OVA PESMA JE RASPLAKALA BALKAN: NENAD MILKIĆ je pesmu posvetio malom Slobodanu Stojanoviću! (VIDEO)

Advertisement

Autor Nenad Milkić, pesmu je posvetio dečaku Slobodanu Stojanoviću iz sela Donje Kamenice kod Zvornika, koji je bio star svega 11 godina kada je nestao u leto 1992. godine nakon napada snaga Nasera Orića na to selo i mesta u okolini.

Slobodanovi roditelji Ilija i Desa, pod okriljem mraka, beže prema Drinjači, na sigurnu teritoriju. Međutim, posle par sati dečak se iskrada i vraća nazad jer nije hteo da ostavi psa koji je ostao zavezan na lancu pred njihovom kućom. Tada mu se gubi svaki trag.

Nakon godinu dana, pozvali su oca da prepozna dete. Prepoznao je njegove ostatke. Bukvalno ostatke. Na nogama su mu bili odsečeni prsti, ruke do lakata, zubi izbijeni. Na stomaku je bio otvor a na grudima urezan krst. Koža na mestima potpuno oguljena. Smrt je nastupila tek posle mučenja i to pucnjem u slepočnicu.

Lokalni muslimani su kao ubicu označili Elfetu Veseli, kćerku šumara Rahmana, a poznata su imena i svih drugih napadača iz vojske koja je regrutovana od muslimana sa tog područja. Za ovaj zločin, kao ni za jedan koji se desio na tom prostoru NIKO NIJE ODGOVARAO.

Dečak i Lesi

Dođe vreme kad se setim svega,
rata, ljudi, minulih vremena,
tada često pomislim na njega,
tog dečaka kojeg više nema.
Suze same kreću mi niz lice,
a srce se mimo volje strese.
Drago dete sela Kamenice,
jauk čujem tvoje majke Dese.

„ Gde si, sine? Moje zlato, gde si?
Danima po šumama te tražim.
Zašto si se vratio po Lesi?
Živ si znam! Lažima se snažim!
Drinu gledam, nosi mnoga tela,
previše spaljenih je sela,
nosi Drina kosti ljudi, žena,
tebe sine među njima nema!“

,,Otkopavam grobnice, stratišta,
obilazim kuće i zgarišta!
Tražim sine, ne mogu da stanem,
ne mogu dok te ne pronađem!
Godina je od napada prošla,
nema gde ti sine nisam došla,
sve misleći ako molim Boga
ugledaću ja anđela svoga!“

„Mog anđela, moga Slobodana,
Vreme žuri, sve mi dublja rana.
I Lesi smo onomad pronašli,
ali tebe sine nismo našli.
Molili smo i naše zlotvore,
da na tren srca nam otvore,
i pokažu gde su te sakrili,
ali svi su glave okretali“

„Više ti se jadna i ne nadam,
uz nadu i svoj razum gubim,
krenem, klecnem, ustanem pa padam,
sanjam sine da ti oči ljubim.
Mnogo želja a život sve kraći,
zločinci su zlu nas naučili,
da mi te je makar mrtvog naći,
i da mi te nisu namučili.“

*
* *

Kad god prođem blizu Kamenice,
čujem kako kuka srpska majka,
gledam nebo, vidim njeno lice,
i lice njenoga dečaka.
Pa se setim priča od ranije,
junske noći devedeset druge,
trudim ih se sećat’ pribranije,
uspomene prepune su tuge.

Linije su bile probijene,
noćne straže redom pobijene,
zlo pokaza svoje pravo lice,
u krvavoj noći Kamenice.
Vest je stigla do Stojanovića,
otac pribran, već je svestan sveg’,
majka budi malog svoga ‘tića,
valja bežati od smrti u zbeg.

Tek što su se šume dohvatili,
pucanj, dim, vatra svetlost stvori,
i tada su pretužni shvatili,
da njihova kuća sada gori.
Minuti su dugi kao sati,
gube sve, al moraju biti jači,
ne smeju se ubicama dati,
nego beže kumu u Drinjači.

Advertisement

I tek što su došli do slobode,
Slobodan se iz ruku otrgao,
neutešan celu noć je bio,
jer pred kućom Lesi mu ostao.
U trenu je roditelje ugledao
kako s kumom o svemu sad zbore,
te u beg se svom brzinom dao,
dozivajući Lesi dođe pred zlotvore.

Od tada mu se gubi svaki trag,
niti glasa nit nekog dokaza,
teško je jer moraš biti jak,
tražiš a niko ti ništa ne pokaza.
Sve pitaš i svi redom ćute,
sanjaš sreću, nesreće se slute,
roditelji žele da ga nađu,
godina im prođe u beznađu.

Na korak do nervnoga sloma,
dok granice nemaju u bolu,
stiže vest iz Vatrogasnog doma,
njihov Sloba položen na stolu.
Ogrnut u plavom mantilu
što se čudno zgužvao na krilu,
još čudnije naborao više,
majka kriknu, majku prihvatiše.

Otac osta da prepozna sina.
Hej godine neka ste proklete!
Malo toga da prepozna ima,
kao da je pred njim tuđe dete.
Na sebi nema ni majice ni gaće,
na nogama prsti isečeni,
obe ruke do lakata kraće,
na trbuhu otvor prosečeni.

Na grudima krst mu urezali,
nema zuba u obe vilice,
oba uha nožem odrezali,
rupe male na obe slepočnice.
Doktor svoju priču pričat stao,
,,On je“ otac mu nastavit ne dade,
jer mu je mladež prepoznao,
mali al ga roditelj poznade.

Jedanest je godina imao
a već drugi put ga sahranjuju,
bar ono što od njega nađoše,
i ostaše živi da strahuju,
jer pitanja stoje otvorena,
koja ga je gnjida to ubila,
kako su mu tekli zadnji sati,
čija ga je ruka izmučila?

*
* *

Danas krećem u pohode teške,
na plećima tuga moga sveta,
kroz Drinjaču ja prolazim peške,
i strahujem od našeg susreta.
Jer da se nije vratio po psa,
samo da se s roditeljima skrio,
pred njim živim stajao bih ja,
od mene bi on stariji bio.

A ovako gledam u dečaka,
odmah pored njegova je majka,
Drinjačom sada hodi sena,
jer njihove kuće više nema.
Niti kuće, niti kućišta,
ni groblja, niti drugog išta,
niti psa, nit dečijeg lica,
jer sada je tuđa Kamenica.

Čistim grob i polažem cveće,
pričam sa njim dok mu palim sveće
od prašine brišem sliku, ime,
a iz srce naviru mi rime
koje tebi ja ostavljam rode
da ti kažem gde nam staze vode.
Baš ovde gde mi noge stoje
tu je temelj budućnosti tvoje.

Nije Slobo ubijen tek tako,
Srpče je i mrze nas jako,
Pamti ga, spominji ga puno.
Da ne bude da je zalud umro.
I pamtite ime Elfeta Veseli,
ako nekad budete je sreli,
da li posle svog krvavog pira,
može imati u jednoj noći mira?
Da li može da zaspi mirna?
Sanja li oči Desinoga sina.

*
* *

Kad god prođem pored Kamenice
čujem Desu poput kukavice,
I čujem Lesi kako za njim laje,
dok mu dečak komad hleba daje.
Pa mu otac priđe prepun nade,
„Ko ti je to učinio sine?“
„Oprosti im, ne znaju šta rade“
pa pokaza na kuće komšijine.

Izvor: a1info.net / balkanuzivo.net

Advertisement

PODELI

Facebook
Twitter