ПОЗНАТИ ХРВАТСКИ НОВИНАР: „Мој отац је спасао Анту Павелића, мрзео сам Србе, а онда…“

ПОЗНАТИ ХРВАТСКИ НОВИНАР ШОКИРАО СВЕ: „Мој отац је спасао Анту Павелића, мрзео сам Србе, а онда…“

ПОЗНАТИ ХРВАТСКИ НОВИНАР ШОКИРАО СВЕ: „Мој отац је спасао Анту Павелића, мрзео сам Србе, а онда…“

ИЗДВОЈЕНО, СРБИЈА

0

08:57 28. фебруара 2017.

Познати хрватски новинар Драго Пилсел, рођен је у Аргентини, у породици избеглица из НДХ. Одрастао је у усташкој породици – деда му је био не само сарадник Гестапоа, већ и телохранитељ Антеа Павелића којем је једном приликом чак спасао живот. Сам Пилсел такође је био усташки оријентисан, све до једног тренутка… Ово је његова исповест:

„Је ли паметно или потребно гледати на властиту прошлост? Како коме. Ја бих начелно рекао да је то добра вјежба. Главни уредник Newsweek-а ме је замолио да бацим поглед унатраг, на пријеђени пут, јер је моја животна прича, кажу, врло занимљива, можда и поучна (дугујем нацрт сценарија режисеру Лордану Зафрановићу, који жели по мени снимити филм, ха, што кажете на то?). У реду, бацам се на посао, бацам поглед на пријеђени пут.

У мом случају се то показало и као ослобађајуће искуство пошто сам то, понајприје, обавио на „стручан начин“ тијеком четири и пол година психоанализе, која се наметнула као нужност након што сам се нашао пред двоструким задатком: како приступити разводу брака од предобре прве супруге, Ријечанке Н. Б. (што се догодило концем 2003), тако да сачувамо ако не тијесно пријатељство, онда више него коректне односе, јер, наиме, она је била колико и ја крива што смо ушли у брак брзоплето и непромишљено, у брак који није био за нас двоје. Још тежи посао био је како водити битку с духовима који су ме опсједали и ноћу и дању, а што се струка договорила да се назове посттрауматским стресним синдромом, односно поремећајем (или Вијетнамским синдромом), што сам пак зарадио, између осталог, нагледавши се фришких лешева на сарајевским улицама или пак тумарајући међу спаљеним српским кућама и набасавајући на костуре убијених Срба након „Олује“ 1995.

И, наравно, не волим да се на све то увијек враћам, али понекад морам. Поготово кад ме идиоти оптужују да сам оно или ово, а нисам: ни, психопатолошки лажов, ни србочетник, ни титоист, пак ни усташа или антисемит, што сам се све опет наслушао откако ми је изашла књига „Аргентински роман“.

Али, опет, постоје сјећања која радо призивам, као што су сјећања из дјетињства, јер је све било, мало је рећи, перфектно. Ево, да вам то кратко опишем.

Царлос, Царлос…

Да, наравно, родио сам се у Аргентини 1962. године, то је више или мање позната ствар, у обитељи избјеглица и миграната (један дјед, Јаков Пилсел, босански Швабо, био је чак сурадник Гестапоа, док је други, Ерих Павлинец, тко зна зашто, бивао загребачким усташом, ништа особито злочест нити идеолошки затрован, него, тек тако). Нисам имао ни годину дана живота и већ смо се налазили на крајњем југу Аргентине, близу Огњене земље. Ех, да, Патагонија, то је нешто неописиво, и нећу моћи у ових, 25.000 знакова, тако некако, све описати, али хајде, да покушамо нешто што би могло бити занимљиво, садржајно, понављам, поучно, да вам пренесем.

Елем, почетком 1968. године (тада смо већ живјели у граду Цомодоро Ривадавиа, готово 1.900 километара јужно од Буенос Аиреса, на пола пута до Огњене земље) кренуо сам у основну школу, у њемачко-аргентинском институту, јер, вјеровали ви то или не, шпањолски нисам знао до своје пете године. Памтим како ме учитељица прозива: „Царлос… Царлос…“, а ја не одговарам јер ја сам Драго (име које сам добио на крштењу и једино које сам тада препознавао), какав Царлос, појма немам да ми је то законито име!

Међутим, на сва та догађања око мене ја сам, будући мирно дијете, гледао незаинтересирано. Био сам веома добар у школским обавезама, шутљив и пристојан, раздражљив само тада кад би ми моја сестра Јадранка упала у собу и пореметила ред разбацујући моју најдражу колекцију малих аутомобила. А све је било перфектно, кажем, јер сам имао аутиће и пушку и јер ме тата прије него што сам кренуо у школу сјео за волан и научио возити џип и јер одлазио сам у риболов и чувао сам од нафте запрљане пингвине које би тата узео по повратку с риболова да их ојачамо, а онда ојачанима вратимо натраг у море, те сам имао масу слободнога времена да се пентрам по околним брдима у потрази за стрелицама (каменим) које су иза себе оставили патагонијски Индиоси који су ту ходали слободни до прије стотињак година. Ипак, нешто страховито памтим.

УЛИЦА ЦРОАЦИА

Тата је подучавао дјецу хрватских исељеника хрватски и њемачки језик, учио их плесати и пјевати у кући једног Хрвата који је оженио Чилеанку и имао много дјеце. Док је тата подучавао, ја сам се играо у дворишту тих људи гдје је за своју кућу био везан оштар пас. Јашући на метлу и мачујући се с измишљеним непријатељима, опасно сам се приближио љутом псу. Он ме доживио као пријетњу те је скочио на мене зграбивши ме зубима за нос. Направио је тај пас на мом лицу поприличну штету те ме тата, ни сам не зна како, у паници одвео до болнице, гдје сам завршио на кируршком столу. Кирург се први пута суочио с таквом ситуацијом, а ипак, спасио ми угрожено око. Мама је скоро пала у несвијест када су ме довели дома. Био сам мјесецима замотан јер сам добио пуно шавова да ми се закрпа израњавано лице. Страх од паса немам више, али сам годинама страховао од њих. Волио бих имати пса, или кују, али ми то прилике тренутно не допуштају, па се, док пишем овај чланак, око мене умиљава доста мачака (боље да вам не каже колико, рећи ћете да сам луђак!).

Након мога рођења, у септембру 1962. смо отишли, како рекох, на крајњи југ Патагоније, али вјетрови, снијег и хладноћа нису допуштали рад с бетоном у зимским мјесецима (од јуна до септембра), па су ме тада водили у моја прва прекогранична путовања. Обећавало се богатство, посла је било преко главе, Американци су бушили на свим странама, а нафта је цурила у потоцима. Тата је с политичким активизмом наставио и у Патагонији те је убрзо постао виђенијом фацом међу тамошњим Хрватима основавши Хрватски дом Јуре Францетић (гласовити усташки војсковођа), а није их било мало. Југославени га, дакако, нису вољели.

Из Патагоније се путовало. Важна пригода био је велики, међународни сусрет хрватске младежи у Монтевидеу, главном граду Уругваја, 1964. Једна од посљедица тога путовања била је да је у граду Паранá (главном граду покрајине Ентре Рíос), гдје је такођер било Хрвата, инаугурирана прва аргентинска улица названа Цроациа (Хрватска). Да се тако зове нека улица, можда је било и први пут у свијету, што је изазвало еуфорију емиграције пристигле иза 1945. То је тати пробудило жељу да се слично догоди у Цомодору Ривадавији, што му је и успјело 1965, годину дана након рођења моје сестре Јадранке (и она је рођена у Буенос Аиресу јер је мама као добростојећа жена била неповјерљива према патагонијским родилиштима). И ту је завладала еуфорија, а мој отац је постао „народни херој“ јер је свиме руководио те успио осигурати да лимена глазба локалне испоставе Аргентинске ратне морнарице одсвира „Лијепу нашу“, хрватску химну. Први пут у свијету је службено тијело стране државе свирало хрватску химну онако како се она свирала за НДХ. То је мојега оца страшно понијело.

АРГЕНТИНСКИ РОМАН

Вјеројатно и као што га је понијело да је као двадесетогодишњак неко вријеме био и један од тјелохранитеља Анте Павелића у Буенос Аиресу, што се догодило и као посљедица пријатељевања Павелића с мојим дједом Јаковом и баком Розом. Павелић им је, наиме, био силно захвалан што су му спасили живот, у Аустрији, након слома НДХ, избавивши га од совјетских трупа, па и од предаје у партизанске руке. Елем, вјеројатно се мој отац и умислио. Тим више што је Хрвате тада посјетио у Цомодору Ривадавији и сам генерал Јуан Царлос Онганíа, вођа једне у низу недемократских владавина тога доба (Онганíа је владао од 1966. до 1970). То је било раздобље економског узлета мојега оца, који се размахао на све стране и то с тек навршених тридесет година. Тада је био тајник организираних Хрвата те је, заправо, гдје год се штогод организирало међу Хрватима, он имао своје прсте.

Из Патагоније смо се након економског краха мојега оца 1972. вратили у Буенос Аирес и наступиле су тешке године, али се убрзало моје „разумијевање“ хрватске ствари па сам тако уласком у пубертет изнад кревета ставио слику усташког поглавника Анте Павелића, која је чврсто стајала све до једнога судбоносног питања. „Драго, докад ћеш радним даном глумити аргентинског борца против диктатуре и бити активист за људска права, а викендом се понашати као хрватски фашист?“ На то питање – које ми је тада могао поставити само аргентински свећеник из жупе у предграђу Буенос Аиреса (иначе, друг и колега исусовац садашњега папе Фрање), недалеко мојега тадашњег обитељског дома и у близини предсједничке палаче, али не и хрватски католички (фрањевачки) мисионар – дакако, са шеснаест година, 1978. недуго након аргентинског освајања свјетскога ногометног првенства, нисам умио одмах одговорити. Данас знам да је оно битно одредило мој живот. У мојој ће причи, дакле, моји дједови – један гестаповац, други усташа – уступити простор тати, Павелићеву случајном тјелохранитељу који данас, као мирни Парагвајац, на све то гледа као да се догодило некој другој особи, и мами, загребачкој дјевојци коју су против њене воље 1955. ишчупали из Југославије да сваког 10. априла у Буенос Аиресу слуша поглавникове идиотарије. Они су, пак, створили мене.

Довршавајући мој „Аргентински роман“ у љето године Господње 2013. у Београду, стајао сам испред Титова гроба, камо ме је довела потреба да критички приступим чињеницама и митовима, те схватио, као да се будим након дугога сна бивајући негдје између јаве и стварности, са 35 година закашњења, да ми је требала бити пружена прилика да кроз вријеме путујем с лакшом пртљагом од оне којом су ме били натоварили дједови и родитељи те приморали да корачам под силним теретом страховитих повијесних заблуда.

„НАШИ“ СУ БИЛИ ДОБРИ

Школовао сам се за механичког техничара и врло рано почео радити у великим компанијама и у бродоградњи. Али сам викендима настављао градити свој хрватски идентитет. На криви начин, јасно је. О Хрватској сам, наиме, имао, данас то знам, сасвим криву предоџбу јер сам је гледао кроз повијест коју сам упијао од оних који су сматрали да се као права хрватска омладина имамо осоколити читајући усташку литературу. О размјерима злочина почињених од усташа у доба НДХ нисам ништа знао. „Наши“ су били они добри у причи, а на супротној страни су били Срби, Југославени, дакако и Жидови, комунисти, да скратимо. Југославија је била за све нас осуђена на пропаст и само смо чекали дана када ће пропасти. Искрено би било рећи да смо је мрзили. Из дна душе.

Ово раздобље, чини се, морам мало боље описати да се види моја трансформација, која није дошла преко ноћи. Водио сам живот на два колосијека. С једне сам стране, као припадник аргентинског друштва, постајао све заинтересиранији за друштвене и црквене теме, помагао слијепима, сиротињи, чак и неко вријеме волонтирао у једној јавној кухињи и у огранку Амнестy Интернатионала, па онда стекао прве спознаје о тешким кршењима људских права у Аргентини за вријеме ондашње диктатуре, а онда корак по корак прихваћао стварност запостављених аргентинских домородаца. С друге пак стране интензивно сам проводио вријеме међу Хрватима, било да сам министрирао на недјељној хрватској мисији, било да сам се бавио фолклором, свирао контрабас у нашем тамбурашком саставу, бас-гитару у нашем хрватском вокално-инструменталном саставу или пјевао у збору. Ово је био лакши, мекши дио мога хрватовања, јер је било и нешто комплициранијих операција.

Тих година по повратку из Патагоније расте мој хрватски радикализам: као момак се „доказујем“ тако што ћу красти плоче с натписом „Yугославиа“ у истоименој улици у близини строго чуваног затвора „Девото“ или ћу покушати извршити диверзију с димним бомбама на десетом кату Културалног центра „Сан Мартíн“, гдје се одвијао тједан југославенског филма (играо је Кустуричин филм „Сјећаш ли се Долли Белл“) и гдје је у дворани сједио југославенски велепосланик. Због моје диверзије био сам, једини, ухићен и провео сам два дана у притвору. Одатле ме кроз стражња врата и након троструке замјене возила извукла на сигурно сама Федерална полиција, и то у паркиралиште једног од браће Остојића (велика обитељ поријеклом из Читлука од којих ће један, фра Берислав, недавно преминулим, годинама бити исповједником папе Фрање док је још био надбискупом Буенос Аиреса).

Мој радикализам био је посљедица неоусташке индоктринације, због које сам фарбао огромне графите с очитим претјеривањима, као што је био педесетметарски који је гласио: „Југославија, тамница хрватског народа, на Блеибургу је измасакрирала 300.000 Хрвата“. Усмјерен да мрзим Југославене, Србе, Жидове и све комунисте одреда, то не смијем прескочити, те луђачке 1978. нешто прије онога судбоноснога питања мојега жупника (не из моје територијалне жупе, већ из оне у коју сам одлазио, а налазила се недалеко предсједничке виле у Оливосу), исусовца: „Драго, до када ћеш радним даном глумити аргентинског борца против диктатуре и бити активист за људска права, а викендом се понашати као хрватски фашист?“, по повратку из неке феште гдје смо се напили, бацит ћемо камење, покојни брат и ја, на прозоре једне синагоге у близини наше куће још док смо живјели у кварту Флорида. Ја сам о тому већ свједочио, али желим да то свједочанство остане забиљежено и овдје.

ГОДИНЕ ЛУДОСТИ

Године 1980. и 1981. често ћемо славити рођендане и окупљати се у другим приликама па пјевати усташке пјесме и бедастоће типа „Напит ћемо се српске крви“. То су биле године када сам, добивши у руке приручник, одлазио и на вјежбе гађања и научио како се слаже паклени строј (хрватски терорист Миро Барешић, убојица југославенског амбасадора Владимира Роловића, као и генерал Анте Готовина у вријеме својега бијега мотали су се по тим нашим крајевима). Биле су то године када сам и даље новинарио и писао памфлете који су ме одржавали у увјерењу да ћу, ако још нисам, једнога дана постати прави борац, националист, за „хрватску ствар“. Углавном, биле су то године велике лудости и фанатизма. Читао сам Дрину – Вјестник Хрватских оружаних снага, Независну Државу Хрватску, Усташу, Спремност и друго „занимљиво“ усташко штиво, али истодобно ми почела стизати и Нова ревија из Лондона коју су радили Јакша Кушан и другови хрватски прољећари. Чуо сам први пута за Владу Готовца и за Фрању Туђмана, па за Доброслава Парагу, те сам био особито збуњен читајући књигу Бруне Бушића „Једино Хрватска“. Њега је УДБА, наводно, убила у Паризу 1978. Почео сам схваћати да Хрват и родољуб можеш бити и ако ниси нужно усташа.

Од 1982. до 1985. студирао сам на двјема врло познатим новинарским школама: Институто графотéцницо и на повијесно важном Цíрцуло де ла пренса. То су биле године мојега интензивног бављења новинарством: ујутро сам радио у подузећу (моја је плаћа била врло важна за маму, сестру и брата), а по подне сам новинарио у тисканим медијима и на радио-станицама. Навечер сам, пак, похађао новинарску школу, потом налазио вријеме и за одлазак у аргентинску жупу. Викендима сам и даље дивљао као Хрват. Све је то пукло у мојој глави почетком 1985.

Нисам више могао издржати притисак те дихотомије јер сам, сада као школован, а не само практицирајући аргентински новинар, схваћао сву грозоту аргентинске диктатуре (демокрација се вратила концем 1983), али и потребу да се окренем својему аргентинском, односно латиноамеричком политичком идентитету. А од мене се жељело или сам ја то желио, а да нисам знао точно како да постанем користан „хрватској ствари“. Све ме то мучило, био сам збуњен. Како остварити то моје позиционирање у аргентинском друштву? Како пак постати правим Хрватом? Било је свега: и љевичарског истраживања (одлазио сам по литературу у амбасаду СССР) и кокетирања с фашистичким групацијама попут Мовимиенто националиста де рестаурациóн. Знао сам се дружити и с нацистима и њиховим потомцима, па одлазити на настанке ретроградне десничарске католичке организације Опус Деи.

УЛОГА САДАШЊЕГ ПАПЕ

Хоћу рећи, мој мозак је експлодирао почетком 1985. Посудио сам стотину америчких долара од мога доброг, тадашњег пријатеља, Томислава Фрковића, унука министра шумарства НДХ Ивице Фрковића, те кратко јавио мами да одлазим у Бразил. Наиме, свих тих година, унаточ различитим мојим везама с дјевојкама, трајала је јака, али врло чудна љубав с Марлене, па сам одлучио окушати срећу у њезином граду Сао Паулу, гдје сам већ био боравио 1978. на сусрету хрватске младежи Јужне Америке, кад смо се упознали. Испрва сам живио у њеној кући, па у Хрватском дому, а онда у кући једне драге хрватске обитељи, Влаховић. Љубав с Марленом била је бљештава и страствена. Упознао сам аргентинског конзула, за њега хонорарно радио неке анализе, он ме пак повезао с фратрима, они пак с браћом Леонардом и Цлодовисом Бофф, те сам читао текстове о теологији ослобођења, усавршавао телевизијско новинарство, цртао електричне и хидрауличне инсталације у техничком уреду пријатеља Хрвата. Негдје у октобру 1985. након темељито прочитана животописа Светога Фрање Асишкога и дубинске анализе рада фрањеваца с бразилском сиротињом, поступно сам почео схваћати да је дошао крај мојим лудоријама и да се требам одлучити што ћу у животу. Овако нисам даље ни могао нити желио живјети. Одлучио сам постати фрањевац. Оставио сам Марлене и почетком 1986. вратио се у Буенос Аирес.

Дакле, резимирајмо: након рата с Енглезима 1982. због оточја Фалкландса (Малвинас), гдје сам био позадинац, у мени се буди спознаја да сам и Аргентинац и да ме занима то истражити. Али не као Царлос, већ као Драго, као нетко тко се упушта читати о тим Аргентинцима увјерен да је тамо привремено, јер је Хрват. Све ми је то коначно постало јасно, да сам ја ипак Аргентинац који има хрватске коријене, из сусрета са садашњим папом Фрањом који је био ректором школе гдје су ме као младога фрањевца послали 1986. године (након година новинарења, студиј новинарства и године 1985. проведене у Сао Паулу, Бразил) на студиј филозофије, реторике, повијести и књижевности, а отац Јорге Бергоглио (будући папа) био је стручњак за дјела великог аргентинског писца Јоргеа Луиса Боргеса. Од те 1986. се суставно руше многе криве конструкције у мом идентитету ма да још тада нисам био свјестан његове слојевитости.

Исусовци патера Бергоглија успјели су уздрмати мој насилни карактер, коријените промјене које сам доживио, могу то слободно рећи, дио су утјецаја садашњега папе Фрање на мој живот: отворили су моју душу за стварност дубоко подијељенога аргентинског друштва и учинили ме посебно осјетљивим за права Индијанаца, боље речено: обесправљених домородаца. Код исусоваца сам научио добро се изражавати, проповиједати, политички мислити, писати знанствене радове. У мени се пробудио незаситан апетит, који од тада имам за добрим књигама из публицистике и књижевности, у коју сам сада, ето, напосљетку и сам закорачио.

Што сам научио у годинама постулатуре, 1986. и 1987. те у години новицијата 1988. на сјеверозападу Аргентине у граду Салта? Сиромаси су увијек беспомоћни. Они се налазе на рубу сустава моћи. Очито, докле год Црква дјелује у увјетима својега теолошког али феудалног схваћања кршћанства, она не може бити, како би папа желио, „Црква сиромаха или сиромашна Црква“. Највише што може јест да се представља као Црква за сиромахе. Као структуриране заједнице и институције, кршћанске цркве увијек иду у сусрет сиромасима из позиције богатих. Кршћани, па и најједноставнији мисионари, у додир са сиромасима ступају из позиције моћи. Умјесто да се поистовјећују с њима, како је то Свети Фрањо чинио, кршћани се према сиромасима односе скрбнички и патерналистички. Требало је да душу и тијело приправим за ново рођење јер мртав сам у ствари био: мртав од те силне хрватске фрустрације, хрватске мржње и искључивости, мртав од неспособности Хрвата у Аргентини да признају злочине почињене за НДХ, мртав од себичности и разбијености аргентинског друштва. Требало је ускрснути! Ускрснути сада и овдје! Да, али како?!

Развијамо став који произлази из увјерења да наше људско достојанство овиси једино о реакцијама других на наше чине и пропусте. Допуштамо другима да одлучују тко смо. Вјерујемо да смо добри ако нас други сматрају добрима, да смо интелигентни ако нас други таквима држе. Вјерујемо да смо побожни ако нас други таквима доживљавају. Вриједи и обрнуто: ако смо обезвријеђени и запостављени, брзо повјерујемо да смо презрени; ако смо исмијавани, лако повјерујемо да смо смијешни; ако смо криво схваћени, пребрзо повјерујемо да нисмо заслужили признање. Али још нешто се догодило, с љубављу. Она није постала само објектом емоционалне трговинске размјене, него је постала и – насилном. Очекујемо једни од других више него што једни другима можемо дати. Ако осамљеност и осјећаји мање вриједности постану главни извори потребе за љубављу, ова потреба може лако довести до насиља. Каткад имам дојам да су затвори диљем свијета пуни људи који своју потребу за љубављу нису могли изразити друкчије него бијесно ударајући око себе и наносећи другима штету. Како и гдје наћи ову ненасилну љубав о којој је овдје ријеч?

У Богу – схватио сам тада. Тако да признамо како насиље међу људима настаје због недовољне вјере у Божју љубав и из страха. Што је доиста слобода? Она надвисује све тежње, склоности, властити интерес, егоизам, она побјеђује све што може увјетовати људско биће и она блиста дивним сјајем у одрицању од самога себе у корист другога, или других. Слобода је прикривено име за љубав. И ја сам због свега тога желио ускрснуће, моје и опће. Ако нешто желим посвједочити из духовнога хода у Аргентини, у цркви која је изњедрила папу Фрању, то је сљедеће: милост, пријатељи моји, та Божја љубав која нас покреће и води другим људима, ништа не захтијева од нас но да ју чекамо с поуздањем и прихватимо захвално. Нужан је нов модел размишљања и дјеловања. Зато сам темељито испитао све око себе и у себи.

У националну догму, међу првим стварима које сам кренуо испитивати, почињем сумњати када су ме исусовци патера Бергоглија упутили у деконструкцију аргентинском националистичког дискурса и када сам паралелно почео у руке хватати литературу која ме је упућивала на, ви ћете казати, очиту спознају, али ја сам тада доживио као револуционарну ствар да се може бити Хрватом, а да не будеш усташом. Рецимо, да будеш социјалистом или либералом. Моје потешкоће с вјерском догмом су новијег датума и долазе као отпор националистичком дискурсу тзв. цркве у Хрвата, која пада у загрљај злочиначког режима Фрање Туђмана и ХДЗ.

БИЋЕ РАТА

У Југославију сам стигао у мају 1989. са циљем да наставим студиј филозофије и теологије и једног дана постанем свећеник. Али, морам признати, нисам ништа схватио јер је мјесец дана након мојег атерирања Слободан Милошевић најављивао неке нове битке са Косова поља и Газиместана, а стари фратри су ми говорили „бити ће рата“. Фрањевце сам напустио почетком 1991. живећи у Ријеци, јер се нисам осјећао комотан међу њима, да бих прешао као кандидат за свећеника ријечке надбискупије, што сам пак напустио након нестанка мојега брата у октобру 1991. у редовима Хрватске војске, у водама око отока Шипана, јужно од Пељешца, у још увијек неразјашњеним околностима. Тада доносим одлуку, раније у себи наслућену, да ћу напустити богословију и свећенички позив и ако се брату штогод догоди, ступити у редове Хрватске војске, што сам и учинио. Али рат није била моја фурка па ето мене у марту 1992. опет у мом новинарском звању (новинарити сам био почео у септембру 1979. у Патагонији, али то је друга и непотребна прича), звању у којем се налазим све до данас, иако сам уза све то теологију дипломирао, па магистрирао, а радим и на докторској дизертацији из филозофије религије.

Уздрмала ме братова смрт и те како, и све до данас не знам точно што се заправо догодило осим да је била размјена ватре с патролним чамцем „ЈРМ-178“ у близини отока Шипана, брод којег ћу наћи 1998. у луци Бар у Црној Гори док сам чекао један интервју с Милом Ðукановићем. Пошто имамо неке нове спознаје, а истрага се и даље води, хрватска полиција ме је замолила да о томе јавно не проговорим до даљега.

Али оно о чему желим увијек говорити је о мом увјерењу да је већина бискупа и клера у Хрватској изневјерила еванђеље, јер се не живи екуменизам и не промиче се помирење. Они су сами 1. маја 1995. у писму у поводу 50. годишњице завршетка Другог свјетског рата рекли да је најважније тражити опрост, окајати гријехе у властитим редовима и жалити жртве туђе заједнице, а не обратно. Но, куда смо стигли? Да Црква подржава укидање ћирилице у Вуковару! Да дио бискупа заговара увођење усташког поздрава „За дом спремни!“ у оружаним снагама Хрватске! Ипак, будимо поштени, до помирења није стало ни већини чланова Светог синода СПЦ.

Радо говорим и о томе да нисам никакав јунак, већ само нетко тко жели поштено радити новинарски посао па када сам се након „Олује“ нашао на ослобођеним подручјима и након што сам видио да се Туђману и екипи догодио сан етнички чисте Хрватске, стао сам описати све што сам видио, тада као новинар ријечког Новог листа. А видио сам ружне ствари, као што је био костур старице Саве Лаврњић, убијене неколико дана након „Олује“, најстарије жртве постолујних догађања које смо нашли у селу Комић код Удбине, пазите сад, у фебруару 1996, што говори о лицемјерју хрватских власти, које су трубиле „цијело је лијепо“. Јер, не, није било ни цијело ни лијепо.

До садашњега Драге сам стигао, и тиме завршавам, мукотрпно. То је био пут препун конфликата, али ако су ме антифашисти прихватили, као што јесам активан у редовима хрватских антифашиста, и то као вјерника кршћанина (тко зна јесам ли још увијек католик, сумњам заиста), то је мени знак да нисам тај пут промашио. Стојим ја тако средином 2013. испред Титова гроба и мислим: „Чуј, стари, соррy, да моји дјед и бака Јаков и Роза Пилсел нису 10. маја 1945. у Јуденбургу спасили живот уплашеног Анте Павелића у бијегу и да су га уловили Совјети и теби предали, да си га ти осудио и дао стријељати или објесити, како је и био заслужио, повијест би била кудикамо другачија. Јеби га, друже Тито. Волио бих да није било толике крви и да је ни ти ниси пролио невинима. Ја се кунем, друже Тито, да са мога пута скренути нећу. Да пут праштања и помирења, пут исконскога братства и јединства свих створења која је Бог дао у свемиру, како је то хтио Свети Фрањо Асишки, док сам жив, остаје мој једини пут.““

Izvor:  http://oslobodjenje.rs/poznati-hrvatski-novinar-sokirao-sve-moj-otac-je-spasao-antu-pavelica-mrzeo-sam-srbe-a-onda/

Advertisements

2 Antworten

  1. E, da je bar jos malo takvih koji shvate da to sve vodi i vodice u sledece ratove i KLANJA! Nazalost

  2. I ja sam rodjena 1941-ve ,septembar. Dakle vrsnjaci smo.Zivim u Nemackoj od 1962-ge. Kumovi su mi bili na vencanju slovenci. Krsteni kum, najmladjem sinu buo je ( nazalost je umro) hrvat. Svi smo bili jugosloveni i govorili jugoslovenskim jezikom. Sto i jeste, tako zvana slovenska jezicna grupa! Nisam upoznala ovde ni zalupane hrvate ni slovence i sl. Ni zalupane komuniste. Radili smo i druzili se svi zajedno. I nista nam nije mfalilo! Cemu sve ovo vodi, sto se desava u bivsoj Jugoslaviji, Mogu samo da predpostavim ili ZNAM. Za nasu generaciju i nije vise vazno ali za nase potomstvo……….
    S`postovanjem

Kommentar verfassen

Trage deine Daten unten ein oder klicke ein Icon um dich einzuloggen:

WordPress.com-Logo

Du kommentierst mit Deinem WordPress.com-Konto. Abmelden / Ändern )

Twitter-Bild

Du kommentierst mit Deinem Twitter-Konto. Abmelden / Ändern )

Facebook-Foto

Du kommentierst mit Deinem Facebook-Konto. Abmelden / Ändern )

Google+ Foto

Du kommentierst mit Deinem Google+-Konto. Abmelden / Ändern )

Verbinde mit %s

%d Bloggern gefällt das: