МЕСТО ГДЕ СЕ ДОГОДИО РАТНИ ЗЛОЧИН 15. ДЕЦЕМБРА 1942. ГОДИНЕ

Пише: Милан Миле Марковић, писац из Београда

МЕСТО ГДЕ СЕ ДОГОДИО РАТНИ ЗЛОЧИН

15. ДЕЦЕМБРА 1942. ГОДИНЕ

Ово је чесма у Сопоту (ранији изглед)

Испред ове чесме догодио се ратни злочин 15. децембра 1942. године. Недићева специјална полиција (стрељачки строј смрти), која је и у Јајинцима то радила, довели су из логора Бањица: Бранко Радовић, свештеника, Љубивоје Живановић, земљорадника и Властимир Милутиновић, сеоскг ћату, сви житељи села Стојника и ту.стрељала. Попу су биле поломљене ноге, па је на стрељање изнет из возила, и са осталим убијен. Ово место остало је не обележено Овоме су се супроставили моћници власти чија прошлост није истржена. Тако ће овај ратни злочин пасти у заборав .

Наредне године у станици недићеве жандамерије у Стојнику изложен је полураспаднути земни остаци старијег сина попа Бранка Радовића, а жандарми су тражили да то омладинци обавезно посете. Није познато како је и ко је то малолетно дете ликвидирао, само се говорило да се то догодило у Посавини. Ни место где је сахрањен није познато.

Једног јутра, на улазу наше куће појавише се три четника. Имали су четничка обележја, али су били непонати. Улазе право у кућу; деца још нису била устала, само сам ја устао и нахранио коње, па се спремам, да са оцем идем на орање. Као што је уобичајено код сеоских домаинстава, придошлица се понуди пићем и, на крају, храном. Све су то они радо прихватили. Па, због тога су и на-ратили, размишљам ја. При крају доручка, одвеза им се језик, па почеше са својом причом. Посебно се истицао један, полувојнички одевен, вероватно је био вођа четничке тројке, јер су се одмах тако и представили. Он је углавном и говорио, па ће рећи:

– Очекује се да ће у село доћи повећа јединица специјалне полиције из Београда; затвориће многе из села; ми имамо задатак да заштитимо своје симпатизере, како их не би одвели у затвор.

– Имате ли податак ко ће све бити затворен? – Интересује се отац.

– Нисмо сигурни у списак, а знамо да ће бити затво-рени: Љубивоје Живановић, па неки Патак, и неки од Уро-шевића, за које се зна да сарађују с’ партизанима… Биће затворено много људи из села.

Нису се дуго задржали, па оду, задовољни после о-билног доручка. Деловали су као мобилисани сељаци, а касније се показало да су они били ти, који су код себе имали списак, и прстом показивали ко ће бити затворен, а ко неће. Убрзо, по њиховом одласку, прежем коње, са оцем, да би ишли на орање. И нико од нас више није размишљао о ономе што су она три четника испричала. Отац је рачунао да нема чега да се плаши, па се тако и понашао. Налазили смо се ван дворишта, у близини штале, и истовремено смо видели да се, са свих страна, нашој кући приближава распоређени строј Недићевих жандарма, и да опкољавају кућу. Некога, пред кућом, упиташе за очево име, а кад је он то чуо, оде до њих, па им се представи:

– Ја сам тај, кога тражите. Шта вам треба?

– Одмах пођи са нама.

– Да понесем нешто са собом?

– Ништа ти неће требати.

Одлазе и одводе оца, то све гледам и размишљам о ономе што су они четници јутрос причали, да ће многи бити затворени и одведени у логор. Гледам за оцем и, са сузама у очима, размишљам, ништа се добро неће догодити. Имао сам прилике да слушам у Београду о тим рацијама и пребијањем затворених, да би се изнудило признање. Ни ја не одлазим на орање, распрежем коње и враћам их у шталу. Па се враћам у кућу. Сви су на окупу, деца се раз-будила и, онако, унезверених окица, слушају шта старији разговарају. Деда ће рећи:

– Ранђија! – Обрати се својој снаји. – Ти спреми торбу са пресвлакама и, нешто за јело, па однеси то у село, Миладину. Пожури, јер се не зна колико ће се дуго задр-жати, врати се брзо, да знамо шта се тамо догађа.

Убрзо, са шареницом на леђима, мајка односи сину торбу са најнужнијим стварчицама, које се пакују мушкарцу када одлази од куће, на неодређено време. Вратила се брзо, без оне шаренице, значи, предала је оцу, да нешто има уза се, требаће му. У кући су сви веома забринути, а баба говори:

– Почели су да саслушавају појединце, то раде пред стројем, када нису задовољни, туку батинама, да би изну-дили признање. Када сам се тамо нашла, тукли су Свети-слава. Миладин није саслушаван, свашта се може дого-дити, јер се он, до сада, дружио са Светиславом, заједно су крили оружје после Првог светског рата. Међу њима нема тајни. Миладин је доста забринут, јер су немилосрдни при саслушању, неке су водили њиховим кућама, да их тамо саслушавају и суочавају.

У раним поподневним часовима, 2.децембра 1942. године, од куће гледам повећу колону сељака, спроводе их жандарми специјалне полиције, и крећу се према Сопоту. Покушавам да уочим оца, али не могу. Иду по двојица,па је тешко уочити са ове даљине. Сузе ми овлажише очи, док гледам ону колону људи, погнутих глава, како замичу за прву окуку, а ја, замишљен, и даље гледам у њиховом правцу, у празно, и размишљам, да ли ће се ико вратити жив, да каже барем како је било. Док сам учио историју свог народа, имао сам прилике да се суочим са оваквим тешким тренуцима, из даље и ближе прошлости, па ми је остала само нада да ће се отац жив вратити кући.

Наредних дана, само штуре речи доносе они који су одлазили у Сопот да обиђу затворене, а убрзо су пре-бачени у Београд, у злогласни бањички логор, и у затвор у Ђушиној улици. Они који су одлазили да обилазе затво-рене, доносе свеже, али штуре вести, и по неко писмо, исписано дрхтавим рукама, на избледелом и гужвавом папиру. О оцу немамо много вести, чак не знамо ни где се налази, али рачунамо да је затворен велики број сељака, па се тешимо тиме да неће стрељати све. Али, како је за-прећено: за сваког убијеног Немца, стрељаће стотину, само смо се бринули да се то не догоди.

Појединце су доводили у село на суочавање. Траже да покажу где су крили оружје. Тако је доведен и Љубивоје Живановић, који је главни оптужени, па их је водио по колибама, да им, наводно, покаже где је скривао оружје. Ништа им није открио. Па су га бесомучно тукли, да би признао. Прича се да је сеоски ћата, под батинама, многе теретио, па су га суочавали са многима, које су саслушавали.

Тачан број затворених нисам дознао. Више сам размишљао о оцу и његовој судбини. Мучио се као млад, јер су му браћа настрадала у претходном рату, а на њега пао суров терет, па сада и ово.

Милан Миле Марковић

Schreibe einen Kommentar

Trage deine Daten unten ein oder klicke ein Icon um dich einzuloggen:

WordPress.com-Logo

Du kommentierst mit Deinem WordPress.com-Konto. Abmelden / Ändern )

Twitter-Bild

Du kommentierst mit Deinem Twitter-Konto. Abmelden / Ändern )

Facebook-Foto

Du kommentierst mit Deinem Facebook-Konto. Abmelden / Ändern )

Google+ Foto

Du kommentierst mit Deinem Google+-Konto. Abmelden / Ändern )

Verbinde mit %s

%d Bloggern gefällt das: