Један од најбитнијих наступа Бошка Обрадовића-излагање у парламенту 10.08.2016

Бошко Обрадовић амбасадору Украјине: Крим је Русија, а Косово је Србија!

Б. Обрадовић амбасадору Украјине: Крим је Русија, а Косово је Србија

Б. Обрадовић амбасадору Украјине: Крим је Русија, а Косово је Србија

Ваша Екселенцијо, пријатно сам изненађен Вашим праћењем активности Српског покрета Двери. За разлику од већине медија којима је промакла посета званичне делегације Републике Крим Дверима, Вама није. Разумем Вашу потребу да реагујете с обзиром на функцију коју вршите, иако то чините без ваљаних аргумената повлачећи при том погрешне паралеле.

Моја је обавеза да Вам добронамерно  укажем на неке непобитне  факте, без којих се не могу  разумети неки од ставова Српског покрета Двери. Статус Републике Крим и статус Косова и  Метохије су потпуно два различита случаја из области међународних односа. Ви, Ваша екселенцијо, одлично знате да је територија Косова и Метохије, колевка српства и српске државности и да је несрећним сплетом међународних односа 1999. уз помоћ  бомби 19 земаља НАТО пакта,  насилно окупирана од стране НАТО-а и шиптарских сепаратиста, да је преко 250 000 припадника српског народа прогнано са својих вековних огњишта, а имовина мојих сународника, као природна и привредна богатства Републике Србије узурпирана.

krim-eto-rossia-foto-sputnik

(фото: Спутник)

Ако желите улазак Украјине у Европску унију и Вама ће, као и Србији, бити испостављен услов да признате тзв. Косово. Ви знате боље од мене да је Крим припојен Украјинској совјетској социјалистичкој Републици декретом СССР-а, дакле, политичким декретом, без воље народа, већ одлуком тоталитарног комунистичког режима.

Zastave-Srbije-Rusije-i-Krima

Што се тиче посете наших пријатеља из Владе Републике Крима у саставу Руске Федерације, Ви добро знате, да је та власт легална и легитимна, јер је по законима Украјине, народ Крима, који броји преко стотину различитих народа, почевши од Руса, Украјинаца, Татара, Грка, Јевреја и многих других, на референдуму одлучио да се врати у састав Руске Федерације.

IF

Што се тиче ограничавајућих мера које сте, подсећам Вас, већ предузимали против мене и делегације Двери која је посетила Крим, понављам оно што сам и тада рекао: Ускоро ће бити ствар престижа ко ће пре посетити Крим као изузетну област која после скоро 30 година пропадања, почиње своју културну, економску и сваку другу ренесансу.

Поздрављам Вас уз наш омиљени слоган,

Крим је Русија – Косово је Србија!

Бошко Обрадовић
Председник Српског покрета Двери 

(насловна фото: Телеграф)

Подели наShare on Facebook64Tweet about this on TwitterShare on Google+0

ЕМИСИЈА „РАЗГОВОР СА СТЕФАНОМ“ – ДВЕ СРПСКЕ ХЕРОИНЕ; Гост: Анастасија Ларвол

SREBRENICA HISTORICAL PROJECT

Postbus 90471,

2509LL

Den Haag, The Netherlands

+381 64 403 3612  (Serbia)

E-mail: srebrenica.historical.project@gmail.com

Web site: www.srebrenica-project.org

____________________________________________

Емисија „Разговор са Стефаном,“ Снага Народа, 22.октобар 2016

 

Тема: Српске хероине – Милева Марић и Милунка Савић

 

Гост: Анастасија Ларвол

ЕМИСИЈА „РАЗГОВОР СА СТЕФАНОМ“ – ДВЕ СРПСКЕ ХЕРОИНЕ

 

Тема наше данашње емисије је признање и захвалност истакнутим појединцима који су својим залагањем и херојством задужили заједницу.

Ева Рас, српска глумица мађарског порекла, изнела је значајну истину када је једном приликом приметила да „већ двеста година о српском народу нема ко да брине.“

Да ли само двеста, то је посебно питање. Али да су у периоду новије српске историје, на који се опаска Еве Рас углавном односи, кругови задужени да га воде српском народу поклонили врло мало озбиљне пажње, то је чињеница која не подлеже никаквој сумњи.

Брига о народу јесте један од главних задатака водећег слоја, или елите како се то данас каже. Обавезе елите су јасне: правилно  саморазумевање и реална процена места и могућности народа у датом историјском тренутку и, упоредо са тиме, артикулисање обједињујуће визије, кадре да мобилише најбоље снаге и да их усмери ка остварењу достојних циљева.

Али и народ има обавезу да води бригу о неким стварима које су веома важне за његов процват и опстанак. Та брига има дубоку моралну димензију јер обухвата неговање и преношење вредности и традиција наредним поколењима. Уважавање предака и испуњење обавезе да им се одужимо вредним и пожртвованим делима, саставни је део оног моралног бедема који у непрекидној и немилосрдној конкуренцији међу народима сваку заједницу штити од исцрљености, посрнућа и пропасти.

Припадници народа који су своје животе свесно и добровољно жртвовали или посветили за добро и напредак целине, или су страдали као њени појединачни представници када је заједница била мета да се сатре и уништи – а и српски и јеврејски народ прошли су кроз то страшно искуство – заслужују трајно сећање и највиши облик пијетета и поштовања. У пијетет који се њима указује спадају истовремено не само моралне већ и прагматичне обавезе садашњег поколења према претходнима који су заједници омогућили живот и напредак – било највећом могућом жртвом, полагањем живота за ближњега, или достигнућима преданог труда који може да служи на част и понос заједници која их је изнедрила.

А енглески политички философ Едмунд Берк дао је непревазиђено одређење заједнице: јединство између оних који су живели раније са онима који су живи сада и још нерођеним поколењима.  Како Срби пролазе ако их ценимо у светлу ових узвишених начела?

Захвалност је једна од најплеменитијих врлина не само у карактеру појединца већ и општем расположењу заједнице према свима који су се за њу на било какав начин жртвовали или су као жртве пали за њено добро. С једне стране, то је дуг основне пристојности, испуњење унутрашње и несебичне обавезе према добротворима. Али постоји и прагматична обавеза да пијететом наградимо све претходне жртве за опште добро. Ако их олако предамо забораву, немарним односом према њима показаћемо колико су нам неважни и колико ниско ценимо њихов подвиг. Ко ће се после тога опет жртвовати у одбрану заједнице која је тако равнодушна? Нико неће ризиковати, а најмање жртвовати, нешто од вредности, време, иметак, труд, таленат – живот најмање – да би заштитио своје суграђане и сачувао баштину за будућа поколења.

Заједница која не одаје почаст прецима без чије жртве је данас не би било нема изгледа ни за процват, ни за опстанак.

Завршио сам проповед. Сада ћемо прећи са теорије на праксу. Разговараћемо о животном путу две велике Српкиње, Милеве Марић Ајнштајн и Милунке Савић. Једна је, сарађујући са својим супругом, славним научником Албертом Ајнштајном, деловала и све вас задужила својим бриљантним умом, друга својим неустрашивим и часним родољубивим срцем.

Обе велике Српкиње о којима ће данас бити речи за живота   биле су подвргнуте, у пуној мери, равнодушности и незахвалности које готово ниједан други народ као Срби није способан да покаже.  А после смрти, биле су готово заборављене. На крају ове емисије, погледаћемо два кратка видео прилога о њима, један посвећен Милеви Марић Ајнштајн, дело наше данашње саговорнице, Анастасије Ларвол, други – Милунки Савић.

https://www.youtube.com/watch?v=qd_GDvnypF0

Милева Марић – Ајнштајн:  https://vimeo.com/40013017

За Милунку Савић: https://www.youtube.com/watch?v=kLiuNZJcbbk

ЗАБОРАВЉЕНЕ ПОУКЕ ПРОШЛОСТИ

Пише: Милан Миле Марковић, писац из Београда

ЗАБОРАВЉЕНЕ ПОУКЕ ПРОШЛОСТИ

Што се Србији и многим другим народима широм света догађа, јесте светска криза, настала грешкама које човек чини, а он мора наћи начин да све то превазиђе. Те грешке учињене негде на неком другом меридијану, а ми испаштамо, јер су нам наметнуте са стране. Овде ћемо се искључиво бавити економском кризом која нас је захватила и траје дуго. Ако економска катастрофа захвати многе велике економије, и нема назнака да ће брзо бити заустављена, онда настаје паника и то је пут у праву катастрофу. Будућност људске заједнице на зависи од решења која се буду доносила. Не мора и свако решење бити добро за све. Због тога свака људска заједница мора тражити излаз. Многе су књиге написане и још се увек пишу и сви постављају иста питања: „Како се ово догодило?“ и „Како даље?“.

Не могу се применити сва туђа решења. Нити су на исти начин све земље доведене у овај период кризе, због тога, свака, а посебно мала нација мора изучити сопствено стање и за себе тражити излаз.

Оно што ће применити велика економија да би изашла из кризе, ми то никако не можемо применити. Нас је погодила права катастрофа, настала на самом почетку 21. века, где су донете одлуке биле катастрофалне и то дуго траје. Нисам сигуран да су сви, који се тим проблемом баве јединствени, јер свако полази од свог себичног и ускогрудог гледања на проблеме, а они се не могу решити без великих захвата. Ми још увек живимо и сенци економске катастрофе, која је погодила Европу и Сједињене Америчке Државе. Више размишљамо о њихови проблемима, а сопствене заборављамо, очекујемо да ће наше проблеме неко други решити, и стално срљамо тамо одакле нам је сво зло и дошло.

Потпуно се занемарује проблем који је настао деведесетих година. То је време агресивног разбијања вишенационалних заједница (СФРЈ, СССР идруге), а то је и почетак решавања кризе у коју су запале ЕУ и САД, као заједничка криза, и они су кренули да кризу решавају како је то Немачка, под воћством Хитлера урадила. Друге разоружавају, гуше им фабрике војне опреме, стављају околне земље под сопствени утицај, применом познате методе „Завади па владај“. Добро су одредили кога треба привући и подржати, а кога треба држати под сталним притиском, и присилити га на послушност. На нашу несрећу, српски се народ, скоро једини, на овом простору, нашао под удар кога треба силом натерати на послушност (нешто слично су то и у Другом светском рату применили Немци). Отуда и криза која нас је захватила, добрим делом настала у времену тих политичких збивања, а која ни мало Србији нису наклоњена.

Баш у то време Србију је захватила криза убрзаног пражњења руралног подручја и нарастање градског становништва, па је у таквим условима и у условима отварања државе према страним тржиштима, из године у годину, смањивала се пољопривредна производња, а спас се тражио увозом са подручја великих економија, на чије смо тржиште доскора извозили. Држава упада у замку, и олако пристаје на задуживање код светских институција (ММФ, Светска банка, и друге банке великих економија), и себе доводи у зависност – тако да смо запали у вртлог дужничке кризе, увлачећи средњи слој становништва да се задужује и презадужује. На крају смо дошли на најнижу лествицу сиромаштва у Европи. То је довело читаву нацију у безнађе, кога запљускују разна обећања брзоговорећих скорјевића, који су и кривци за ово лоше стање. Са свих страна стижу упозорења да „изумиремо као нација“, да сваке године остајемо без једног средњег града, јер нам се број живих смањује, а повећава броја умрлих и смањњује број новорођених. Касно долазимо до сазнања да је држава опљачкана и да је извршена најлошија приватизација која је зауставила привреду, а број људи који су у најбољим годинама остали су без посла, и дуже време не раде у струци. Наступи еуфорија безизлазности, посебно, за млађу популацију и томе се не види крај.

Стање у држави је слично стању којег смо имали после сваке кризе, а посебно после сваког рата, у који је Србија била увучена без њене кривице. Моћници су јој кривицу наметнули да би се на тај начин главни кривац заштитио. Добро знамо шта нам се догодило на самом крају 20. века када су нас блокирали, покидали нам све везе са светом, натерали су Србију да у то време мора да смисли како да спашава земљу и становништво, па се силом прилика бавила крупним шверцим за спас нације, очекујући и напад спољњег непријатеља – што се и догодило. Данас се прогањају они који су је у то време спашавали и њима се суди, а не онима који су читаво време помагали непријатељу да нас коначно окупира. На жалост,то још увек траје и стална смо жртва вековних претендената на ове наше просторе.

Над Србијом су се надвили тмурни облаци слични онима који су захватили Србију пред Први светски рат, па случајно и од истих држава, које нас сада тапшу, а кроје нам страшну судбину, јер је њихов однос пема нама пренета и на потомке, уврежила мржњу, коју они никако неће да забораве, и до недавно су нас сатанизовали, а сада од нас траже да то заборавимо.

(наставиће се)

СРБИ НИСУ БРОЈ! Autor;Гордана Павловић

Српска књижевница Гордана Павловић

СРБИ НИСУ БРОЈ!

Поштована белосветска господо, владари из сенке, ви у разним међународним комисијама и агенцијама за истрагу злочина над Србима, схватите једно: СРБИ НИСУ БРОЈ!
Срби нису статистика, коју ћете да прекрајате како и када вам одговара, нису цифра коју пишете по наређењу, нису вештачки настали пацови у вашим лабораторијама, да вршите експерименте и убијате још нерођену децу!
Срби су ЉУДИНЕ, од крви – коју сте немилице проливали зарад сопствених интереса, од меса – које сте кидали и хранили свој незајажљиви его и од душе–коју немате и никада нећете имати!
Моји Срби су, белосветска господо, јачи и храбрији од било којег вашег војног, тајног и супериорног оружја, јер је свака генерација у последњих 100 година поново дизала своја огњишта на згариштима и пепелу, које сте ви остављали за собом; са муком, али поносно, отхрањивали и школовали младе нараштаје, дарујући им племенитост, милосрђе, част, чист образ и љубав према Отаџбини.
Моји Срби, белосветска господо, никада нису устукнули пред моћнијим и снажнијим непријатељем, који га је одвајкада нападао мењајући униформе, нити је жалио свој живот, зато што је срце Србина јаче од најјаче силе, испуњено љубављу и славом предака; што неће туђе, али не да ни своју крваву дедовину!
Срби НИСУ БРОЈ, већ ЉУДИНЕ, али ви то никада нећете разумети, јер ништа људско у себи немате!
Ви, који наводно истражујете злочине и тражите нестале, упамтите да сваки Србин има ИМЕ и ПРЕЗИМЕ, има порекло, наследнике и уз њега, мртвога, је ИСТИНА– која се неће и не може сакрити, ма шта да радите.
Владари из сенке, колико год се трудили, НИКАДА нећете истребити Србе! Рађаће Српске Мајке синове и кћери, а ви стрепите да ли је међу њима нови Кнез Лазар, Милош Обилић, Гаврило,…
Страхујте, зато што се још није родио ко је Србина поробио!
Узалуд све што нам чините, јер мој српски род у души носи Христа, Његову Истину и његову Правду и молитвом вам поручује: „Попадаше идоли и сви лицезверни –
Слава тебје, Господи, што нас препороди…“

Bild zeigt Himmel und Wolken

Milijana Baletić, ratni izveštač sa Jugoslovenskih prostora za vreme secesija od Jugoslavije, o istini

 

2.

 

ВРЕМЕ НИЈЕ СТАЛО-Посвећено годишњици ослобађање Београда-Autor, Милан Миле Марковић

ВРЕМЕ НИЈЕ СТАЛО

Над србским се народом

често надвише туробни дани,

када се кука и мотика дизала

слобода да се брани.

Жртве се тада не броје

за слободу свесно се гине,

потомство да заштити своје

човек за живот не брине.

Не призивај прошлост

да прошлост повратиш,

већ на њему нашу

будућност да градиш.

Све што прође за собом остави

по неку рану крваву и болну,

време, не можеш да зауставиш,

доноси патње, неизвесност кобну.

Будућност гради на срећи

човека, који цени себе,

свакоме у лице мораш рећи,

ко те поткрада, доводи до беде.

Време, не можеш да зауставиш,

ма колико ми патили;

препородом се морамо борити

да би срећнији живот имали.

Битка се мора добити

помоћу бораца који се не предају,

за њу се морамо борити

упорно и храбро док борбе трају.

Ко покуша, да нам време заустави,.

губи битку, враћа нас у прошлост;

народу претешко бреме товари,

споро ће мо градити нашу будућност.

(Посвећено годишњици ослобађање Београда

1944. године)

20.октобар 2016.г. Милан Миле Марковић, Београд

Истина о Косову без академске учтивости

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (14) Истина о Косову без академске учтивости

Датум објаве: субота, октобар 22, 2016

Истина о Косову без академске учтивости

Физички, политички, правни, културни геноцид над српским становништвом Косова и Метохије најтежи је пораз у ослободилачким борбама Србије од Орашца до устанка 1941.

Душан Каназир, предсник САНУ у време настанка Меморандума
Душан Каназир, предсник САНУ у
време настанка Меморандума

Изгон српског народа са Косова је спектакуларно сведочанство његовог историјског пораза. Српском народу је у пролеће 1981. године објављен један одиста специјалан, али отворен и тотални рат припреман у разним раздобљима административних, политичких и државноправних промена. Вођен вештом применом разних метода и тактика, с подељеним улогама, уз активну, а не само пасивну и не много прикривану подршку појединих политичких центара у земљи тај отворени рат, који се не назива својим правим именом, одвија се скоро пет година. Он, дакле, траје много дуже него читав ослободилачки рат у овој земљи.

Уз прогнозу, испоставиће се тачну, да „за десетак година, ако се нешто не промени, Срба на Косову више неће бити“ аутори Меморандума САНУ 1986. године осврнули су се на положај српског народа у тадашњој Аутономној покрајини Косово. У јеку латентне побуне у јужној покрајини, када се први пут чуо слоган „Косово република“, академици су извели и мрачну рачуницу исељавања Срба и Црногораца.

Позивајући се на Јована Цвијића објавили су податак да је у свим сеобама, укључујући и ону под Арсенијем Чарнојевићем, изгнано око 500.000 Срба, укључујући и око 150.000 њих који су своје домове напустили између 1876. и 1912. године. За четири године Другог светског рата са Косова и Метохије је протерано 60.000 српских староседелаца. Размере српског егзодуса из покрајине за свега двадесетак година они су доказали чињеницом да је за то време Косово напустило око 200.000 Срба.

Када је реч о Косову, тамошњој ситуацији и невољама са којима се суочавао српски народ, у нацрту Меморандума САНУ његови аутори нису бежали у академску учтивост, већ су ствари називали онако како је о њима говорио и обичан народ у Србији. „На Косову је објављен рат Србима“, „геноцид над Србима“, „албанизација Косова и Метохије“, „Косово је крајњи циљ великоалбанских расиста“, „неофашистичка агресија“ формулације су које се у тадашњем јавном мњењу, које није једним очима гледало на догађаје у покрајини, нису олако изрицане.

У сукобима у јужној покрајини академици су видели најјачу потврду неефикасности државе, неравноправности народа у њој и све последице конфедерализма заснованог на Уставу из 1974, као и игру замена теза о одговорности за масовне злочине, исељавања, нереде и националну нетрпељивост.

Ситуација на Косову и Метохији те 1986. године била је заиста мучна и напета. Од 1981. године и експлозије албанске побуне окончане увођењем ванредног стања, у покрајини су се непрекидно смењивале сцене насиља, прогона и неправде. Незадовољство албанских студената квалитетом хране у мензама за свега неколико година претворило се у отворену борбу за отцепљење. Албанци, Уставом из 1974. богато чашћени аутономијом какву није познавала ниједна европска држава, наслућивали су да њихова доминација неће дуго трајати и прешли су у конкретну акцију. Ова побуна уосталом није прва коју су Албанци организовали у другој Југославији. Она је била само наставак претходне, из 1968. године, када су уочи дана Скендербегове заставе Албанци у Приштини гласно затражили устав, уједињење са Албанијом и Енвера Хоџу.

Комунистичка власт Србије, са друге стране, овакве иступе Албанаца гледала је хладно, уздржано и са намером да их минимализује и сведе на ниво инцидента. Владајући принцип осамдесетих година био је да се сецесионистичке тежње Албанаца правдају идеолошким и економским узроцима – неразвијеном привредом, лошим квалитетом живота и недовољним ефектима „стабилизације“. Српско руководство албански национализам најчешће је називало „иредентизмом“, њихове протесте „антиреволуционарним“, а тежње „антисоцијалистичким“. То су биле само маске које су скривале огољени покушај цепања Србије, чему су се академици отворено супротставили.

„Физички, политички, правни, културни геноцид над српским становништвом Косова и Метохије најтежи је пораз у ослободилачким борбама што их је водила Србија од Орашца 1804. до устанка 1941. године. Одговорност за тај пораз пада, пре свега, на још увек живо коминтерновско наслеђе у националној политици КПЈ и следбеништво српских комуниста тој политици, на прескупе идеолошке и политичке заблуде, незнања, недораслости, или већ окореле опортунизме генерација српских политичара после овог рата, увек дефанзивних и увек у већој бризи шта други мисле о њима и њиховим бојажљивим „постављањима“ положаја Србије, него о објективним чињеницама које условљавају будућност народа којим руководе“, наведено је у тексту Меморандума.

Српски народ, поводом ситуације у Покрајини посебно је био фрустриран односом државног и партијског врха Србије, које је често прибегавало правдањем једног национализма другим. За албански сепаратизам, како се то често могло чути, одговорност су сносили и одређени великосрпски кругови, српски национализам, београдска штампа… У стварности, држава је била немоћна да преко републичког и покрајинског руководства на Косову заведе ред и спута бујајући национализам и албански реваншизам. Срби и Црногорци, са друге стране, нису крили гнев према сопственој држави што их је препустила на милост и немилост Албанцима, који за своје понашање нису трпели готово никакве санкције. Притисици су јачали, а Срби, најчешће у тишини и без већих потреса, спас су налазили у бежању из покрајине. Случај набијања на колац Ђорђа Мартиновића, пожар у Пећкој патријаршији и случајеви албанског насиља који су се пробијали до дневне штампе преостале Србе уверавали су да на Косову за њих нема места.

Редак гласни искорак у том правцу била је петиција коју је почетком 1986. године потписало најпре 2.000 Срба са Косова, да би јој се прикључило још 80.000 Срба. Њен иницијатор био је Добрица Ћосић, који је од краја шездесетих упозоравао на догађаје у Покрајини, а упућена је Савезној и скупштинама свих југословенских република. Овај апел да се заустави албанско насиље Партија и њене државне испоставе означиле су као још један пример српског национализма на Косову и Метохији.

ВЕШТА ИГРА АЛБАНАЦА

Албанци су вештом игром искористили комунистичку идеологију и правне инструменте засноване на Уставу Југославије из 1974. године у борби за отцепљење Косова и Метохије. То признаје и један од водећи албанских интелектуалаца са Косова Шкељзен Малићи. У својој књизи „Косово и распад Југославије“ он се супротставља савременој критици комунистичких лидера, наравно са данашњих позиција и тренутне ситуације.

„После 1945. комунисти су омогућили трансформацију косовског друштва и припремили генерације које ће се побунити, први 1968. па 1981. и дефинитивно алтернативу из деведесетих и ОВК… Кад се све сабере мислим да су више добијали Косово и Албанци. Генерација Фадиља Хоџе и мог оца од 1945. до 1981. компромисима и заокретима постигла је циљ и припремила терен да Косово постане фактор унутар југословенске федерације, а остварење независности остало је на генерацијама које су рођене и одрасле у време социјализма“.

Аутор: Раде Драговић

Сутра: Хрватска емиграција пише свој меморандум

Извор: НОВОСТИ

Везане вијести:

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (1) Земљотрес у политички трусној Југославији 

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (2) Почетак медијско-политичког трилера 

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (3) Крађа из стана академика Ђорђевића

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (4) Пуцају из свих артиљеријских оружја

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (5) Цар је го – поручили су академици

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (6) Србима наметнуто осећање кривице

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (7) Критичко виђење стања у Југославији

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (9) Државно-партијски врх смишља скандале

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (10) Добрица Ћосић није писао Меморандум

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (11) Суморни опис југословенске стварности

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (12) Талас буђења националних осећања

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (13) Југословенска привреда у раљама политичара

КЊИГА „НА МЕГДАНУ“-ЕПИКА О НОВАКУ ЂОКОВИЋУ Милан Р. Косановић

КЊИГА „НА МЕГДАНУ“-ЕПИКА О НОВАКУ ЂОКОВИЋУ

Милан Р. Косановић

Пре неколико месеци објављена је књига Милана Р.Косановића „На магдану“-епика о Новаку Ђоковићу.

Књига је изузетно лепа и саткана од песама посвећених нашем тенисеру, који у свету не представља само себе, већ и Србију.

Пратећи његове мечеве, труд, зној, Милан Р.Косановић врло речито, сликовито, са великим патриотизмом преноси све оно што се дешава на терену, али и даје свој сопствени суд. Оштро критикује све они који га саплићу, али у својим стиховима пружа и подршку када је потребно.

Као што и сам Милан Р.Косановић каже у уводној речи:

У лику Новака Ђоковића, препознао сам искреног, вриједног, младог човјека. Он је борбен, срчан, жељан успјеха. На спортским теренима бори се као лав. Али Новак Ђоковић није само обичан, тријумфујући тенисер. Он је изданак наше домовине који на сваком кораку показује љубав према свом народу.

Без икаквог страха, многим моћницима Новак отворено казује, да су српски народ неправедно бомбардовали 1999. године, без повода и одобрења Савјета безбедности УН.

Новак Ђоковић брзином риса, снагом дива, чврстином гранита, погледом орла и видом сокола, херојски игра тенис и уједно брани и истину о своме, нашем народу, из кога црпи снагу, вољу и жељу за побједом. Приказује и показује то поносно на свим свјетским, спортским теренима играјући тенис као и у својим изјавама за медије. Залагањем, радом,тренинзима и вјежбом Новак је исковао лик најбољег тенисера на свијету. Својом срчаности, борбености, умијећем, витешком борбом и родољубљем, као да наплаћује дуг за све неправде учињене нашем напаћеном народу. Зато и сав српски народ, у сваком мечу дише рекетом Новаковим.

За мене је сваки Новаков тријумф највиши узвишени чин љубави према своме народу. Управо тако доживљам Новака Ђоковића, великана српског народа.

…Кратко бих написао о Новаку још: лик хероја, осмијех анђела, врхунски свјетски тениски АС, врхунски спорташ, велики хуманиста, млади човјек широког срца!!!

Може ли то бити уткано у једном човјеку???

МОЖЕ, ТО ЈЕ НОВАК ЂОКОВИЋ!!!

Велико дијете, због којега сва дјеца Србије желе да у руке узимају рекете.

ЖИВИО И ЈОШ ДУГО ОСВАЈАО СВЈЕТСКЕ ТУРНИРЕ! И ВЕЛИКУ НАМ РАДОСТ ПРИРЕЂИВАО…“

Иначе и сам Милан је кроз свој изузетно тежак живот показао да су упорност и храброст најлепше врлине човека.

Позивам све добре људе да контактирају господина Милана Р.Косановића на

фб: https://www.facebook.com/milan.kosanovic.395?fref=ufi

и купе књигу „На мегдану“ и на тај начин му помогну да даље пише и ствара, јер друга књига о Новаку Ђоковићу је већ написана, али чека финансијска средства

Препоручујем од срца

Српска књижевница Гордана Павловић

БИОГРАФИЈА

Милан Косановић, рођен 12. јула 1947.године, од мајке Милке, рођене Вукас, и оца Раде, као осмо дјете, четврто мушко у једном сеоцету Косановић брдо. Основну школу завршио сам у родном селу Јања Гори, а осмогодишњу од петог до осмог разреда у Плашком. Наставио сам школовање у Жељезничкој индустријској школи у Српским Моравицама, гдје сам завршио занат стројобравара.

1967. године и исте године отишао на одслужење војног рока у ЈНА, у Ловран, Пулу и Битољ. По одслужењу војске запослио сам се на електрификацији пруге Загреб-Београд и убрзо настарадао на послу.Остао сам без лијеве шаке и лијеве ноге готово до кука.Нисам се предао. Завршио Вишу школу за Организацију рада. 1975. када сам се и оженио са Драгицом Крнић, сада Косановић. Исте године уписао сам Економски факултет. 1977.г. рађа нам се прва кћерка Соња, затим 1978.друга кћерка Милка. Студирам Економију и похађам паралелно Републичку политичку школу. Укључујем се у рад разних инвалидских, спортских и политичких организација. Возим ауто-рели. Постижем екипно прво мјесто на Сутјесци 1984. год. са СДИ „ХРАБРИ“ Загреб. Почиње рат. Прве могућности одлазим у Инвалидску мировину. У жељи за бољим животом и слободом долазим у Београд, гдје и данас живим. Овдје смо направили кућу, кћери су завршиле Мастер студије. Створиле своје породице. Оперисао сам Анеуризму Абдоменалне Аорте 2011. Хвала Богу остајем жив. Уз помоћ и подршку породице, а нарочито унучице Саре брзо се опорављам. Опет радост дође у нашу кућу, млађа кћерка доноси те године 08. децембра на свјет сина Луку, затим 05. аугуста 2014. кћерку Лену. Поново радост у нашој кући 2015. Сара добија сестрицу Ему. Иако сам у трећем животном добу, још функционишем и полако пишем пјесме и припремам нове књиге.

До сада сам објавио две самосталне књиге „Завичај у души“ и „Завјет крајишких рана“ и приредио сам зборник „Са олтара родне груде“, чији је приход од продаје намењен обнови цркве Ваведења пресвете Богородице у Плашком. Моје песме и приче су објављене у неколико зборника и антологија.

МАЈКА ЂОКОВИЋА

Када мајка гледа свога сина

низ образ јој суза среће кане,

у срцу јој и души милина,

погледом га прати куд год крене.

Није лако мајци првога на свету,

ал’ је срећна, гледа га ка’ Бога,

цара,краља, ка’ икону свету,

тако мајка гледа сина свога.

Топло срце има мајка свака,

јер на срцу носила га своме,

али мајка што роди првака,

препоносна она је дабоме.

Жртвовала се је жртвом мајке,

њих тројицу што је породила,

читала им у кољевци бајке,

сад се њима свјетом прославила.

Данас мајка слуша име сина,

цјелим свјетом оно одјекује,

у глави јој за све је тишина,

име Ноле она ослушкује.

Срећна мајка присјећа се често,

колико се чарапа напрала,

љубила би свако оно мјесто,

гдје је блато с патика скидала.

Како му је рекет паковала,

од када је почео играти,

колико је суза исплакала,

док се с оцем са пута не врати.

Није тада могла ни слутити

једном да ће и тај дан јој доћи,

да првака свијета ће гледати

и са њиме цијели свијет проћи.

Види тачку свјетлу свог живота,

мајка му је ал’ капу му скида,

радна дјеца рода племенита

и више их воли од очињег вида.

Побједник је живота мајка Ђоковића,

пресретна, важна што их прати срећа,

таква једном бјеше мајка Југовића,

само вријеме знаде која ли је већа?

ВИДЕО: Српски народ између два зла – проф. др Смиља Аврамов

ВИДЕО: Српски народ између два зла – проф. др Смиља Аврамов

Датум објаве: петак, октобар 21, 2016

Приликом снимања филма „Иродови синови“ забележено је обиље материјала којег је, због временске ограничености, ауторима било немогуће уврстити у овај документарно-аналитички пројекат. Зато већину њихових саговорника додатно представљају појединачним видео записима.

Иако злочин геноцида прати људски род од његовог настанка до данашњих дана, правно геноцид је систематизован и дефинисан тек у 20. веку. Међутим, за геноцид правно и морално није одговоран само извршилац. Професорка Смиља Аврамов открива мало познату чињеницу о одговорности Британаца за геноцид над Србима у НДХ.

Извор: Пријатељ Божји