Не убијај човека у себи чекајући да ти неко каже шта ти је чинити у својој и туђој невољи – Д.Н.Т

Bild könnte enthalten: 1 Person, steht

БАКА ДАНИЦА, ОД СВИХ ОСТАВЉЕНА
Трагична судбина једне праве Косовке-Девојке наших дана

Испред цркве Светих Петра и Павла у Топчидеру може се, сваке недеље и током свих црквених празника, видети неупадљиви лик осамдесетогодишње старице.

Она не проси, јер јој то њена част и карактер не допуштају, већ мирно и достојанствено стоји (после литургије, на којој се моли са свима и причешћује) и захваљује се свима онима који јој добровољно и без њене молбе помажу.

Благослови ова бакица, старачким погледом пуним жала за неким неоствареним, срећнијим животом, и све оне друге, што, заокупљени својим мукама, пролазе крај ње ни не приметивши је.

И јуче, на ђурђевданском окупљању у црквеном конаку, она ми одједном приђе да ми се захвали на показаној бризи о њој – а ја, и кад имам и кад немам, за њу увек налазим нешто сасвим конкретне (другачија и не постоји) помоћи, што више могу – и почесмо, по први пут да причамо.

Реч по реч, сазнадох да су јој мужа и сина убили Шиптари, да је избеглица са Косова и Метохије, да живи сама, у некој бараци у Реснику, и да ложи дрва која исече са неке палете (а да је некада имала читаву шуму на породичном имању).

Реч по реч, бака у црнини цеди као из суве дреновине своју животну причу из које сазнадох да јој је тешко и све теже, овако болесној, самој и без примања, остављеној од свих осим од добрих људи из ове цркве и од Бога Милостивог, који све види и не допушта јој да клоне духом, упркос свему.
Племенитошћу и бригом оних који је помажу, за све нас Распети Христос не допушта овој оживљеној несрећи у људском облику да се до краја разочара и изгуби веру у људе и у смисао живота (ма како он тежак био).

И тада је упитах за име.
И она рече:
”ДАНИЦА…
ЈА САМ, ДЕТЕ, ДАНИЦА МИЛИНЧИЋ ИЗ КОСОВСКЕ САМОДРЕЖЕ…“

Ја занемех. Као да ми се небо сручило на главу и у памћењу ми намах васкрсе читава она велика и још неиспричана прича о страдању немоћних и незаштићених Срба од мржњом распомамљених и политички вешто организованих Шиптара одмах после Титове смрти…

ПА ТО ЈЕ, ЕЈ, ДАНИЦА МИЛИНЧИЋ, наша Косовка Девојка из најтужније српске приче с почетка осамдесетих! Приче коју смо тада сви знали, памтећи, са сузама, име ове несрећне мајке косовопољске и свесрпске. Приче о којој је писао читав свет, а њеним случајем се бавили највиши (покрајински и државни) органи тадашње комунистичке Југославије…

Преда мном је стајала ОНА НЕКАДА СВИМА ПОЗНАТА МУЧЕНИЦА, НАЈПОЗНАТИЈИ СИМБОЛ СРПСКОГ СТРАДАЊА НА КОСОВУ, Даница Милинчић, чијег су сина Данила, другог јуна 1982. године пред мајчиним очима убила четворица Шиптара, досељеника из Албаније (за овај злочин нису кажњени и нису одлежали у затвору ниједан дан).

И њу су тада ранили из револвера у раме, али још више – у душу, оваквом бездушном егзекуцијом њеног двадесетдвогодишњег сина, хранитеља и заштитника.

Четрнаест година пре тога су Шиптари гвозденим шипкама убили Даничиног мужа и Даниловог оца, а овог пута су ствар довршили, једном заувек. Годину дана након оних застрашујућих демонстрација у Приштини и паљења конака Пећке Патријаршије (са више него јасном поруком Србима са Косова и читаве Србије)…

Млади Данило Милинчић је за собом оставио кћеркицу Ивану и трудну жену Радмилу (родила му је посмрче, Ивана), а његова мати Даница је после синовљевог убиства дословно прогањана, из године у годину, све док, коначно, није истерана – као, у том тренутку, последња Српкиња – из митске Самодреже, у којој се, према Предању, по последњи пут причестила војска српског Кнеза Лазара пред Косовску битку…

Даничина судбина је праћена у часу њеног страдања широм и попреко свих српских земаља, а она је, уз несрећног Ђорђа Мартиновића, постала упозоравајућа најава свега оног што ће се Србима тек догодити на њиховој Светој Земљи.
И она је годинама, својим упорним остајањем на родном, породичном огњишту држала усправном нашу наду да ћемо ипак преживети и ова страшна искушења и остати своји на своме.

Убица, извесни Мухамед Мујо Ферат, док је пуцао у Даницу и Данила, урлао је, у хистеричном заносу: ”Ово није Србија, већ албанска земља Фадиља и Енвера Хоџе!” И тиме пуцао не само у њих двоје – већ у све нас редом, све који мислимо да је Косово са Метохијом колевка српства и духовни, државни, друштвени и културни завичај нашег целокупног историјског постојања.

Али, време чини своје.
”Далеко од очију, далеко од срца”, као и толико пута пре и после тога (када су српске несреће у питању).

Наша најтежа болест, олаки заборав, прекрила је и овај ”случај”, остављајући Даницу да сама и у вечној црнини, на својим нејаким леђима носи овакву и оволику трагедију. Распета за све нас, али без нас око себе, на свакодневном распећу њене избегличке несреће.

Даница сада гаца блатом српске равнодушности и незаинтересованости, остављена од свих оних који су је помињали и преко њене несреће градили своје политичке каријере. Од Милошевића, преко читавог ДОС-а и свих његових мешетара из транзиционе српске епохе, па до дана данашњег, не остаде нико да се побрине да наша МАЈКА ХРАБРОСТ не остане, дословно, просјакиња што живи од тога колико ће јој уделити добронамерни прилазници.
Васпитана у косовском, заветном српском духу, по нашем патријархалном, витешком моделу, Даница никоме не прича КО ЈЕ ОНА У СТВАРИ. Не жели да распродаје своју несрећу и да тргује са оним што јој је покидало живот и ранило срце. Ране на рамену су јој зарасле, као и језиве претње и увреде које је доживела и једва некако преживела, али јој МАЈЧИНИ СРЦЕ НИЈЕ ЗАРАСЛО.

Њен Данило је сахрањен у Самодрежи (код Вучитрна), на сада разваљеном и уништеном српском гробљу, а онда пребачен до наше цркве Усековања Главе Светог Јована Претече, оне исте из које су косовски витезови са Кнезом Лазаром, Милошем Обилићем и Девет Југовића пред собом на Видовдан 1389-те отишли у своју Небеску Отаџбину.
Та црква је, одавно још, јавни ВЦ и депонија за (демонском мржњом према Србима испуњеним) Шиптаре из ове митске земље наше Најважније Битке у историји.
А Даница Милинчић је, ето, ЖИВА САХРАЊЕНА У СРЕД РАСРБЉЕНОГ БЕОГРАДА, као његова Гојковица (из песме ”Зидање Скадра”), узидана у нашу мучну и безличну свакодневицу, пуну видљивих и невидљивих издаја и бестидности свих врста. Од којих је једна од најстрашнијих – управо ова бездушна препуштеност наше Данице њеној муци и речима неописивом страдању.

То ми је све пролазило кроз главу након тог њеног кратког и стидљивог представљања, када сам сазнао да је она бака коју сам сваке недеље сретао на причешћу и, касније, пред црквом – по несрећи чувена Даница Милинчић.

Срби тако (пасивно) довршише оно што су Шиптари (активно) започели. Наставише ужасно понижење и лагано (дан по дан) убиство ове трагичне јунакиње нашег доба. Некада из Самодреже, косовске, данас из Ресника, београдског. Некада из врелог језгра српске трагедије, а данас са ледене периферије наше уобичајене равнодушности према сопственим јунацима и мученицима.

Наша добра и трпељива, незлобива бака Даница, за коју не бих ни знао ко је да је нисам, готово случајно, питао за име и судбину. Ни не слутећи да ће ми се из њеног лаконског одговора одједном отворити читава наша српска и косовска мука у свој својој неизлечивој, застрашујућој страхоти.

Ко смо ми уопште? И да ли смемо да се називамо наследницима оних који кроз судбину ове неупадљиве старице у црнини данас (из небеских висина) мере нашу племенитост и великодушност, одређујући нам праведну меру за све што чинимо (и не чинимо)?

P. S.
Ако неко има потребу да лично помогне овој нашој велемученици, у последњим годинама (можда и месецима или данима) њеног мукама испуњеног живота, нека лично наиђе до ове апостолске цркве, изграђене преко пута Милошевог Конака (уз сам Топчидерски парк), и нека јој да шта год и колико год може – и олакша јој, овако, те њене застрашујуће усамљене тренутке пред скори одлазак у наручје њених најдражих, у посмртном сусрету са мужем и сином.
А за тачно 27 дана ће бити тачно 35 година од оног часа који јој је заувек променио и уништио живот (оно што је остало од њега)…

Јуче је бака Даница сатима чекала да је неко одбаци до њеног Ресника и тамошњег принудног смештаја, али се није жалила.

Како да се жали неко ко је већ прежалио свој живот и постоји још само да би измолила Бог да јој удели што скорију и бржу смрт?

Франкфуртер рундшау: Хрватско фалсификовање историје на филму у којем се представља Јасеновац не као логор смрти већ као сабирни центар рада

Франкфуртер рундшау: Хрватско фалсификовање историје на филму

Датум објаве: уторак, мај 23, 2017
Објављено у Јасеновац

Нешто више од месец дана након што је документарни филм о Јасеновцу, аутора Јакова Седлара, упркос противљењима дела хрватске јавности, ипак, награђен наградом Града Загреба, немачки дневник „Франкруфтер рундшау“ објавио је оштру критику у којој потврђује да је реч о пројекту, који фалсификује историју.

Прекрајање историје логора Јасеновац
Прекрајање историје логора Јасеновац

Немачки дневник прозива и градске оце због додељене награде Седлару.

Уз подсећање да је одлука градских власти да награду Града Загреба додели управо Седларовом филму „Јасеновац – истина“, који је све само не то што казује наслов, изазвала велики скандал у Хрватском, РФ напомиње да је Седларовом документарац био приказан и у Тел Авиву, као и да се Седларова „истина“ састоји од потпуног окретања наглавачке историје конц-логора Јасеновац.

Лист, наиме, констатује да Седлар у том филму Јасеновац представља не као логор, већ као сабирни центар и радни логор и тврди да је “логор смрти“ постао тек након 1945. када су власт преузели комунисти под вођством Јосипа Броза Тита.

Берлински дневник наводи и да Седлар тврди да су „комунисти у Јасеновцу убили много више људи него усташе током своје четверогодишње владавине“ и да је то „мит“ који у Хрватској од проглашења независности негују десничарски публицисти, тврдња за коју нема уверљивих доказа.

Подсећа се и да су хрватски новинари указали на неколико фалсификата у Седларовом филму, попут оног са наводном насловницом Вјесника из 1945., те да би све то „требало да буде довољно да се о Седларовом филму не дискутује као о сериозном, а камоли да му се додели награда“.

У тексту објављеном под насловом „Хрватско фалсификовање историје на филмском платну “ наводи се и да се „историјски ревизионизам филма “Јасеновац – истина“ сада шири и међу исељеним Хрватима“, да се овај проблематични филм приказује у хрватским културним центрима широм Немачке, као и да је на берлинском приказивању филма у публици био присутан и апостолски нунције у Немачкој, Никола Етеровић.

Извор: РТС

Везане вијести:

Фaлсификaтoр мeђу нaрoдимa

Зуроф: Награда Седлару увреда за све жртве | Јадовно 1941.

Хрватска амнестира усташтво | Јадовно 1941.

‘Рекао сам Израелцима да могу мирно спавати што се …

Тагови:
Моја песма уместо коментара:
 
СУНЦЕ И СЕЋАЊЕ
Црвено сунце ко у крви окупано
уморно клизи, трагом хоризонта
ко клупче суза крвљу натопљено
залази суморно, ко рањена душа
да тихо мре тминама перманента
тугујући тако за милионима срба
Nељудско бреме и сунцу је тешко
Постиђено, усташким злочинима
подсећа на крв са усташких кама
дубинама, дубљим од зенице ока
оставља на небу траг крви срама
да се памти док је народа и сунца
Сећа на милионе поморених срба
крик покланих беба, мајки, очева
баки, дека унука, недужног света
у јаме баченog, маљем поубијанog
од, усташа и српских, конвертита
О Боже Боже дал има већег греха
дал има државе на тим темељима
дал може бити бездушног народа
где влада безумље и туга људима
Зар су безумни овладали умнима
хиљаду питања а нигде одговора
а сузе су скрвљу, текле потоцима
под окриљем, усташа и Ватикана
Кад видиш на небу црвено сунце
да понире у тој пурпурној лепоти
дубинама дубљим, од зенице ока
мораш знати да тако црвено тоне
да подсети на крв недужног света
злочин усташа и срба конвертита
И увек ће то наше прелепо сунце
при крају дана, тонути дубинама
подсећајући на прећутане, жртве
на крик милиона побијених срба
на каме усташа“за дом спремних”
и нас убоге што из страха ћутимо
што ћутањем злочин одхранисмо
О Боже Боже дал има већег греха
дал има државе на тим темељима
дал има влада ко хрватских сада
да умањује бројке покланих срба
да се подсмева невиним жртвама
газећи без срама образe предака
И сваки пут очаран чарима сунца
усред радости моје обузме ме туга
сунце постане, јатом црних птица
а смех беба, мукла ледена тишина
безазлена радост камом окончана
у ропцу крви без трунке саосећања
хладном руком монструма без ума
за дом спремних, без душе и Бога!
Душан Нонковић-Теодоровић

„Вести“ у Берлину: Бомбе на Србију поништиле Нирнберг

„Вести“ у Берлину: Бомбе на Србију поништиле Нирнберг

У отвореном писму које је упутио на адресу немачке министарке војске Урсуле фон дер Лејен, бивши државни секретар Министарства одбране Вили Вимер коментарише тренутне расправе о наслеђу које данашњи Бундесвер има из времена Хитлеровог Вермахта.

– Капитулација тадашњег Вермахта означила је крај Другог светског рата, а многи његови челници нашли су се на оптуженичкој клупи суда у Нирнбергу и били осуђени, са свим последицама које је таква пресуда носила са собом. Те последице уграђене су потом и у повељу Уједињених нација, дајући само њима право да одлучују о будућим ратовима, како се рат као Други светски више никада не би догодио – указује Вимер.

– Без повеље УН, формирање данашњег Бундесвера, улазак Немачке у НАТО и њено укључивање у легитиман светски поредак, уопште не би било правно могуће. Само на тај начин немачки парламент је могао да одобри чланство у НАТО-у у форми чланства у једној одбрамбеној организацији, чије је деловање у складу са нормама записаним у Повељи УН – наводи се даље у писму.

– И сами знате да је НАТО нападом на Југославију 1999. године без сагласности и легитимације Уједињених нација погазио сопствене темељне принципе записане у Париској повељи, и давањем самом себи права да одлучује о рату – учинио све да уништи Повељу УН, како би од себе учинио војну силу која може да буде искоришћена било где у свету. Од Нирнбершког процеса није остало ни трага – упозорава Вили Вимер.

– Уколико се потрудите да прочитате образложења тадашњег америчког председника за улазак у рат, напуштањем свих оквира које је могао да легитимише само Савет безбедности УН, могло би да вам се заврти у глави уколико помислите на међународно право – каже Вимер у писму министарки и тражи од ње да покуша да пронађе у чему се, правнички гледано, разликује фактичко самолегитимисање америчког председника да поведе рат, од ствари за које су оптужени немачки генерали у Нирнбергу.

Црна клупа чека

„Можете да се дистанцирате од Вермахта колико год хоћете, али онда треба да водите Бундесвер тако да то буде у складу са Повељом УН и нашим сопственим Уставом који је омогућио да уђемо у један одбрамбени пакт који више не постоји. У супротном, и ви сами се крећете по ивици критеријума које некога могу да доведу ближе нирнбершкој оптуженичкој клупи, и то много ближе него што би нам свима заједно било драго.“

 

ИЗВОР: ВЕСТИ

————-

23.5.2017. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић