СУНЦЕ И СЕЋАЊЕ

СУНЦЕ И СЕЋАЊЕ

Црвено сунце ко у крви окупано

уморно клизи, трагом хоризонта

ко клупче суза крвљу натопљено

залази суморно, ко рањена душа

да тихо мре тминама перманента

тугујући тако за милионима срба

Nељудско бреме и сунцу је тешко

 

Постиђено, усташким злочинима

подсећа на крв са усташких кама

дубинама, дубљим од зенице ока

оставља на небу траг крви срама

да се памти док је на небу сунца

 

Сећа на милионе поморених срба

крик покланих беба, мајки, очева

баки, дека унука, недужног света

у јаме баченog маљем поубијанog

од, усташа и српских, конвертита

 

О Боже Боже дал има већег греха

дал има државе на тим темељима

Кад видиш на небу црвено сунце

да понире у тој пурпурној лепоти

дубинама дубљим, од зенице ока

мораш знати да тако црвено тоне

да подсети на крв недужних срба

злочин усташа и срба конвертита

 

И увек ће то наше прелепо сунце

при крају дана, тонути дубинама

подсећајући на прећутане, жртве

на крик милиона побијених срба

на каме усташа“за дом спремних

и нас убоге што из страха ћутимо

што ћутањем злочин одхранисмо

 

О Боже Боже дал има већег греха

дал има државе на тим темељима

дал има влада ко хрватских сада

да умањује бројке покланих срба

да се подсмева невиним жртвама

газећи без срама образe предака

Душан Нонковић-Теодоровић

Advertisements