Истина о Косову без академске учтивости

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (14) Истина о Косову без академске учтивости

Датум објаве: субота, октобар 22, 2016

Истина о Косову без академске учтивости

Физички, политички, правни, културни геноцид над српским становништвом Косова и Метохије најтежи је пораз у ослободилачким борбама Србије од Орашца до устанка 1941.

Душан Каназир, предсник САНУ у време настанка Меморандума

Душан Каназир, предсник САНУ у
време настанка Меморандума

Изгон српског народа са Косова је спектакуларно сведочанство његовог историјског пораза. Српском народу је у пролеће 1981. године објављен један одиста специјалан, али отворен и тотални рат припреман у разним раздобљима административних, политичких и државноправних промена. Вођен вештом применом разних метода и тактика, с подељеним улогама, уз активну, а не само пасивну и не много прикривану подршку појединих политичких центара у земљи тај отворени рат, који се не назива својим правим именом, одвија се скоро пет година. Он, дакле, траје много дуже него читав ослободилачки рат у овој земљи.

Уз прогнозу, испоставиће се тачну, да „за десетак година, ако се нешто не промени, Срба на Косову више неће бити“ аутори Меморандума САНУ 1986. године осврнули су се на положај српског народа у тадашњој Аутономној покрајини Косово. У јеку латентне побуне у јужној покрајини, када се први пут чуо слоган „Косово република“, академици су извели и мрачну рачуницу исељавања Срба и Црногораца.

Позивајући се на Јована Цвијића објавили су податак да је у свим сеобама, укључујући и ону под Арсенијем Чарнојевићем, изгнано око 500.000 Срба, укључујући и око 150.000 њих који су своје домове напустили између 1876. и 1912. године. За четири године Другог светског рата са Косова и Метохије је протерано 60.000 српских староседелаца. Размере српског егзодуса из покрајине за свега двадесетак година они су доказали чињеницом да је за то време Косово напустило око 200.000 Срба.

Када је реч о Косову, тамошњој ситуацији и невољама са којима се суочавао српски народ, у нацрту Меморандума САНУ његови аутори нису бежали у академску учтивост, већ су ствари називали онако како је о њима говорио и обичан народ у Србији. „На Косову је објављен рат Србима“, „геноцид над Србима“, „албанизација Косова и Метохије“, „Косово је крајњи циљ великоалбанских расиста“, „неофашистичка агресија“ формулације су које се у тадашњем јавном мњењу, које није једним очима гледало на догађаје у покрајини, нису олако изрицане.

У сукобима у јужној покрајини академици су видели најјачу потврду неефикасности државе, неравноправности народа у њој и све последице конфедерализма заснованог на Уставу из 1974, као и игру замена теза о одговорности за масовне злочине, исељавања, нереде и националну нетрпељивост.

Ситуација на Косову и Метохији те 1986. године била је заиста мучна и напета. Од 1981. године и експлозије албанске побуне окончане увођењем ванредног стања, у покрајини су се непрекидно смењивале сцене насиља, прогона и неправде. Незадовољство албанских студената квалитетом хране у мензама за свега неколико година претворило се у отворену борбу за отцепљење. Албанци, Уставом из 1974. богато чашћени аутономијом какву није познавала ниједна европска држава, наслућивали су да њихова доминација неће дуго трајати и прешли су у конкретну акцију. Ова побуна уосталом није прва коју су Албанци организовали у другој Југославији. Она је била само наставак претходне, из 1968. године, када су уочи дана Скендербегове заставе Албанци у Приштини гласно затражили устав, уједињење са Албанијом и Енвера Хоџу.

Комунистичка власт Србије, са друге стране, овакве иступе Албанаца гледала је хладно, уздржано и са намером да их минимализује и сведе на ниво инцидента. Владајући принцип осамдесетих година био је да се сецесионистичке тежње Албанаца правдају идеолошким и економским узроцима – неразвијеном привредом, лошим квалитетом живота и недовољним ефектима „стабилизације“. Српско руководство албански национализам најчешће је називало „иредентизмом“, њихове протесте „антиреволуционарним“, а тежње „антисоцијалистичким“. То су биле само маске које су скривале огољени покушај цепања Србије, чему су се академици отворено супротставили.

„Физички, политички, правни, културни геноцид над српским становништвом Косова и Метохије најтежи је пораз у ослободилачким борбама што их је водила Србија од Орашца 1804. до устанка 1941. године. Одговорност за тај пораз пада, пре свега, на још увек живо коминтерновско наслеђе у националној политици КПЈ и следбеништво српских комуниста тој политици, на прескупе идеолошке и политичке заблуде, незнања, недораслости, или већ окореле опортунизме генерација српских политичара после овог рата, увек дефанзивних и увек у већој бризи шта други мисле о њима и њиховим бојажљивим „постављањима“ положаја Србије, него о објективним чињеницама које условљавају будућност народа којим руководе“, наведено је у тексту Меморандума.

Српски народ, поводом ситуације у Покрајини посебно је био фрустриран односом државног и партијског врха Србије, које је често прибегавало правдањем једног национализма другим. За албански сепаратизам, како се то често могло чути, одговорност су сносили и одређени великосрпски кругови, српски национализам, београдска штампа… У стварности, држава је била немоћна да преко републичког и покрајинског руководства на Косову заведе ред и спута бујајући национализам и албански реваншизам. Срби и Црногорци, са друге стране, нису крили гнев према сопственој држави што их је препустила на милост и немилост Албанцима, који за своје понашање нису трпели готово никакве санкције. Притисици су јачали, а Срби, најчешће у тишини и без већих потреса, спас су налазили у бежању из покрајине. Случај набијања на колац Ђорђа Мартиновића, пожар у Пећкој патријаршији и случајеви албанског насиља који су се пробијали до дневне штампе преостале Србе уверавали су да на Косову за њих нема места.

Редак гласни искорак у том правцу била је петиција коју је почетком 1986. године потписало најпре 2.000 Срба са Косова, да би јој се прикључило још 80.000 Срба. Њен иницијатор био је Добрица Ћосић, који је од краја шездесетих упозоравао на догађаје у Покрајини, а упућена је Савезној и скупштинама свих југословенских република. Овај апел да се заустави албанско насиље Партија и њене државне испоставе означиле су као још један пример српског национализма на Косову и Метохији.

ВЕШТА ИГРА АЛБАНАЦА

Албанци су вештом игром искористили комунистичку идеологију и правне инструменте засноване на Уставу Југославије из 1974. године у борби за отцепљење Косова и Метохије. То признаје и један од водећи албанских интелектуалаца са Косова Шкељзен Малићи. У својој књизи „Косово и распад Југославије“ он се супротставља савременој критици комунистичких лидера, наравно са данашњих позиција и тренутне ситуације.

„После 1945. комунисти су омогућили трансформацију косовског друштва и припремили генерације које ће се побунити, први 1968. па 1981. и дефинитивно алтернативу из деведесетих и ОВК… Кад се све сабере мислим да су више добијали Косово и Албанци. Генерација Фадиља Хоџе и мог оца од 1945. до 1981. компромисима и заокретима постигла је циљ и припремила терен да Косово постане фактор унутар југословенске федерације, а остварење независности остало је на генерацијама које су рођене и одрасле у време социјализма“.

Аутор: Раде Драговић

Сутра: Хрватска емиграција пише свој меморандум

Извор: НОВОСТИ

Везане вијести:

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (1) Земљотрес у политички трусној Југославији 

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (2) Почетак медијско-политичког трилера 

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (3) Крађа из стана академика Ђорђевића

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (4) Пуцају из свих артиљеријских оружја

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (5) Цар је го – поручили су академици

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (6) Србима наметнуто осећање кривице

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (7) Критичко виђење стања у Југославији

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (9) Државно-партијски врх смишља скандале

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (10) Добрица Ћосић није писао Меморандум

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (11) Суморни опис југословенске стварности

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (12) Талас буђења националних осећања

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (13) Југословенска привреда у раљама политичара

Schreibe einen Kommentar

Trage deine Daten unten ein oder klicke ein Icon um dich einzuloggen:

WordPress.com-Logo

Du kommentierst mit Deinem WordPress.com-Konto. Abmelden / Ändern )

Twitter-Bild

Du kommentierst mit Deinem Twitter-Konto. Abmelden / Ändern )

Facebook-Foto

Du kommentierst mit Deinem Facebook-Konto. Abmelden / Ändern )

Google+ Foto

Du kommentierst mit Deinem Google+-Konto. Abmelden / Ändern )

Verbinde mit %s

%d Bloggern gefällt das: