КОМНЕН КОЉА СЕРАТЛИЋ – Траг у времену из црног шешира

КОМНЕН КОЉА СЕРАТЛИЋ

Траг у времену из црног шешира

МОЈ МАНДАТ ЈЕ ИСТЕКАО ХВАЛА НА САРАДЊИ

СВОЈЕГЛАВО САМ УРЕЂИВАЛА ПОЛИТИКУ

НАШИ ЗЛОЧИНЦИ

Тврдим да многи више и не знају у којој земљи живе. Политичари то већ одавно не знају, тачније још од увођења параламенаризма у Србији.

Када споменух параламентаризам (опростите за ову дигресију), мој поглед на Парламент (умало да не написах српски Парламент), формирао сам од мисли мале деце. Између осталог, и мала деца сматрају да је Парламент у Србији једно неравно(правно), мочварно, пуно заражених комараца, игралиште. Одрасли, мудри, недодирљиви демократичари мисле да је постојање Парламента (неважан, читај непотребан, прим. ККС) врхунац демократије. Познато је да заблуде и глупости не боле, зато нисам сагласан да се миримо са судбином, да толеришемо овакав Парламент, кога деведест посто житеља Србије мрзи, толико мрзи да је та мржња постала патолошка. Неће ваљда неко помислити да генерално парламенте треба укинути. Не, напротив, али овај и овакав састав Парламента у Србији (недолично и примитивно понашање посланика и позиције и тзв. опозиције), требало би хитно укинути, све док се не створе услови да посланике бира народ, а не партијске вође.

Но, да се вратимо теми овога текста, а то су главни и (не)одговрни уредници у многим масмедијима, писаним и електронским. Некима је истекао мандат, неки или неке су се на вријеме склонили (или су их склонили), неке је Свевишњи позвао на исповедање, и из разних алеја дневно разговарају телефоном са новим уредницима, а мени је истекло стрпљење, главни и (не)одговорни уредници да вас слушам(мо) како неуређујете, шта годинама причате и радите. Одмах да кажем, драги и главни (не)одговорни уредници(це), да је вама свако крив, тврдите да не постоји слобада штмпе, односно масмедија, да вам неко спутава ваше генијалне идеје, уређивачку политику (поставља се озбиљно питање шта је то и да ли синтагма „уређивачка политика“, постоји, прим. ККС). Не, неке њихове кукњаве не поричем, али за било шта у животу потребно је најмање двоје, двије стране, тако да су за стање у масмедијима Србије одговрни, прије свега, главни и (не)оговорни уредници (дакако и њихови најближи доглавници), као и извршна власт.

С обзиром на то да имена оптерећују („Nomina sunt odiosa“), не желим да им имена спомињем да им се потомство не би стидело. Наслови: „ Мој мандат је истекао, хвала на сардњи“, „Својеглаво сам уређивала Политику“, „Наши злочинци“ и многи други, су уставри изајве наших „мудрох“ главних и (не)одговорних уредника.

Невероватно је али истинито каквом они – главни и (не)оговрни – лакоћом лапрдају и када су главни и када оду са тог главног места. Уствари, када оду постају још жешћи критичари свега постојећег, јер су се, док су били главни и (не)одговрни, ипак уздржавали ради опстанка, боље речено ради великих новчаних примања. Иначе, у овом нашем медиском небу, једино је важно бити главни и одговорни, а уствари 99 посто тих главних и одговорних су неодговорни.

Велики надрипатриота, самозвани велики аналитичар, главни и (не)одгворни уредник, опрости се од листа и запослених, изјавом: „Мој мандат је истекао, хвала на сардњи“. Дакле, препознатљиво је ко се тако „опростио“ од некада најтиражнијег листа у земљи. Довео га је у сваком погледу на просјачки штап, на најнижи ниво: Отићи ће или је отишао у неку другу медијску кућу, коју ће након извесног времена сахранити. Новинари листа којег је (не)уређивао тај главни и (не)одгворни, кажу јавно, а понеки шапућу, да се понашао бахато, да је брукао и неке добро обрукао запослене у компанији. Додају да није био свестан колико не зна да обавља тај одгворни посао. Чак га неки не сматрају кривим већ криве онога који је, како кажу, такву незналицу довео за главног и (не)одговорног уредника, те да његово писање и понашање једноставно вређа и просечну људску памет. Био је толико осион да су неки „истерани“ са својих радних места, рубрика, деска, примали плате, а ништа нису радили.

Све док Србија нема државу, ти главни и (не)одговрни уредници могу да махну руком и да кажу „хвала на сарадњи“ (колико ова синтагма садржи цинизма и неваспотања, прим. ККС). Зашто тврдим да Србија нема државу. Да постоји држава, постојали би државни механизми који би таквог главног и (не) одгворног, на опроштајном путу из Кабинета до лимузине или кафића, припупитали шта је радио и како је радио, посебно како је и колико је материјално оштетио лист и физичка лица, колико су му била месечна примања, хонорари, дневнице, кола, шофери, новодоведена камарила у и поред Кабинета. Шта ће сада ти сиротани када дође нови уредник или се лист угаси.

Слично или на конац исто, једна таква главна и (не)одговорна наставља да трује овај унесрећени народ својим „генијалним“ мислима, након што је годинама, најстарији дневни лист на Балкану свела на своју личну прћију и прћију финансијера и налогодаваца, за које ни данс не знамо ко су. Она бокора. „Својеглаво сам уређивала Политику“. Е, ово је једина истина коју је изговорила, али лукава је она, овом реченицом, посебно употребом речи „својеглаво“ подиже себи ниво, хоће да каже како је она самостално, херојски уређивала тај лист, посебно да је сачуивала ћирилицу, а била је позната по самоцензури.

Међутим, прича је друга. Објављивала је антисрпске текстове синова комунистичких генерала, пуковника, посебно текстове једног оболелог србомрсца (генералског сина са Дедиња), који је све што се могло натрпати на српску главу трпао великом лопатом у својим колумнама, погледима. За њега су Срби, посебно Хашки мученици, сужњи, Ајхмани, за њега су Срби геноцидни народ (дебело му је неко платио да Србе изједначи са Крватима који су извршили три геноцида над Србима. Крвати не поричу да су геносцидан народ, али им је битно да су и Срби), за њега су Срби у Сребреници извршили геноцид, измишљао је да „Срби по целој Србији на свињокољима певају нож жица Сребреница, славе Дражу, Ратка и Радована“. Чак је тврдио, иако су српки непријатељи написали да је у Сребреници убијено 2000, да су Срби убили више од 8000 муслимана. Присетих се да се и Туђман играо бројевима. Тврдио је да је у Јасеновцу убијено „само тридесетак хиљада Јевреја“. Е због тога „само“, а не због цифре која је 150 пута већа, Јевреји су забранили, односно одбили Туђманову накану да посети Израел.

Та госпа, свест и савест новинарства, је ширила Шарлијеве карикатуре и довела Србију и српке градове у велику опсаност да исламисти постављају експлозивне направе, као по Енглеској, Француској, Немачкој, Русији и које куде. Та госпа је потурила УНС и Политику под преварантско и антисрпко понашање једне Утсикачице. Чак је учествовала у демонстрацијама, а Утискачица је била фирма као свака друга фирма и укидање њене двадесеттрогодишње емисије нема никакве везе са Дечком (Дечком је у једном интервјуу у време те свеколике српке кукњаве за Утискачицом, назвала председника Владе). У тим временима сам у текстовима тражио пад Владе и смјењивање председника Владе, али када га је назвала Дечко сви смо пали на дно, Србија је пала на дно.

Дигресија, ето, моја се жеља испунила, народ је смијенио тог председника Владе, односно народ је једва чекао да оде са тога места, народ има мудрост, посебан осјећај. Морам да кажем и ја сам гласао да оде са тог места, односно да буде Председник земље (нота бене, не државе, Србија нема државу).

О тој главној и (не)одговорној, томови књига се могу написати. Али, најбоље књиге сада она пише о себи. Која неодговрност, који неморал (у мудролијама под насловом „Својеглаво сам урећивала Политику“), када спомиње онога генералског патолошког србомрсца, како је 2008. када је удаљена из Политике, написао тескт под насловом „Гуливер и лилпутанци“. То је један од серије псовачких текстова о тој госпи (посебно су износили праве гадости, бљувотине о тој госпи један надрикњижевник у лумп колумни листића Данас, један уредник из Сарајева, муслиман и један Пешчанинац). Госпа се поново вратила за главног и (не) одговрног, али је том њеном псовачу морала да објави сваки србомрзачки текст. Ето како је била својеглава. Сада се (обострано) пљуцка са неким новим, старим колумнистом Политике. Иначе је стално била са неким у сукобу, те са неким „куририма“, те са неком која се презива као хокејашки пак, те са неким члановима УНС-а који су нпустили УНС (међу којима и моја маленкост) док је та госпа била валсница тог удружења кога је, такође, свела на једно ништа.

Да постоји држава, постојали би државни механизми који би такву главну и (не) одгворну, на путу из Кабинета до лимузине или кафића, приупитали шта је радила и како је радила, шта је све објављивала, посебно како је и колико је материјално оштетила тај лист или како га она назива да је то Смедервска жељезара“, колика су јој била месечна примања, хонорари, дневнице, кола, шофери, камарила у и поред Кабинета.

На крају овог текста, одабрао сам још једног (намерно) бившег галвног и (не)договорног уредника, садa директора и главног колумнисте листа који је у власништву Ringer Axel Springer kompanije. Taj директор и главни и (не)одгворни колумниста пише о свему и свачему, ништа не остје ни камен на камену. Он је генијални сваштар, и он је наша свест и савет. Е, та наша свест и савест је написао, између осталог, текст под насловом „Наши злочинци“. Наслов је пола текста, а тај наслов је цели текст. (Тај виђени Београдски интелектуалац, ах ти Београдски интелектуалци, виђен је са чашом у руци, иначе је многима узор по елеганцији како и често држи чашу у руци, на пријему поводом посете једног принца, шипатарофила).

Испод злочиначког наслова био је и злочиначки текст. Читаоцима је понудио своје генијалне мисли, поруке поводом пресуде зликовачког суда у Хагу, Радовану Караџићу. Тај несрећник се љти на судије у Хагу (или Ашком трибуналу, како каже један вјечити министар) да је казна затвора од 40 година мала. Главне мисли ставља у анрфилее на црној подлозти и украшава их великим црним словима: „За сва недела која су починили у БиХ и Хрватској, али и за све што су учинили нама грађанима Србије, свака казна за њих је мала“.

Тачно, српски народ је то и заслужио када толерише овакве изјаве и овакве главне и (не)одговрне уреднике, колумнисте, а патолошке србомрсце и акатере тајних политичких операција. У том зликовачком тексту тражи укидање Српске, а хвали се како је након једних избора у Српској „спасио“ Српску са Ешдауном у неком бирцузу у сред Сарајева, док су ждерали и цевчили, односно Ешдаун је послушао његов генијални предлог како да се формира Влада у Бањалуци. Србе назива губитничким народом (поручује младим генерацијама да савијају главе и да сулушају европске лутајуће циркузанте).

Господо, другови, поштена и непоштена интелигенцио, поставља се једно и само једно, озбиљно и најозбиљније питање, ко стварно поставља те главне и (н)одговрне уреднике. Проналазе их у неким србомрзачким јазбинама, добро их плаћају, а онда и они својеглави и својеглави вође воде разне ратове преко грбаче, гладног, пониженог, испљуваног, поробљеног, српског народа.

Израчунао сам да је потребно најмање 100 страница када бих само са по једним пасусом споменуо друге главне и (не)одгворне уреднике у другим дневним листовима, часописима, ТВ кућама, посбено оној Јавносервисној, чији сам и ја власник. Није потребно да их именујем, сви их знате, осврните се на њих у освртима на овај текст или напишите о њима текстове.

Advertisements

Kommentar verfassen

Trage deine Daten unten ein oder klicke ein Icon um dich einzuloggen:

WordPress.com-Logo

Du kommentierst mit Deinem WordPress.com-Konto. Abmelden / Ändern )

Twitter-Bild

Du kommentierst mit Deinem Twitter-Konto. Abmelden / Ändern )

Facebook-Foto

Du kommentierst mit Deinem Facebook-Konto. Abmelden / Ändern )

Google+ Foto

Du kommentierst mit Deinem Google+-Konto. Abmelden / Ändern )

Verbinde mit %s

%d Bloggern gefällt das: