АПЕЛ ПРОТИВ УСВАЈАЊА ЗАКОНА О КРИВИЧНОМ ГОЊЕЊУ ГРАЂАНА ЗА НЕГИРАЊЕ „ГЕНОЦИДА“ У СРЕБРЕНИЦИ

Молимо вас да Апел у продужетку поставите на  ваш интернет сајт, Фејсбук или другу друштвену страницу, и да га проследите свим вашим контактима у Србији и иностранству. Преостало је врло мало времена да грађани јединственим ставом против овог облика криминализације јавне речи у Србији посланицама ставе до знања да одбацују сваку врсту ограничења слободе истраживања и

SREBRENICA HISTORICAL 

PROJECT

Postbus 90471,

2509LL

Den Haag, The Netherlands

+381 64 403 3612  (Serbia)

E-mail: srebrenica.historical.project@gmail.com

Web site: www.srebrenica-project.org

____________________________________________

 

 

АПЕЛ ПРОТИВ УСВАЈАЊА ЗАКОНА О КРИВИЧНОМ ГОЊЕЊУ ГРАЂАНА ЗА НЕГИРАЊЕ „ГЕНОЦИДА“ У СРЕБРЕНИЦИ

 

У понедељак 21. или уторак 22. новембра Народна скупштина Србије ће гласати о предлогу за измене и допуне члана 387. Кривичног закона. Та измена, увођењем новог текста става 5. поменутог члана, широм ће отворити врата за кривични прогом грађана Србије за јавно одбацивање лажне верзије догађаја у Сребреници у јулу 1995. по којој је српска војска стрељала „осам хиљада мушкараца и дечака“ и починила „геноцид.“ Прекршиоцима ове репресивне мере која крши устав Србије – где су у члановима 18. и 43. слобода мишљења и јавне речи безусловно зајемчени – припрећена је казна затвора до пет година.

Ова противуставна измена и допуна Казненог закона Србије има пуну подршку „Фонда за хуманитарно право“ и Наташе Кандић, као и других организација на платном списку страних држава и интереса.

За овај план да се криминализује објективно истраживање и коментарисање сребреничких догађаја српска јавност је сазнала тек пре неки дан. Спонзори овог пројекта,  којим би се опасно угрозило основно право грађана на слободу мишљења и заузимање јавног става по питањима од изузетног друштвеног значаја, журе да га по најубрзанијем поступку прогурају кроз Скупштину, пре него што се грађани организују против ове опасности што прети њиховим темељним демократским слободама.

Ако сматрате да су слобода мисли и јавног иступања светиње, и да се одредбе Устава Србије које то јемче морају поштовати, изразите свој став обраћањем посланицима Народне скупштине Србије, у складу са упутством које се налази у продужетку.

Хвала на пажњи и живела слобода у Србији!

КАКО СЕ ОБРАТИТИ СКУПШТИНИ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ?

Ако не желите да дозволите усвајање измене и допуне члана 387. Казненог закона, којим би постало кажњиво негирање „геноцида“ у Сребреници, искористите своје грађанско и демократско право да се обратите Народној скупштини Србије. Идите на интернет страницу Скупштине која се налази овде:

http://www.parlament.gov.rs/%D0%BD%D0%B0%D1%80%D0%BE%D0%B4%D0%BD%D0%B0-%D1%81%D0%BA%D1%83%D0%BF%D1%88%D1%82%D0%B8%D0%BD%D0%B0/%D0%BA%D0%BE%D0%BD%D1%82%D0%B0%D0%BA%D1%82.284.html

 

Затим попуните поља предвиђена за ваше име, електронску пошту и коментар. На крају, кликните на плаво дугме „ПОШАЉИ“ и ваш коментар ће бити уручен посланицима Народне скупштине Србије. Ако се оглуше на ваш став, запамтите то и казните их на следећим изборима.

 

Ден Хаг, 11-18-2016.

Lordan Zafranović: Čudi me da „Testament“ ne zanima Srbiju

Lordan Zafranović: Čudi me da „Testament“ ne zanima Srbiju

Datum objave: subota, novembar 19, 2016
Objavljeno u Jasenovac

Režiser o odlasku iz Hrvatske i životu u Pragu, filmu o Jasenovcu, Franji Tuđmanu…

Lordan Zafranović
Lordan Zafranović

Jedna od značajnih ličnosti jugoslovenskog crnog talasa, režiser Lordan Zafranović dočekao nas je u „Slaviji“. Ta najčuvenija kafana u Pragu nalazi se prekoputa Narodnog pozorišta, tik uz obalu Vltave i nedaleko od Karlovog mosta. Smeštena je u prizemlju čuvene Praške filmske akademije na kojoj je naš sagovornik diplomirao 1971. godine u klasi oskarovca Elmara Klosa.

Tvorac filmova „Okupacija u 26 slika“, „Večernja zvona“, „Pad Italije“, „Krv i pepeo Jasenovca“, kao i mnogih drugih, skoro 25 godina živi i radi u prestonici Češke.

– Profesor Klos često je nama studentima u „Slaviji“ držao predavanja – govori na početku intervjua za „TV novosti“ Lordan Zafranović. – Tako da ova kafana za mene ima poseban značaj.

* Rođeni ste 1944. godine, i zbog rata ste kao dete izbegli sa Šolte. I danas imate status izbeglice. Mislite li da je to sudbina?

– Nikada nisam razmišljao na taj način. Rat sve izmeša, razori. Nastaju drame, pokreti, i pojedinačni i masovni. Isto se događa i danas sa Sirijom ili afričkim delom Mediterana. Ponovo me je izbeglištvo zahvatilo devedesetih godina, kada je počeo taj grozni rat.

* Zašto ste otišli iz Hrvatske?

– Nisam imao veliku dilemu. Radio sam film „Testament“, a bilo ga je nemoguće završiti tada u Zagrebu. To je film o ustaškoj nazavisnoj državi, a povodom suđenja Andriji Artukoviću, ondašnjem ministru. On je potpisivao zakone kojima je bilo dozvoljeno otvarati logore smrti. U njima su hiljade i hiljade ljudi, ni krivi ni dužni, završili na stratištu i na grozne načine su ubijani. „Testament“ me je ponukao da pokupim negative, i napustio sam Hrvatsku preko Slovenije. U Hrvatskoj je već počela potera za negativima. Posle desetak dana sve smo prebacili u Klagenfurt, zatim u Beč, pa u Pariz. Tamo sam pokušao da završim film. Međutim, nije bilo moguće, pa sam otišao u Prag gde sam sa kolegama i prijateljima dovršio „Testament“ 1993. godine. U Češkoj je dobio nagradu Literarnog fonda kao najbolji dokumentarac te godine. Prikazan je na Bijenalu u Beču, na Berlinalu, u Los Anđelesu u „Vizentalovom centru“, u Minhenu, Valjadolidu, Moskvi.

* „Testament“ je bio na festivalima, ali nikada nije prikazan javno. Zašto?

– Prikazivao sam ga mimo konkurencije, u posebnom programu. On još nije javno prikazan u Hrvatskoj, mada je najviše namenjen hrvatskoj publici. Iako je ondašnja TV Zagreb bila koproducent, pa ga mogu prikazati bez naknada, to se nikada nije desilo. Zanimljivo je i to što ga nijedna televizijska kuća u Srbiji nije emitovala. Kao da su Srbi i Hrvati u nekom dogovoru. Prikazan je u BiH, Sloveniji, Makedoniji, i u Hrvatskoj na nekim intimnijim filmskim događajima. Nadam se će ga i srpska publika gledati.

* „Krv i pepeo Jasenovca“ snimili ste još 1983. godine. Taj film je možda „kriv“ za vaš status izbeglice.

– Bilo je tu polemike sa Tuđmanom oko Jasenovca. On me je napao da sam u film stavio cifru od 700.000 žrtava sa tog stratišta. Međutim, nisam baratao brojevima. Uostalom, oni i nisu važni, bitni su zločini. Nazvao sam Tuđmana istoričarem amaterom, jer jedan političar bi trebalo najpre da pogleda film, vidi da tog podatka nema, pa da onda o tome priča, a ne da govori napamet. Polemika je zašla u okvire politike, pa me je on u svojoj knjizi „Bespuća zbilje“, a ona je bila vrsta biblije u vreme rata i nacionalizma, nazvao izdajnikom hrvatskog naroda. Stradali su moj otac i majka, komšije su se okrenule protiv njih, moj sin nije mogao da upiše akademiju. Ime mi je bilo satanizovano, i bio sam u životnoj opasnosti, tako da je izbeglištvo bilo nužno.

DAHOM SU ME ODRŽALI U ŽIVOTU

* DA li u scenama porođaja u pećini, u filmu „Pad Italije“ ima nečega iz vaše prošlosti?
– Rodio sam se pred kraj rata. Nemci su okupirali ostrva, a kako je bila mnogo jaka zima, stanovništvo se povuklo u poljske kamene kućice. Prevremeno sam rođen, a majka mi je pričala da su moja baba i tetke, i još neke žene, noćima hukale u mene. Toplim vazduhom iz pluća pokušavale su da me zagreju i održe u životu. „Pad Italije“ je lično iskustvo. Imao sam privilegiju da ceo film radim u rodnom mestu. Zato ima momenata iz moje, ali i prošlosti moje familije.

* Mnogi vas smatraju Jugoslovenom. Da li se i vi tako osećate?

– Rođen sam u Jugoslaviji, kao i moji preci, tu sam stvarao. Sa raspadom države, raspala se i moja publika. Ali i dalje je to moja teritorija, jezik, koreni, publika i do kraja života će biti tako. Kad pređem granicu Slovenije, osećam da sam stigao kući. Niko mi ne može oduzeti niti to ogromno područje bivše Jugoslavije, niti Hrvatsku. Ja sam i Hrvat i Jugosloven. Tačnije, ja sam Dalmatinac. Satkan sam od Dalmacije, cela moja karijera crpljena je iz tog pojasa uz more, a koji se fantastično zove Dalmacija.

* Šta se dešava sa vašim filmom „Karuzo“?

– To je raskošna rekonstrukcija Splita, pred sam Drugi svetski rat, tačnije pred ulazak Italijana fašista u Split. Tema je legenda koja se prenosi sa kolena na koleno. Od državnog fonda Češke dobili smo novac za početak, ali Hrvatska nije reagovala na to, jer sam tamo još crvena krpa. Započeli smo pripreme. Pregovaramo sa Denijem de Vitom da igra Karuza. Želim da napravim film koji će biti smeh sa suzama, sve ono što Dalmacija jeste. Surovija od Italije, poetskija od Španije, ali autentična.

* U današnje vreme kada je i pornografija na svakom koraku, scene seksa iz vaših filmova i dalje šokriju. Koja je tajna?

– Radio sam sa respektabilnom ekipom stvaralaca. Pisci Mirko Kovač, Danilo Kiš, estetičar Ranko Munitić… Ja sam samo njihove sjajne energije i književna iskustva pretakao u film. Verovatno je tajna u tome. U realnom životu.

* Smatrate li da je film neka vrsta iluzije?

– Imali smo iluziju, ali drugačiju. Iluziju da možemo krikom protiv rata, nasilja. Mislili smo da je film uticajniji, ali smo i strahovali da će se zlo ponoviti. A kad se ponovilo, izgubio sam iluziju da film može nešto da promeni.

* Da li ste nekada pomišljali da odustanete?

– Posle „Testamenta“ sam hteo da se vratim slikarstvu, jer sam to studirao pre Filmske akademije. Pokušao sam da vratim slikarsku tehniku, ali to je bilo nemoguće. Onda mi je u Parizu u ruke došao roman „Ostrvo Balkan“ Vidosava Stevanovića, koji je takođe bio izbeglica, ali od druge vrste nacionalizma – Miloševićevog. Tada sam znao da moram da snimim film prema ovoj knjizi. Našli smo producenta koji je finansirao scenario, krenuli smo u realizaciju, ali film je pao… Žao mi je zbog toga, jer bi on bio novi pogled na poslednji balkanski rat, ali i nova nada. Nedavno je bilo reči o obnavljanju filma, pa čekam da vidim šta će sa tim biti.

Autor: Jovana VUKAŠINOVIĆ

Izvor: NOVOSTI

ВИДЕО ИНТЕРВЈУ: Не смијемо да заборавимо херојску борбу на Косову и Метохији

Горан Јевтовић, пуковник Војске Србије у пензији и стручњак за безбједност

ВИДЕО ИНТЕРВЈУ: Не смијемо да заборавимо херојску борбу на Косову и Метохији

Гост емисије „Интервју“ био је господин Горан Јевтовић, пуковник Војске Србије у пензији.

Службовао je у команди Петог приштинског корпуса тадашње Војске Југославије за вријеме сукоба на Косову и Метохији, а након тога и у кабинету начелника Генералштаба генерала Небојше Павковића.

Био је свједок одбране на суђењу генералу Владимиру Лазаревићу.

Препоручујемо да погледате цио интервју и сазнате више о сукобима на Косову и Метохији 1998. и 1999. године, о бомбардовању Србије 1999. године, о херојству српских војника у ратним сукобима, зашто су Кумановски споразум и Резолуција 1244 доказ да наша војска није поражена, да ли је обојена револуција 5. октобра разлог зашто народ није довољно упознат са подвизима српске војске, зашто је агресија на Југославију помогла Русији да се пробуди и поново стане на ноге, али и о бројним другим занимљивим темама.

Ljubica Baric: Ovi stihovi teku venama milijona Srba živih i onjh koji nisu među nama. Večna im pamjat!

STANI USTUKNI
Стани устукни
Стани путниче, стани
На овом светом месту
Земља по којој ходаш
Је с крвљу натопљена
Од Бога датих живота
Ни кривих ни дужних
Безумљем стрељаних
Невиних и несуђених
Ничим тужених људи
Да нисмо међ жртвама
Није собом заслужена
Ни заслуга нит истина
Рођењем, гарантована
Зато стани сине Божији
Корак или два, устукни
Тихо се на колена спусти
Пред човеком у себи
Послушај на тренутак
Вапај уморене деце
Беба, мајки, очева
Сестара, браће, тетки
Стрина ујака стричева
Бака, дека и предака
За живота мучених
Зеница спаљиваних
Очију живим вађених
Ничим иком кривих
Недужно поубијених!
Стани!
Да би знао путниче
Како ћеш моћи даље…
Сваки педаљ земље Српске
Натопљен је крвљу и мукама
Неслућених размера и дубина
Српског народа, свих узраста
Зато се помоли, тихо у себи
За душу њихову и у себи своју
Јер смо сви по крви, чокоту и лози
Божје дело по души и жудњи
Разумом, од Бога нам подареним
Божјим даром даривани
Да по својој вољи умом управљамо
Већ на земљи себи по својој намери
Рај или пакао да стварамо
Не заборави истину ову
И на све стране света шири
Да се никад не заборави
И никад више не понови
Да болесни умови
Овладају умним
Аутор,
Душан Нонковић-Теодоровић
4 Kommentara:
Ljubica Baric
Ljubica Baric Svaka vam čast. Ovi stihovi teku venama milijona Srba živih i onjh koji nisu među nama. Večna im pamjat!
Dušan Nonković
Dušan Nonković Хвала Вам Лјубице што овако саосећате али погледајте ову реалност колико је њих означило песму са палцем нагоре-4 особе а поделјена је 13 пута, зар то није жалосно! Још жалосније је то што се из тога огледа колико као, народ у целини, држимо до жртава па се онда чудимо кад нам се то зло понови-Па кад сами ми не ценимо своје жртве како онда да их цене други а како онда да нас цене и као људе!?
Ljubica Baric
Ljubica Baric I sama se čudim našoj ravnodušnosti prema patnjama žrtava srbskog naroda.Valjda smo već oguglali i ne reagujemo, jer nas kao uklete prati samo zlo, laži i mržnja ničim ne izazvana. Mislim da svi ti naši zlotvori osećaju da smo drugačiji od njih i to ih jako ljuti, ali verujte da će ovi vaši stihovi pobuditi saosećanje velike većine mnogih koji ih pročitaju. Naš narod se okamenio u ovakvim uslovima života, inteligencija je zatajila. Ja sam optimista gledajući ovu našu omladinu koja i pored raznih zaglupljivanja rijaliti programima donosi odlične rezultate sa mnogih svetskih takmičenja i ide napred. Očekujem da će se pojaviti više rodoljuba koji u svojoj duši nose ljubav prema svome rodu i duboko osećaju i njegovu patnju.Zato nemojte klonuti duhom i negujte taj vaš dar kojim vas je dragi Bog blagoslovio. Raspričala sam se , ali moram dodati da je naš narod prostodušan, još nije izgubio veru da dobro pobeđuje , većina i nije obaveštena o crnim rabotama Iluminata i ostalih đavolovih slugu.Sigurna sam da će se i u našem narodu uskoro pojaviti jaka ličnost koja će nas sve povesti i pokazati nam pravi put. S poštovanjem! Ljubica
Bernard Ljubas
Bernard Ljubas Добра, поучна и набијена емоцијама.
Dušan Nonković
Dušan Nonković Љубице, подпуно сте у праву-Клонути нећу све док ме болест или старост не сломи-помало сам забринут да тај желјно очекивани препород нећу доживети јер ето по Божијој вољи пређох већ 76. Али ипак се као и Ви надам да није све изгубљено. Можда сам мало нескроман али овакве опомене би требале да стоје на свим нашим граничним прелазима и на свим светским језицима а поготово би требале да стоје пред стратиштима, на местима погибије и страдања а тако нешто не постоји ни у Крагујевцу, Краљеву, Јасеноцу и свим другим местима страдања. Не мора ова песма нити било која од мене-верујем да има и и бољих и снажнијих песника па само нека буде таква опомена да подсећа на жртве а и да нам штити будуће генерације од поновних страдања. Изгледа да нисмо још подпуно огуглали јер од како се то малочас пожали на мало подигнутих палаца у знак подршке ипак се попео број са 4 на 8 за ово кратко време дупло више него за читавих неколико предходних месеци. Можда нам народ има осећај да су на правој страни па и не треба да се буни и брани или чак једно друго да подржава у стварима које су свима познате.