DUŠAN NONKOVIĆ: ZAŠTO SAM UBEĐENJA DA JE SVAKO OBAVEZAN AKTIVNO UČESTVOVATI U POLITIČIM PROCESIMA – Crtice iz privatnog života

DUŠAN NONKOVIĆ: ZA SVOJU SUDBINU SMO SVI ODGOVORNI-NIJE NI KOREKTNO NI POŠTENO SEBE IZUZETI IZ PROCESA STVARANJA PA OGLASITI KAKO SU DRUGI KRIVI, KAKO SU POLITIČARI GLUPI A SAM STAJATI PO STRANI! SVI SMO ODGOVORNI ZA SVOJE POSTUPKE A STIM I ZA DRŽAVU U KOJOJ ŽIVIMO!

9. aprila 2016.

Da me ne bi pogrešno razumeli, koga i zašto verbalno podržavam u predizbornoj kampanji i koga i zašto lično smatram mojim favorititima koje bi rado i drugima preporučio iz ličnog ubeđenja stečenog decenijskim posmatranjem političkog razvoja u Srbiji, iznosom nekoliko detalja iz svog privatnog života.

Da se ne bi posumnjalo u moju iskrenost moram se osvrnuti na 1993-ću godinu i moj dolazak sa severa Nemačke za Srbiju na sahranu moje majke koja je preminula zbog nedostatka leka za terapiju srca usled nemaštine, bede, uslovljene privrednom blokadom od strane zapada navodno usmerene protiv Miloševića a znajući da će žrtve biti civili poput moje majke i nedužnog naroda. Posebno bolno je i stradanje dece. To je bolo jedno od mojih gorkih suočavanja sa činjenicama tog vremena. Mati mi je preminula i pored toga što je živela u samom centru Subotice i pored toga što su na poziv hitne pomoći došla tri lekara ali nažalost bez lekova, čak nisu imali ni običnog flastera pa im je moj brat dao ono malo što je još imao u kolima za prvu pomoć. Dva dana kasnije je preminula moja majka. Ovoj predobroj ženi je došao veliki broj prijatelja da sam i sam bio iznenađen tolikom broju saučesnika u našoj familijarnoj tuzi koje još sigurno ne bi bilo da zapad nije doneo ovu suludu odluku privredne blokade, što je po mom mišljenju zločin. Ljudi koji su došli na poslednji ispraćaj moje majke su bili vidno potrešeni i do suza tužni. Malo je tu koga bilo da mu moja majka nije u životnim nevoljama pomogla. Ta neizmerno dobra žena, moja mati, koja je ostala sa troje dece udovica, kojoj su streljali muža a mog oca u Kraljevu nemački okupatori 1941, morala je po ko zna koji put kao nedužna osoba, apolitički čovek, doživeti nepravdu gde su joj svetski moćnici, „globalisti“, čak na taj način oduzeli i goli život. Preneražen bedom i nepravdom, pun emocija sam se vratio za Nemačku. Organizovao sam mnoge akcije za pomoć u obući, sanitarnom materijalu a i lekovima kako bi barem na taj način pomogao drugima kad već nisam stigao pomoći rodjenoj majci pogotovo što sam za njenu bolest prekasno saznao. (Mislim da joj nisam mogao pomoći iz opravdanih razloga jer sam bio vezan brigogom o troje maloletne dece i suprugom koja je obolela od multiple skleroze a o da su majci bili potrebni lekovi saznao sam tek kad mi je brat javio da je na umoru). Na javnim istupima u Nemačkoj sam bezrezervno citirao NATO kao krivca za ono što se dešava u Srbiji te zahtevao razformiranje te organizacije koja je očigledno, posle raspada Varšavskog pakta, grčevoto pokušavala da stvori uslove koji bi opravdali njen dalji opstanak. Već tada se na kioscima železničkih stanica širom Nemačke više nisu mogle dobiti nikakve naše novine koje su se do uvodjenja privredne blokade mogle redovno dobijale na nemačim kioscima i željezničkim stanicama pa ni Politika ni NIN koje su se do stupanja na snagu privredne blokade protiv Jugoslavije mogle kupiti na svakoj malo većoj železničkoj stanici Nemačke. Sve se to radilo u ime demokratije i ako te administrativne mere nemaju nikakve veze sa demokratijom. Razloga da kritikujem NATO članice bilo je na pretek što sam i činio svakom prilikom a pogotovo za vreme nezakonitog bombardovanja Srbije pa sve do današnjeg dana. Pokušao sam na svaki mogući legalni način da pomognem istini da izađe na videlo. Tako sam se obratio svim strankama Srbije za saradnju kako bi se Srbija oslobodila te napasti, aktuelnog režima Borisa Tadića koji je NATO, zapad podigao u sedlo. Do Nove Srbije, stranke Velimira Ilića, niko mi se nije odazvao. U svojoj neinformisanosti sam prihvatio poziv NS odnosno Dr. Blagojevića, kandidata Nove Srbije za gradonačelnika u Aranđelovcu, misleći da dele moj stav protiv NATO agresije. Posle prvih uspešnih javnih nastupanja u predizbornoj kampanji u Aranđelovcu za gradonačelnika Aranđelovca šalje Veljo Iljić automobil sa dva njegova „bodigarda“ da me dovezu iz Aranđelovca za Čačak. Na kompleksu njegovog hotela i još nedovršene bolnice ostavlja me da sa njegovim „bodigardima“ čekam na njega više od dva sata da bi mi po dolasku pričao kako mu treba kupac za sedamdeset vagona suvih šljiva. Dvadesetek puta sam ga u međuvremenu pokušao da navedem na razgovor zbog kojeg sam i došao ali on bi samo malo zanemeo, poluodsutno bi rekao; da, da i potom prešao na sasvim neku drugu temu sa kojom izbori nisu imali nikakve pa ni blage veze. Kasno naveče su me njegovi bodigardi vratili za Aranđelovac. Sledećih dana su me izbegavali svi članovi NS pa i gradonačelnik Topole Jovanović kao da sam šugav. Kad sam uočio da me i njihov tada koalicijski partner Ivanović od organizacije NAŠI isto izbegava bilo mi je jasno da je neko iz senke povukao kočnicu upozorivši ih da nisam njihov čovek. Kad mi je Dr Blagojević 5 minuta pred otvaranje završnog izbornog mitinga rekao da neću moći govoriti i da mu je žao ali da je tako došlo odozgo, bilo mi je sve jasno. Dr. Blagojević mi je rekao da će me najaviti. Na to sam mu rekao da ja nisam prevalio nekoliko hiljada kilometara da me se najavljuje već da bi i ja nešto hteo reći ovom narodu ali pri tom je ostalo. Taj osećaj se mnogo godina kasnije potvrdio kao tačan kad sam pogledao videosnimak na kojem se Veljo Ilić hvalio kako je iz Sorošove kancelarije u Budimpešti prenosio novac ušiven u zimski mu kaput. Kad sam primetio da me članovi NS stranke ignorišu i ako su me oni pozvali i preuzeli troškove smeštaja pokušao sam da uspostavim kontakt sa Šešeljovom radikalnom strankom. Tu su mi rekli da bi rado prihvatili saradnju ali ne bi nikako hteli da se zamere Velimiru Iliću jer sa njim odlično sarađuju što ne bi hteli da pokvare. Posle ovog iskustva i odiseje da potpomognem stranke u Srbiji kako bi se istinom došlo do izvesne pobede i smenila žuta napast shvatio sam odnosno došao sam do ubeđenja da su sve stranke petooktobarskog prevrata finansirane Sorošovim novcem te da nisu svoji na svojemu odnosno da su ucenjivi. To ubeđenje mi je razdiralo do bola u dušu. U svom ubeđenju da Srbiju mogu izvući na pravi put samo novi ljudi, nova mlada i neiskvarena generacija pojavljuju se Dveri što mi se učinilo kao da je „sinulo sunce“! Za mene je bila najprirodnija stvar na svetu da podržim ove mlade ljude u okviru mojih skromnih mogućnosti, koji su osetili nezakonito bombardovanje na sopstvenoj koži. Na žalost i tu dolazi do cepanja Dveri. Odlazi Parović a evo kasnije i najprisniji saradnik Boška Obradovića. Pa ipak Bošku Obradoviću polazi za rukom da pod imenom Dveri konsoliduje jaku stranku koju podržavaju mnogi vodeći intelektualci Srbije. Konačno su se oglasili i ujedinili pod zastavom Dveri jedni od najuglednijih intelektualaca Srbije, citiram Vladimira Dimitrijević:

Profesorka dr Jasmina Vujić u političkom savetu Dveri, Kosta Čavoški, jedan od najvećih pravnik koga Srbija ima i borac protiv haških laži, profesor dr Milo Lompar, autor „Duha samoporicanja“, profesor dr Ljubomir Protić, legenda borbe za obrazovanje na „nesoroševskim“ osnovama, dr Srđa Trifković, geopolitičar svetskog glasa i razobličitelj engleskih prevara u našoj istoriji, Milorad Crnjanin, veliko ime patriotskog novinarstva, uvereni rusofil docent dr Zoran Čvorović, zatočnik srbske kosovske pravde, dr Slobodan Janković, koji je budućnost naše nauke o međunarodnim odnosima, dr Zorica Kuburović, ugledna srbska književnica, Miloslav Samardžić, urednik kragujevačkih „Pogleda“ i svedok istine o đeneralu Draži, Miroslav Krstić, privrednik. Oni su takođe članovi Političkog saveta Dveri. Da li to znači da su oni „američki ljudi“? Ili je to profesor dr Miladin Ševarlić, nestranački kandidat na listi Dveri – DSS, borac protiv GMO-a? Ili je to pukovnik Ljubinko Đurković, ratni komandant Košara 1999. godine, takođe nestranački kandidat na listi Dveri? Ili profesor dr Ivan Dojčinović, fizičar, član Predsedništva Dveri? Eto, ni ja, Vladimir Dimitrijević, nisam uočio da je Obradović „američki čovek.“ Možda sam, i ne znajući to, postao „američki čovek“, jer ni po čemu ne vidim da je Boško Obradović „američki čovek.

Zbog toga sam više nego zadovoljan i ako nisam član Dveri i ako sebe ne ubrajam u tu elitu pa i ako nemam nikakvih pretenzija, ne zbog toga što ne bih hteo već što mi to mojih 76 god. ne otvaraju neku perspektivu, mislim. Pun sam nade i nekog zadovoljstva jer po prvi put osećam da vidim u jednoj stranci a to su Dveri istinsko svetlo na kraju tunela. Ako sam se ja nekoliko puta prevario u svojim procenama ipak sam duboko ubeđen da se ne može prevariti toliki broj intelektualaca, književnika, umetnika, naučnika, profesora, pravnika u zrelim godinama.

Srbija ima po prvi put realnu priliku da izabere sebi pravi put koji će je voditi u bolji život, humaniju i lepšu budućnost.

Za one koji sumnjaju u Dveri neka se odluče za Zavetnike i isto sigurno neće pogrešiti. Pa na kraju bolje je i za radikale glasati nego ostati kod kuće i stim glasati za ove, da ostane sve kako jeste, kako je i do sada bilo da bi samo mogao sebi reći kako si sve znao i kako si bio u pravu kad si odlučio da ne izadješ na izbore da nikkom ne daš svoj glas odnosno da ne glasaš ne shvatajući da si stim glasao za one koje okrivljuješ za svoju bedu ili nezadovoljstvo. I ne glasanje je glasanje da sve ostane kako jeste.


%d Bloggern gefällt das: