ЕМИСИЈА „РАЗГОВОР СА СТЕФАНОМ“ – ДВЕ СРПСКЕ ХЕРОИНЕ; Гост: Анастасија Ларвол

SREBRENICA HISTORICAL PROJECT

Postbus 90471,

2509LL

Den Haag, The Netherlands

+381 64 403 3612  (Serbia)

E-mail: srebrenica.historical.project@gmail.com

Web site: www.srebrenica-project.org

____________________________________________

Емисија „Разговор са Стефаном,“ Снага Народа, 22.октобар 2016

 

Тема: Српске хероине – Милева Марић и Милунка Савић

 

Гост: Анастасија Ларвол

ЕМИСИЈА „РАЗГОВОР СА СТЕФАНОМ“ – ДВЕ СРПСКЕ ХЕРОИНЕ

 

Тема наше данашње емисије је признање и захвалност истакнутим појединцима који су својим залагањем и херојством задужили заједницу.

Ева Рас, српска глумица мађарског порекла, изнела је значајну истину када је једном приликом приметила да „већ двеста година о српском народу нема ко да брине.“

Да ли само двеста, то је посебно питање. Али да су у периоду новије српске историје, на који се опаска Еве Рас углавном односи, кругови задужени да га воде српском народу поклонили врло мало озбиљне пажње, то је чињеница која не подлеже никаквој сумњи.

Брига о народу јесте један од главних задатака водећег слоја, или елите како се то данас каже. Обавезе елите су јасне: правилно  саморазумевање и реална процена места и могућности народа у датом историјском тренутку и, упоредо са тиме, артикулисање обједињујуће визије, кадре да мобилише најбоље снаге и да их усмери ка остварењу достојних циљева.

Али и народ има обавезу да води бригу о неким стварима које су веома важне за његов процват и опстанак. Та брига има дубоку моралну димензију јер обухвата неговање и преношење вредности и традиција наредним поколењима. Уважавање предака и испуњење обавезе да им се одужимо вредним и пожртвованим делима, саставни је део оног моралног бедема који у непрекидној и немилосрдној конкуренцији међу народима сваку заједницу штити од исцрљености, посрнућа и пропасти.

Припадници народа који су своје животе свесно и добровољно жртвовали или посветили за добро и напредак целине, или су страдали као њени појединачни представници када је заједница била мета да се сатре и уништи – а и српски и јеврејски народ прошли су кроз то страшно искуство – заслужују трајно сећање и највиши облик пијетета и поштовања. У пијетет који се њима указује спадају истовремено не само моралне већ и прагматичне обавезе садашњег поколења према претходнима који су заједници омогућили живот и напредак – било највећом могућом жртвом, полагањем живота за ближњега, или достигнућима преданог труда који може да служи на част и понос заједници која их је изнедрила.

А енглески политички философ Едмунд Берк дао је непревазиђено одређење заједнице: јединство између оних који су живели раније са онима који су живи сада и још нерођеним поколењима.  Како Срби пролазе ако их ценимо у светлу ових узвишених начела?

Захвалност је једна од најплеменитијих врлина не само у карактеру појединца већ и општем расположењу заједнице према свима који су се за њу на било какав начин жртвовали или су као жртве пали за њено добро. С једне стране, то је дуг основне пристојности, испуњење унутрашње и несебичне обавезе према добротворима. Али постоји и прагматична обавеза да пијететом наградимо све претходне жртве за опште добро. Ако их олако предамо забораву, немарним односом према њима показаћемо колико су нам неважни и колико ниско ценимо њихов подвиг. Ко ће се после тога опет жртвовати у одбрану заједнице која је тако равнодушна? Нико неће ризиковати, а најмање жртвовати, нешто од вредности, време, иметак, труд, таленат – живот најмање – да би заштитио своје суграђане и сачувао баштину за будућа поколења.

Заједница која не одаје почаст прецима без чије жртве је данас не би било нема изгледа ни за процват, ни за опстанак.

Завршио сам проповед. Сада ћемо прећи са теорије на праксу. Разговараћемо о животном путу две велике Српкиње, Милеве Марић Ајнштајн и Милунке Савић. Једна је, сарађујући са својим супругом, славним научником Албертом Ајнштајном, деловала и све вас задужила својим бриљантним умом, друга својим неустрашивим и часним родољубивим срцем.

Обе велике Српкиње о којима ће данас бити речи за живота   биле су подвргнуте, у пуној мери, равнодушности и незахвалности које готово ниједан други народ као Срби није способан да покаже.  А после смрти, биле су готово заборављене. На крају ове емисије, погледаћемо два кратка видео прилога о њима, један посвећен Милеви Марић Ајнштајн, дело наше данашње саговорнице, Анастасије Ларвол, други – Милунки Савић.

https://www.youtube.com/watch?v=qd_GDvnypF0

Милева Марић – Ајнштајн:  https://vimeo.com/40013017

За Милунку Савић: https://www.youtube.com/watch?v=kLiuNZJcbbk

ЗАБОРАВЉЕНЕ ПОУКЕ ПРОШЛОСТИ

Пише: Милан Миле Марковић, писац из Београда

ЗАБОРАВЉЕНЕ ПОУКЕ ПРОШЛОСТИ

Што се Србији и многим другим народима широм света догађа, јесте светска криза, настала грешкама које човек чини, а он мора наћи начин да све то превазиђе. Те грешке учињене негде на неком другом меридијану, а ми испаштамо, јер су нам наметнуте са стране. Овде ћемо се искључиво бавити економском кризом која нас је захватила и траје дуго. Ако економска катастрофа захвати многе велике економије, и нема назнака да ће брзо бити заустављена, онда настаје паника и то је пут у праву катастрофу. Будућност људске заједнице на зависи од решења која се буду доносила. Не мора и свако решење бити добро за све. Због тога свака људска заједница мора тражити излаз. Многе су књиге написане и још се увек пишу и сви постављају иста питања: „Како се ово догодило?“ и „Како даље?“.

Не могу се применити сва туђа решења. Нити су на исти начин све земље доведене у овај период кризе, због тога, свака, а посебно мала нација мора изучити сопствено стање и за себе тражити излаз.

Оно што ће применити велика економија да би изашла из кризе, ми то никако не можемо применити. Нас је погодила права катастрофа, настала на самом почетку 21. века, где су донете одлуке биле катастрофалне и то дуго траје. Нисам сигуран да су сви, који се тим проблемом баве јединствени, јер свако полази од свог себичног и ускогрудог гледања на проблеме, а они се не могу решити без великих захвата. Ми још увек живимо и сенци економске катастрофе, која је погодила Европу и Сједињене Америчке Државе. Више размишљамо о њихови проблемима, а сопствене заборављамо, очекујемо да ће наше проблеме неко други решити, и стално срљамо тамо одакле нам је сво зло и дошло.

Потпуно се занемарује проблем који је настао деведесетих година. То је време агресивног разбијања вишенационалних заједница (СФРЈ, СССР идруге), а то је и почетак решавања кризе у коју су запале ЕУ и САД, као заједничка криза, и они су кренули да кризу решавају како је то Немачка, под воћством Хитлера урадила. Друге разоружавају, гуше им фабрике војне опреме, стављају околне земље под сопствени утицај, применом познате методе „Завади па владај“. Добро су одредили кога треба привући и подржати, а кога треба држати под сталним притиском, и присилити га на послушност. На нашу несрећу, српски се народ, скоро једини, на овом простору, нашао под удар кога треба силом натерати на послушност (нешто слично су то и у Другом светском рату применили Немци). Отуда и криза која нас је захватила, добрим делом настала у времену тих политичких збивања, а која ни мало Србији нису наклоњена.

Баш у то време Србију је захватила криза убрзаног пражњења руралног подручја и нарастање градског становништва, па је у таквим условима и у условима отварања државе према страним тржиштима, из године у годину, смањивала се пољопривредна производња, а спас се тражио увозом са подручја великих економија, на чије смо тржиште доскора извозили. Држава упада у замку, и олако пристаје на задуживање код светских институција (ММФ, Светска банка, и друге банке великих економија), и себе доводи у зависност – тако да смо запали у вртлог дужничке кризе, увлачећи средњи слој становништва да се задужује и презадужује. На крају смо дошли на најнижу лествицу сиромаштва у Европи. То је довело читаву нацију у безнађе, кога запљускују разна обећања брзоговорећих скорјевића, који су и кривци за ово лоше стање. Са свих страна стижу упозорења да „изумиремо као нација“, да сваке године остајемо без једног средњег града, јер нам се број живих смањује, а повећава броја умрлих и смањњује број новорођених. Касно долазимо до сазнања да је држава опљачкана и да је извршена најлошија приватизација која је зауставила привреду, а број људи који су у најбољим годинама остали су без посла, и дуже време не раде у струци. Наступи еуфорија безизлазности, посебно, за млађу популацију и томе се не види крај.

Стање у држави је слично стању којег смо имали после сваке кризе, а посебно после сваког рата, у који је Србија била увучена без њене кривице. Моћници су јој кривицу наметнули да би се на тај начин главни кривац заштитио. Добро знамо шта нам се догодило на самом крају 20. века када су нас блокирали, покидали нам све везе са светом, натерали су Србију да у то време мора да смисли како да спашава земљу и становништво, па се силом прилика бавила крупним шверцим за спас нације, очекујући и напад спољњег непријатеља – што се и догодило. Данас се прогањају они који су је у то време спашавали и њима се суди, а не онима који су читаво време помагали непријатељу да нас коначно окупира. На жалост,то још увек траје и стална смо жртва вековних претендената на ове наше просторе.

Над Србијом су се надвили тмурни облаци слични онима који су захватили Србију пред Први светски рат, па случајно и од истих држава, које нас сада тапшу, а кроје нам страшну судбину, јер је њихов однос пема нама пренета и на потомке, уврежила мржњу, коју они никако неће да забораве, и до недавно су нас сатанизовали, а сада од нас траже да то заборавимо.

(наставиће се)