ЗАШТО СИРИЈА ДУГО КРВАРИ?

ЗАШТО СИРИЈА ДУГО КРВАРИ?

Оно што се тренутно догађа у Сирији, и агонија тог народа тамо, лежи у одлукама једне државе која је себи ставила у задатак, да на силу дође у посед извора стратешких сировина, жртвујући једну од успешних чланица ОУН, на подмукао начин.

Друга декада 21. века, а више година светска криза траје. Средсва јавне комуникације дневно обавештавају стање у свету. Добија се утисак да много шта не иде у прилог да се кризи назире крај.. Главна сила која је учествовала у свим крвавим нередима из којих је црпела своју снагу, одједном се нашла пред великом дилемом. Сиријски нереди, које су Западне капиталичке земље, не јединствено, подржавале побуњенике, неочекивано, а амерички војни врх изјављује да не би интервенисао у Сирији. Ако се буде применила теорија развоја капитализма по препоруци Бжежинког и америчких ратних јастребова (Бушови, Клинтонових, Обаминих), времена и њихове ере, свет неће бити далеко од катаклизме, која настаје као безумни потез злих људи.

Амерички Сенат и Представнички дом Конгреса, на бази извештаја ЦИЕ, дали су „зелено светло“ за план „Беле Куће“ да се почне испорука оружја сиријским побуњеницима (није искључено, и до сада, њихово илегално наоружавање), али, како је за крупни капитал, рат обична економска категорија и све се полази од интереса, а посебно се гледа профит. Америчка војна сила посебно има своју економску рачуницу, па износи да би америчка интервенција у Сирији (како су то до сада радили на многим местима), „била веома скупа, компликована и по исходу непредвидљива“. Председник Барак Обама, на основу (не доказане), тврдње да режим у Ситији употребио бојне отрове противу побуњеника, за Америку подвучена „црвена црта“, јер је он, пре месец дана одобрио план за војно помагање сиријских побуњеника. Иза овога „врхушка“ САД је, са више страна, упозорена да за промену режима у Сирији, „била веома велики подухват који би у крајњен исходу могао да нанесе штету САД“. Оно што је у претхоном ставу изнето као могућност да се догоди – управо се потврђује као вероватна могућност. Њима је веома важна светска подршка, зато, као и у свим ранијим прилика, ствара се илузија о „великој опасности по свет ако на власти у Сирији Асад остане“, сличо свим предходним случајевима, када су једноставно убијани људи који нису хтели да их слушају, а што народи страдају, па то је већ виђено у плановима западних институција о којима је било говора.

Амерички генерал Мартин Демпси упозорава: „да је лако ући у сукоб, али да треба бити спреман на ‚оно што долази после’“. Он износи да само обука и саветовање сиријских побуњеника кошта Америку 500 милијона долара годишње, док би трошкови удара по сиријским војним циљевима брзо могла достићи две милијарде долара – месечно.

Трошкови у „гвожђушини“ захтева ангажовање на хиљаде америчких војника, а искуства са Авганистаном и Ираком: „у последњих 10 година смо научили да је једноставна промена односа снага, без обезбеђења услова за опстанак функционалне државе, није довољна, па зато морамо да предвидимо и спремимо се за нежељене последице наше акције“- изговори генерал.

Генерал не предлаже одустајање, већ диже економску цену таквог подухвата. Њега интересује његов профит, и људи око њега, а мање га интересује цена гвожђурије и плаћеника који би страдали у походу, где он види себе и своју славу. Њему је усађено, што је усађено, научио оно што је и друге учио, служи „великом“ циљу, па и не мисли ушта се претвара. Он је високи службеник снага које делују из сенке и верно им служи, али је задовољан својим статусом у таквом друштву, чија се историја бележи по снагама ратника. Докле ће то трајати?

Ако се више гвођурије и убојних средства троши, и то немилице, за покретање посрнуле привреде, повећање запослености тамо где је извор, за капитализам је то опоравак. Њих не интересује бојиште и невине жртве, њих само интересује зарада и профит, а сиротог радника интересује новац да би одржао голи живот, а што ће убојно средство, произведено његовом руком, убити тамо неког невиног, он и не мисли да о томе размишља. Зато, свака невина жртва и нанета штета, неком другом, подједнака је кривица свих у ланцу: па и сиротог радника.

Зато је одлазећи председник – ратни јастреб, одлучио да се настави са санцијама Русији, јер не жели да се драма у Сирији реши како су то „договорили“. Из претходног се види ко не жели мир. То је онај коме би престало богаћење ако рат престана. То је злочин којег још нико није осудио.

Пише: Милан Миле Марковић, Београд

Advertisements

Kommentar verfassen

Trage deine Daten unten ein oder klicke ein Icon um dich einzuloggen:

WordPress.com-Logo

Du kommentierst mit Deinem WordPress.com-Konto. Abmelden / Ändern )

Twitter-Bild

Du kommentierst mit Deinem Twitter-Konto. Abmelden / Ändern )

Facebook-Foto

Du kommentierst mit Deinem Facebook-Konto. Abmelden / Ändern )

Google+ Foto

Du kommentierst mit Deinem Google+-Konto. Abmelden / Ändern )

Verbinde mit %s

%d Bloggern gefällt das: