Piše: Slobodan Antonić – Kada sam saslušao Vučićev govor, bio sam šokiran

Kada sam saslušao Vučićev govor, bio sam šokiran

4

antonic

Piše: Slobodan Antonić

Nisam unapred bio protiv Vučićeve inauguracije 2.0.

Istina, smetalo mi je preterivanje sa 6 000 zvanica, šest tona mesa i 17 rimskih careva (ovde i ovde). Izgledalo mi je to neprilično za jednu siromašnu zemlju, a pogotovo za političara koji je prethodno ispovedao protestantsku štedljivost i smanjivao plate i penzije (o tome na FSK ovde).

Bili su mi odbojni i svi ti znaci paganštine u jednoj, nominalno, hrišćanskoj zemlji – i to usred Petrovskog posta. „Šta nama, uopšte, dođu tih 17 rimskih careva“, mislio sam, „deda-stričevi“? „I čemu kilo mesa po zvanici, ko uopšte toliko može da pojede? A sve sam mrs – sudžuk i peglana kobasica (ovde). Zar to jede srpska elita, zar time da posluže Patrijarha? A ono što ostane, kome će da daju? Ili će da bace u kontejner?“.

No, ono što mi se činilo dobrim bila je želja da se ojača autoritet naše države preko simboličkog snaženja autoriteta najviše političke funkcije. „Ostali smo bez samopouzdanja posle svih izgubljenih ratova“, mislio sam. „Ne cenimo više ni sebe kao narod, ni svoju državu. Dobro je ako bar i simbolički osnažimo samopoštovanje i veru u sopstvene mogućnosti“.

Međutim,  kada sam saslušao Predsednikov govor (integralni tekst ovde), bio sam šokiran. U njemu su se našli gotovo svi negativni stereotipi o Srbima. Dobile su tu svoje mesto i najgore neistine o nama, na kojima  insistira propaganda kolonijalnih metropola. A ponovio ih je, niko drugi do Predsednik Srbije, najmoćniji čovek naše zemlje – naš lider.

Vučić je o nama govorio prvenstveno kao o Balkancima, a njih je predstavio bukvalno kao divljake koji su jedini krivci za svo zlo koje ih je u istoriji snašlo.

Evo rečenica u kojima smo prikazani kao ludaci i nasilnici koji su, zapravo, sami sebe uništili:

– „volimo i mrzimo istim intenzitetom, često ne praveći nikakvu razliku i ne znajući šta, u tom trenutku, tačno radimo“ (ako ovo nije opis umobolnika, onda ne znam šta je);
– „mi smo najstariji, najviši, najlepši, najbolji, izabrani, posebni, jedinstveni, a da bukvalno ništa od toga nemamo“ (mada konfuzno i stilski rđavo, sadrži jasnu ocenu da smo umišljene budale).
– „(tvrdimo da) možemo da pomerimo planine, ali se u svakoj ravnici uplašimo i ne mrdamo“ (povrh toga smo hvalisavci i kukavice).
– „svoju nesreću volimo toliko duboko da sreću često ne želimo ni da tražimo“ (uz to smo i mazohisti i depresivci).
„istoriju u mnogo čemu i nemamo, ali nam je te istorije i previše“ (zapravo lažemo o svojoj istoriji – koju uistinu i „nemamo“, a ono što imamo i nije prava istorija već puko nasilje).
– „mitovi su nam stvarnost u tolikoj meri da nam budućnost izgleda kao nešto sasvim nepotrebno“, zbog čega nam je „`sutra` najstrašnija reč, jer bismo zauvek živeli u onom juče“ (živimo u prošlosti jer smo zapravo kukavice i lenjivci).
– „ovde se nove generacije stvaraju iz krvi i iz kostiju (prethodnih generacija)“ (a za to smo sami krivi jer, naravno, niko nikada nije dolazio da nas osvaja, porobljava i satire).
„ima nas, sve zajedno, malo, zato što smo toliko često hteli da budemo veliki“ (a ne zato što su nas upravo ti veliki vekovima tamanili – recimo, Turska, Austrougarska ili Nemačka).
„uvek smo spremni da uzmemo od drugih, ne shvatajući da otkidamo od sebe“ (mi smo žrtve sopstvene grabežljivosti i agresivnosti, a nikako i nikada imperijalizma velikih i „civilizovanih“).
„Balkan je pun provalija koje smo zatrpavali sopstvenim kostima i punili sopstvenom krvlju, utapajući u njoj svaku nadu“ (jer smo ludaci i divljaci).
– „mi smo generacija kojoj nije preostalo ništa drugo nego da prestane da ratuje i kada ne mora, i da počne da uči da radi“ (a ranije generacije baš su volele da ratuju i kada nisu morale – recimo, 1389, 1804, 1914. ili 1999, pošto nikada ništa nismo radili, samo smo maštali s kim bismo mogli da ratujemo).
„mi hoćemo, smemo i umemo da napravimo taj važan korak kojim se iz mitologije prelazi u budućnost, iz nesreće u sreću“ (treba i hoćemo da postanemo drugačiji od predaka, tih agresivnih ludaka).
„Srbija u koju ste danas došli prestala je da se nada smrti i počela je da želi život“ (dok su naši preci bili spremni da poginu za Srbiju – budale!, mi ćemo sad lepo da se smirimo, da slušamo pametnije od sebe i da uživamo – hojla, hojla).
„Srbija ne sanja više o neprijateljima, nego stvara prijateljstva“ (zapravo nismo ni imali neprijatelje već smo ih izmišljali – Turci su nam prijateljski došli 1389, Austrijanci 1914, a Nemci 1941; zato sad dočekujemo zvaničnike NATO-a hlebom i solju (ovde) – bravo za nas!).

Uopšte nije utešno što se navedeni Vučićevi (auto)kolonijalni stereotipi ne odnose samo na Srbe, već i na druge Balkance. Ono što je problem jeste slika o nama kao divljacima i neradnicima, ali i predstava o našim atlantističkim kolonizatorima kao o vrhuncu civilizovanosti. Kada Vučić kaže: „Nalazimo se, našom odlukom, na evropskom putu, jer želimo da pripadamo društvu uređenih zemalja“, on time zapravo osnažuje tipičnu kolonijalnu dihotomiju: „uređeno/divlje“, „civilizovano/urođeničko“, „metropola/kolonija“.

Nije utešno ni to što ovim manihejskim stereotipima Vučić poziva na bratstvo i jedinstvo „nas i svih naših komšija na Zapadnom Balkanu“, tvrdeći da ujedinjeni možemo sve („mi Srbi i vi, Hrvati, Bošnjaci, Crnogorci, Albanci i Makedonci, zajedno možemo planine da pomeramo“). Iako je pompeznost i ambicioznost od petka mnoge podsetila na Tita, Brozova SFRJ, uz sve mane, bar je bila suverena zemlja. Ova pak Zapadna Balkanija pravi se kao tipičan kolonijalni projekat Berlina i Vašingtona (opširnije ovde i ovde).

Tito nikada nije govorio o nama („Jugoslovenima“) kao o divljacima i ludacima zato što, naravno, takav narod ne može biti suveren. Ali, ukoliko ste deo projekta pacifikacije i kolonizacije neke teritorije, promovisaćete poruku: „Ne budimo više divljaci, uzmimo se u pamet i slušajmo šta nam se kaže“. Otuda svi ti negativni stereotipi o „Balkancima“. I otuda sva ta šangri-la obećanja „evropske budućnosti“ – samo ako se Srbi konačno „uzmu u pamet“.

Ne sumnjam da su mnoge prisutne zvanice bile oduševljene Vučićevim govorom: Sonja Biserko, Sonja Liht, Jelena Milić, Čedomir Jovanović, Nenad Čanak, Vuk Drašković… (ovde i ovde).  No, svako ko stvarno želi dobro Srbiji, samo može biti zabrinut.

Ovakav govor ne sluti na dobro. On je, očigledno, više bio namenjen strancima nego Srbima, više Berlinu i Vašingtonu nego Nišu i Srbobranu. A jedina politika, koja iz ovog govora može da sledi, bojim se, jeste – autokolonijalna.

„U Srbiji je na delu borba za kolonizaciju uma“, nedavno je uočeno na FSK (ovde). Plašim se da je jedan um, nažalost, već kolonizovan.

Njegov.

(fsksrb.ru)

Advertisements

Kommentar verfassen

Trage deine Daten unten ein oder klicke ein Icon um dich einzuloggen:

WordPress.com-Logo

Du kommentierst mit Deinem WordPress.com-Konto. Abmelden / Ändern )

Twitter-Bild

Du kommentierst mit Deinem Twitter-Konto. Abmelden / Ändern )

Facebook-Foto

Du kommentierst mit Deinem Facebook-Konto. Abmelden / Ändern )

Google+ Foto

Du kommentierst mit Deinem Google+-Konto. Abmelden / Ändern )

Verbinde mit %s

%d Bloggern gefällt das: