БИЛО НЕКАД ВЕЛИКО СЕЛО

Za objavit

Пише: Милан Миле Марковић, писац из Београда

БИЛО НЕКАД ВЕЛИКО СЕЛО

Колективни разум и људска хуманост увек наилази на велике препреке.

Из причи, недовољно присутној књизи и записима, са претежно неписменим, село се споро развијало. Када се очекивало да ће пратити развој околних вароши и варошица, одједно поче да нестаје. Некада велико село с бројним сељацима, пуним учионицама деце, вредним домаћицама и бројним ратарима, сада „велико“ сеоце са мало сељака, оронулим домаћицана и полупразној учионици малобројне деце сва четири разреда основне школе, тавори и изумире.

Ретко живих, преко осамдесет година, из причи предака и мало записаног у књигама објављеног о том селу. Често се сећају, гледајући бројне фотографије својих предака, а најчешће у униформама, с пушком мушкараци, и лепих жена у китњастој ношњи са дукатима, било око главе или ниском о врату. Значи да су преци живели добро. Домаћини на далеко познати, по многима се и сеоска насеља називају.

Из наслеђених причи, али онда када су били млађи, имали су прилике и да виде остатеке прошлости својих предака. У близини повећег космајског Стојника, у губеревачким шумама остаци фабрике олова, али нестали. Већина тадашњих мушкараца радило је у тој фабрици, а тадашње породичне задруге и без помоћи са стране, подижу воћњаке, винограде, баве се пчеларством. Свака повећа задруга имала је своје торове са бројним стадима, које нису никада догонили кућама где су живели. Тамо су имали уређене колибе, где је део задруге, обављао послове око стада. Рогата, радна и друга стока, скоро да су делиле исту просторију са људима. Те грађевине су називали Качара. Један део простора користи стока. У другом делу је огњиште са чардаком, дуги столови од тврдог дрвета, са стране клупе. Ту се проводио дан када нису у пољу. Са стране је Фуруна, дрвени долапи у којима се држи бројно посуђе, хлеб и други производи из оближњих башти да су редушама увек при руци.

Изнад огњишта су вериге о којима увек виси повећи бакрач топле воде. Када се кува млеко над огњиштем о веригама је бакрач с млеком. У посебно одвојеном млекару су бројне карлице, качице, грудњаче, кутлаче дрвене разних величина. На разапетом канапу суше се бројна цедила. Млекар је сав од дрвета. Доњи део, изнад темеља нешто више од метра су дебеле дрвене талпе, израђене сопственим рукама. На њима се настављају, све до венчанице, складно израђене дрвене оплате, које су ужљеблене по некој шеми, али се не додирују. Између продире ваздух и светло, али унутра нема мушица нити других инсеката ни прашине. Разливено млеко се хлади у бројник карлицама, а касније се скида кајмак и одлаже у посебну видрицу, где ће дозревати. На њему нема прашине и ако је те ноћи ветар дувао. Хладно обрано млеко ће делом бити употребљено, тог дана, посебно увече за исхрану борне задруге. Део, предвиђен да се од њега прави сир сипа се у посебан бакрач, и у њега умеша посебно припремљено сириште, окачи се о вериге над огњиштем, које се никада не гаси. Када се млеко усири, бакрач се односи у млекар и тамо се одваја груда од сурутке, и већим кутлачама сипа у припремљена цедила, која се везују и окаче о за то намењену пречагу, да се груда цеди од остатка суртке у посуду са сурутком. Сурутка се дели на део којим се наливају качице са сиром намењене за употребу, део користи за исхрану људи, а само вишак за исхрану стоке. Ништа се не баца.

Сир, за дуго чување, било да ће се употребити у домаћинству или ће бити намењен продаји, слаже се у посебно качице од дрвета, зналачки посоле, притиснуте дрвеним сређом изнад је повећи чист камен, који све то притска. Када се качица напуни до одређеног нивоа, премаже се младим сиром као заштита да ваздух не продире у качицу са сиром, повезије се посебном крпом и дозрева до употребе.

Око огњишта су дрвени џарачи, машице, гвоздене лопате, послагане црепуље разних величина, сантрач и друге алатке. На гомили су цепанице које се припреме да би се ватра одржавала.

Изнад огњишта је чардак са унутрашње стране висе комади осусшеног или свежег свињског, телећег, овчег и козјег меса и сланине.

У садашњем времену и нема таквих огњишта и млекара, јер нема ни стоке ни млека. Ретким произвођачима је наметнута технологије, која је све то променила, али и знатно утицала да се све то смањује и нестаје у мрежи савремене фабричке технологије, које су промениле и живот на селу. Велике компаније, фабричке производње, промениле су све: од узгоја и исхране стоке, у трци до високомузних крава, и начина справљања сада робе за продају припремљене, а стално зидајући цене, пакују у мале пластичне посуде, које нису у стању да ни у фрижидеру очувају остатак онога у њима, које се брзо квари, мења укус и сумњиво је за исхрану, па малобројна породица често баца те остатке.

Задруге су се удруживале и имале своје воденице поточаре. Оне, ближе губеревачким шумама углавном испод извора реке Прутен.Узводно је Бабљанска река, а поточаре припадају становницима села Бабе У захвату изворишта реке Прутен две три поточаре припадају стојничанима, низводно су бројне поточаре које припадају становницима села Губеревац. Други део села Стојника имао је своје поточаре на стојничкој реци, нанизане низ ток реке у власништву ливада бројних фамилија. Узводно одакле се назива дучинском реком поточаре су дучинаца. Низводно, где настаје слатинска река поточаре припадају селу Слатини. Тачно се знало када је чији ред за мељаву. У поточарама су боравили млинари, који су се старали о дотоку воде у посебан јаз. Млело се онда када је јаз имао довољно воде. Све је то остало само на старим топографским картама, јер нове, већ дужи период, нису ни снимане. Са појавом мотора два домаћинства су прва изградила млинове у које су долазили становници околних села, а поточаре су прекинуле са радом. Још неко време остао је њихов траг, да се сада у новије време и нико не сећа о њиховом постојању. Тако се догоди и када су се појавили велики млинови који су привукли сељаке, а стари сеоски су служили углавном за припрему хране за стоку. Данас, и тих великих млинова нема, остале су грађевине, а појавом већих корпорација, нестаде и активног сеоског становништва, а ни потребе за мељавом веће количине брашна. Ретки произвођачи пшенице углавном предају свој производ и у замену добију брашно за годишњу потребу, неко и вишак продаје онима који нису производили. На самом крају све се свело да проређени житељи на селу купују готов хлеб у продавницама, па је све то утицало да престаје производња пшенице у оном обиму, како се то могло видети пре нешто од двадесетак година.

Ово село је било познато по узгоју свиња посебно у времену после стицања независности. Фамилије, које су се бавиле узгојом свиња, имале су на планини Букуљи своје делове шуме, где су у пролеће одгонили крда својих свиња на жирење. Кажу, да се до тамо стизали за нешто више од једне ноћи. У јесен се одлазило по свиње чије се крдо знатно увећа бројним крмачама које сада за собом воде свој приплод. Неке крмаче и стари вепрови су се видно утовили хранећи се жиром. Повратак крда ка селу траје и по четири дана, јер се није могло брже кретати због утовљених вепрова и крмача. Посебни трговци су прикупљали део свиња намењен продаји и гонили, најчешће, ка Сави и скелом се пребацују у Срем, који је припадао Аустроугарској монаргији. Са тим прелаксом прекидано је са бројним ратовима у које је Србија била увучена на почетку 20. века – али су приче остале иза тога.

Прича није испричана да би се људи вратили таквом животу, већ да се остави траг, макар у причи, или реткој књизи, да потомци знају како су им преци живели и били задовољни. Никада се не зна неће ли људи, када допадну сироштву бити присиљени да очувају голи живот, морати, на неким местима, применити оно давно заборављено, да би се преживело. И без тога, потреба да се на просторима некадашњих села, мора задржати становништво, које би се бавило пољопривредом, јер је пољопривреда била и остала значана привредна грана. Она држава, која ово занемари и постане зависник туђих пољопривредних производа, какав је претежан простор садашње Србије, води у нестанак те нације и тог народа.

Advertisements

Kommentar verfassen

Trage deine Daten unten ein oder klicke ein Icon um dich einzuloggen:

WordPress.com-Logo

Du kommentierst mit Deinem WordPress.com-Konto. Abmelden / Ändern )

Twitter-Bild

Du kommentierst mit Deinem Twitter-Konto. Abmelden / Ändern )

Facebook-Foto

Du kommentierst mit Deinem Facebook-Konto. Abmelden / Ändern )

Google+ Foto

Du kommentierst mit Deinem Google+-Konto. Abmelden / Ändern )

Verbinde mit %s

%d Bloggern gefällt das: