су из гробља у Доњој Биочи и сахрањени на војничком гробљу код Сокоца. Романијском Малом Зејтинлику. Па мала мученица почива у строју са својом браћом. Са више од 1.000 војника, српских соколова који су погинули бранећи Српско Сарајево и Републику Српску. Борећи се да и друга српска дјеца не доживе њену судбину. Нажалост, Мирјана није једина.

За вријеме рата, само у Сарајеву је евидентирано више од 100 објеката, у које су муслимани доводили Српкиње из тог града и околине, држали их заточене и силовали. Међу њима је било и дјевојчица од 13 година. Неке од њих силовало је више од 400 војника Алије Изетбеговића, али и цивила. Све њихових дојучерашњих комшија, породичних пријатеља, радних колега и школских другова. Многе мученице нису преживјеле.

У двотомној „Црној књизи“ сарајевског и београдског књижевника Мирослава Тохоља, двије хиљаде страница обимној збирци докумената и свједочанстава о чудовишним муслиманским и хрватским злочинима над српским народом од 1991. до 1995. године, описан је и сљедећи догађај:
Муслимански логор у Сарајеву. У њему српски цивили покупљени из оближњих стамбених зграда. Мушкарци, жене, старци, дјеца… Комшије муслимани их туку, понижавају… Млађе жене и дјевојчице силују. Ту, пред свима, пред члановима породице. Да их што више понизе, осрамоте. Из дана у дан, из ноћи у ноћ. У једном тренутку, сарајевска пашчад тражи да Србин силује своју кћеркицу од 13 година. Или ће убити и њу и њега. Иако сломљен од тешког мућења, он одбија. Али, када јој стављају нож на грло, кад почињу да је кољу, кад се проломи њен очајнички врисак оцу да то уради и спаси је смрти…

(novitetinovosti.blogspot)

Извор: ВИДОВДАН

Везане вијести:

Исповест мајке чију су ћерку убили муџахедини: Рана на души …

Стравични злочини над Српкињама у протеклом рату | Јадовно …

Дјете ми заклали, а немам ни за споменик

Звијери кој су починиле злочин над Мирјаном и даље на слободи

Копирање и републикација садржаја објављених на „Руској речи“, делимично или у целини, у електронској или писменој форми, без писменог одобрења редакције су забрањени. „ДА ЛИ ЈУЖНИ ТОК“ УСТАЈЕ ИЗ МРТВИХ

Договор пао: „Турски ток“ иде преко Србије

05. јул 2017. Руска реч
Договорено је да ће гасовод „Турски ток“ бити настављен према Мађарској
Будимпешта и Гаспром су потписали споразум о изградњи „Турског тока“ преко територије Бугарске и Србије према Мађарској, изјавио је мађарски министар спољних послова Петер Сијарто.

Према речима мађарског министра, одобрена маршрута се може лакше остварити од оне о којој се размишљало раније – преко Румуније или Хрватске.

Сада се планира да се Мађарска прикључи магистрали до краја 2019. године, преноси Взгљад.

У јуну су медији преносили да Русија наставља да преговара са Мађарском и Србијом о изградњи „Јужног тока“, иако је раније Москва више пута изјављивала да је тај пројекат прошлост.

Копирање и републикација садржаја објављених на „Руској речи“, делимично или у целини, у електронској или писменој форми, без писменог одобрења редакције су забрањени.

Дан када је кнез Михаило „преузео” Београд

ФИЛАТЕЛИЈА

Дан када је кнез Михаило „преузео” Београд

У част обележавања 150 година од предаје кључева града Београда кнезу Михаилу Обреновићу, „Пошта Србије” на првом овогодишњем блоку као мотив изабрала дело Адама Стефановића
Аутор: Р. С.уторак, 04.07.2017. у 16:26

(Фото „Пошта Србије”)

У част обележавања јубилеја – 150 година од предаје кључева града Београда кнезу Михаилу Обреновићу, „Пошта Србије” објавила је први блок у 2017. години средином априла. Ово издање се састоји од пригодног блока, номиналне вредности 100 динара, и коверта. Уметничка обрада је дело Анамари Бањац, креатора марака „Поште Србије”, док је стручна сарадња стигла од Владимира Томића, вишег кустоса Музеја града Београда. Блок и коверат штампани су техником вишебојне офсет штампе у штампарији „Форум” у Новом Саду, у тиражу од 20.000.

Као мотив на марки приказано је дело Адама Стефановића „Али Риза-паша предаје кључеве града кнезу Михаилу”, настало око 1867. године, док су мотиви на блоку уље на платну Барона Шолтена из исте године, затим литографија „Михаило М. Обреновић Трећи књаз србски”, коју је у Бечу 1864. године израдио Јозеф Антон Бауер, као и „Карта Књажевства Србије”, бојена литографија (Беч, 1845.) коју су израдили Јован Бугарски и Анастас Јовановић. Мотиви на коверти су бојена литографија Јулије Витгенс, настала у Бечу 1864. године, фотографија „Српска делегација предвођена кнезом Михаилом у Цариграду 1867. године” и „Карта Књажевства Србије” Јована Бугарског и Анастаса Јовановића.

Први и Други српски устанак означили су почетак обнове српске државности. Кнез Милош Обреновић (1815–1839) вештим потезима је сузбијао турску, а проширивао српску власт. Хатишерифом из 1830. године Србија је постала аутономна кнежевина у оквиру Османског царства. Турске посаде остале су само у Београду, Шапцу, Смедереву, Ужицу, Соко-граду и Кладову. Тиме је модерна српска држава обновљена на простору на којем се 1459. године угасила Српска деспотовина. Хатишерифом из 1833. године Србији је присаједињено и шест нахија изван Београдског пашалука.

Другом владавином кнеза Михаила (1860–1868) започела је одлучујућа фаза борбe за независност Србије. После инцидента на Чукур-чесми, 16. јуна 1862, избили су и оружани сукоби. Према одлукама конференције амбасадора великих сила у Канлиџи код Цариграда, Турци су срушили тврђаве Ужице и Соко, смањили посаде у осталим гарнизонима, а турско становништво изван тврђава је исељено.

Кнез Михаило је наставио дипломатску акцију за ослобођење преосталих градова. У Цариграду је, 11. априла 1867, од султана Абдула Азиза добио ферман којим му на управу и чување поверава све градове у Србији. Кнез је свечано дочекан у Београду 16. априла. Два дана касније, ферман је јавно прочитан на Калемегдану. Последњи београдски мухафис, Али Риза-паша симболично је кнезу предао кључеве градова, а 24. априла испраћен је у Земун. Са њим су се повукли и последњи турски војници. Као знак суверенитета над Србијом, остала је једино турска застава, која се уз српску вијорила на зидинама.

Извор; Политика

Život NAJBOLJEG kustosa u Srbiji: Dobio je OTKAZ, a zatim PROGLAŠEN za muzejskog stručnjaka godine

Život NAJBOLJEG kustosa u Srbiji: Dobio je OTKAZ, a zatim PROGLAŠEN za muzejskog stručnjaka godine

Jedanaest godina dr Nikola Krstović (42) radio je u Muzeju na otvorenom „Staro selo“ Sirogojno, trudeći se da, između ostalog, i izložbenu aktivnost uskladi sa trendovima i očekivanjima publike 21. veka. Bio je kustos pripravnik, potom kustos, viši kustos, a najviše zvanje muzejskog savetnika dobio je u junu 2017. godine kao stručni saradnik Muzeja Jugoslavije. Bio je zadužen za organizaciju muzejskih programa i međunarodnu i međuinstitucionalnu saradnju. Uspeo je da očuva i unapredi prepoznatljivost Sirogojna, kako na domaćoj, tako i na međunarodnoj sceni.

Zahvaljujući Nikoli muzej je, kao primer dobre prakse, predstavljen u Slovačkoj, Norveškoj, Nemačkoj, Češkoj, Rumuniji, Francuskoj, Poljskoj, Belgiji, Americi, Velikoj Britaniji… Takav pristup verifikovan je specijalnim priznanjem žirija EU Heritage Awards 2012. godine za podizanje svesti o kulturnoj baštini za projekat „Kuće Zlatibora od 21. veka do danas“. Evropski muzejski forum nominovao je muzej 2014. za svoje programe, nakon čega se uspešno predstavio u Estoniji, a 2016. godine nominovan je za nagradu „Živa“  koja se dodeljuje najboljem muzeju slovenskih kultura.

A onda je ova, kako je Nikola naziva, predivna muzejska epopeja okončana priznanjem za najboljeg muzejskog stručnjaka za 2016. godinu i otkazom!

Dva doktora nauka (ujedno i viša kustosa) otpušteni su iz muzeja uz krajnje opskurna rešenja o otkazu, a i (pre)ostali stručnjaci su manje ili više u nezavidnoj stvaralačkoj situaciji.

Nikola ističe da je to, nažalost, još jedan u nizu dokaza da su kultura i muzeji Srbije inficirani političkom prosečnošću čiji je kriterijum vrednovanja u najmanju ruku poražavajući, prepun sujetnih i sumnjivih odluka baziranih na poluznanju i krajnje birokratizovanom pristupu kulturnoj baštini. No, kako kaže, svaka institucija ima svoje uspone i padove, bolje i lošije strane i periode, a moj sagovornik veruje da će muzej u Sirogojnu uspeti da se ponovo izbori za kvalitet koji odgovara zahtevima savremenog vremena i jedan dugotrajan kontinuitet razvoja.

Koliko njemu samom, ovo priznanje, priča mi, ide i hrabrosti „Starog sela“ da istrajava u svojoj natprosečnosti dugi niz godina, dakle i Nikolinim kolegama kustosima sa kojima je svakodnevno radio.

– Kako reče Pupin „Ništa čoveka ne čini toliko srećnim kao njegovo pošteno uverenje da je učinio sve što je mogao, ulažući u svoj rad svoje najbolje sposobnosti“. Kada se to uverenje poklopi sa mišljenjem struke, a čini mi se da u ovom slučaju jeste, onda sve dobije svoj pravi smisao. Čestitke su stigle od mnogih kolega, institucija i organizacija civilnog društva. To je bila jasna potvrda da su ljudi videli i pozitivno vrednovali rezultate mog rada i zalaganja – priča mi Nikola na početku razgovora.

Nagrada „muzejski stručnjak godine“ dodeljuje se za postignute izuzetne rezultate u oblasti međunarodne kulturne saradnje, razvoja i unapređenja muzejske delatnosti, proučavanja, zaštite i prezentacije kulturne baštine i razvoja kulture u Srbiji u 2016.godini.

Nominaciju je istakao Narodni muzej Kikinde i direktorka Lidija Milašinović. Žiri nacionalnog komiteta ICOM (Međunarodni komitet muzeja) prosledio je najuži izbor kandidata i svoju odluku Izvršnom odboru, koji je potvrdio rezultate.

Pitam ga za mišljenje o ovoj paradoksalnoj situaciji koja se retko može sresti u nekoj drugoj zemlji – da je najbolji kustos, a da ne može da radi svoj posao.

– Iako morate imati to zvanje, kustos zapravo ili jeste ili niste. I to retko menjaju bilo kakvi papiri. Srbija je prepuna paradoksa – ostaću u domenu kulture, tačnije baštine i muzeja. Ovakve ili slične situacije se sve češće dešavaju kod nas: nekakva odbornica tvrdi da vam za bavljenje kulturom treba samo ljubav, a ne i odgovarajuće kvalifikacije; slično tumačenje ponudila je i moja bivša v.d. direktorka tvrdeći da se međunarodna saradnja razvija divljenjem posetilaca koji dođu u muzej; u kraljevačkom Narodnom muzeju pored 15 stručnih ljudi koji ispunjavaju uslove konkursa za direktora, lokalna vlast tvrdi da uslovima ne odgovara niko već sekretar osnovne škole; već „legendarni“ slučaj Kulturnog centra u Požegi da i ne pominjemo. I, ima li rekacije nadležnih?!

Dakle, kad donosioci odluka suštinski ne razumeju kulturu, već je čereče izjavama, odlukama ili kadriranjem – paradoks postaje norma. U tim okolnostima, možda je bolje pitati menadžment u Sirogojnu da objasne šta za njih predstavlja politika razvoja jedne institucije. Što se mene tiče, ako ste stvarno izabrali da budete kustos onda to ne može sprečiti nijedna paradoksalna odluka – kaže.

Nikola se trenutno priprema za dva stručna i naučna istraživanja i dva gostovanja u svojstvu predavača. Prvo, jednomesečno istraživanje „Muzej bez granica“ na temu modela muzejskog tumačenja prošlosti stipendiraju jedan od najvećih muzeja na otvorenom i Fondacija Kolonijalni Vilijamsburg u Virdžiniji u SAD i EXARC (Internacionalni komitet za eksperimentalnu arheologiju). Drugo, tromesečno istraživanje „East&W/Rest” odvija se pod pokroviteljstvom Međunarodnog kulturnog centra i Evropskog instituta u Krakovu i poljskog Ministarstva kulture, a bavi se odnosom istočnoevropske muzejske scene i ostatka Evrope.

– Nažalost, barem za sada, ne možete me ni čuti, ni videti kao kustosa, ali uskoro možete čitati o tome u knjizi „9 života kustosa”. Ona je nastala kao rezultat istoimenog kursa na Filozofskom fakultetu koji je studentima omogućio kreiranje grupnih on-line projekata uz  podršku dvadesetak najistaknutijih stručnjaka u oblasti culture, kako iz institucija, tako i organizacija koje se bave kulturom i kulturnom baštinom – ispričao mi je Nikola Krstović, muzejski stručnjak godine.

Tekst: Nenad Blagojević www.pricesadusom.com (prenos teksta dozvoljen uz link ka www.pricesadusom.com u skladu sa Pravilima korišćenja i uslovima oglašavanja)

Fotografije: privatna arhiva