Песнички помен земљацима стрељаним од стране немачког окупатора у Краљеву 1941.

Милош Милошевић Шика: Песнички помен земљацима стрељаним од стране немачког окупатора у Краљеву 1941. – ПОКОРНО ЈАВЉАМ

1 Vote

14650162_1778149805767065_4133871173922778217_n

„Масакр у Краљеву је назив за масовна стрељања грађана Краљева која су у октобру 1941. за време Другог светског рата у окупираној Србији извршиле немачке окупацијске снаге. Стрељања су се догодила у знак одмазде због устаничке активности у околини града, односно како би се терором деблокирао град. Први таоци су узети 14. октобра, потом је у ноћи 15/16. октобра стрељано 1736 људи. Касније је још једна велика група грађана заробљена на превару и стрељана два дана касније. Међу стрељанима била су и двојица мојих Грабовчана. Ево мог песничког помена из књиге „Покорно јављам“ (небески рапорти). Поеме су на локалном дијалекту, онако како су мученици говорили“ – обавестио је своје пријатеље на Фејсбуку песник и драмски писац за децу Милош Милошевић Шика из Грабовца код Трстеника.
Овај врсни књижевник објавио је и песме о два стрељана земљака, одабране из његове нове књиге ПОКОРНО ЈАВЉАМ.

***

ВЕЛИБОР ЛАЗАРЕВИЋ
(рођ. 08.10.1922. – стрељан октобра 1941)

Ја, Лазаревић Велибор,
Млад ки роса
И висок ки бор,
Сирома’, ал’ поносит,
Увек жудан – никад сит…

Никад се за кратког живота
Поштено не наједо’,
Јебем те, сељачка бедо…

Кад и у наше село, једног дана,
Глад и рат загрува,
Остави’ стареег брата Милана
Да оцу, маму и сестре чува,
А ја одо уз Мораву
Чак до Краљева, море,
Да код једног домаћина горе
Служим за кору леба,
И ту, д’ опростите, најеба…

Служио сам како ваља,
Ма служио сам га ки краља,
Богу дане нисам крао,
Така ми је била дужнос’,
Ил’ нужнос’,
Ђаво би га знао…

А и он је био човек,
Нећу да грешам душу…
Понекад би ми поред леба
За моју гушу гладушу,
Приде и нешто од одела дао,
Старе чакшире , ил’ доламу ,
А једаред чак и сто динара,
Да купим сестрама по мараму,
Оце кесу дувана
И маме грумен сољу
Кад у Грабовац пођем на богомољу .

А кад се у Краљеву десило оно
Да за једнога њиног
Они уби’у наше сто
А за рањеног педесет,
За одмазду,
Јебем им бож’у бразду,
Покупише народа сијасет
А са њима и мо’ега газду.
И шта је друго остало
Слугама дојучерањим
Него и они да пођу са њим?

Није ми било друге,
То ти ‘е дужнос’ сваког слуге…
Кад се газда весели,
Весели се, слуго, и ти,
А кад газда гине,
Буди у његове близине…

Кад нас двојица
И још народа безброј
Стадосмо пред стрељачки строј,
(‘Бем ти погачу јечмену)
Први пут газда мој,
Мене, слугу, потапша по рамену
И назва по имену:
„Сине Велиборе,
Пре него што почастимо
Нашим животима ове злотворе,
Кажи ми јеси ли јутрос
Почистио шталу и оборе ?
Јеси ли наранио пилеж и стоку?
Извуко ђубре у растоку ?
Јеси ли пре изласка сунца
Истимарио коње
И јунца чистунца?

Пре него што осетимо
Време потоње
И њи’ове митраљезе…
Јеси ли поред редовне обавезе
Поотварао сва врата,
Ћумезе и резе ?
Да сав живаљ оде на слободу
И биде на добро српскоме народу…

Ако већ мора да се
Живот докрајчује ,
Није ред да се стока пати,
Жеђује и гладује…“

И ‘теде сирома’ још нешто да рече
Ал’ нас рафал главосече
На пола пресече…
Ја, Велибор Лазаревић,
На немање окоштали ,
Слуга бож’и
И слуга газдин,
За живота спавао
И ручао у штали,
(Јеби га, таки
Је онда био режим),
А сад у црној раки
Заједно са газдом лежим…

Ваљда нам је
Судба так’а,
Нека нам је
Црна земља лака…

ДРАГОЉУБ ЂУРЂЕВИЋ
(рођ. 20.02.1907., стрељан 15/16.10.1941)

Ја, Ђурђевић Драгољуб,
Ни издајник ни родољуб,
Рођен у Грабовцу девесто седме,
Стрељан у Краљеву,
Уз велику вреву ,
У првој години рата,
Током октобарског разврата,
Три дана уочи Светога Томе,
Боме на правде Бога,
Само ради тога
Што сам Србин,
Славца им њиног барабскога…
И безбожнога…

А то ти је било кад су за времена онога
Стрељали наше сто
За њи’овог једнога
Њи’овог им Бога
Нечовечанскога…

За њине четрнаес’ погинуле
И десетак рањени’
Зликовци Вермахташи
У лагер затворише…
И убише
Аман две ‘иљаде наши’…

Ја сам радио на железници
Ки шлосер -мајстор у ложионици,
Кад не на Богородичин покров ,
Уз ђавољи благослов,
Све са рађа покупише
И са остале, без изузев,
У локомотивску халу затворише
Под катанац
И под пушчану цев…
‘Бем им злотворски данац
Кад се и родише…

Тако смо на гомили и заноћили ,
И на ногама ноћ предворили,
Док смо једни друге бодрили
Да ће не сутра пусте
Да идемо (здрави и чили)
Свак својој кући и послу,
Да не би више дангубили…
Само нисмо имали привиђења,
А нисмо ни помислили
Да су нас злотвори и без суђења
Већма на смрт осудили…

Наједама нас истераше из локомотивске хале,
И врата за нама затворише
(У тој нас је тури, мој брале,
Било око стотину, а и више),
Показаше нам гомилу алата и наредише
Да ту у кругу железничке радионице,
На ледини иза ложионице,
Копамо ровове,
Не слутећи да копамо нашу раку …
Наше будуће гробове…
И да су нам животи на измаку…
Свема нама па и мени,
Драгољубу,
Ни кукавици ни јунаку…
Ни издајнику ни родољубу…
Ни јагњету ни курјаку…

Кад су злотвори откочили митраљезе,
Славу им њину наопаку,
Све наде у живот и слободу
Падоше одједном у воду…
Неки пред злотворе клекнуше
И на швапском почеше да моле,
Да имају малу децу коју воле
И која за њима пате…
А они који се швапске милости нису надали
Мирно су у строју чекали
Да им митраљески рафали живот прекрате…

Други су опет Немчуге
И њини слуге
Почели да грде,
И на њински и на нашки …
Да и’ пцују кочијашки…
И проклињу ки пцето …

Онда, одједном
Митраљески рафал прекину све то…

Прекину…
И молбе…
И пцовке…
И галаму…
И ми у судњи час неодгођени,
Смртно погођени
Попадасмо у јаму,
Коју смо сами за себе ископали,
И у коју су нас и затрпали
Они који су после нас пали…
Док су наши мили,
И здрави
И болећиви…
И бојажљиви,
Узалудно наклапали
Да л’ смо јоште живи
Или смо се већма с животом растали…

А исто је тако било
И за време Првог рата
Кад тата Димитрије,
(У јеку ратне хистерије)
Тек што доби најмлађу кћер
Оде у свесрпску погибију
Да од злотвора брани Србију
И кад паде у заробију ,
У аустроугарски лагер
Нежидер
Где га у четр’ес’ и петој години живота
Стрефи малер
И на обали тог њиног језера
Липца ки пребивени кер…
Изгледа ми да је
У то време нерасуђено…
И мене и оце било суђено
Да у најбоље година без опорука
Умремо од швапски’ рука,
И да бидемо сарањени без сандука…
И да нам на гробу ники не закука…
Јебем им сунце непробуђено…
И семе нељуђено …
И њине крваве жетве…

Дабогда и’ стигле брзе дана
Мајка Милкине сузе и клетве…

Проклето им било
Све што се о њима чуло,
Дабогда им ново
Јутро не свануло…
Мо’а смртна рана
Њине најмили’е заболела…
Дабогда им се швапска
Дресирана сорта
Занавек затрела …

Дабогда…

фото: приватна архива

—————

15.10.2016. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

Schreibe einen Kommentar

Trage deine Daten unten ein oder klicke ein Icon um dich einzuloggen:

WordPress.com-Logo

Du kommentierst mit Deinem WordPress.com-Konto. Abmelden / Ändern )

Twitter-Bild

Du kommentierst mit Deinem Twitter-Konto. Abmelden / Ändern )

Facebook-Foto

Du kommentierst mit Deinem Facebook-Konto. Abmelden / Ändern )

Google+ Foto

Du kommentierst mit Deinem Google+-Konto. Abmelden / Ändern )

Verbinde mit %s

%d Bloggern gefällt das: