Lordan Zafranović: Čudi me da „Testament“ ne zanima Srbiju

Lordan Zafranović: Čudi me da „Testament“ ne zanima Srbiju

Datum objave: subota, novembar 19, 2016
Objavljeno u Jasenovac

Režiser o odlasku iz Hrvatske i životu u Pragu, filmu o Jasenovcu, Franji Tuđmanu…

Lordan Zafranović

Lordan Zafranović

Jedna od značajnih ličnosti jugoslovenskog crnog talasa, režiser Lordan Zafranović dočekao nas je u „Slaviji“. Ta najčuvenija kafana u Pragu nalazi se prekoputa Narodnog pozorišta, tik uz obalu Vltave i nedaleko od Karlovog mosta. Smeštena je u prizemlju čuvene Praške filmske akademije na kojoj je naš sagovornik diplomirao 1971. godine u klasi oskarovca Elmara Klosa.

Tvorac filmova „Okupacija u 26 slika“, „Večernja zvona“, „Pad Italije“, „Krv i pepeo Jasenovca“, kao i mnogih drugih, skoro 25 godina živi i radi u prestonici Češke.

– Profesor Klos često je nama studentima u „Slaviji“ držao predavanja – govori na početku intervjua za „TV novosti“ Lordan Zafranović. – Tako da ova kafana za mene ima poseban značaj.

* Rođeni ste 1944. godine, i zbog rata ste kao dete izbegli sa Šolte. I danas imate status izbeglice. Mislite li da je to sudbina?

– Nikada nisam razmišljao na taj način. Rat sve izmeša, razori. Nastaju drame, pokreti, i pojedinačni i masovni. Isto se događa i danas sa Sirijom ili afričkim delom Mediterana. Ponovo me je izbeglištvo zahvatilo devedesetih godina, kada je počeo taj grozni rat.

* Zašto ste otišli iz Hrvatske?

– Nisam imao veliku dilemu. Radio sam film „Testament“, a bilo ga je nemoguće završiti tada u Zagrebu. To je film o ustaškoj nazavisnoj državi, a povodom suđenja Andriji Artukoviću, ondašnjem ministru. On je potpisivao zakone kojima je bilo dozvoljeno otvarati logore smrti. U njima su hiljade i hiljade ljudi, ni krivi ni dužni, završili na stratištu i na grozne načine su ubijani. „Testament“ me je ponukao da pokupim negative, i napustio sam Hrvatsku preko Slovenije. U Hrvatskoj je već počela potera za negativima. Posle desetak dana sve smo prebacili u Klagenfurt, zatim u Beč, pa u Pariz. Tamo sam pokušao da završim film. Međutim, nije bilo moguće, pa sam otišao u Prag gde sam sa kolegama i prijateljima dovršio „Testament“ 1993. godine. U Češkoj je dobio nagradu Literarnog fonda kao najbolji dokumentarac te godine. Prikazan je na Bijenalu u Beču, na Berlinalu, u Los Anđelesu u „Vizentalovom centru“, u Minhenu, Valjadolidu, Moskvi.

* „Testament“ je bio na festivalima, ali nikada nije prikazan javno. Zašto?

– Prikazivao sam ga mimo konkurencije, u posebnom programu. On još nije javno prikazan u Hrvatskoj, mada je najviše namenjen hrvatskoj publici. Iako je ondašnja TV Zagreb bila koproducent, pa ga mogu prikazati bez naknada, to se nikada nije desilo. Zanimljivo je i to što ga nijedna televizijska kuća u Srbiji nije emitovala. Kao da su Srbi i Hrvati u nekom dogovoru. Prikazan je u BiH, Sloveniji, Makedoniji, i u Hrvatskoj na nekim intimnijim filmskim događajima. Nadam se će ga i srpska publika gledati.

* „Krv i pepeo Jasenovca“ snimili ste još 1983. godine. Taj film je možda „kriv“ za vaš status izbeglice.

– Bilo je tu polemike sa Tuđmanom oko Jasenovca. On me je napao da sam u film stavio cifru od 700.000 žrtava sa tog stratišta. Međutim, nisam baratao brojevima. Uostalom, oni i nisu važni, bitni su zločini. Nazvao sam Tuđmana istoričarem amaterom, jer jedan političar bi trebalo najpre da pogleda film, vidi da tog podatka nema, pa da onda o tome priča, a ne da govori napamet. Polemika je zašla u okvire politike, pa me je on u svojoj knjizi „Bespuća zbilje“, a ona je bila vrsta biblije u vreme rata i nacionalizma, nazvao izdajnikom hrvatskog naroda. Stradali su moj otac i majka, komšije su se okrenule protiv njih, moj sin nije mogao da upiše akademiju. Ime mi je bilo satanizovano, i bio sam u životnoj opasnosti, tako da je izbeglištvo bilo nužno.

DAHOM SU ME ODRŽALI U ŽIVOTU

* DA li u scenama porođaja u pećini, u filmu „Pad Italije“ ima nečega iz vaše prošlosti?
– Rodio sam se pred kraj rata. Nemci su okupirali ostrva, a kako je bila mnogo jaka zima, stanovništvo se povuklo u poljske kamene kućice. Prevremeno sam rođen, a majka mi je pričala da su moja baba i tetke, i još neke žene, noćima hukale u mene. Toplim vazduhom iz pluća pokušavale su da me zagreju i održe u životu. „Pad Italije“ je lično iskustvo. Imao sam privilegiju da ceo film radim u rodnom mestu. Zato ima momenata iz moje, ali i prošlosti moje familije.

* Mnogi vas smatraju Jugoslovenom. Da li se i vi tako osećate?

– Rođen sam u Jugoslaviji, kao i moji preci, tu sam stvarao. Sa raspadom države, raspala se i moja publika. Ali i dalje je to moja teritorija, jezik, koreni, publika i do kraja života će biti tako. Kad pređem granicu Slovenije, osećam da sam stigao kući. Niko mi ne može oduzeti niti to ogromno područje bivše Jugoslavije, niti Hrvatsku. Ja sam i Hrvat i Jugosloven. Tačnije, ja sam Dalmatinac. Satkan sam od Dalmacije, cela moja karijera crpljena je iz tog pojasa uz more, a koji se fantastično zove Dalmacija.

* Šta se dešava sa vašim filmom „Karuzo“?

– To je raskošna rekonstrukcija Splita, pred sam Drugi svetski rat, tačnije pred ulazak Italijana fašista u Split. Tema je legenda koja se prenosi sa kolena na koleno. Od državnog fonda Češke dobili smo novac za početak, ali Hrvatska nije reagovala na to, jer sam tamo još crvena krpa. Započeli smo pripreme. Pregovaramo sa Denijem de Vitom da igra Karuza. Želim da napravim film koji će biti smeh sa suzama, sve ono što Dalmacija jeste. Surovija od Italije, poetskija od Španije, ali autentična.

* U današnje vreme kada je i pornografija na svakom koraku, scene seksa iz vaših filmova i dalje šokriju. Koja je tajna?

– Radio sam sa respektabilnom ekipom stvaralaca. Pisci Mirko Kovač, Danilo Kiš, estetičar Ranko Munitić… Ja sam samo njihove sjajne energije i književna iskustva pretakao u film. Verovatno je tajna u tome. U realnom životu.

* Smatrate li da je film neka vrsta iluzije?

– Imali smo iluziju, ali drugačiju. Iluziju da možemo krikom protiv rata, nasilja. Mislili smo da je film uticajniji, ali smo i strahovali da će se zlo ponoviti. A kad se ponovilo, izgubio sam iluziju da film može nešto da promeni.

* Da li ste nekada pomišljali da odustanete?

– Posle „Testamenta“ sam hteo da se vratim slikarstvu, jer sam to studirao pre Filmske akademije. Pokušao sam da vratim slikarsku tehniku, ali to je bilo nemoguće. Onda mi je u Parizu u ruke došao roman „Ostrvo Balkan“ Vidosava Stevanovića, koji je takođe bio izbeglica, ali od druge vrste nacionalizma – Miloševićevog. Tada sam znao da moram da snimim film prema ovoj knjizi. Našli smo producenta koji je finansirao scenario, krenuli smo u realizaciju, ali film je pao… Žao mi je zbog toga, jer bi on bio novi pogled na poslednji balkanski rat, ali i nova nada. Nedavno je bilo reči o obnavljanju filma, pa čekam da vidim šta će sa tim biti.

Autor: Jovana VUKAŠINOVIĆ

Izvor: NOVOSTI

Schreibe einen Kommentar

Trage deine Daten unten ein oder klicke ein Icon um dich einzuloggen:

WordPress.com-Logo

Du kommentierst mit Deinem WordPress.com-Konto. Abmelden / Ändern )

Twitter-Bild

Du kommentierst mit Deinem Twitter-Konto. Abmelden / Ändern )

Facebook-Foto

Du kommentierst mit Deinem Facebook-Konto. Abmelden / Ändern )

Google+ Foto

Du kommentierst mit Deinem Google+-Konto. Abmelden / Ändern )

Verbinde mit %s

%d Bloggern gefällt das: