“ДОБРОТА И ЉУБАВ ЈЕДИНИ СМИСАО ЖИВЉЕЊА” –књига „ Добри људи“ Јована Н. Бундала

ДОБРОТА И ЉУБАВ ЈЕДИНИ СМИСАО ЖИВЉЕЊА” –књига „ Добри људи“ Јована Н. Бундала

Гордана Гоца Павловићs Foto.
Гордана Гоца Павловићs Foto.

Пре неколико месеци из издавачке куће СВЕН Ниш изашла је књига писца Јована Н. Бундала „Добри људи“. У овом времену, када се много више прича о тужним и ружним стварима, ово дело просто плени својом племенитошћу. Као да је Јован отргнуо тренутке једног времена и заувек их сачувао у међу корицама овог романа. Добри људи остављају траг иза себе и на тај начин живе и после одласка преко реке тишине…

РЕЦЕНЗИЈА

Већ од првих страница романа „Добри људи“, Јована Н. Бундала, моја пажња је у целости била потпуна. Иако прича наизглед тече питко и лагано, проткана је мрежом мисли аутора, његовим ставовима, размишљањима и закључцима. Ти делови су пуни тихе сете за прошлим временима, за добрим људима, њиховим врлинама и карактерима, који су оставили неизбрисив траг на живот аутора и изградњу његове личности.

Људи, ти добри људи о којима говори ова књига, су сваки понаособ посебни и изузетни. Отац, учитељ, мајстор Стева, доктор су успели да вечно живе кроз Јованово казивање. Суптилно и префињено, истинито и осећајно писац прича причу о свом животу, у којем је играo споредну улогу. Главне улоге су добили добри људи, својим поступцима, речима и делима, свесно или несвесно, утиснули себе у Јованов живот.

Иако је роман сачињен од прича посвећеним овим људима, он чини једну чврсту целину. Кроз разне догађаје и доживљаје стиче се слика о људима, њиховим намерама, унутрашњем портрету. Отац је у Јовану посадио клицу љубави, која се кроз живот развијала и без обзира на проживљено увек цветала и мирисала. Љубав према својим најближима, браћи, сестрама, а затим и према свим људима. Љубав према животу. И кад се чинило да се тај живот гаси љубав и доброта су исијавали пуним сјајем, враћали наду и веру и обасјавали најмрачнији тунел којим једно живо биће може да ходи. Тунел који раздваја живот и смрт. Свестан коначности сваког живота Јован износи своје ставове, мисли, које и самог читаоца наводе да иде у истом смеру. Нема патетичности и када болест узима маха, већ снага, хумор и воља савладавају све препреке. Смрт није крај, нити треба имати страха од умирања. Треба живети тако да се остави траг, који ни смрт не може да избрише, као што су добри људи у Јовановом животу то учинили.

Учитељева реченица: „Трудио сам се да врата душе увек буду отворена…“ остала је у Јовану и водила га кроз живот да чини многа добра дела, како познатим, тако и непознатим људима, налазећи у томе свој смирај и спокој. Учињено доброчинство никад није истицао, нити се хвалисао тиме, одликујући се скромношћу. Измамити осмех и учинити некога срећним, је неко неписано правило којег се Јован држи.

Роман „Добри људи“ је књига над којом ће се свако ко је прочита добро замислити. Они тврдог срца би требало да се потруде да им срце омекша, а оно људско, топло, негде сакривено у њима, исплива и преплави све око себе. Они који имају меко срце, схватиће да су на правом путу и да суштина живота и јесте у даривању љубави, чињењу добрих дела и скромности. Свако време има своје људе, пролазнике, има своју специфичност. Али тежину или лакоћу живота не чини то време, већ људи који га обележе.

Препоручујем од срца…

Српска књижевница Гордана Павловић

Члан УКС-а и редован члан Матице српске

БИОГРАФИЈА

ЈОВАН Н. БУНДАЛО

Објавио књиге песама: Да или не (Просвета, Београд, 2000); Насмеј се растанку (Чигоја штампа, Београд, 2001);

Љубав је рат (Просвета, Београд, 2002);

Накит туђе душе (Чигоја штампа, Београд, 2003);

Изгубљене сенке (Ауторско издање, Београд, 2004);

Живот је глоса (КУД „Павловић“, Београд, 2005);

Јесењи сонети (Калиграф, Београд, 2008);

Невидљиви друм ( Калиграф, Београд, 2008);

Два пјесника пјесме двије (Калиграф Београд, 2009); Лептирица у ћилибару (Калиграф Београд, 2010);

књигу прича Док чекам дан (Букленд, Београд, 2006) и књигу родољубивих песама Везмарово сећање (Свет књиге, Београд 2014).

Живи и ради у Београду.

Један Бог једна религија једна истина! Jedan Bog jedna religija, jedna istina!

Drugačije rečeno; ne može se dobru i dobroti nadati a zlo činiti

Један Бог једна религија једна истина! Jedan Bog jedna religija, jedna istina!

Ako verujemo u jednog jedinog Boga onda moramo verovati i u jednu jedinu zajedničku veru, religiju. Ne može se verovati u jednoga Boga a širiti različite priče o tvorcu nas i svega a pri tome ostati i verodostojan. Pošto smo svi delo samo jednoga jedinog nam Boga, jedne polazne, sveobuhvatne, svemoćne, beskonačne i bezgranične sile što stvori univerzum i sve u njemu pa i život i nas po zakonima od večne važnosti u prostoru večnosti onda se moramo i medjusobno poštovati kao što se poštuje delo Božije. Kao dela istoga Boga moramo se u životu i u skladu sa Božijim zakonima i ponašati a nikako se medjusobno uništavati samo zato što nam je podario sposobnost da odlučujemo po svojoj sobstvenoj volji. Tim svojim odlukama, ma kave one bile, ne možemo ugroziti ni univerzum ni Boga već samoga sebe i svoje okruženje.

Ta svemoćna sila, koju neko naziva Bog a neko priroda, nije ništa stvorila nit potrebu imala da to svoje čedo, svoje delo, uništi jer čemu nešto stvarati da bi se uništilo. Drugim rečima sve ima svoju svrhu i zadatak da bude u službi svemoćne Božije sile a stim i Boga ili ako hoćete prirode. Zakoni Božji, te sile što stvori sve, idu neumoljivo svojim tokom. Zato smo dobili razum da po svojoj volji donosimo svoje odluke. A da bi te odluke mogli donositi u pravom pravcu i smislu, dobili smo „nauku“ kao Božiji jezik istine koji nam omogućuje da razumelmo i sebe i Boga kako bi mogli po Božjim zakonima upravljati sobom i onim što nas okružuje, Božjim blagodetima.

Da se ratovi dešavaju pogotovo iz religioznih razloga ukazuje samo na to da su već odavno mnoge starešine religioznih grupa, hramova i masa od sebe učinili despote nad narodom šireći u ime Boga svoju a ne pravu i čistu Božiju reč. Proteravši nauku kao istinski jezig Božji, dočepali su se vlasti i materijalnog blaga na zemlji a izgubili svaku vezu sa nebom, čovekom u sebi i Bogom. Ne može se Bogu služiti a njegova dela zatirati, ne spoznati hteti šta nam to Bog kroz nauku govori. Ne može se Bogu moliti a djavolu služiti kao što se ne može ni vodom vatra podpirivati. Ili drugačije rečeno; ne može se zlo činiti a dobroti i dobru se nadati. Ne može se nasilje obožavati a ljubav očekivati nit se može plemenitim biti a u tudjoj boli i muci ne saosećati.

Vere, religije, dogme moraju se vratiti u školske klupe nauke. Bez poznavanja nauke, kao istinskog Božjeg jezika, ne može se ispravno govoriti ni o Bogu ni o Božjoj volji.

Nauka će nam po Božjoj volji samo toliko doztvoliti da saznamo, o tajnama koje nas intuitivno intresuju pa i obsedaju koliko nam to bude i potrebno na našem životnom putu. Kao što je Bog gospodar nad univerzumom i svega u njemu isto tako je i gospodar nad tim što možemo a šta ne možemo naukom saznatu, što ne znači da će nam odgovori i po pitanju najbitnijih tajni ostati nedokučivi.

Verodostojnost se može samo iskrenim odgovorima pridobiti i održavati a u iskrenost spada reći da na mnoga pitanja nemamo verodostojnih odgovora i da ih ne će biti sve dok ne naučimo jezik nauke. A naučiti ga nećemo moći sve dok nauku ne prihvatimo pravim, istinskim Božijim jezikom koji nas uči šta možemo, šta smemo a šta ne smemo. Kako je ono Vladika Nikolaj rekao: Nestrpljenje je najveći izvorni greh iz kojeg svi ostali grehovi Proističu. Na sve će mo dobiti odgovore ukoliko budemo nauku kao jezik istine prihvatili te sa strpljenjem, taj jezik istine, učili као универзални језик свих вера, религија.

Душан Нонковић-Теодоровић

Svet bruji o dečjem horu iz Srbije – nas su oduvali

Svet bruji o dečjem horu iz Srbije – nas su oduvali

  • 12.10.2016. 19:57
  • Autor: PP
  • Video  
Srpska dirigentkinja Jovana Obradović nije strana u svetu hevi metala. Ona je s horom Osnovne škole „Ivo Andrić“ obradila pesmu „Heart of steel“ američke hevi metal grupe „Manowar“ i oduševila strance, ali i domaću publiku.
Hor

Jovana Obradović s horom, Foto: screenshot

Hit s albuma „Kings Of Metal“ snimljenog 1988. godine predstavlja himnu hevi metal balada, koja je ovaj pravac, po mišljenju sajta Teamrock, lansirao u svemir. Kako taj sajt navodi, deca su učinila ovu pesmu pomalo Dizni, ali je i dalje prisutan pravi metal zvuk.

Iako je publika glasna, pa se hor ne čuje najbolje, ispod videa koji je pogledalo više od 20.000 ljudi su komentari pohvalni.

„Ja ne mogu da opišem koliko sam oduševljen!“, bio je samo jedan od komentara na ovo izvođenje, a mnogi su naveli kako je ovo pravi način da se bori za kulturu i protiv šunda koji nam se nameće.

Jedan stranac je napisao da se posle ovakvog nastupa ne plaši i da umre, a fan ovog benda je bio oduševljen.

„U njihovim godinama sam prvi put čuo za Manowar. To je bilo vreme turbo folka i ostale katastrofa muzike. Slušao sam kasetu dan i noć, i od tada sam zavoleo metal i rok. Jedna od najlepših metal balada. A Vama svaka čast i hvala sto ste mi probudili uspomene. I naravno, što decu učite pravim vrednostima!“, napisao je on.

Tahiri: Primenjeno 29 od 33 sporazuma sa Beogradom

Tahiri je rekla da Priština ne može da obustavi dijalog sa Beogradom zbog hapšenja regionalnog direktora kosovske policije Nehata Tačija jer bi to „ugrozilo evropsku perspektivu Kosova“.

Tahiri: Primenjeno 29 od 33 sporazuma sa Beogradom

Kosovska ministarka za dijalog Edita Tahiri izjavila je u intervjuu televiziji KTV da je od 33 sporazuma postignutih u okviru briselskog dijaloga Beograda i Prištine „u potpunosti sprovedeno 29“.

13 Oktobar 2016 10:35

PRIŠTINA – Kosovska ministarka za dijalog Edita Tahiri izjavila je u intervjuu televiziji KTV da je od 33 sporazuma postignutih u okviru briselskog dijaloga Beograda i Prištine „u potpunosti sprovedeno 29“.

Ona tvrdi i da je većina „srpskih paralelnih struktura“ raspuštena, a da su odnosi „generalno normalizovani“ i pored povremenih problema.

U drugom intervjuu, datom listu „Zeri“, Tahiri je rekla da Priština ne može da obustavi dijalog sa Beogradom zbog hapšenja regionalnog direktora kosovske policije Nehata Tačija jer bi to „ugrozilo evropsku perspektivu Kosova“.

Foto Tanjug video, arhiva

Срби у Албанији су најугроженија мањина од свих мањина у Европи

Ћирилицу вратио у Скадар

У Скадру: Са ђацима и особљем школе Чека нову генерацију ученика

Кад се крајем овог месеца у Скадру окупи нова генерација полазника курса српског језика, почеће и девета година просветитељске мисије професора српског језика и књижевности Светозара Ћираковића у Албанији.

Захваљујући овом упорном Никшићанину, који је својевремено са тридесетак колега и истомишљеника пострадао због српског језика и остао без посла, јер се није покорио силобатној црногорској власти и пристао да преконоћ српски језик прекрсти у црногорски, за осам минулих година више од 700 „албанских Срба“, православаца, католика и муслимана, научило је ћирилицу и проговорило српски, свој од искона матерњи језик.

Улога мисионара

Овај задивљујући податак добија на значају тек ако се зна да се то десило након више од 90 година доследне албанизације и затирања свих српских корена, посебно у Скадру и околини где и данас, наравно по незваничним и строго прикриваним подацима живи око 35.000 оних који имају српско порекло. Све је, тачније, почело одмах после Првог светског рата, када су велике силе бездушно отеле Црној Гори древну српску престоницу на Бојани, за чије је ослобођење из вековног турског ропства у Првом балканском рату, што погинулих што тешко рањених, крв пролило близу 12.000 Црногораца. Тада је кренуло систематско затирање свега онога што је било белег седмовековне историје Скадра као српске престонице, а врхунац је представљала одлука краља Зогуа да 1932. године затвори српску школу у Скадру.

Идуће године је затворена и српска школа у оближњој Враки, најсрпскијој насеобини у Албанији, да би затим декретом забранио и све остале српске школе у држави. Затирање српских трагова је потом интензивирао прокомунистички албански диктатор Енвер Хоџа, када је 1949. године дошао у сукоб са Титом и Југославијом, а челична завеса је сасвим спуштена и за Србе у Албанији је наступио потпуни мрак 1967. године, када је Енвер Хоџа и уставом забранио сваку религију.

Потрајало је тако све до почетка 2008. године када се у Удружењу српско-црногорске националне мањине Морача-Розафа јавила идеја за обнову ћирилице и српског језика, коју су, поред председника Удружења, адвоката Павла Јакоје Брајовића, снажно подржали Митрополија црногорско-приморска и митрополит Амфилохије, као и Министарство за дијаспору Републике Србије и Канцеларија за Србе у региону при Министарству спољних послова Србије. Изузетно одговорна, мисионарска улога је поверена професору Ћираковићу.

Прва школа

Албанија је тек почетком 2014, после 70 година, под утицајем и притиском Европске уније, у селу Хамил отворила прву школу са наставом на српском језику. Похађа је 60 ђака, што се у Албанији сматра великим кораком и добрим знаком побољшања односа према Србима у овој држави.

Било је то време када и у Албанији почињу да дувају демократски ветрови, па је влада Албаније, први пут после 74 године, одобрила Србима и Црногорцима да могу чувати свој идентитет и у том смислу слободно учити српски језик који је заједничка тековина Срба све три вере: и православних Срба, и Срба мухамеданаца, и Срба католика – сећа се професор Ћираковић.

Курс пола године

– Почели смо са наставом у Скадру 28. фебруара 2008. У почетку, у доста скромним условима у просторијама удружења Морача-Розафа, али се настава од тада одвија у континуитету. Курс српског језика траје шест месеци у години, три месеца у пролеће и три током јесени, а први резултати су се показали већ идуће, 2009. године, када су полазници курса први пут после толико деценија припремили и извели програм Светосавске академије на српском језику.

Професор Ћираковић се не жали и не говори о проблемима и мукама са којима се свакодневно носи, како већ осам година путује од Никшића до скоро 100 километара удаљеног Скадра, с каквим се све невољама сусреће у својој мисији, јер је, како каже, све то неважно и занемарљиво наспрам задовољства које доносе остварени резултати, пред чињеницом да је више од 700 „албанских Срба“ до сада научило да чита и пише ћирилицу, односно да говори српски језик.

Чека књиге из Србије

Надам се да ће нам Министарство просвете Србије упутити нови контингент књига по којима радимо, а то су: Буквар, Читанка за I, II, III и IV разред, Српски језик за I, II, III и IV разред и Српски за странце – Реч по реч – почетни течај Института за стране језике у Београду, чији су аутори Маша Селимовић-Момчиловић и Љубица Живанић.

Ако нам још шта пошаљу, утолико боље, све нам је овде добродошло – вели професор Ћираковић.

Милорад стекао диплому професора

Мислим да је Београд направио изврстан потез што сваке године прима студенте из Албаније, који се потпуно бесплатно школују у Србији. Наравно, услов је да прођу кроз курсеве српског језика у Скадру и да српски језик добро савладају пре него што дођу у главни град Србије, како би могли да прате наставу.

Тако они сада на српском студирају медицину, фармацију, машинство, менаџмент, економију, а с поносом истичем да је мој ученик из Скадра Милорад Ајковић стекао у Београду диплому професора математике и да је сада тамо на постдипломским студијама – каже професор Ћираковић.

Извор: Вести

За покој туђе и спас своје душе

За покој туђе и спас своје душе

Михаило Жунић (Фото: „Јуриш у поробљену отаџбину”)

На надгробном белегу Михаила Жунића у Чачку пише: „Победио четири царевине, турску, бугарску, аустријску и немачку, носилац Албанске споменице”

У бугарским рововима вода беше скоро до колена а с неба је пристизала стално нова суснежица, па је тешко разазнати да ли свиће или се смркава. Али, ни новембар 1915. на Власини, претећи и немилостив, није сломио сељаке са Овчара, предвођене резервним капетаном Радомиром Цвијовићем, учитељем из Дучаловића на врху планине. Баш су осоколили: њихова чета је на граници минуле ноћи и новог дана испунила задатак иако је, кад су га добили, изгледало да им једино чудо може помоћи. Разбила је бугарски пук. Ко од непријатеља није пао ничице, јесте у шаке.

Цвијовић је у тој туробној помрчини послао патроле да извиде како стоји бугарски положај, али је већ први гласник, враћајући се после петнаестак минута, саопштио да у рововима нема војске. Капетан је одмах разумео да су Бугари, по страшном невремену, отишли из ровова доле у село да би се огрејали, ни тешке митраљезе нису понели. Сместа је распоредио своју чету у напуштене прокопе и кад је, у расвит, бугарски пук пристизао назад, сасечен је.

Срби поређаше заробљенике и поднареднику Михаилу Жунићу из строја се обрати непријатељски колега по чину:

Господине старши, видиш оног нашег младог официра – вели бугарски поднаредник, прстом упирући у свог поручника.

Видим – узврати Михаило.

Он је из једне угледне софијске породице, родитељи су му професори, али је велики зликовац. Много ваших официра и војника лично је заклао.

Жунићу у том трену није било важно да ли поднаредник на овај начин спасава своју кожу, а биће да је тако, већ се брзо окрете бугарском официру, с питањем:

Господине поручниче, да ли је тачно ово што прича поднаредник ваше војске?

А поручник пркосно вели:

Јесте, ј…. ти мајку српску. И тебе бих заклао да сам те ухватио.

Жунићу удари крв у главу, па није часио. Извадио је свој револвер, „ордонанс” су га звали, и свих шест метака испалио у поручника.

Ратна стаза водила је Михаила даље, кроз сва српска бојна поља, после сваке битке добијао је по један орден, стекао чин наредника и у завичајни Чачак вратио се тек 1920, кад су ратне ране почеле да зацељују. Али, носио је ожиљак на души какав се никад не уклања: убио је заробљеног човека, и то га је гризло.

По повратку, на својој гробној парцели у Чачку начинио је капелицу и сваке седмице, до упокојења, ту палио воштаницу, за покој душе бугарског поручника. И за спас своје.

Тако је на чачанском гробљу, у руци српског подофицира изгорело на хиљаде воштаница у част мртвом непријатељу, јер је Жунић после оног догађаја на Власини, живео још чак 70 година, дочекавши пензију као полицијски наредник у Чачку. Са овог света отишао је 7. јула 1985, и оставио запис на белегу од сивог гранита, изнад своје вечне куће, где је палио свеће Бугарину: „Жунић Михаило, 20. 3. 1889 – 7. 7. 1985. борац Српске војске 1912 – 1920. Победио четири царевине, турску, бугарску, аустријску и немачку, носилац Албанске споменице”.

Ову причу, саткану од суровости коју код војника изазову време и околности, и од високе људске части, нетремице су 84 године касније слушали припадници једне артиљеријске батерије из Чачка, на ратном положају. Тог априла 1999. на Пештерској висоравни, бејаху, као Војска Савезне Републике Југославије, спремни да бране отаџбину коју је напало 19 најјачих армија света. Казивач је био генерал Милорад Прелевић (1932–2007), вољан да подигне храброст нашим јединицама, и та повест начињена од најтананијих нити душе човекове, и лепо испричана, измамила је сузу сваком војнику.

Аутор: Гвозден Оташевић
Извор: Политика, Восток