ЗАБОРАВЉЕНЕ ПОУКЕ ПРОШЛОСТИ – Трећи део

Пише: Милан Миле Марковић, писац из Београда

ЗАБОРАВЉЕНЕ ПОУКЕ ПРОШЛОСТИ – Трећи део

У таквим геополитичким околностима мора се наћи начин и да се што пре оконча ова депресија и то одмах!

Иза овог закључка, читам у књизи Хорхе Фернадез Гонзало, поред осталог и он наводи исте те анализе које говоре шта би требало да се предузме у вези са текућим недаћама.

Нажалост, не користи се знање које имамо, јер превише утицајних људи (политичара, писаца и новоговрника), који обликују уврежено мишљење – па из тих разлога одлучују да забораве поруке историје и закључке вишедеценијских економских анализа. У место тога, стечено знање без критеријума прихвата, само да се елита истакне, па била и крајне лоша. Бирократија цвета, непроизводне установе се множе, расту цене њихових услуга, јер се гомила непроизводни кадар, који не зајажљиво повећава цене услуга, гуши производног радника стагнира производња иза тога сиромаштво.

Поврх свега, ти озбиљни људи, како их појединци међу нама саркастично називају, потпуно одбацују Кејизову централну поставку: „Право време за штедњу је време раста, а не време кризе“. Сада је време да влада троши више, а не мање, све док приватни сектор не буде спреман да поново гура привреду напред. Но, све једно, као по правилу, спроводи се политика штедње којом се укидају и радна места.

Сврха мог рада је да потврдим то, али и да изнесем оно што сам као дете запамтио из времена кризе тридесетих година прошлог века. Тако је железтнички радник у спољној станици током 1937. имао пладу 800 динара, која га је држала у сиромаштву и једва је у породици састављао крај са крајем. Наредне године плата му је била 1.200 ондашњих динара, али се цене животних намирница нису повећале све до почетка Другог светског рата. Радник сада штеди, да би могао прикупити новац за боље услове становања, школовања деце. Ни ондашња бирократија се није усудила да мења цене услуга. Осетно је промењено опште стање, производња, занатство и услуге нагло расту не мењајући цене

Зађите по бирократским установама, завирите им у канцеларије, оставе у којима су не расходовани рачунари, разне помошће алатке за облоковање докумената, које се не користе, а све скупљи рачунари и алатке се набављају, да се „побољша“ рад битократског апарата. Па онај, који је запамтио време када тога није било, осети да са овим новитетима смо „напредовали“, са бројним пропустима недовољно оспособљеног радника тих нових машина.

Српска трагедија је: на једној страни недостатак активног становништва које се бави пољопривреном производњом, па су нам читава села престала да постоје, атари обрадивих површина су закоровљени. Драстично је смањен сточни фонд, којег су, у трци за зарадом, упропастиле фабрике људске хране. Уништена је најмлађа производња пољоприврдних машина, да би нас присили да увозимо туђе, и то под лажним изговором да је туђа производња и сировина боља од наше. Тако се сече грана на коју смо стајали. Производња је стала, а радници су остали без посла. Никли су мали погони, који ни издалека не снабдевају становништво, па се прибегло неконтролисаном увозу свега и што је потребно и што није – довели су српску економију у колапс, а државу учинили зависном и презадуженом.

Губи се из вида, да је то давно замишљена стреатегија крупног капитала, који уз помоћ изумитеља омогугући зараду, а већину људи доводи у стање сиромаштва, беде и зависности од мрвица које одвоји богата мањина, Ту су и велике економије у нашем окружењу, због тога су нас блокирали, завели санкције, бобардовали и на крају окупирали, да би са „нашим искусним ратником“ попунили НАТО фаланге, које ће им послужити за даља освајања.

Наше стручњаке су присилили да спас потраже у њиховим фирмама, у којима се згрће велики, али њихов профит. Радна снага, која је насилно остала без посла и која спас тражи у њиховим фирмама је њихов циљ. Тако је домаћа производња готово престала да постоји, а њу је земенио увоз робе коју производе те фирме од наших сировина и јевтино плаћене радне снаге. Србија из године у годину запада у сиромаштво, које тренутно одговара свим народима на Планети, захваћени глобалним капитализмом уз свемоћне институције у рукама глобалисте.

За ову трагедију не треба само кривити спољни фактор. Ми њега не можемо убедити да нам је потребна помоћ, а не можемо га ни изменити, али му се можемо супроставити – ту нам је спас.

Прво се мора схватити да реформска одлука мора бити супротна оној која нас је и довела до овога, а то је да се заустави даље неконтролисано насељавање градова и ново сиромашно становништво се мотивише и врати (задржи) у мање градове и на село, тамо организује производњу, прераду и, прво прехрани себе, а вишак понуди тржишту. Мало се ко бави анализама како су то радили људи са мањим степеном образовања, али са великим животним искуством, одмах после Другог светског рата, када је недостајало робе и мала понуда на тржишту. Добро се сећамо да су важне препоруке преношене на произвођаче непосредним додиром и разговором с људима на које се то односило. Данас, не може да одвоји задњицу од фотеље, пише измишља, шаље то електронским порукама, или пише у часописима (Које мали број људи корисати), а оне електронске поруке, које се шаљу људима на село, то нити ко прати (мало ко користи рачунар), а нити га занима – настала је општа апатија.

Без посла су остали људи (више жене) у својој најбољој радној снази. Они су жељни рада, али не могу да нађу посао, и многи због тога пате. Они се осећају несигурно, не само због губитка прихода, већ због осећаја да су мање вредни, а из дана у дан губе и сигурност. Да ли се тако осећају они 0.1% богатих и они 0.01% пребогатих, којима армија обучених економиста, ради и доприноси велике приходе и чува њихову добит, јер су их богато наградили, а ако треба за њих ће извршити и малверзације, или ће их научити како да крађом повећају своје богаство. Мито и корупција високог ранга је међу њима. Они су недодирљиви, моћни, њих чува бројно обезбеђење, њима помажу мас-медији које они поткупљују. Па и поред мера да се лоповлуку стане за врат, у затворима има много више малих лопова, а скоро да нема оних из наведених скупина.

Заштита сиромашног слоја становништва, у протеклом запамћеном периоду, била је ефикаснија, а посебно у време када се осети да мањка сопствена понуда на тржишту. Тада су се доносиле мере да велики снабдевачи, који су робу куповали за фирме, нису се смели појавити на пијаци до времена забране, а то је добро контролисано. Становништву је омогућено да се оно снабде довољно и квалитетнијом робом, пре него што се појаве снабдевачи фирми, који не питају за цене.

Данашњи систем санабдевања становништва врши се на сасвим други начин, где царује сива економија, а држава је ставила шапу на тај вид пословања попун своје фондове, али и туђе џепове, све на штрту становништва.

Доста дуго је градско становништво код веће куповине одлазило на најближе сеоске пијаце ради снабдевања. Тада је роба на тим пијацама била произведена на селу, а цену је диктирала понуда и потражња. Данас те 0производње готово и нема. Пијаце су слабо снабдевене па је и понуда била лоша. Озбиљнији произвођачи своју робу износе у веће градове, јер знају да оно што би понудили на оближњој пијаци неће моћи продати. Због тога износе у веће градове. Поједини робу превозе и преко стотину километара да би је продали. Једно време приградски саобраћај био је оптерећен продавцима, који своју робу носе на градске пијаце. Сада се догађа супротно. Онај који одлази на село носи са собом храну, јер то неће моћи купити у свом селу. Озбиљан је проблем снабдевања и оно мало становништва, које је остало на селу. Живот, и онако тежак, постао је суморан без живости. Омладина, скоро да нема где да се и окупи, појединци одлазе у оближњи град ради провода.

Док ово пишем пред собом имам запамћено дугогодишње стање Београда и његових сеоских општина. Већ дуже време, под фирмом уштеда, градска управа је својим општинама, а посебно са руралног подручја, преузела све и тако их довели у позицију сиромаштва, и понашају се као да им то и није територија, за коју би морали да одговарају. За пад производње, презадужености становништва из ових села, велике незапослености и ниског животног стандарда, главни кривац је Управа Града, која је напунила своје канцеларије многих вишеспратница с бројном администрацијом која измишља како да се она запосли, и зато су они постали огромна препрека развоју, како у граду, а много више на просторима села која том граду припадају, али заборављена. Деклартивно изјашњавање не даје никакав ефекат. Нема акција нити се подржавају програми који стижу сa тих простора, и да се нешто промени тамо.

У разговору с људима, који све гледају кроз динар, увек полазе, а ко ће то да финансира. И оно што се тренутно примењује, и раније примењивало, кроз селективна улагања, неће решити главни проблем.

Schreibe einen Kommentar

Trage deine Daten unten ein oder klicke ein Icon um dich einzuloggen:

WordPress.com-Logo

Du kommentierst mit Deinem WordPress.com-Konto. Abmelden / Ändern )

Twitter-Bild

Du kommentierst mit Deinem Twitter-Konto. Abmelden / Ändern )

Facebook-Foto

Du kommentierst mit Deinem Facebook-Konto. Abmelden / Ändern )

Google+ Foto

Du kommentierst mit Deinem Google+-Konto. Abmelden / Ändern )

Verbinde mit %s

%d Bloggern gefällt das: