OVAJ DEČAK JE PROMENIO POGLED NA SVET JEDNOG BEOGRAĐANINA: Prvo je mislio da se radi o prosjaku, međutim, istina je mnogo bolnija

U prvi mah je pomislio da se radi o prosjaku, a kada je ušao u priču sa dečačićem otkrio je mnogo više o njemu.

Već par dana društvenim mrežama kruži status koji je raznežio i potresao sve koji su naišli na njega. Radi se o susretu jednog Beograđanina sa dečačićem za koga je u prvi mah pomislio da je prosjak.

Međutim, već nakon par rečenica izmenjenih sa detetom, shvatio je da je priča mnogo kompleksnija nego što izgleda u prvi mah.

Opis ovog događaja vam donosimo u celosti:

“Pokušaću da budem tačan u ovoj frapantnoj priči ali ne i kratak, jer ovo sto mi se desilo u zadnjih sat vremena a želim da vam ispričam, to iziskuje.

Naime, dok čekam 52. na Zelenom vencu, prilazi mi dečkić onako bojažljivo i nekako sramljivo, te me zapita „izvinite čiko, jel bi mogli da mi ostavite malo tog vašeg čokoladnog mleka, znate jeo sam sada picu i žedan sam a nemam više para?!“ gledam i ne verujem, beo, bez akcenta, lepo obučen i obuven, čist i lep crnokosi plavooki mršav dečkić.

“Hoćeš da ti kupim celo čokoladno i još nešto da jedeš?“ on se nasmeja, „Pa ako imate para, moze ali samo čokoladno, neću više da jedem, pica mi je bila taman, a sad ću da idem da spavam, hvala vam“ prelazimo do pekare.

„Jovan i imam 11 godina, mislim imaću za Božic“.

Kupim čokoladno i vraćamo se ka stanici.

„Dobro, to je sve ok ali reci mi šta radiš ovde ovako kasno ili je rano?“ pogledam ga onako malo prekorno „pa čekam 52. isto ko i vi, ja živim kod Meka na Brdu, jel znate gde je to?“ klimnem potvdno glavom „A šta ćeš ovde, mali si ti za noćni provod?“

On otpi malo mleka: „Pa znate kako, ne volim o tome da pričam ali kada me već pitate evo da vam kazem.

Znate,moja mama je ono“ i pokaza mi srednji prst „obično radi na ulici“ zastade i otpi još malo, dok su se meni oči izbečile.

„Zadnjih par dana je bolesna, pa radi kući i večeras ih ima trojicu, pa je bratu i meni dala 300 dinara da idemo do grada i da se ne vraćamo pre 5″.

Ne verujem šta mi dete priča!

„Aha imaš brata, pa gde je on sada?“ slegnuo je ramenima „Ma za njega me baš briga, znate on je stariji ima 14 i u nekom lošem je fazonu, pije pivo a ja ne volim jer je gorko, a i puši, meni je to totalno bezveze, sto bi neko pušio i ugrožavao svoje zdravlje?!“

Slušam i palim cigaru.

„Kada smo došli u grad, on je kupio onu flašu piva od litar i cigare, a meni dao 70din za picu. Tu smo se rastali, on je otišao negde da nađe, kako on kaže ekipu, a ja sam šetao Knezom i išao sam u Skadarliju i sada evo idem kući… a je l’ ima 5?“

Pogledam telefon i namignem mu „sad će za 5 min“ „super, već mi postaje hladno“

Ćutim i ne znam šta da kažem, pojavljuje se bus, ulazimo i sedamo zajedno. Tek što je krenuo bus, on posrka čokoladno i onako pogledom traži kantu „Ovi novi busevi su skroz dobri, mislim greju i to ali nemaju kante za đubre, a to je baš bezveze, ma nema veze baciću kada izadjem“.

Nisam siguran šta sam osećao u tom trenutku ali znam da jezu koja mi je prolazila uz kičmu nikada neću zaboraviti.

Ćutimo i vozimo se a negde kod Sajma ga priupitah „Jovane, izvini što te pitam a jel imaš tatu?“ on me pogleda onako tupo „Imam ali kao da ga nemam, on radi u Rusiji, barem tako mama kaže, a pravo da vam kazem ja mislim da je on ustvari u zatvoru vec godinu dana ali o tome necu da pricam, znate on je los covek!“

Tu mi je vec knedla stala u grlu a u očima se pojaviše suze. Okrenuo sam glavu od njega i nevesto brisao oči „a sto plačete?“

Tu sam se vec zagrcnuo “Pa nemam pojma, znas Jovane, mnogo si dobar dečko i pored svega što te snalazi u životu“ vadim telefon i pokazujem mu Lazarevu sliku „jaooo sto je sladak, a ko je to, je li to vaš sin?“

„Da, to je Lazar i ima 3 i po godine“ „Pa i moj brat je Lazar“ iskezio se od uveta do uveta “ jel imate još neku sliku?“

Ulazim u album i pokazujem mu „kako je lud, vidite šta radi sa mačkom, kako se ne plaši, pa skoro je veća od njega?“

„Ma taj se ne plaši nikoga i ničega, on je mnogo dobar ali i nestašan, znaš“.

Već smo na Brdu kod crkve, vraćam telefon i vadim novčanik.

“Uzmi ovu hiljadarku, da imaš za sebe, kupi nesto, znaćešt i šta već, pametan si i dobar“ pomazim ga po kapuljaci (koju nije ni skidao sa glave) i guram mu soma u džep.

“Ne čiko, ja to ne mogu da uzmem, pa vi imate dete i treba vama“ „e, ja silazim na sledecoj, a gde vi silazite?“ „U Žarkovu kod Maxija“ ustao je i nasmejao se „moj brat kaže, da u Žarkovu žive seljaci ali to je glupost jel da, dovidjenja i hvala vam za čokoladno mleko, ljubite Lazara“.

„Hoću hvala, i molim te budi dobar kao što jesi“.

Klimnuo je glavom i izleteo iz busa pravo na kantu na stanici u koju je zakucao tetra pak, i otrčao u mrak… JE*EM TI SVE“

Eine Antwort

  1. Decu koja rastu u ovakvim uslovima trebalo bi drustvo da prepozna i pomogne u svakom slucaju, da i ona imaju jednake šanse da odrastu koliko je moguće normalno. Baš je tužno što im detinjstvo tako prolazi, ovakvi roditelji ne zasluzuje da vaspitavaju svoju decu!

Schreibe einen Kommentar

Trage deine Daten unten ein oder klicke ein Icon um dich einzuloggen:

WordPress.com-Logo

Du kommentierst mit Deinem WordPress.com-Konto. Abmelden / Ändern )

Twitter-Bild

Du kommentierst mit Deinem Twitter-Konto. Abmelden / Ändern )

Facebook-Foto

Du kommentierst mit Deinem Facebook-Konto. Abmelden / Ändern )

Google+ Foto

Du kommentierst mit Deinem Google+-Konto. Abmelden / Ändern )

Verbinde mit %s

%d Bloggern gefällt das: