ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ-Пише: Милан Миле Марковић, писац из Београда

Пише: Милан Миле Марковић, писац из Београда

ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ

У марту 2017. године навршава се 18 година од почетка агресије и НАТО бомбардовања територије Србије, која ће у многим делима остати забележена и да се не заборави. У наставку је одломак из необјављеном роману: „Грумен мудрости – Човек који је обележио време књига IV“, овог писца.

За време бомбардовања брда Стражевица, насеље Миљаковац, у Бограду, од силине удара, разбијен је прозор изнад главе Срећковог унука Игора, па је сва срећа он не повређен, а гомила стакла од великог прозора сручила се поред његове постеље изнад главе. Oн је управо био у постељи.

Први пут Срећко одлази у Батајницу, која је претходне ноћи жестоко бомбардована и тако се по први пут суочи с рушевинама објеката у граду. Из аутобуса посматра рушевине обе зграде милиције у улици кнеза Милоша; с моста посматра погођену палату на Ушћу, па у Земуну касарна, звана „Коњичка школа“, коју је ракета пресекла с улице на пола, па рушевина зјапи и све подсећа на оно што нам се догађа. Нема података да ли је ко у тим објектима изгубио живот, јер се то сада не региструју јавно, а штампа их и не објављује. Штампа, која помаже непритељској пропаганди, мора да ћути; ратно је стање; губи се глава због издаје, а на крају и нико није изгубио главу што је дезетирао и избегао мобилизацију, или је водио непријатељску пропаганду противу своје земље. Главе губе они који су се непријатељу супроставили, како у току самог рата, а много више по његовом „окончању“, када је непријатељ отпочео са прогонима свих који су му се супроставили, уз верну сарадњу издајника у претходном рату.

Убрзо је прошао транвајем од Славије ка железничкој станици, па посматра зграде Генералштба; обе су погођене и неупотребљиве; бетонска конструкција злокобно виси и показује пролазницима резултате, које су нам нанели плаћени пси рата, предвођени Сједињеним Америчким државама главним агресором на нашу земљу. Мало ниже у Немањиној број 9, поломљена су сва стакла на прозорима, па зграда зјапи и подсећа људе са улици на зверства, која су нам починили назови пријатељи. С улице се не види удар пројектила, или Срећко то не види из транваја. Подсети га да је на једном од тих места провео пет година на служби, а да се којим случајем нашао у то време, кад је зграда бомбардована, сигурно да би изгубио живот. Чује да је погођена и зграда касарне у Ћуприји у којој је провео седамнест година. Срушена зграда команде 1. Армије у Топчидеру у којој је провео на служби последњи пет година. Остало је четврто место где је службовао, а то је касарна у Крагујевцу, у којој је провео скоро осам година на служби. Чуо, да је бомбардована, али ближих података још нема.

Већ је два месеца како бомбардовање траје, али је знатно изгубило на интерзитету, а непријатељ није остварио планирани циљ. Покушао је да бомбардовањем зграде Предсеника Слободана Милошевића, и он убије, а није успело. Наговештавају се преговори, да се рат оконча, а агресор тражи излаз, јер бомбардовањем није остварио циљ, ма да је нанео огромне матријалне и људске жртве, разарањем привредних објеката и објеката инфра структуре, наносећи велику материјалну штету, која се процењује до сто милијарди долара, само материјалне штете, док се нематеријална још не процењује

Срећко се не може отети размишљању, кад је и како све то почело и коме је све ово требало, да се на Балкану догоди оволико зла. Ко су то носиоци ових лажних оптужби, исфабрикованих у страним непријатељским обавештајним службама, а оно што се догодило, у западном делу некадашње државе, мора да је реваншизам Германа, јер Срби су им били главна мета у два светска рата, када су им се распале две државе, раније Аустроугарско царство, а на крају другог Светског рата и пораз фашизма у Немачкој. Срби су у тим сукобима били на супротној, победничкој страни – дошло је време страшног реваншизма губитника из претходних ратова, и то свих боја, који су се окомили да нам државу растуре, а нас поробе и владају слично како су и Турци владали. Наоко то неће бити окупација, али ће нас довести у ситуацију, да се само њихове идеје и њихове замисли спроводе, милом или силом, а они ће имати главну реч шта ћемо ми радити и како ћемо се понашати. Бићемо „добровољно“ окупирани, са нижим стандардом, нижом културом, народ на коленима, само да уживају творци ове замисли у изобиљу, док сви други морају радити за њих – то би био неки „Нови“ светски поредак стваран у крви и жртвама, само да агресор има што мање губитака“..

Advertisements

Kommentar verfassen

Trage deine Daten unten ein oder klicke ein Icon um dich einzuloggen:

WordPress.com-Logo

Du kommentierst mit Deinem WordPress.com-Konto. Abmelden / Ändern )

Twitter-Bild

Du kommentierst mit Deinem Twitter-Konto. Abmelden / Ändern )

Facebook-Foto

Du kommentierst mit Deinem Facebook-Konto. Abmelden / Ändern )

Google+ Foto

Du kommentierst mit Deinem Google+-Konto. Abmelden / Ändern )

Verbinde mit %s

%d Bloggern gefällt das: