SOCIJALIZAM JE UNIŠTILA SOBSTVENA IDEOLOGIJA NE PRIHVAĆENA OD NARODA, KAPITALIZAM ČEKA ISTA SUDBINA IZ ISTOG RAZLOGA!

Biporalni svet dve ideologije, na jednoj strani ideologija kapitala zasnovana na materijalnim idealima i na drugoj strani svet socijalizma zasnovanog na socijalnim idealima društvenog uredjenja ravnopravnih kako znamo vše ne postoji u tom smislu odnosno toj i takvoj konstalaciji.

Taj bipolarni svet dveju po suštini sasvim suprotnih ideologija se završio, kako znamo, podpunim krahom socijalističkih zemalja kojih je privredno uredjenje bilo zasnovano na idealima neke vrste socijalne i moralne ravnopravnosti. Taj sistem je silovito napredovao u tim zemljama gde je bilo veliko siromaštvo i veliki nedostatak osnovnih namirnica za život. Većina je bila gladna i po tom pitanju su bili jednaki i isto toliko solidarni. Sve se zasnivalo na unapredjivanju svesti po principu solidarnosti i ravnopravnosti. Tek sa punim stomakom se mogao čovek osećati i dostojnim čovekom. Sistemi i države zasnovane na sili jačega na čijem vrhu je stajao neki suveren ili visočanstvo ili neprekosnoveni feudalac i ko zna ko sve od sile i vlasti nije mogao nahraniti rastući broj stanovništva a još manje udovoljiti osnovnim potrebama stanovništva. Što je više siromaštvo raslo raslo je sa njim i ogorčenje i nezadovoljstvo gladnoga sveta. Ta uredjenja zasnovana na sili su počela pod pritiskom masa da pucaju po svim šavovima. U takvoj situaciji se pokazao socijalizam kao idealno rešenje socijalnih problema te se odgovarajuće tome i širio na sve strane sveta. Nastaje Sovjetski savez, Kina postaje crvena pod vodjstvom Mao Ce Tunga, Vjetnam, deo Koreje pa i mnoge druge države medju njima i države Balkana pa i Jugoslavija. Nastaju sistemi sa planskim centralnim krojenjem potreba i privrednog razvoja koji se pokazalo u uslovima dominantnog siromaštva kao opravdano naprednim da bi se  po prevazilaženju siromaštva u osnovnim i najnužnijim potrebama većinskog dela naroda pokazao nepravednim a stim i kontraproduktivnim u jagmi za luksuzom te nastaje ideologija „prava jačega i sposobnijeg“, doba do tada nepojmljivih iluzija, snova ali i jagme za basnoslovnim bogatstvom pojedinaca kao i nekontrolisanim uticajem na svoju okolinu pa i vlast, u kojoj maltene svako sebe smatra potencijalnim i nepobedivim kandidatom u borbi neravnopravnih po pitanju polaznih uslova u kojima su od samoga početka, na samom startu, privilegovani, bogati i jači imali nedostiživu prednost nad siromašnima.

Centralno privredno planiranje je počelo da puca po svim šavovima zbog centralog planiranja u Moskvi gde se centralno planirao i odredjivalo koliko ko mora da poženje na svojim parcelama ili kolhozima i zadrugama. Jugoslavenski seljak je morao dati državi, bez obzira na lične potrebe, propisanu količinu doprinosa izplaniranih u Moskvi ali suše se nisu dale planirati. Suša je naterala Jugoslaviju da istupi iz tog sistema sa obrazloženjem da svako ima pravo na svoj put socijalizma kojeg diktiraju sobstvene mogućnosti na licu mesta sa obrazloženjem da „više puteva vode do Rim“. I tu počinje da se nazire neodrživosti tog centralističkog sistema koji je bio uspešan po suzbijanje gladi ali kontraproduktivan kad su nastajale i individualne luksuzne potrebe da se definišu kao osnovne potrebe koje bi trebalo da budu sastavni deo životnih uslova. Tako dolazi do zloupotrebe političkih položaja da bi se izborilo za izvesne prestižne objekte ili ličnu materijanu korist. Savest na kojoj je predhodni sistem bio gradjen postavljala se sve češće u znak pitanja odnosno opsajd.

Sa druge strane konkurentni sistem ugnjetavačkog kapitalizma je shvatio da mora ustupiti neke socijalne konponente ukoliko želi obstati u konkurenciji socijalističkih dostignuća po humanitarnim pitanjima. Od surovog, divljeg kapitalizma zasnovanog na ugnjetavačkim metodama nastaje kapitalizam sa nekim socijalnim komponentama, mislim na to da Bizmark prvi uvodi dečiji dodatak. Obadva sistema su nastavila svoju utrku za obstanak i prestiž stim što su preuzimali jedni od drugih neke komponente, elemente humanije prirode. Zapad odnosno kapital je postavljao akcente uvažavajući potrebe za osnovnim životnim namirnicama i uslovima života ali držeći ih na niskoj vatri, razini. Siromaštvo masa se na taj način ublažavalo ali i apetiti za luksuznim potrebama pojedinaca i grupa su se koristili za jačanje industrijske proizvodnje. Spoznalo se da je visok životni standard većinskog dela naroda najbolja odbrana svog privrednog sistema dominacije i pravo jačega. Preuzimanjem socijalnih komponenata od socijalističih privrednih sistema ugradjujući ih u svoje kao sastavni deo svog kapitaističog sistema u kom je kapital zasnovan na ideologiji materijalizma, pohlepi jačega, učvrsćavao je svoju privrednu ideologiju a stim i poziciju jačeg i sposobnijeg na ideologiji; socijalnog toliko koliko je nužno a materijalnog koliko je moguće uz sadovoljavanje i najnezasitijih apetita.

Sistem se gradi sve više na budjenju i izazivanju razvoja pohlepe u čoveku. Pod pritiskom pohlepe pojedinaca pa i grupa, legazujući je kao legitimnu potrebu, postaju i mnoge metode asocijalnog, nehumanog pa i nemoralnog tipa legitimnim. Ali sa tim apelom na najniže instinkte ostvarivali su se i rezultati visokog životnog standarda pa i neslućenog luksuza što je kod radničke braće (klase) u socijalističkim zemljama izazivalo ljubomoru i zavist. Moral, za izgradnju društva na humanitarnim osnovama socijalizma, gde savest igra jednu od najbitnijih uloga, opada. Socijalistički čoveka pod realnim činjenicama živio je sve teže uz sve manje luksuza a i u lošijim medicinskim uslugama kao i lošijem kvalitetu osnovnih životnih potreba pa nije ni čudo što gubi poverenje u ispravnost planskog privredjivanja a stim i u sam sistem socijalističke „ravnopravnosti“ nejednakuh. Naravno da je tome bio kriv spor razvoj društva zasnovanog na kompleksnim komunikacijama na ravnopravnim i pravednim osnovama jer se razvila politička elita koja je po svaku cenu, bez obzira na ličnu sposobnost, sedela na ključnim položajima kako državnog uredjenja tako i na činovničkom nivoima i skretnicama relevantnih po razvoj društva. Najsposobnijima se nije u toj meri pružala mogućnost svog razvoja koliko se to pružala u sistemu zasnovanom na ličnim prohtevima i nagradjivanju po zasluzi i sposobnosti. Političkim funkcionerima je bilo relativno udobno pa se nisu u tolikoj meri ni interesovali za probleme ljudi pogotovo ne onih ljudi koji nisu bili na položaju a koji su težili za istim luksuzom onih na položajima. Dok je na zapadu bio cilj postati preduzetnik, postizati visoke zarade kroz konkurentsku sposobnos jer mu to nije donosilo samo visok prihod već i priznanje u društvu, u socijalističkim uredjenjima je bio cilj fotelja nekog funkcionera kako bi se dokopao izvesnih privilegija, vlasti i moći, čast izuzetcima! Socijalistički sistem se pretvorio u sistem prosperiteta onih koji su najglasniji, najsposobniji retoričari, sa ciljem da se postane neki od političkih funkcionera jer mu je to obezbedjivalo kako navodno ugled tako i veća primanja. Posle odstranjivanja siromaštva kroz realizaciju osnovni životnih potreba, postala je potreba za luksuznom robom nekad gladnih pa potom sitih. U odnosu na socijalističku ideologiju sa ciljem zadovoljavanja osnovnih životnih potreba na osnovi ravnopravnosti, predstavljala je kapitalistička ideologija neku vrstu nemoralne devijacije moralnih vrednosti kapističkog načina privredjivanja. Ali to nije smetalo funkcionerima socijalističkih uredjenja da sve češće sebi nabavljali luksuznu robu iz inostranstva od zemalja zasnovanih na kapitalističkom sistemu privredjivanja. Narod je ubrzo uvidio da tu sa moralnim vrednostima nešto ne štima, da se narodu hvali voda da bi funkcioneri pili vino. Socialistička ideologija je počela da puca po svim šavovima. U takvoj situaciji niskih plata a velikih apetita otvorila su se zapadu odnosno kapitalu na široko vrata za kupovinu po najnižim cenama kako prirodne sirovina tako i najumnijih stručnjaka, inovatora koji su istraživali za i u interesu kapitala, koji ih je daleko bolje plaćao nego matica, zemlja u kojoj su stekli svoje obrazovanje i kvalifikacije postajala bi sve manje konkurentna na svetskom tržištu a stim i sve siromašnija. Umesto da stvaraju inovativnu robu za svoju zemlju stvarali su inovativnu robu za svog poslodavca na zapadu. Preostali inovatori u zemlji nisu bili ni tih sposobnosti nit su imali vrhunske uslove a niti vrhunska primanja da bi bili u stanju proizvoditi robu koja bi bila i kvalitetnija i jeftinija a i konkurentnija od robe zapadnih proizvodjača. Na svetskom tržištu se nekonkurenta roba, ne da prodati i tako su nekad socijalističke zemlje propadale padajući sve više u dužničko ropstvo. Do apsolutnog kraha socijalističke ideologije moralo je pod tim uslovima doći. Umjesto bipolarnog sistema nastaje jedan unipolarni koji se pokazao kao superiorniji po svim linijama. Kako privrednim, po kvalitetu životnog standarda tako i po tehničkim dostignućima u industriji, tako i na polju naoružanja. Zapadni svet je postao unipolarnom, najvećom svetskom silom, mašinerijom, na račun moralnih vrednosti.

Dali će to tako ostati je opet druga priča. Svet se ponovo nalazi na prekretnici, na putu bipolarnosti.

Zapadni svet je prešao zenit svoga razvoja i postaje, kao što je to socijalistički svet postao žrtva svog sistema, žrtvom neutoljive gladi za materijalnim bogatstvom, vlastću. Gubljenjem iz vida, osnovne moralne mere pa i savesti razvile su se grupe, familije i pojedinci do neslućenih visina bogatstva, uticaja pa i vlasti koju koriste bez i trunke srama, rekao bih po uzoru na socijalističke funkcionere, za ostvarivanje sobstvenih ličnih ciljeva eliminisanjem slabijega, slepi za socijalnu nepravdu u senci svoje pohlepe obsednuti borbom za prestiž moć i vlast. Masama je čista savest gurnuta u stranu i na njeno mesto je implantirana profit i pohlepa. Iz takve konstalacije ne može izaći ništa drugo do krize svetskih razmera.

Intuitivno mogu reći da su ti najuticajniji krugovi doveli na vlast tamnoputog predsednika za smirenje tamnoputih i nezadovoljnih masa kojem su dali do znanja da bi trebao da se dokaže kao prvi tamnoputi predsednik savremene Amerike sposobnim predsednikom. To po sebi ne bi bilo loše da ta grupa moćnih iz senke ne diktira to što podrazumeva pod uspešnim predsednikom a to je da ispunjava njihova naredjenja u smislu globalizma a stim i novog svetskog poretka, što bi moglo dovesti i do trećeg svetskog rata za kojeg bi se okrivio tamnoputi predsednik i cela tamnoputa rasa kao rasa manje vrednosti. Tako ja to vidim tu stvar. Tako su doveli i Nemačkog kancelara Gerhard Šredera kao socijal demokratu tražući od njega da se pokaže i kao socijaldemokrata kao ozbiljan partner na kojeg se može osloniti i ako dolazi iz levog spektra odnosno socijaldemokratske stranke. Rezultat je bio nelegalno bombardovanje Jugoslavije. Gdegod su se umešali i nametnuli svoju volju nastao je pustoš počev od Jugoslavije, Iraka, Libije, Sirije i sad Ukrajine. I pored svojih katastrofalnih rezultata svog mešanja u unutašnje stvari tih zemalja nastavljaju i dalje da se mešaju svom silom u unutrašnje stvari suverenih država kršeći time i povelju UN sa pokušavanjem da uvuku Rusiju u taj konflikt što bo moglo dovesti ne samo do trećeg svetskog rata već i do svetske apokalipse. Sistem sagradjen na ljudskoj pohlepi ne može ni drugačije završiti. Sa tim sistemom se došlo do nenadmašenih visina pohlepe što će voditi isto tako u pnor bez dna ukoliko se savesni deo moćnika i savesnih ljudi na odlučujućim položajima ne suprostavi odnosno ne otkaže poslužnost ovim psihopatama neograničene moći i bogatstva.

Dušan Nonković-Teodorović

Biporalni svet dve ideologije, na jednoj strani ideologije kapitala zasnovane na materijanim idealima i na drugoj strani svet socijalizma zasnovanog na socijalnim idealima društvenog uredjenja.

Taj bipolarni svet dveju po suštini sasvim suprotnih ideologija se završio podpunim krahom socijalističkih zemalja kojih je privredno uredjenje bilo zasnovano na idealima neke vrste socijalne i moralne ravnopravnosti. Taj sistem je silovito napredovao u tim zemljama gde je bilo veliko siromaštvo i veliki nedostatak osnovnih namirnica za život. Većina je bila gladna i po tom pitanju su bili jednaki i isto toliko solidarni. Sve se zasnivalo na unapredjivanju svesti po principu solidarnosti. Tek sa punim stomakom se mogao čovek osećati i dostojnim čovekom. Sistemi i države zasnovane na sili jačega na čijem vrhu je stajao neki suveren ili visočanstvo ili neprekosnoveni feudalac i ko zna ko sve od sile i vlasti nije mogao nahraniti rastući broj stanovništva a još manje udovoljiti osnovnim potrebama stanovništva. Što je više siromaštvo raslo raslo je sa njim i ogorčenje i nezadovoljstvo gladnoga sveta. Ta uredjenja zasnovana na sili su počela pod pritiskom masa da pucaju po svim šavovima. U takvoj situaciji se pokazao socijalizam kao idealno rešenje socijalnih problema te se odgovarajuće tome i širio na sve strane sveta. Nastaje Sovjetski savez, Kina postaje crvena pod vodjstvom Mao Ce Tungs, Vjetnan, deo koreje pa i mnoge druge države medju njima i države Balkana pa i Jugoslavija. Nastaju sistemi sa planskim centralnim krojenjem potreba i privrednog razvoja koji se pokazalo u uslovima dominantnog siromaštva kao opravdano naprednim da bi se  po prevazilaženju siromaštva u osnovnim i najnužnijim potrebama većinskog dela naroda pokazao nepravednim a stim i kontraproduktivnim u jagmi za luksuzom te nastaje ideologija „prava jačega i sposobnijeg“, doba do tada nepojmljivih iluzija, snova ali i jagme za basnoslovnim bogatstvom pojedinaca kao i nekontrolisanim uticajem na svoju okolinu pa i vlast, u kojoj maltene svako sebe smatra potencijalnim i nepobedivim kandidatom u borbi neravnopravnih po pitanju polaznih uslova u kojima su od samoga početka, na samom startu, privilegovani, bogati i jači imali nedostiživu prednost nad siromašnima.

Centralno privredno planiranje je počelo da puca po svim šavovima zbog centralog planiranja u Moskvi gde se centralno planirao i odredjivalo koliko ko mora da seljak poženje na svojim parcelama ili kolhozi u svojim zadrugama. Jugoslavenski seljak morao državi dati, bez obzira na lične potrebe, propisanu količinu doprinosa izplaniranu u Moskvi ali suše se nisu dale planirati. Suša je naterala Jugoslaviju da istupa iz tog sistema sa obrazloženjem da svako ima pravo na svoj put socijalizma kojeg diktiraju sobstvene mogućnosti na licu mesta sa obrazloženjem da „više puteva vode za Rim“. I tu počinje da se nazire neodrživosti tog centralističkog sistema koji je bio uspešan po suzbijanje gladi ali kontraproduktivan kad su nastajale i luksuzne potrebe da se definišu kao osnovne potrebe koje bi trebalo da budu sastavni deo životnih uslova. Tako dolazi do zloupotrebe političkih položaja da bi se izborilo za izvesne prestižne objekte ili ličnu materijanu korist. Savest na kojoj je predhodni sistem bio gradjen postavljala se sve češće u znak pitanja odnosno opsajd.

Sa druge strane konkurentni sistem ugnjetavačkog kapitalizma je shvatio da mora ustupiti neke socijalne konponente ukoliko želi obstati. Od surovog, divljeg kapitalizma zasnovanog na ugnjetavačkim metodama nastaje kapitalizam sa nekim socijalnim komponentama, mislim da Bizmark koji kao prvi uvodi dečiji dodatak. Obadva sistema su nastavila svoju utrku za obstanak i prestiž stim što su preuzimali jedni od drugih neke komponente, elemente humanije prirode. Zapad odnosno kapital je postavljao akcente uvažavajući potrebe za osnovnim životnim namirnicama i uslovima života ali držeći ih na niskoj vatri, razini. Siromaštvo masa se na taj način ublažavalo ali i apetiti za luksuznim potrebama pojedinaca i grupa su se koristili za jačanje industrijske proizvodnje. Spoznalo se da je visok životni standard većinskog dela naroda najbolja odbrana svog privrednog sistema dominacije i pravo jačega. Preuzimanjem socijalnih komponenata od socijalističih privrednih sistema ugradjujući ih u svoje kao sastavni deo svog kapitaističog sistema u kom je kapital zasnovan na ideologiji materijalizma, pohlepi jačega, učvrsćavao je svoju privrednu ideologiju a stim i poziciju jačeg i sposobnijeg na ideologiji; socijalnog toliko koliko je nužno a materijalnog koliko je moguće uz sadovoljavanje i najnezasitijih apetita.

Sistem se gradi sve više na budjenju i izazivanju razvoja pohlepe u čoveku. Pod pritiskom pohlepe pojedinaca pa i grupa, legazujući je kao legitimnu potrebu, postaju i mnoge metode asocijalnog, nehumanog pa i nemoralnog tipa legitimnim. Ali sa tim apelom na najniže instinkte ostvarivali su se i rezultati visokog životnog standarda pa i neslućenog luksuza što je kod radničke braće (klase) u socijalističkim zemljama izazivalo ljubomoru i zavist. Moral, za izgradnju društva na humanitarnim osnovama socijalizma, gde savest igra jednu od najbitnijih uloga, opada. Socijalističkog čoveka pod realnim činjenicama da se živi sve teže uz sve manje luksuza a i u lošijim medicinskim uslugama kao i lošijem kvalitetu osnovnih životnih potreba gubi poverenjw u ispravnost planskog privredjivanja a stim i u sam sistem socijalističke ravnopravnosti nejednakuh. Naravno da je tome bio kriv spor razvoj društva zasnovanog na kompleksnim komunikacijama na ravnopravnim i pravednim osnovama jer se razvila politička elita koja je po svaku cenu, bez obzira na ličnu sposobnost sedela na ključnim položajima kako državnog uredjenja tako i na činovničkom nivoima i skretnicama relevantnih po razvoj društva. Najsposobnijima se nije u toj meri pružala mogućnost svog razvoja koliko se to pružala u sistemu zasnovanom na ličnim prohtevima i nagradjivanju po zasluzi. Političkim funkcionerima je bilo relativno udobno pa se nisu u tolikoj meri ni interesovali za probleme ljudi pogotovo ne onih ljudi koji nisu bili na položaju a koji su težili za istim luksuzom onih na položajima. Dok je na zapadu bio cilj postati preduzetnik, postizati visoke zarade kroz konkurentsku sposobnos jer mu to nije donosilo samo visok prihod već i priznanje u društvu, u socijalističkim uredjenjima je bio cilj fotelja nekog funkcionera kako bi se dokopao izvesnih privilegija, vlasti i moći, čast izuzetcima! Socijalistički sistem se pretvorio u sistem prosperiteta onih koji su najglasniji, najsposobniji retoričari, sa ciljem da se postane neki od političkih funkcionera jer mu je to obezbedjivalo kako navodno ugled tako i veća primanja. Posle odstranjivanja siromaštva kroz realizaciju osnovni životnih potreba, postala je potreba za luksuznom robom nekad gladnih roba sitih. U odnosu na socijalističku ideologiju sa ciljem zadovoljavanja osnovnih životnih potreba, predstavljala je kapitalistička ideologija neku vrstu nemoralne devijacije moralnih vrednosti kapističkog načina privredjivanja. Ali to nije smetalo funkcionerima socijalističkih uredjenja da se sve češće sebi nabavljali luksuznu robu iz inostranstva od zemalja zasnovanih na kapitalističkom sistemu privredjivanja. Narod je ubrzo uvidio da tu sa moralnim vrednostima nešto nije u redu, da se narodu hvali voda da bi funkcioneri pili vino. Socialistička ideologija je počela da puca po svim šavovima. U takvoj situaciji niskih plata a velikih apetita otvorila su se zapadu odnosno kapitalu široko vrata za kupovinu po najnižim cenama kako prirodne sirovina tako i najumnije stručnjaka, inovatora koji su istraživali za i u interesu kapitala, koji ih je daleko bolje plaćao nego matica, zemlja u kojoj su stekli svoje obrazovanje i kvalifikacije. Umesto da stvaraju inovativnu robu za svoju zemlju stvarali su inovativnu robu za svog poslodavca na zapadu. Preostali inovatori u zemlji nisu bili ni tih sposobnosti nit su imali vrhunske uslove a niti vrhunska primanja da bi bili u stanju proizvoditi robu koja bi bila i kvalitetnija i jeftinija a i konkurentnija od robe zapadnih proizvodjača. Na svetskom tržištu je nekonkurenta roba, neda se prodati i tako su nekad socijalističke zemlje propadale padajući sve više u dužničko ropstvo. Do apsolutnog kraha socijalističke ideologije moralo je pod tim uslovima doći. Umjesto bipolarnog sistema nastaje jedan unipolarni koji se pokazao kao superiorniji po svim linijama. Kako privrednim, po kvalitetu životnog standarda tako i po tehničkim dostignućima u industriji, tako i na polju naoružanja. Zapadni svet je postao unipolarnom, najvećom svetskom silom na račun moralnih vrednosti.

Dali će to tako ostati je opet druga priča. Svet se ponovo nalazi na prekretnici na putu bipolarnosti.

Zapadni svet je prešao zenit svoga razvoja i postaje, kao što je to socijalistički svet postao žrtva svog sistema, žrtvom neutoljive gladi za materijalnim bogatstvom, vlastću. Gubljenjem iz vida, osnovne moralne mere pa i savesti razvile su se grupe, familije i pojedinci do neslućenih visina bogatstva, uticaja pa i vlasti koju koriste bez i trunke srama, rekao bih po uzoru na socijalističke funkcionere, za ostvarivanje sobstvenih ličnih ciljeva eliminisanjem slabijega, slepi za socijalnu nepravdu u senci svoje pohlepe u obsednuti borbom za prestiž moć i vlast. Masama je čista savest gurnuta u stranu i na njeno mesto je implantirana pohlepa. Iz takve konstalacije ne može izaći ništa drugo do krize svetskih razmera.

Intuitivno mogu reći da su ti najuticajniji krugovi doveli na vlast tamnoputog predsednika za smirenje tamnoputih masa kojem su dali do znanja da bi trebao da se dokaže kao prvi tamnoputi predsednik savremene Amerike sposobnim predsednikom. To po sebi ne bi bilo loše da ta grupa moćnih iz senke ne diktira to što podrazumeva pod uspešnim predsednikom a to je da ispunjava njihova naredjenja u smislu globalizma a stim i novog svetskog poretka, što bi moglo dovesti i do trećeg svetskog rata za kojeg bi se okrivio tamnoputi predsednik i cela tamnoputa rasa kao rasa manje vrednosti. Tako ja to vidim tu stvar. Tako su doveli i Nemačkog kancelara Gerhard Šredera kao socijal demokratu tražući od njega da se pokaže i kao socijaldemokrata kao ozbiljan partner na kojeg se može osloniti i ako dolazi iz levog spektra odnosno socijaldemokratske stranke. Rezultat je bio nelegalno bombardovanje Jugoslavije. Gdegod su se umešali i nametnuli svoju volju nastao je pustoš počev od Jugoslavije, Iraka, Libije, Sirije i sad Ukrajine. I pored svojih katastrofalnih rezultata svog mešanja u unutašnje stvari tih zemalja nastavljaju i dalje da se mešaju svom silom u unutrašnje stvari suverenih država kršeći time i povelju UN sa pokušavanjem da uvuku Rusiju u taj konflikt što bo moglo dovesti ne samo do trećeg svetskog rata već i do svetske apokalipse. Sistem sagradjen na ljudskoj pohlepi ne može ni drugačije završiti. Sa tim sistemom se došlo do nenadmašenih visina pohlepe što će voditi isto tako u pnor bez dna ukoliko se savesni deo moćnika i savesnih ljudi na odlučujućim položajima ne suprostavi odnosno ne otkaže poslužnost ovim psihopatama neograničene moći i bogatstva.

Dušan Nonković-Teodorović

 

Schreibe einen Kommentar

Trage deine Daten unten ein oder klicke ein Icon um dich einzuloggen:

WordPress.com-Logo

Du kommentierst mit Deinem WordPress.com-Konto. Abmelden / Ändern )

Twitter-Bild

Du kommentierst mit Deinem Twitter-Konto. Abmelden / Ändern )

Facebook-Foto

Du kommentierst mit Deinem Facebook-Konto. Abmelden / Ändern )

Google+ Foto

Du kommentierst mit Deinem Google+-Konto. Abmelden / Ändern )

Verbinde mit %s

%d Bloggern gefällt das: