СВИ ТРАГОВИ ВИНЧАНСКЕ КУЛТУРЕ ВОДЕ КА СРБИМА

У јагми за животом од пролазности,

изгуби svet своју душу од вечности! – Д.Н.Т.

СРП НАЂЕН У МЕСОПОТАМИЈИ, СТАР НЕКОЛИКО ХИЉАДА ГОДИНА, ПРОГЛАШЕН ЈЕ НАЈСТАРИЈИМ СРПОМ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ САМО ЗАТО ШТО ЈЕ СТАРИЈИ СРПСКИ СРП ПРОГЛАШЕН КРИВИМ НОЖЕМ.

ЗАР СРПСКИ СРП НИЈЕ СРП ВЕЋ МОРА БИТИ КРИВИ НОЖ САМО ЗАТО ШТО ЈЕ СРПСКИ !?

ХИЉАДУ ПУТА ПОНОВЉЕНА ЛАЖ ПОСТАЈЕ ИСТИНОМ ЗАТО МОРАМО ХИЉАДАМА ПУТА ВИШЕ ПОНАВЉАТИ ПРАВУ ИСТИНУ ДА БИ ЈЕ ПОВРАТИЛИ ИЗ АМБИСА ЛАЖИ И СПАСИЛИ СЕБЕ!

НАЈОПАСНИЈА ЛАЖ ОД КОЈЕ ТРЕБА ПОЋИ, КОЈА УГРОЖАВА НЕ САМО СРБЕ ВЕЋ И СВЕ НАРОДЕ БАЛКАНА ЈЕ ТВРДЊА ДА СУ СЕ СРБИ ОДНЕКУД ДОСЕЛИЛИ ШТО У ПРЕВОДУ ЗНАЧИ ДА ИХ СЕ СМЕ И ПРОТЕРИВАТИ, СВЕ ПО ПОТРЕБИ СТРАНОГ ФАКТОРА, ВЛАДАРА ИЗ СЕНКЕ, МЕТОДОМ ЗАВАДИ ПА ВЛАДАЈ!
АРГУМЕНТИ И ДОКАЗИ ДА СУ СРБИ ПОТОМЦИ ВИНЧАНСКОГ НАРОДА, НАЈСТАРИЈЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ СВЕТА, АУТОТОНИ НАРОД БАЛКАНА
Неписмено и злонамерно је говорити о србима и српској култури а не хтети видети да је ћирилица, изворни део српске културе старије више од 7 хиљада година како то доказују предмети археолошких ископавања у Винчи украшених ћирилицом. Тек колика је онда заблуда или чак зла намера, тврдити да је Ћирил отац ћирилице. Биће то прије обратно, јер се родио касније, више од 7 хиљада година, у време кад је српска канцеларија краља Строимира већ увелико писала ћирилицом како то доказује златни печат  тог времена писан ћирилицом у лето 6338-6343. (по католичком календару папе Гргура Тринаестог од 830-835. године). Биће да је по провинцијама учио неписмен народ да пише, већ одавно постојећом, ћирилицом па су га назвали Ћирилом по ћирилици. Многе енциклопедије о србима, српској култури, српском језику па и ћирилици су писане без икаквих археолошких доказа, бујном маштом у интересу злонамерних налогодовача. Аустроугарска империја је забрањивала да се пише ћирилицом у Босни и дуж приморја. Спутавала се ћирилица како би потом отели и територију. Слично се то ради и данас са ћирилицом у Вуковару па је само питање времена кад ће на ред доћи и други делови а ми сами постати робови или другог реда народ без свог писма и своје културе као да никад нисмо ни постојали. Највећи грех је то што се ти аутори погрешних енциклопедија, некима се ни име не зна, још увек цитирају у ново писаним енциклопедијама а да се наши званичници не побуне против тих злонамерних неистина које нас могу живота коштати. Оспорава нам се чак да смо аутотони народ који је потекао са ових простора а наша “властела” ћути уместо да аргументативно, чврстим археолошким доказима наступи, што је у сваком случају више од њихових лажних прича о српском народун, те протестним нотама оповргне лаж, због које је проливено много крви, којом нас у целини не само понижавају већ и протеравају са наших пра, пра огњишта. Зар су нам уљези већ до те мере овладали нашом “властелом” а “властела” снама да се не усуђујемо чак ни да лажи заменимо доказаном истином и ако прети да хиљаду пута поновљена лаж постане истином.
Говоре да смо се као народ однекуд доселили и ако није било потреба за било каквим селидбама јер је европа била у то време тако ретко насељена да је једва комшија комшију познавао. А уз то Европа је као и Балкан била прекривена непроходним шумама које су биле богат извор биљне и животињске хране за тако малобројно становништво. Какав би ту био разлог да народ крене у селидбу непроходним шумама и непремостивим рекама а о високим планинама да и не говорим. Напомиње се суша али шуме су давале и у највећим сушама довољно биљне и животињске хране а реке богате рибама за тако малобројне популације народа. Не, ту није било у тадашње време никаквих потреба за масивном сеобом целих народа. Све се то касније измислило да би се срби уклонили са најкраћег и најпроходнијег пута, моста, за блиски исток односно Африку (Из геостратегијски интереса као што се то и данас ради спровођењем глобализма). Истина о нашој култури и писмености је сасвим другачија од оног како нас се представља у енциклопедијама.
Грци су преузимали српске речи а латини су преузимали и грчке и српске речи. Млађи преузима од старијег а не обратно. Тако је по Р.Дамјановићу, лат. Реч машина настала од грчке, мехина а та грчка од српске; мешина, прве машине за раздувљавање ватре при топљењу метала. Кад се зна да су претци срба 800 година прије свих народа света топили руду правећи алатке од метала док је средња Европа још увек била у каменом добу и правила своје алатке од камена, зар онда није логично да је Машина добила свој назив по српској машини, односно мешини за дување ватре како би се постигла висока температура потребна за топљење металне руде односно бакра бакреног доба, 800 год прије свих других цивилизација!? Зар онда та српска реч мешина, машине за раздувавање ватре, није реч истог тог народа којег данас убрајамо у Винчанску културу. Зар се онда не ради о истом народу, истој култури како их та реч мешина, машина одаје. Зар онда срби нису потомци Винчанског народа! Нико више не оспорава чињеницу да се на територији Србије, прије него игде на свету, топила руда, бавило металургијом јер се та научно доказана чињеница не може оспорити али зато нам оспоравају све друго из политичких а не научних разлога. Топила се руда, употребљавала српска реч мешина за продувавање ватре и топљење руде али срба у то време није било по овим нашим “добротворима” и туђим писцима наше историје. Највише су нам зла нанели оспоравањем да су срби потомци народа Винчанске културе измишљајући неке селидбе које никад и ничим нису доказане. Уместо да прихвате археолошке чињенице да је тај стари Винчански народ једног дана називан по српу, својој алатки коју је први на свету производио од метала, насталој развојом металургијсог развоја те да прихвате да је реч срби настала од имена српа, односно од имена те алатке као што је то савремена реч пластика настала из старосрпске речи Пласт-сена (обликовање сена да га не одува ветар-Дамјановић) они пишу енциклопедије преписујући од превазиђених аутора, временом прегажених и опет ко увек у нечијем интересу као да није логично да најстарија металургија света и прва произведе срп за ширу употребу. Зар онда није логично да тај народ потом добије и своје име, срби по алатки срп! Све је то ближе правој истини од њихових измишљених селидби народа без нужде и потребе и техничких могућности!
СРП-ЕПОХАЛНИ ИЗУМ ПО КОЈЕМ СУ СРБИ ДОБИЛИ СВОЈЕ ИМЕ
АКО ЈЕ ВИНЧАНСКИ НАРОД, НАРОД НАЈСТАРИЈЕ ЦЕВИЛИЗАЦИЈЕ СВЕТА, ПРВИ ОВЛАДАО ОБРАЂИВАЊЕМ МЕТАЛНЕ РУДЕ А ЈЕСТЕ, https://de.wikipedia.org/wiki/Ploč… ЗАШТО ОНДА НЕ БИ БИО И ПРВИ НАРОД КОЈИ ЈЕ ПРВИ НАПРАВИО МЕТАЛНИ СРП, АЛАТКУ ПО КОЈОЈ ЈЕ ДОБИО СВОЈЕ ИМЕ, СРБИ!
СРБИН ИЛИ СРПИН ? СРПСКИ ИЛИ СРБСКИ?
Што чешће себи постаљам то питање и што више, дубље и шире размишљам о њему све више се предајем древној прошлости нашег народа и начину живљења као и навикама из којих су спонтано ницали називи тих времена, како би могао реконструисати настанак изворних именица и њихов основни корен из којег је именица ницала, поникла.
Што се дубље селим својом душом и мислима у та древна времена стим све ближе долазим спознаји начина живота као и међусобног споразумевања. Идентификујући се са тадашњим потребама у чијем центру је било и међусобно споразумевање, језик, од централног егзистенцијалног значаја, довео сам себе у прилику да посматрам развој језика у самим зачетцима диктираних егзистенцијалним потреба за обстанак.
Језик се развијао у самим својим зачетцима не ради луксуза и филозофирања већ ради чистих животних потреба за обстанак. Од степена разумевања и споразумевања, често им је зависио и голи опстанак. Првобитне заједнице су узбудљивом грајом упозоравале на неку звер, на животну опасност. Имитирањем специфичних шумова су могли указивати на змију или неку крволочну звер. Међусобно споразумевање је добијало све више на значењу по свој обстанак па се тако и језик све више и прецизније усавршавао. Тако је по столу настала реч; Столар, по колима реч; колар по рудницима реч рудар и тако у бескрај.
Али по чему је настала реч Србин?
Тешко се отети логичном размишљању а не доћи до утиска да реч србин није настала од речи срп а да реч срп није настала по имитацији звука којег је остављао срп иза себе за време жетве. Шуштећи за време продирања кроз стабљике и наглог трзаја при одсецању снопића скупљеног у руци остављао је иза себе следећи звук; ссссссрп код мекших стабљика а срб код тврдог корова нагласујући меко шуштање са тврдим “б” на крају речи.
Као што су то настајале и прве речи имитацијом звери опасних по живот или у недефинисаном случају довољан би био један крик као знак опасности тако су и имитирали звук српа.
Из тога се да закључити да је звук као и боја и форма и неке друге особине, имао пресудан утицај на означавање нечега односно давању имена. Следећи тој топографији шума и звука (сссссрп или сссссрб) при настајању речи, може се доћи и до речи срп или срб а потом и до имена народа по којем је као његов изумитељ, произвођач и трговац добио своје име.
У та древна врема није се знало за комбајн. Прва алатка за ту врсту посла био је срп. Развојем великих фамилија долази и до развоја линија и лоза које постају све моћније што води и до стварања моћних држава и империја а стим и до потреба за што организованијом жетвом хране. Поставља се питање, како је могло долазити до таквог развоја и пораста моћи ако не кроз удруживање фамилија у групе, група у народе а народа у државе итд ако није постојала нека сила, нужда која их је све повезивала и уједињавала. Та сила и нужда је била и остала борба за намирницама како би се осигурао опстанак лозе, уређења, којем се припадало.
Да би се задовољило потребама за прехрањивање, потребно је било и организовати плодове а и жетву. Да би се удовољило потребама сигурности за очување како својих голих живота тако и залиха жетве, организовали су се чувари који су са временом прерасли у војску а коју је исто требало прехранити.
А за то је било потребно пожњети огромне количине те тако долази и до изума алатке зване срп. Апсолутно је врло веродостојно да се прихвати “срп” као изум срба по којем срби бивају на далеко познати па и називани. Тај срп мора да је у то време проузроковао привредну револуцију тог времена. Сва логична размишњања воде ме у том правцу па и та чињеница да се налази све више доказа да је са српским народом настао и почетак цивилизације.
Са српом, постројени једно до другога могло се, укорак под командом и дисциплинованим радом, пожњети велика количина рецимо жита, које постаје најзначајнији фактор трговине а стим и силе.
Ко контролише храну контролише и свет. Велике армије су се морале снабдевати и великом количином жита. Суше су погађале различита подручја а касније и државе. Потреба за житом и сигурности је сваким новим даном расла а срп у том времену постајао све значајнијом алатком. Од доброорганизованих жетелаца жита настале су и доброорганизоване војске. Једном речју срп је у то време био најважнији проналазак човечанства односно цивилизације.
Да се закључити да је значајан корак цивилизације учињен са проналаском српа а по њему да су се његови проналазачи назвали срби-ма а да је касније то мекано “п” преиначило у тврдо “б”, Српи у Срби или обратно. Проналазач и произвођач српа је у то време био, по значају за друштво и цивилизацију, тадашњи “Никола Тесла”.
Склоност нашег народа давању надимака, на пример, мене школски другови нису звали, нити Душаном нити Нонковићем већ кратко Ноне. Очигледно је да је карактеристично за људску посебну наклоњеност да од имена прави рационалније надимке који указују на припадност, посебност, неовисно од имена које човек званично има а који на најрационалнији начин одговарају емоционалном утиску ствараоца имена а и најреалније описује надимком, изрази карактер или изглед човека. То је навика коју смо задржали као неку врсту инстинкта од пра, пра давнина као механизам за рађање нових појмова. Друго, Сама чињеница да је Никола Тесла а и многобројни други светски генији попут Миланковића, Пупина ид. износе на површину наклоњеност нашг народа ка стварању изума па зашто онда не би и срп био српски изум.
Са изумом српа почиње цивилизација па и корени индустријализације, обележавајући српом почетак тада нове ере индустријализације као што то чине у данашње време изуми Николе Тесле, обележавају савремену еру модерне цивилизације и највиша достигнућа ове наше савремене цивилизације без којих не би било опстанка света
Наша историјски доказана ратоборност као и војни и државни успеси указују на способност организовања као и на радну а стим и ратну дисциплину која се могла развити само из искуства предходних генерација захваљујући раним корацима са српом у руци при колективним жетвама што уједно ствара дојам о мирољубивом домаћину и непрекорном војнику као и о изврсној гостољубивиј нацији једне симбиозе која је могла проистећи само из ратара домаћина и војника. То доказују, до данашњег дана, сачувани обичаји и карактеристике нашег народа као гостољубивог народа који никог није поробљавао, наследство потекло из хиљадугодишње винчанске епохе, царства без ратова.
На крају би се вратио столу и столару, колима и колару, руди и рудару… Србину и српу, после точка а можда и прије, највећем изуму човечанства! Геном светске цивилизације као и светске индустралијализације почиње са српом и србима, народа Винчанске цивилизације. У Плочник-у, на југу Србије, је обрађиван бакар 800 година раније него било где у свету. Зашто онда не би најстарија металургија света ( https://sr.wikipedia.org/sr-el/Пл… ) као таква не би и као прва производила метални срп за масовну употребу.
Не дозволимо да нам то било ко омаловажи због наше доброћудности. Војно то не можемо спречити али умно у сваком случају. Будимо поносни на то и ширимо ту чињеницу широм света!
Сећам се веома добро да је у селу Ердуту 1946, у време мог детињства, постојала само једна вrшилица и то у власништву велепоседника Баумана који је после вршидбе својих парцела поверавао ту једину своју вршилицу мом деди, као неку врсту захвалности за посао мог деде на његовом имању, да површи своје жито а онда се ишло у мобу од комшије до комшије како би сви сељаци у што краћем времену, док не падне киша, овршили и своје снопове жита унапред припремљеног за вршидбу.
Могу замислити да се некада и срп позамљивао од комшије до комшије као алатка коју, у почетку, није имао свако. Надам се да ће на то питање, једног дана, Винча дати одговор. Предпостављам да су стручњаци за израду српова уживали посебан углед у друштву свог окружења па и шире као што то доказује овај надгробни споменик,  извор; Википедија: https://upload.wikimedia.org/wikipe… Споменик на гробљу – крст и срп мада се тај срп може тумачити као део календара који означава почетак жетве али исто тако и плодност жене? Ђурићи – Заовине, планина Тара
Срби су народ изумитеља као што то доказују Никола Тесла, Миланковић Милева Марић или Пупин и многи других а срп је после точка у то време био највећи изум човечанства тог времена који доказује континуитет развоја културе Винчанског народа који по свом металургијском производу добија своје име, народ српа, народ срба, што доказује и аутотоност срба на тим просторима Винчанске културе који је по карактеристичној својој иновацији тог времена српу добио и име, срби.
Види се и по слици надгробног споменика колико је значило откриће српа тадашњем свету! Зар би онда по том свему наведеном било чудо да су и срп изумели Срби и по њему добили своје име!? А ко то већ зна, можда се некад срп називао срб? А трговци који су долазили у куповину српова говорили да иду србима да купе српове или кад су каравани са срповима долазили у њихова насеља, села те се оглашавало довикивањем да су стигли српи и тако ти произвођачи и трговци срповима добили и своје име, срби!?
На крају би се усудио, аргументативно, тврдити да су срби добили своје име по српу као произвођачи и трговци срповима. У прилог томе говори и чињеница да су у Европи ако не и у свету први савладали топљење руде и обраду метала како то доказују археолошка одкрића Винчанске културе Плочника, култура подунавља Винче недалеко од Београда зашто онда не би били и први народ који је производио метални срп. Ко други ако не срби поготово кад се има у виду да је Цар Лазар имао у саставу своје војске и најсавршеније оклопнике тог времена који су је чинило непобедивом. Зар то не указује на богату традицију обрађивања метала. Израда српа је далеко једноставнији процес од израде оклопа за војника и коња.
И Немачки извор указује на чињеницу да је Балкан превазишао камено доба 2000 год. прије средње Европе: (Aus wissenschaftlicher Sicht ist es daher sinnvoll die Epoche immer mit einer Region in Verbindung zu bringen. So endete beispielsweise die Steinzeit in der Balkanregion mehrere tausend Jahre früher als in Mitteleuropa) Из Немачког извора; http://www.rime.de/wiki/geschichte/ произилази да је епоха каменог доба Балкана била неколико хиљада година раније превазиђена него епоха каменог доба средње Европе. То значи да је Балкан ушао у епоху бакра и бронзе док се средња Европа још увек налазила дубоко у каменом добу. Док су средњоевропејци радили каменим алаткама, балканци односно срби су већ обрађивали метал и израђивали алатке од метала. Поставља се сад ту питање, зашто онда не би били и први народ у Европи који је производио и продавао српове по којим су га муштерије препознавале и називале а по којем је и, коју деценију или столеће касније, добио и своје име. Уносан посао производњом српова учинио је произвођаче и продавце српа снажном заједницом а од снажне заједнице настала је истоимена снажна држава, Србија! Ако су се у каменом добу, по каменом оруђу, називале епохе (камено доба) по епохи бакра и бронзе ( доба бакра и бронзе зашто се онда по алатки срп не би називао народ који је ту алатку производио и продавао! Јасно је да су срби увек били ту као аутотони народ који се није ниодкуд доселио већ је само једног дана по својој алатки добио своје име! Уосталом, Европа је тада била тако ретко насељена да за било каквом селидбом није постојала никаква потреба а шуме су биле бујне и непроходне али и са природним намирницама пребогате тако да ни по том питању није било потребе да се крене у селидбу непроходним шумама и непремостивим рекама.
И на крају да рекапитулирам или по српском, закључим (закључам); У Србији, на нашој територији у нашој кући Винчанске културе, Винчи имамо археолошке доказе да је ћирилица најстарије познато писмо од постанка цивилизације којим се служимо и данас али ми по неким квази мудрацима или боље речено уљезима не припадамо тој изворној култури ђирилице којом се и дан данас служимо. У нашој Србији на нашем подручју су пронађени докази најстарије металургије света, чак за 800 год. старије од металургије средње Европе што значи да је средња Европа живела у млађем каменом добу док се на просторима Србије топила руда и развијала металургија али ми нисмо извор културе те металургије јер смо се по тим квази “мудрацима” однекуд доселили на те просторе, а да ни сами незнају кад и одкуд, и ако не постоји нити један доказ а ни потреба да се народ упути на селидбу кроз непроходне шуме богате плодовима и животним намирницама, преко непромостивих река богатих рибом и огромних брда и планина само да би стигли на тај бајни Балкан где наводно није било срба. А насељеност европског континента је била толико ретка да ни комшија комшију није познавао а камоли комуницирао да би могао организовати селидбу тих размера и то само да би уништили културу једног народа за којег нису знали ни да постоји. Све те глупости су део званичне научне литературе писанне од тих квази Мудраца или уљеза и ако су без икаквих стварних, археолошких доказа засноване и ако је истина сасвим обрнута и ако су речи старих срба преузимали млађи Грци а од њих и срба преузимали латини. По тим “мудрацима” језик се није развијао од најстаријег народа и доказано најстаријег писма ђирилице већ обратно. По њиховој теорији нису млађи учили од старијих народа већ обратно, старији и мртви од млађих. Сетимо се само речи машине па махине па макине да би се стигло до мешине, најстарије речи за машину, којом су се служили срби за распиривање ватре и којом се још увек служе. Па валда је та мешина (машина) за распиривање ватре прво настала при топљењу руде прво и потекла из најстаријег металургијског времена из речника којим су говорили тадашњи Винчанци претече данашњих срба који и данас називају ту машину мешином, пишу као они ђирилицом па зар онда није логично да су говорили и истим језиком односно да су били претече данашњих срба извор светске цивилизације и културе. Зар није онда логично да су се из најстаријих металургијски центара рађали нови појмови, нове речи и умови који су унапредили цео свет, народе и цивилизације. Зар је онда случајност да је из тог народа потекао и Никола Тесла највећег изумитеља свих времена а којег свајатају наше католичке комшије а и многи други за својега и ако му је отац био српски православни свештеник а мајка из српске свештеничке фамилије. Мора се више једном за сва времена схватити да се извор велике река светске цивилизације налази у Србији да су Винчанци једног дана названи србима по свом изуму и производу по којим су били препознатљиви па и називани што се претворило како би то данашнји људи рекли у “лого” по којем су касније добили и своје данас уобичајено име, срби. Ово није толико битно ради знати ради суете срба али је утолико битније за знати јер су моћници овог данашњег света на корак да изврше геноцид над србима и свему што је српско и српског порекла почев од ђирилице, језика па до живог народа на овим просторима Винчанске културе и на тај начин униште корене светске цивилизације па и твоје! Зато шири овај чланак те на тај начин помогни да се то не деси! Многе су културе светских размера већ одавно уништене не дозволимо да и ова Винчанско/српска буде уништена!
НЕ СМЕ СЕ ПРЕВИДЕТИ НИТИ ЗАНЕМАРИТИ ЧИЊЕНИЦА ДА ДРЖАВОТВОРНОСТ СРБА СИМБОЛИЗУЈЕ ЗАСТАВА КОЈУ КРАСЕ ЧЕТИРИ ПУТА ПОНОВЉЕНО СВЕТО СЛОВО ЋИРИЛИЦЕ, “С” УЈЕДИЊЕНА У КРСТУ.
ШТО ЗНАЧИ: СВЕТА СЛОГА СРБИНА СПАСАВА
ТО УНИВЕРЗАЛНО СЛОВО ЂИРИЛИЦЕ “С” СИМБОЛИЗУЈЕ; СВЕТОСТ, СЛОГУ, МЕСЕЦ (ЖЕНСКИ ЦИКЛУС ПЛОДНОСТИ) И СРП (СИМБОЛ ЖЕТВЕ, ПРЕХРАНЕ, ОДРЖАВАЊА ЖИВОТА). А ИМА ГА И У КАЛЕНДАРУ СТАРОМ 8000 Год.ТО СВЕ СЕ МОЖЕ ИЗРАЗИТИ САМО ЈЕДНИМ СЛОВОМ ЂИРИЛИЦЕ, СЛОВОМ “С”! МИСЛИМ ДА НИЈЕДНО ПИСМО СВЕТА НЕМА ТУ МОЋ СИМБОЛИКЕ ШТО И ОЛИЧАВА ДУШЕВНО БОГАТСТВО СРПСКОГ НАРОДА КОЈЕ ЈЕ МОГЛО ПОТЕЋИ САМО ИЗ НАЈСТАРИЈЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ СВЕТА. НЕКО ЋЕ ПРИМЕТИТИ ДА НИЈЕ СКРОМНО АЛИ ШТА МУ ТУ ЈА МОГУ КАД ЈЕ ТО ИСТИНА ИСПРОВОЦИРАНА ЛАЖИМА О НАМА СРБИМА.
НА ОСНОВИ НАВЕДЕНИХ АРГУМЕНАТА О РАЗВОЈУ КИНЕРБЕТИКЕ ВИНЧАНСКЕ КУЛТУРЕ, ПОГОТОВО ОГРАНКА МЕТАЛУРГИЈЕ, НЕ МОЖЕ СЕ А НЕ ЗАКЉУЧИТИ ДА СУ СРБИ ПОТОМЦИ ТОГ НАРОДА ЗА КОЈЕГ СЕ МОЖЕ РЕЋИ, СА ВЕЛИКОМ ВЕРОВАТНОЋОМ, ДА ЈЕ НАЗВАН СРБИМА У ДОБА ПРОЦВАТА ГВОЗДЕНОГ ДОБА. НЕ ПОСТОЈИ НИКАКВОГ РАЗЛОГА ЗА НЕ ВЕРОВАТИ У ТО ДА НАРОД КОЈИ СЕ ПРВИ БАВИО МЕТАЛУРГИЈОМ, 800 ГОД. ПРИЈЕ БИЛО КОЈЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ СВЕТА, НИЈЕ ПРВИ ДОШАО ДО САЗНАЊА О ТОПЉЕЊУ И ОСТАЛИХ РУДА ПА И ГВОЗДЕНЕ РУДЕ ТЕ ДА ЈЕ СВОЈ ПРОЦВАТ ДОЖИВЕО БАШ У ГВОЗДЕНОМ ДОБУ ЗАХВАЉУЈУЋИ ПРОИЗВОДЊИ ОРУЂА И ОРУЖЈА ОД МЕТАЛА ШТО ЈЕ ВОДИЛО И ДО ПРВИХ ДРУШТВЕНИХ И ДРЖАВНИХ СТРУКТУРА НА ПОДРУЧЈУ БАЛКАНА А СТИМ И ДО ИМЕНА СРБА ПО АЛАТКИ СРП ИЛИ СРБ.
ТА МЕТАЛУРГИЈСКА ПРЕДНОСТ ЈЕ ОМОГИЋАВАЛА И ВОЈНУ НАДМОЋ НАДОЛАЗЕЋИМ ГЕНЕРАЦИЈАМА ШТО СЕ НАЈУПЕЧАТЉИВИЈЕ ОГЛЕДА У ОКЛОПНИЦИМА ЦАРА ЛАЗАРА ТАДА НАЈМОЋНИЈЕ ВОЈНЕ СИЛЕ У ЕВРОПИ ПОСЛЕ ЦАРА ДУШАНА. НИСУ НОТЕРДАМСКА ЗВОНА ТЕК ТАКО НАЈАВИЛА ПОБЕДУ ЦАРА ЛАЗАРА ВЕЋ ЗБОГ ОПРАВДАНЕ НАДЕ ДА ЋЕ СРПСКА ВОЈСКА СА СВОЈИМ ОКЛОПНИЦИМА ОДНЕТИ ПОБЕДУ КОЈУ ЈЕ И ВОЈНО ДОБИЛА А НА ЛУКАВСТВУ СВОГ ПРОТИВНИКА ИЗГУБИЛА.
МЕЂУТИМ, ИСТИНА ЈЕ ДА ЈЕ ЦАР МУРАТ ДОШАО НА КОСОВО ДА ИЗАЗОВЕ ЦАРА ЛАЗАРА, ПОБЕДИ И УСПОСТАВИ ВАЗАЛСКИ ОДНОС. УМЕСТО ТОГА ИЗГУБИО ЈЕ ГЛАВУ А ВОЈСКА МУ СЕ ВРАТИЛА ПОД ХИТНО НЕОБАВЉЕНОГ ПОСЛА. УМЕСТО ДА УСПОСТАВИ ВАЗАЛСКИ ОДНОС ВОЈСКА МУ СЕ ЗБОГ ЊЕГОВЕ ПОГИБИЈЕ МОРАЛА ПОД ХИТНО ВРАТИТИ И НАПУСТИТИ БОЈНО ПОЉЕ НЕОБАВЉЕНОГ ПОСЛА. НИЈЕ ДОВОЉНО ПОГИНУТИ ПА ПРОГЛАСИТИ СВОЈУ ПОБЕДУ САМО ЗАТО ШТО ЈЕ И ЦАР СРПСКЕ ВОЈСКЕ ПОГИНУО. ЈЕСТЕ ДА ЈЕ И ЦАР ЛАЗАР ПОГИНУО АЛИ ИЗАЗИВАЧ ЈЕ БИО ЦАР МУРАТ А НЕ ЦАР ЛАЗАР А ТО ЗНАЧИ ДА ИЗАЗИВАЧ МОРА И ПОБЕДИТИ ЈЕР У СЛУЧАЈУ НЕРЕШЕНОГ, У СЛУЧАЈУ ПАТА, ИЗАЗИВАЧ СЕ СМАТРА ГУБИТНИКОМ. ТАКО ЈЕ ТО УВЕК БИЛО И ОСТАЛО ДО ДАНАШЊЕГ ДАНА. АКО НЕКИ БОКСЕР ИЗАЗОВЕ ПРВАКА СВЕТА И ОДИГРА НЕРЕШЕНО ОНДА СЕ НЕРЕШЕНИМ РЕЗУЛТАТОМ НЕ ПОСТАЈЕ ПРВАК СВЕТА НИТИ ПРВАК СВЕТА ГУБИ СВОЈУ ТИТУЛУ НЕРЕШЕНИМ МЕЧОМ. КО ИЗАЗОВЕ МОРА ПОБЕДИТИ ДА БИ БИО ПРОГЛАШЕН ПОБЕДНИКОМ. ТУ БИТКУ НА КОСОВУ ПОЉУ СРБИЈА НИЈЕ ИЗГУБИЛИ НИТИ ЈЕ ГОДИНАМА ПОСЛЕ ТЕ БИТКЕ ПЛАЋАЛА ДАНАК ШТО БИ МОРАЛА ДА ЈЕ ИЗГУБИЛА. СРПСКО РЕЛАТИВНО МАЛО ЦАРСТВО У ОДНОСУ НА ОГРОМНУ ОСМАНСКУ ИМПЕРИЈУ ПАДАЛО ЈЕ ПОЛАКО ПОД ПРИТИСКОМ ДАЛЕКО НАДМОЋНИЈЕ ТУРСКЕ ИМПЕРИЈЕ АЛИ СИГУРНО НИЈЕ ПАЛО У БИТЦИ НА КОСОВУ ПОЉУ. ТО СУ ИСТОРИЈСКИ ФАКТИ. ЗА ТУ ВЕРЗИЈУ ДА СУ СРБИ ИЗГУБИЛИ ТУ БИТКУ НА КОСОВУ ПА СЕ НАИВНО ПИТАЈУ ЗАШТО СВОЈ ПОРАЗ ЈОШ И СЛАВЕ И ПОРЕД СУПРОТНО ТОМЕ ДОКАЗАНИХ ЧИЊЕНИЦА МОЖЕМО СЕ ЗАХВАЛИТИ МАНИПУЛАНТИМА ИСТОРИЈСКИХ ЧИЊЕНИЦА ДУПЛИХ АРШИНА НАШИХ ЛИЦЕМЕРА КАД СУ У ПИТАЊУ СРБИ. ПО ТИМ ЛИЦЕМЕРИМА ШТО СУ НАМ ПИСАЛИ ИСТОРИЈУ ЧАК НЕ ПОСТОЈИ НИ СРПСКИ МАЧ И АКО ЈЕ ЗБОГ СВОЈЕ СПЕЦИФИЧНОСТИ БИО МАЧ ВЕНЕЦИЈАНСКЕ ГАРДЕ КОЈЕГ СУ ИМ ДОНЕЛИ НАВОДНО АЛБАНЦИ И ХРВАТИ И АКО ЈЕ НАЈСТАРИЈИ ПРИМЕРАК ПРОНАЋЕН У ВРЕМЕ ИЗМЕЂУ МАРИЧКЕ И КОСОВСКЕ БИТКЕ. АЛИ, УМЕСТО ДА ГА НАЗОВУ СРПСКИМ МАЧЕМ, ПО РЕГИОНУ ГДЕ ЈЕ ПРОНАЂЕН И ГОДИНИ НАЛАЖЕЊА ОНИ ГА НАЗИВАЈУ МАЧЕМ ЈУГОИСТОЧНОГ БАЛКАНА САМО ДА ГА НЕ БИ НАЗИВАЛИ СРПСКИ МАЧ, ШТО И ЈЕСТЕ. О ОРУЖЈУ СРПСКЕ ВОЈСКЕ У ДОБА КОСОВСКЕ БИТКЕ СКОРО ДА НИСУ НЕШТО ВРЕДНО ПАЖЊЕ ЗАБЕЛЕЖИЛИ. ВЕРОВАТНО БИ МОРАЛИ НАПИСАТИ ДА СУ СРБИ НЕ САМО НАЈСТАРИЈИ МЕТАЛУРЗИ ПО ПИТАЊУ ТОПЉЕЊА И ОБРАДЕ БАКРА ВЕЋ ДА СУ БИЛИ И ПРВИ МЕТАЛУРЗИ ГВОЗДЕНОГ ДОБА ПО ПИТАЊУ ОБРАДЕ ГВОЗДЕНЕ РУДЕ.
НА НАШИМ ИСТОРИЧАРИМА ЈЕ ДА ПИШУ НАШУ ИСТОРИЈУ А НЕ ДА ПРЕПИСУЈУ ТУЂЕ ИЗМИШЉОТИНЕ, НИЧИМ ПОТВРЂЕНЕ “ИСТИНЕ”
САЖЕТО У ЧИЊЕНИЦАМА:
1. Пишемо ћирилицом, словима од којих су још увек 22 идентична ћириличним словима такозване Винчанске културе и после пет хуљада година али нам се оспорава да смо потомци тог народа, културе назване по Винчи месту археолошких предмета а не по народу те културе. Поставља се питање зашто? Археолошко место (Винча) није стварало културу већ народ који је живео на тим просторима! Који би то народ могао бити ако не тај који хиљадама година пише истим ћириличким словима.
2. На просторима српског народа је још у каменом добу пронађен срп од камена назван кривим ножем а не српом. Поставља се питање зашто? Да то није само зато да се не би пра култура човечанства довела у везу са културом српског народа!?
3. На подручју Србије су нађени археолошки докази да се ту топио и обрађивао бакар 800 год. прије него игде у свету али то налазиште исто није названо по народима који су били предци српског народа већ је обележено као налазиште Винчанске кутуре по археолошком месту Винче као најстарије место бакарног доба а стим и најстарије металургије света као да археолошко место ствара културу а не народ. Уместо да је обележено именом народа који је ту живео, обележено је да се налази у југоисточном делу Балкана. Зашто ако не да се не доведе у везу са српским народом као потомцима, naslednicima те такозване Винчанске цивилизације “без народа”.
4. Ником од светских стручњака за културу, историју и археологију не пада на памет да би тај народ, цивилизација која је 800 година прије свих других умела топити бакарну руду могао доћи на идеју да то покуша и са другим камењем односно рудом! Зашто ако не зато да би се утајио историјат гвозденог доба и довођење и њега у везу са србима односно српском цивилизацијом. Зар није логично да onaj ко први установи да семе клија да ће то покушати и са другом врстом семена, посадиti и жењети. Како иначе објаснити да се о оружју српске Косовске војске скоро и ништа не зна до да je ималa оклопне витезове па и најмодернији мач тог времена који је нађен као најстарији те врсте, како ти наши врли стручњаци кажу, на подручју југоисточног Балкана између 1371 и 1389. Зашто се избегава рећи да се ради о српском maчу, производу те врсте мача и ако је нађен на подручју где су се одиграле битке на Марици 1371 и битке на Косову 1389. Зашто ако не да се србима оспори кључна улога у развоју гвозденог доба. Такав квалитет металног односно гвозденог оружја могао је настати само из дубоке металургијске традиције која је почела већ са топљењем бакра. Ако су први топили бакар поставља се онда питање зашто не би били на основи већ стеченог искуства у топљењу и први који су топили гвоздену руду. Али и о томе нигде ни речи.
5. Ђирилицу су назвали по Ћирилу, ђирилицом а Ђирила оцем ћирилице и ако је доказано да је имао свега 2 године кад се већ на српском двору увелико писало ћирилицом. Зашто и то на уштрб српске културе и српског народа.
6. Зашто се тврди да су речи садашњег доба насталле из латинских а латинске из старогрчких и ако су и једних и других настале из српских како се то види из речи машина која је настала из латинске, макина а латинска из грчке махина а обадве су настале из старе српске речи, мешина, прве машине за продувавање ватра још прије 5 000 година у време топљења бакарне руде коју су први употребљавали срби. Ако је технологија обраде бакра 800 год. старија од било које друге металургије на свету, ако важи за најстарију металургију онда су и речи, имена тих алатки тог доба попут мешине старија од свих других речи које после ње описују машину. Тај стари народ такозване Винчанске културе чијом ћирилицом пишу данашњи срби, народ који је употребљавао поред истих слова и исте речи попут мешине или пластике која потиче од старогрчких пластика, обликовања фигура а старогрчка од старије српске, пласт сена-обликовања пласти сена око колца да га не одува ветар може бити само претеча срба. Служиш се истим словима као и прије 5000 година, говориш исте речи најстарије културе света а по врлим научницима нашега времена нису предци срба и поред тога што нам је ћирилица заједничко писмо и тога што се служимо чак и данас неким истим речима наших предака прије 5000 година. Зашто нам се те чињенице оспоравају ако не ради обезвређивања српске културе по нечијем диктату.
7. И на крају имамо случај са Николом Теслом, највећим изумитењем свих времена одкад је цивилизације и света којег нам оспоравају највећи нељуди света да је србин и ако му је отац српски православни свештеник а мајка из српске свештеничке породице. Као да гени рађањем не одређују ко је ко и шта. Понајвише га својатају баш они који су му спалили родну кућу у Смиљанима и цркву у којој му је службовао отац а уз то су му усташе за време НДХ побиле сву родбину са презименима Тесла у околини Смиљана, родног места српског генија. Зашто све то ако иза тога свега не стоји систем континуитета са намером да се омаловажи па потом и уништи српски народ, како то доказују почињена зверства не саму за време спровођења олује са циљем протеривања срба. О Јасеновцу да и не говорим.
Народ који не води рачуна о својој прошлости, који не одржава сећања на своју прошлост и културу не ће имати ни своје далекосежније будућности.
Аутор Текста, Душан Нонковић-Теодоров
ИЗВОРИ КОЈИ ПОТВРЂУЈУ, ВЕЋИМ СВОЈИМ ДЕЛОМ, ДИРЕКТНО ИЛИ ИНДИРЕКТНО, ВЕРОДОСТОЈНОСТ МОЈИХ АРГУМЕНАТА :
Винчанска култура и наша писменост:
Потпуну и савршену писменост налазимо из времена Винчанске културе. Винчанска култура обухвата широки простор који прелази територију савремене Србије и обухвата делове Бугарске, Румуније, Мађарске и Босну и Херцеговину. Досада је откривено око 750 археолошких налазишта Винчанске културе. Њено време трајања је готово немогуђе ограничити. На локалитету Винча налазе се трагови непрекидног живљења од 5500 година пре Христа до четрнаестог века после Христа.

Што се тиче писмености која припада Винчанској култури и културама старијим од ње, нађено је писмо на 54 локалитета, које је потпуно идентично. Пред нама се поставило питање назива те писмености, њеног имена, иако је познато ком народу она припада. Неки су у Србији почели да ту писменост називају Винчанском, по имену једног од главних локалитета на којима је нађена. С обзиром да је писмо нађено на више локалитета и да се исто налази и пре времена овог културног периода не може се назвати по имену једног каснијег локалитета. Предлози који су долазили из Европе да се то писмо назове дунавским или европским такође нису прихватљиви. Ми смо ову писменост назвали логично србском као што је названа мисирска и сумерска, по имену народа, односно прецизније – древна србица. Да је то име оправдано најбоље сведочи доња табела на којој се види 22 иста слова у древној и савременој србици.

Професор Пешић је сачинио једну временску таблицу настанка разних писмености. Та временска скала је потврђена на међународном научном скупу у Новом Саду под именом „Знаци цивилизације“.

Једину исправку на овој таблици коју можемо учинити јесте да је, према најновијим открићима, мисирска писменост старија од сумерске, што раније није било познато.

Данас можемо, са доказима у рукама, рећи да је древна србица била основна писменост за све европске писмености, Средоземље, предњу и централну Азију. То се доказује на три начина. 1. Време настанка и ширења писма. 2. Истоветна слова са истим гласовима. 3. За писма која садрже различита слова, она се доказују кроз числену вредност слова у численим таблицама.

Редослед усвајања древне србице код других народа био је следећи. Прво је усвојена у Асирији, писменост која се данас назива арамејском. Затим је усвојена у Феникији као продужетак асирске писмености. После Асирије ту писменост донели су са собом у Италију, употребљавали и ширили Рашани, Расени, данас познати као Етрурци. Потом је србица прилагођена грчком језику. После Грка србица је усвојена и од Јевреја.  Србица је такође постала писмо разних и мање значајних народа.

Употреба србице у Асирији, коју данас називају арамејским писмом, било је одлучујуће за њено ширење у тада познатом свету. Писмо је однето из Европе у Азију приликом првог аријевског похода под Нином Беловим. У исто време ово писмо је стигло до Индије где је од њега настала брахманска писменост.

После асирског царства србица је употребљавана као званично писмо и у медијском царству. Тако је постала писменост свих народа на Блиском истоку и у средњој Азији. Разни народи су је прилагођавали својим језицима и мењали облик слова, али су ипак слова и њихова гласовна вредност остали непромењени.

Овде се види упоредна числена вредност слова код Срба и Грка. Лино Рашанин је негде у деветом веку или почетком осмог века старе ере прилагодио србску азбуку за Грке. Урадио је то тако што је заменио само она слова из древне србице чију гласовну вредност Грци нису имали у своме језику. То су: Ђ ђерв, Ж жаза, Џ џау  и Ш ша. Од ових слова је направио грчка слова: ета, тета, пси и омега. Ова слова су задржала исту бројну вредност као и у србици. Док је слова В веда,Ч чима и Ц цифа, задржао само у численој скали. Србско слово веда, које је у древној србици било на шестом месту у азбуци и имало бројну вредност шест, Грцима је личило на дупло гама и називали су га „дигама“ и имало је исту бројну вредност. Слова чима и цифа се налазе само у численој скали са истим бројним вредностима као и у србици. То је најјачи доказ од кога су примили писменост. Србско слово В веда, заменило је грчку бету под именом вита. То се десило у време после освајања Александра Великог. Грци су од тада, као и данас, слово бета писали са МП или само са М. Србско слово В веда, из древне србице Грци су задржали у численој скали за број 6. Дуго времена су га писали на исти начин као у време Винчанске културе и називали – дигама, зато што их је подсећало на дуплу гаму.

Због широке употребе грчког језика, заједничког суживота и међусобног прожимања две културе, србске и грчке, Србима су се вратила она слова србице којима су Грци дали своја обележја. То су дуга ета, каснија ита, тета, пси и омега. Ова слова су ушла у србску азбуку као додатна.

Svesna toga da je ovaj post i onako vec predugacak, ostaje mi da vas uputim na sajt

dr Jovana Deretica, gde je detaljno izlozeno to sto je usvojeno na

I Mеђународном конгресу о докириловској писмености и претхришћанској култури, одржаном у Петрограду 12-14.05.2008.године

Немачки научник тврди; срби су поставили темеље данашње цивилизације:
Nemac Jirgen Španut, istražujući nemačku istoriju, otkriva srpska groblja na tlu Španije, Portugalije i Bretanje od 3.000 godina pre Hrista.

On takođe u pećini kod mesta Mas-d’ Azil u Francuskoj otkriva belutke, koji predstavljaju prve početke stvaranja pisma, počev od ledenog pa do ranoistorijskog perioda. A u mestu Glozel otkrio je kamenje na kome je našao iklesane jelene, medvede i životinje koje mogu biti panteri ili divlji konji, sa oznakama koje pripisuje filistinskom ili sinajskom pismu.

Ove iskopine procenjene su na devet do deset milenijuma starosti pre Hrista.

Francuski arheolog Morle nazvao je to pismo azbuka Glozel, a Jirgen Španut navodi: “Oni koji su izmislili ovo pismo su postavili kamen temeljac naše civilizacije”. On misli da se radi o Filistincima, a po uporedbi sa nasom ćirilicom proizlazi da se radi o Srbima.

Platon smatra da je isto kraljevstvo vladalo Sredozemljem i Egiptom i preko Tirenskog mora protezalo svoj uticaj sve do Gibraltara. Na sve to Ilija Živančević napisao je da je Slovenstvo bilo rastureno od Vladivostoka do Jadrana, kao kičma čovečanstva.

Najstariji haldejski, asirski i misirski rukopisi i kameni spomenici ljudske civilizacije stari su oko sedam hiljada godina. Po njima najmanje toliko je stara i srpska istorija. U tim spomenicima spominje se ime Srbin, ali ne i Sloven.

I “Kineski dvorski dnevnik”, koji je neprekidno pisan od oko dve hiljadite godina pre Hrista, sadrži podatke da su tada Srbi živeli u azijskoj Sarmatiji i u zemljama iza Dona. Tada je srpski narod živeo na prostorima od Sibirije do italijanske Venecije.

Francuz Rober Siprijan razvio je teoriju o poreklu svih Slovena od Iliro-Srba, tj. od podunavskih balkanskih Srba, koji su se prostirali od Baltičkog i Crnog mora do Kavkaza i Kaspijskog jezera. Srbe donjeg Dunava on naziva proto-Srbi ili prvobitni Srbi i za proto-Srbe tvrdi da su ta područja nastanjivali ranije od vremena u kome je živeo Mojsije.

Za kasniji dolazak Srba na Balkan Siprijan kaže da su oni samo došli sabraći u pomoć u borbama protiv Rimljana. Nije čudo da su od tada neki narodi modifikovali jezik pa čak i davali sebi druga imena, zbog ogromnih razdaljina i otežanog komuniciranja.

Imena Čeha, Hrvata i Rusa pominju se prvi put u pisanim spomenicima od sestog veka n.e., nekoliko hiljada godina posle Srba.

O tome Safarik pise: “Nikada do šestoga veka nije pomenuto ime Čeh, Leh ili Sloven, a i o Poljacima i Rusima pisana istorija govori tek u devetom veku.”. Prema zapisima Jornanda i Prokopija, Vendi i Srbi su dva imena jednog istog narodnog stabla.

Lužički Srbi za sebe kažu da su oni iz balkanske Srbije, što potvrđuju nemački istoričari Setgen (Schoettgen) i Krajsih (Kreysig), uzimajući za osnov ista imena ljudi, reka, planina i drugih geografskih pojmova.

Poljaci su u novijim istraživanjima utvrdili prisustvo Slovena (Srba) na baltičkoj obali od pre 2.000 godina pre Hrista. To su bili Protosloveni (Protosrbi), čiji su potomci današnji Lužički Srbi.

Olga Luković-Pjanović kaže da su Bosna i Slavonija bile srpske i zvale se “Bela Srbija”, a prostirala se sve do današnjih nemačkih granica.

Rober Siprijan zaključuje da su Srbi najstarije stablo slovenske rase i da su ih na Zapadu nazivali Vendi, kao i da su žitelji Sarmatije autohtoni Srbi.

Po Iliji Živančeviću Dušanov Zakonik predstavlja samo kontinuitet tradicionalnog vendskog porekla, a Valter Vist (Walter Wuest) piše da je sanskritski jezik nastao iz vendskog, ali mu ne moze odrediti vreme. On tvrdi da je u Indiju došao sa severozapada, a po svim upoređivanjima jedina je mogućnost da je to bio srpski jezik. To je u saglasnosti i sa Ilijom Živančevićem, koji kaže: “Sloveni su ostalim narodina dali reč.”

Miloš Milojević: Etnička karta Srba u 19. veku

I on kao vreme nastanka sanskritskog jezika određuje 4.500 godina pre Hrista, dok Emil Burnuf (Emil Burnouff) nalazi da je to bilo daleko pre, čak u doba “mrače praistorije”. On nije usamljen u tvrdnji da su grči i latinski jezici nastali iz pelazgijskog jezika. A za narod Pelazga kaže da su živeli u Sredozemlju i po Alpima. Pelazge su mnogi proslovekovni autori identifikovali sa starovekovnim Srbima.

Jedan ogranak Srba, koji je iz Sarbarske, preko Male azije, stigao na Balkan 3.000 godina pre Hrista, naselio je Staru Rašku (Trakiju), a jedan deo istih se morskim putem spustio do Krita u tri talasa 1.800, 1.500 i 1.400 godina pre Hrista. Pobedili su Krićane ali su se sa njima izmešali i pretopili u novi narod – Grke ili Jeline.

Podaci govore da ni imena grada Atine i istoimene boginje nisu grčka. Ima zapisa koji tvrde da su i Akropolis sagradili Srbi. Sami Grci za sebe veruju da su oni nastali od naroda zvanog Pelazgi i da su govorili “varvarskim” jezikom, a nalazi ukazuju da su to bili Srbi.

Olga Luković-Pjanović za Grke kaže da su oni ostatak hordi asirskih i Ramzesovih trupa, koje su se pomešale sa srpskim plemenima, a takav stav zastupa i sam Herodot. Na Kritu se zadržalo jedno pleme Borusi, koje se nije mešalo sa Krićanima. Kada su se i oni uputili na sever, zaposeli su obalu Baltika i održali svoj jezik sve do pre 200 godina, od kada su ih Nemci germanizovali i preimenovali u Pruse (Projzen izgovaraju Nemci napisano Preusen).

Srbi sa Peloponeza naselili su oblasti iznad Save i Dunava stvorivsi prvu Panonsku Srbiju. O samoj Troji zapisi Mihaila Lomonosova i Mavra Orbinija, kao i pevanje Ivana Gundulića, idu u prilog umešanosti Srba u trojanski rat. Padom Troje Srbi su u drugom talasu 1860 godina pre Hrista, opet došli na Balkan i proširili se do Venecije.

Katarina Velika, ruska carica, je lužičko-srpskog porekla, što su istoričari potvrdili po tituli njenoga oca (bio je princ oblasti Anhatt, Zerbst – Serbiste). Katarinu su u mladosti zvali “Severna Semiramida”. Ona je sama za sebe govorila da je slovenske rase i pisala Grimu 1784. godine da je slovenski jezik bio prvobitni jezik ljudskoga roda, a kako kaže naš narod: “Carska se ne poriče”.

Nikola Frere, kako navodi Šafarik, smatrao je srpski majkom tračkog i grčkog jezika. Šafarik u svom delu “Starožitnosti” piše: “Srbi žive u Evropi od najdavnijih vremena ili od praistorijskog doba, a tako rasprostranjen narod vodi svoje poreklo od najdalje prošlosti”. On tvrdi da su Srbi nastanjivali gotovo celu Evropu i mnoge delove Azije, pa otuda ona naša stara izreka: “Govori srpski da te ceo svet razume”. Za srpski jezik Šafarik kaže da je: “Tako originalan, čist, gramatički savršen i bogat, te nije mogao da se oblikuje bez postojanja jednog jedinstvenog prvobitnog i samostalnog naroda”. A stari srpski jezik bio je sasvim sličan današnjem, savremenom, što je retkost u istoriji jezika. Kad je reč o pismu još niko se nije ni približio Vukovom pravilu: “Piši kao što govoriš, čitaj kako je napisano”.

Sigismund Herbestajn navodi da su Srbi živeli na celoj obali Jadranskog mora, od Venecije do Konstantinopolja, uključujući tu i srpski Carigrad, pa navodi Miziju, kao balkansku oblast, koju su grci i Rimljani delili na Gornju i Donju Miziju, te dalje Lužičke Srbe i Srbe u današnjoj Mađarskoj.

Rober Siprijan za Dunav kaže da je srpska reka, a Srbe naziva početnim narodom i majkom naroda a srpski jezik – jezikom majkom. Nestor Kijevski, Leonik Halkokondilo i Rober Siprijan se slažu i svi nazivaju podunavski basen praslovenskom kolevkom Evrope. Podunavlje, prva srpska postojbina

Miloš Milojević piše da su Srbi od iskona živeli na svojim sadašnjim zemljama, od Italije ili Sredozemnog mora do Grčke i od Jadranskog do Crnog mora, tu su imali svoje sveštenstvo i uređenu crkvenu upravu u licu svojih arhiepiskopa sa sedištem, između prvog i četvrtog veka n.e. u Sirmijumu, drugoj rimskoj prestonici, današnjoj Sremskoj Mitrovici. U četvrtom veku, pod navalom Huna, povukli su se u Zvečan, na Kosovo, gde su takođe stvorili Kosovsku Mitrovicu. Po Milojevićevim nalazima srpska crkva starija je od rimske i grčke.

Zna se da su Srbi u prastara vremena bili monoteisti (verovali su u jednoga boga), dok je mnogoboštvo nastalo kasnije u Grčkoj. Prema Veselinu Čajkanoviću srpska religija pretežno je indo-evropska i u njoj ima najviše elemenata iz indo-evropskih vremena. Kazimir Šulc navodi pismo apostola Pavla, prema kome je on (apostol Pavle) propovedao “Hristovo Jevanđelje”, Hristovu veru kod Srba, od Jerusalema do Italije.

Draško Šćekić u svojoj knjizi “Sorabi – istina o srpstvu od iskone” iznosi da su Srbi na našim današnjim prostorima živeli više od 7.500 godina. On takođe tvrdi da su Srbi zvanično počeli da broje godine od 5508. godine pre Hrista, prema čemu se navodi da je despot Stefan Đurađ Branković poginuo 6935. godine i da je knez Lazar poginuo na Kosovu 6893. godine. Prema tome, autor ovoga teksta pise ovo godine 7511. u Kanadi. Šćekić takođe navodi da su Mesopotamci počeli brojati godine 3.200 a Egipcani 3.000 godina pre Hrista, Rimljani od 743. godine pre n.e. (godina stvaranja Rima), Grci od 776. godine pre nove ere, od prvih olimpijskih igara.

Dušanov zakonik

Prema tome Srbi su počeli meriti vreme davno pre svih. Prema tom srpskom kalendaru Car Dušan je proklamovao svoj Zakonik na praznik Vaznesenja, 21. Maja 6857. godine. Dušanov Zakonik ima gotovo svetovni karakter, baziran na hiljadugodišnjim tradicijama srpskog naroda, koje se nalaze u Vedama, a one nose pečat neprolazne mudrosti izvan vremena i prostora.

Svi današnji slovenski narodi bili su ujedinjeni pod imenom Srbi, govorili su zajedničkim jezikom, iz koga se kasnije razvilo 12 različitih govora. Šćekić takođe prikazuje, kad je reč o prakolevci srpstva, Indiji, da je tamo nastala prva Srbija, pod imenom Sarbarska. Odatle su oko 4.500 godina pre Hrista započele prve seobe i to u tri pravca: prva u pravcu rajske zemlje Mesopotamije, druga ka srednjoj Aziji, a treća ka severnoj Aziji, današnjoj Rusiji, gde je stvorena plemenska država nazvana Sirbidija, Sirbirija ili Sirbija – Sibir. Ovo je u saglasnosti i sa drugim autorima koji će u daljem tekstu biti prikazani.

U vreme kralja Milutina (1282. do 1321.) na srpskom dvoru jelo se zlatnim viljuškama i kašikama, a u Evropi je viljuška prvi put uvedena u XVI veku, u vreme Henrika III i to je doživljeno kao izuzetan događaj.

U traganjima za srpskim korenima Ognjen Radulović navodi da je Balkansko poluostrvo bio prvi naseljeni region iz koga su kasnije naseljavani ostali delovi Evrope. Srbi se ovde nisu doselili, već su tu živeli od svoga početka i odatle su se raseljavali. Podunavlje je kolevka evropske, pa i svetske civilizacije. Prema tome, sadašnji stanovnici Balkana su potomci plemena Rašana, koji su tu živeli od najstarijih vremena.

Istoriju Tribala, trinaest vekova pre Hrista, Herodot smešta u Pomoravlje, kako kaže zapadno od reke Istkar, gde iz ilirske zemlje reka Angro teče na sever i uliva se u Astkar. To prema sadašnjem stanju odgovara slivu zapadne i velike Morave i Dunava. U knjizi “Civilizacija Germana i Vikinga” izdatoj 1976. godine u Švajcarskoj, Patrik Lut (Patrick Louth) pise da su 2.000 godina pre Hrista u Skandinavske prostore došli narodi iz Podunavskih ravnica.

Za mnoge istrazivače ostali su “misteriozan” narod. Drugi Švajcarac Judžin Pitar (Eugene Pittard) kaže da su ti “misteriozni” narodi naselili i obale Norveške i Škotske, a smatrali su ih pripadnicima dinarske rase, bili su visokog stasa i lepi. Po Pitaru kretali su se od Venecije, preko Centralne Evrope i Nemačke, do Švedske i Norveške, a druga grana prešla je moreuz Kale i nastanila britanska ostrva. Sve su to bili naši pretci, Srbi.

Obelisk iz Ksantosa sadrži natpis uklesan u kamenu, koji pretstavlja zbirku zakona starih Srba. Ovaj zakonik stariji je nekoliko vekova od Mojsijevog. Prema Ptolomejevoj “Azijskoj i Evropskoj Sarmatiji i delu Indije” u Grčkoj na ostrvu Halkidiki jedno mesto, na kome je persijski car Kserks preveo 1,700.000 vojnika u petom veku pre Hrista, još uvek se zove Prevlaka.

Senzaciju u svetu izazvao je ruski istoričar Jurij Miroljubov 1954. godine kada je počeo da objavljuje prevode “Velesove knjige”, koja pretstavlja hrastove daščice na kojima je urezana slovenska hronika od 650 godina pre Hristovog rođenja.

Svetislav Bilbija prvi je dešifrovao etrursko pismo, primetivši da etrurska slova potsećaju na slova Vukove ćirilice. Kada ih je počeo čitati s’desna u levo, uspeo je da sklapa reči koje su imale isti koren kao mnoge reči u savremenom srpskom jeziku. Prethodno su se mnogi zapadni naučnici bezuspešno mučili da dešifruju etrurski jezik, uporno odbijajući da za to upotrebe slovenski, dakle srpski. Tako je nađen ključ za etrursku bravu. Bilbija je zatim našao da se ćirilica razvila iz klinastog pisma

Nizana, naroda u literaturi zabeleženi kao Hiti iz Male Azije, koji su 2.000 godina pre Hrista u oblasti Likiji podigli grad Srb. Uporedivši zapise sa obeliska iz Ksantosa sa znacima Vukove ćirilice Bilbija je pročitao sve spomenike etrurskog naroda i time utvrdio da svi ti narodi potiču iz Podunavlja, sa područja na kome danas žive Srbi. Poznato je da su Etrurci pre Latina živeli u današnjoj Italiji i sebe su nazivali Rašanima. Opšte je prihvaćeno tumačenje naučnika da reč Ras označava soj, rasu, pripadnost plemenu koje govori istim jezikom. Mi danas znamo da su Rašani bili žitelji Nemanjine države i još postoje ruševine grada Ras. Prema tome govoriti o Etrurcima, znači govoriti o Rašanima koji su živeli na području vinčanske kulture, severozapadno od Prokuplja.

Komentarišući istraživanja profesora Deretića, Ognjen Radulović navodi da su Rimljani prelaskom Jadranskog mora, krenuli u osvajačke pohode i naišli na Ilire, a kasnije i na Tračane, narode koji su naseljavali te oblasti. Iliri su zapravo bili Veneti ili Vendi – srpski narod, a Rimljani su im dali ime Iliri prema tadasnjem vladaru koji se zvao Ilija, koji je vladao u području današnje Hercegovine i dela Crne Gore. I na ostrvu Rabu postojao je grad Sarba. Za Tračane se navodi da su bili vrlo žilav narod, a po brojnosti odmah iza Indusa.

Prof. dr Milorad Stojić

Prema istraživanjima dr. Milorada Stojića, Tribali su naseljavali oblasti celog srpskog Podunavlja, kompletno Pomoravlje, donju Posavinu, deo Kolubare, istočnu Srbiju, severozapadnu Bugarsku i prostirali se na jug do Skoplja. Kontinuitet Tribala na ovim područjima traje od trinaestog veka pre nove ere, pa do drugog veka posle Hrista. Imali su uređenu državno-pravnu teritoriju, što svedoči njihov grb, koji se pojavljuje posle propasti srednjovekovne srpske države. Srpska država Nemanjića imala je svoj grb: na crvenom štitu dvoglavi beli orao, a grb Tribalije se javlja od sedamnaestog do osamnaestog veka kao grb Šumadije.

U novije vreme brojni istraživači smatraju da su Iliri i Sarmati, odnosno Sloveni jedinstven etnos. Herodot je tvrdio da su Veneti i Iliri isti narod, a Ptolomej da Veneti čine deo Sarmatije. Milan Budimir opisuje pojave Veneta na obalama Atlantika, Baltika, u Alpima, u dolini reke Po, na Balkanu (Dalmacija, Tesalija, ušće Dunava) i u severnoj Anadoliji.

Nas književnik Miloš Crnjanski naveo je imena na desetine geografskim pojmova u Britaniji koji odgovaraju nazivima na tlu naše zemlje.

Anonimni autor iz sedmog veka pisao je da su postojale tri Srbije: jedna do Grčke, druga u Dačiji, a treća u Sarmatiji. Celokupnu ovu oblast osvojili su Rimljani, pod svojim imenom Ilirik. Upravni centar bio im je u Sirmijumu, gde vladavina “ilirskih i dačkih careva” traje od 248. do 392. godine nove ere.Srbi u severozapadnoj Evropi

cbxsudfsi73e6cgh

Za Hrvate se govori da se to ime pominje prvi put od šestoga veka nove ere i da se odnosilo na Srbe koji su živeli po planinskim predelima, hrbatima, slično današnjem nazivu Zagorci. Sam hrvatski istoričar V. Kljajić u svojoj istoriji “Seoba Hrvata” piše da se deo Srba nazivao Goranima ili Horvatima, što nije označavalo narod nego plemena. Česi su ih nazivali Hrbatima, a Šafarik navodi da reč Hrvat označava brđanina. Po Dalimilu i Šafariku, Hrvata, kao naroda, uopšte nije bilo. Ruski istoričar Nikola Durnov kaže: “Milioni Srba primivši katoličanstvo pretvoriše se u Hrvate”. On u “Ruskom Straniku” opisuje Zagreb kao prestonicu pokatoličenog srpstva. U “Varšavskom dnevniku” general Gurka pisao je 1880. godine: “Nikad Rusija neće sankcionisati istorijsko nasilje, da se stvori zasebno od srpskog naroda hrvatska katolička kraljevina, gde živi srpski pokatolišeni narod”.

Na prostorima današnje Galicije i Poljske od pre preko tri milenijuma postojala je Bela Srbija. Njen drugi deo obuhvatao je prostore današnje Češke i Bavarske. Česi su živeli u Beloj Srbiji, a samo ime Čeh imalo je počasni karakter. Oko reke Morave živeli su Moravci. Bliski Moravcima bili su Slovaci, čije poreklo takođe datira od Srba po tvrdnji austrijskog istoričara Sinise, kao što su i Srbi Korutanci, današnji Slovenci, prema nemačkom istoričaru Dimleru. Oni Srbi koji su živeli po gajevima i šumama dobili su ime Lesi ili Šumadinci (šuma se na ruskom zove les), a oni koji su živeli u nizinama nazvani su Poljacima.

Poljski istrazivač Jozef Kostriževski potvrdio je ime Poljske, koje je došlo od srpske reči polje, a odnosilo se na zemljoradnju. Po Jovanu Luciju, Bela Srbija bila je u Karpatskim gorama, a Šafarik je pisao da je za Tatrama, današnji delovi Poljske i Rusije, živeo veliki srpski narod. Upravo iz tih prostora Bele Srbije dogodila se poslednja velika seoba Srba početkom sedmoga veka nove ere, preciznije 632. godine. Za Poljake, kao narod, kaže se da nastadoše od preostalih Belih Srba, koji su se i dalje zadržali u staroj postojbini.

Rimski i grčki istoričari Plinije i Ptolomej, koji su živeli u doba Hrista, pisali su o Srbima koji su bili nastanjeni iza Dona u Sarmatiji. Otuda ih Rusi smatraju za svoje praroditelje. Reč Rus javlja se tek od devetog veka, pa Šafarik u knjizi “Srbove v Rusku” tvrdi da su: “…Rusi ostatak onog srpskog ogranka koji se iselio na Balkan”. Poljski istoričar dr. Vaclav Macjejovski kaže: “Treba znati da su slovenska narečja u Bugarskoj i Srbiji stvorila staroslovenski crkveni jezik, a iz ovoga je postao ruski jezik”.

Za Bugare se navodi da su uralsko-mongolskog porekla, koji su okupirali predele sadašnje Bugarske i pokorenom srpskom stanovnistvu nametnuli svoje ime, primili njihovu kulturu, veru i jezik koji su veoma iskvarili. Smatra se da su vekovna razdvojenost i uticaji susednih naroda sa delimičnim ukrštanjima, doveli do izvesnih oprečnosti među plemenima nekada istoga naroda, baš kao i uticaji religija, što je sve rezultiralo u nastanku posebnih današnjih naroda na evropskim prostorima.

Ђирилица прије Ђирила,ВИНЧАНСКИ КАЛЕНДАР-Стар 8.000 година :

Стар 8.000 година

Стар 8.000 година

Збуњује сазнање да се у центру Српског винчанског сунчевог календара налази урезан дијаграм енергија Сунца које у току једне календарске године стижу до Земље. Поставља се питање: Како су знали да на Митровдан почиње зима? Да ли су познавали природну електромагнетску силу која једина даје одговор на ово питање?

Мр Милан Стеванчевић

У 19. веку Ричард Карингтон открио је да синодички ротациони период површина на екватору Сунца износи 27 дана. Синодички ротациони период је време потребно да нека активна магнетна структура на Сунчевој површини учини једну ротацију гледано са Земље, односно да се поново врати на исту позицију са које је кренула.

Дуго се веровало да је време једне синодичке ротације константа. Због тога питање промене синодичке ротације Сунца није било предмет разматрања у научним круговима. Међутим, после проналаска Винчанског сунчевог календара јавила се сумња у сталност брзине ротације Сунца. Винчански сунчев календар настао је пре више од 7525 година.

Календар имају само
народи који су некад
достигли одређени степен
цивилизацијског развоја.

Израђен је у облику кружног тањира од керамике и нађен је на локалитету Винче. Носи два симбола српског народа, па га справом можемо назвати Српски винчански сунчев календар. Календар имају само народи који су некад достигли одређени степен цивилизацијског развоја, а почетак датирања показује годину тог развоја. Срби су тај цивилизацијски развој достигли пре 7525 година.

На врху тањира налази се винчански симбол за време који су Срби користили за датирање важних догађаја. То је симбол који је постао линија водиља идентитета српског народа кроз време и историју.

Датирање Душановог законика у старој српској престоници Скопљу у лето 6857. са српским симболом за време (По католичком календару папе Гргура Тринаестог, 1349. године који у то време није ни постојао).

Снимак Српског винчанског сунчевог календара.

(Извор: Агенције, фото Требињелајв 24. 03. 2015)

Други симбол на Винчанском сунчевом календару у облику је два концентрична перфорирана круга. Они су симбол Сунца код српског народа и налазе се у многим старим рукописним књигама и артефактима. Да су перфорирани концентрични кругови симбол српског народа, може се видети на печату администрације српске државе и краљевске канцеларије краља Строимира у лето 6338-6343. (по католичком календару папе Гргура Тринаестог од 830-835. године).

Печат српског краља Строимира направљен је од чистог злата и
изгравиран ћирилицом

Ћирилица пре Ћирила

Златни печат је материјални доказ да је ћирилица званично писмо српских држава и српског народа и да је настала пре Ћирила, који је рођен 828. године. У време када је печат изгравиран, Ћирило је имао две а Методије десет година. Печат je доказ да је Србија била држава са администрацијом и краљевском канцеларијом с печатом од злата и пре династије Немањића. Налазио се у једној немачкој приватној колекцији. Током свих ових векова био је скриван од српског народа. Зашто? Одговор је једноставан.

Многим новонасталим нацијама и државама није одговарало што су поникле на територији некадашње Србије, односно на територији на којој су миленијумима живели Срби. Новонастале нације у тражењу и измишљању властитог идентитета присвајали су српску територију, српски језик и историју српског народа.

Да би то урадили, морали су да сакрију историју српског народа и постојање српских држава пре Немањића. У томе су им помогли византолози. Негирање свега што је српско основа је постојања византолога, историчара измишљеног царства.

Српски винчански сунчев
календар је, вероватно,
први у свету покренуо питање
промене брзине синодичке
ротације Сунца.

Међутим, Српски винчански сунчев календар и златни печат српског краља Строимира, са престоницом у Рашкој, материјални су доказ миленијумског постојања српског народа на овим просторима. С појавом Српског винчанског сунчевог календара расправа европских држава где се налази колевка европске цивилизације је завршена. Сада се правом може рећи да је Винча колевка европске цивилизције и да има велику историјску и научну вредност.

Српски винчански сунчев календар је, вероватно, први у свету покренуо питање промене брзине синодичке ротације Сунца. На основу досадашњих мерења Сунце у току једне календарске године направи 13 пуних синодичких ротација и до краја календарске додајемо 13,5 земаљских дана. Међутим, по Српском винчанском сунчевом календару Сунце у току једне календарске године направи 13 пуних ротација и до краја календарске године Срби су пре 8.000 година додавали 15 земаљских дана!

Ово сазнање од изузетног је значаја за науку, јер указује да се у периоду од 8.000 година време ротације Сунца убрзало за 1,5 земаљских дана. Без обзира да ли је праисторијски Српски винчански сунчев календар тачан или не, он је први покренуо питање промене брзине синодичке ротације Сунца. Постоје научни основи да је брзина синодичке ротације Сунца променљива величина и да је Сунце некада спорије ротирало него данас. Познато је да Сунце зрачи материју и енергију. То значи да Сунце зрачењем губи масу па је логично да услед губитка масе повећава брзину ротације.

Ако претпоставимо да су подаци из Српског винчанског сунчевог календра тачни, онда се може израчунати да се време ротације Сунца у периоду од 8.000 година убрзало за 1,5 земаљских дана. Под претпоставком да се губитак масе Сунца врши линеарно, Сунце ће кроз 72.000 година имати 13 ротација у току једне календарске године. Како промена брзине синодичке ротације Сунца утиче на временске промене, то значи да због ових разлога промену климе на нашим просторима можемо очекивати после 72.000 година.

Брзина кретања Сунчевог система око центра галаксије је 250 километара у секунди, а брзина револуције Земље око Сунца је 30 километара у секунди. Земља се око Сунца креће се у облику завојнице, чији је полупречник  r = mvsinӨ/qB. Пут који пређе Земља у току једне календарске године у односу на центар галаксије је d = 2πrmvcosӨ/qB, где је B вектор магнетске индукције, a q електрично оптерећење; Ө угао између вектора брзине v и вектора магнетске индукције B.

Приказ кретања Земље око Сунца

И тако цео Сунчев систем путује у безнађе.

Превише случајнсти

Подизањем научних сателита и анализом добијених резултата научних истраживања добија се утисак да ми тек сада откривамо оно што су наши преци знали. Најбољи пример је сазнање да се на Преображење  „преображава и гора и вода”. Ова изрека  представља део научног и историјског наслеђа Срба.

Најновија хемијска истраживања кише Београдске школе метеорологије показала су да су оне од Ђурђевдана до Преображења киселе, а од Преображења алкалне. Да би се дошло до сазнања да се киша преображава, потребни су прецизни хемијски инструменти, односно напредна цивилизација.

Сунцу је потребно 220 милиона година да обиђе један галактички круг; од настанка до данас начинило их је 20. На основу предања, Срби су у прошлости имали напредну цивилизацију. Међутим, збуњује сазнање да се у центру Српског винчанског сунчевог календара налази урезан дијаграм енергија Сунца које у току једне календарске године стижу до Земље.

Поставља се питање: Како су знали да на Митровдан почиње зима? Да ли су познавали природну електромагнетску силу која једина даје одговор на ово питање?

Приказ дијаграма енергија у
току једне календарске године

По Српском календару Светог Саве, у току једне календарске године постоје само два годишња доба –  лето и зима. Лето почиње крајем марта и почетком априла, а зима на Митровдан, почетком новембра. Најновија сателитска електромагнетна мерења енергија које долазе са Сунца на северну и јужну хемисферу доказују да у току једне календарске године постоје само два годишња доба.

Дијаграм измерених електромагнетних енергија

Ковани новац свих српских држава носио је симбол Сунца.

На Српском винчанском календару налази се много случајности да би то била случајност.

Винчанско писмо данас-скривена истина о винчанском писму: http://www.bastabalkana.com/2015/02…
Немачки извор Википедија:
Винчанска култура:
Плоччник-Археолошки локалитет:
Српска википедија:

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%92%D0%B8%D0%BD%D1%87%D0%B0%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%B0_%D0%BA%D1%83%D0%BB%D1%82%D1%83%D1%80%D0%B0

Покретни инвентар винчанске епохе пре 5000 гог. пре.Н.е.

Оруђе од камена

Камене секире

Ако су знали већ у каменом добу за “криви нож” односно срп зашто га онда не би као најтарија металургија света и први од бакра и бронзе производили!

У Фази Винча-Тордош I, око 8 m дубине у Винчи, откривено је:

  • оруђе од опсидијана и то стругачи, гребачи и ножеви,
  • оруђе од тесаног камена – прави и криви ножеви,
  • оруђе од глачаног камена од нефрита које процват доживљава у фази Винча Тордош II,
  • секире у облику обућарског калупа
  • језичасте секире
  • длета.

Најстарији срп цивилизације, Сумаријске културе, је пар миленијума млађи од Винчанског

https://de.wikipedia.org/wiki/Sichel_(Werkzeug):

Sumerische Ton-Sichel vоn 3000 vor Chr. – Сумеријски срп 3000 год. П.н.е. Од глине.

Advertisements

Kommentar verfassen

Trage deine Daten unten ein oder klicke ein Icon um dich einzuloggen:

WordPress.com-Logo

Du kommentierst mit Deinem WordPress.com-Konto. Abmelden / Ändern )

Twitter-Bild

Du kommentierst mit Deinem Twitter-Konto. Abmelden / Ändern )

Facebook-Foto

Du kommentierst mit Deinem Facebook-Konto. Abmelden / Ändern )

Google+ Foto

Du kommentierst mit Deinem Google+-Konto. Abmelden / Ändern )

Verbinde mit %s

%d Bloggern gefällt das: