Доктор са ратним искуством

Доктор са ратним искуством

– Није доктор бог да одређује када ће кога оперисати, ко ће кад умрети. Докторско је да уради оно што му његова вештина и занат одређују –

dr-aco-moljevic

СУГРАЂАНИ – ДР АЛЕКСАНДАР МОЉЕВИЋ
Доктор Александар Мољевић је у току рата деведестих година урадио преко 720 операција по ратним болницама и у ужичкој болници, стигао до Хага, а усавршавање стицао у иностранству. Рођен је у Чачку, како каже, стицајем околности. Његова породица је живела у Вишеграду и када је једно јутро мајка, у последњем месецу трудноће пошла на посао, оклизнула се и пала у канал:
– Од наше куће у Шегањама, где су сви Мољевићи, па до пута, морало је да се иде поред пруге. И тог јутра, моја мајка је пошла на посао, пала је, па је због повреда морала у ужичку болницу. Дежурни лекар је био покојни професор Милићевић, а чувена Буба није била тада ту. Др Милићевић није смео да је порађа због повреде и онда санитетом је упуте за Чачак. И ту сам се родио – сећа се др Мољевић.
Млади Александар је одрастао у Вишеграду. Ту је завршио основну школу и био је један од најбољих ђака Вишеградске гимназије. У својој генерацији био је међу најбољим спортистима и члан кошаркашког клуба „Варда“ из Вишеграда.
– Тај клуб, из једне мале варошице од око 20.000 становника, пре рата је ушао у Другу савезну лигу Запад. Играли смо са „Олимпијом“, „Слованом“, „Слободом дихтунг“ из Тузле, „Игман“ са Илиџе, „Јединством“ из Бихаћа… То је тада била јача лига, него сада ова наша. То је била добра генерација кошаркаша. У првој постави играли смо нас тројица из једног разреда у Гимназији. Нас тројица, када смо играли, побеђивали смо све у школи – сећа се др Мољевић гимназијских дана.
Дошло је време да се определи чиме ће се бавити у животу. Зато је уписао Медицински факултет у Сарајеву, али је наставио да се бави спортом. Међутим, велике обавезе на факултету су преовладале, нарочито на трећој години, па је морао да бира, да ли оно мало слободног времена што има, да утроши на такмичења и тренинге у савезном рангу или да мало одмара у слободном животу.
– Све се свело на факултет и кошарку. Може факултет да се заврши и да се буде успешан у спорту, али, онда се нема слободног живота. То је било тако тада, па и сада је исто. Играо сам за чувену поставу Медицинског факултета на месту плејмејкера. Изгубили смо у финулу од „Права“, за које је играо Мирза Делибашић и који је у последњој секунди дао кош. То је била утакмица пред 2.000 гледалаца у Скендерији, а атмосфера је била као да су играли дерби „Босна“ и „Партизан“. То је био доживљај, који ћу памтити читав живот. У екипи са мном су били професор Надеждин, који је сада професор у Енглеској, др Симић, сада је професор гинекологије у Немачкој, браћа Аџићи, не знам где су сада, и др Бједић, који је био хирург у Јајцу, а сада је директор Фонда БиХ.
После сам био најмлађи савезни кошаркашки судија у Југославији, само је Бранко Јовановић млађи од мене. Тада сам имао 21 и по годину. Међутим, морао сам да напустим кошарку због великих обавеза – са носталгијом прича др Мољевић.
После завршетка факултета др Александар Мољевић се вратио у Вишеград, где је три године радио у хитној помоћи, а потом завршио специјализацију за ортопедију. Поводом завршене специјализације организовали су коктел у Београду, баш на дан када су избиле демонстрације у Београду, које је водио Вук Драшковић.

Ратни период

Вратио се у Ужице, и за непуних шест месеци почео је рат у Хрватској. Као резервни санитетски официр, Др Мољевић је позван на војну обавезу и све до августа 1995. године време је провео у војној јединици и у ужичкој болници.
– Крајем 1991. године, када су почела дејства око Вуковора, добио сам позив од Војног одсека и тада смо имали неке припреме и предавања. Нисам очекивао да ће се све то изродити у то што се после дешавало. На Бадњи дан 1992. године, упућен сам у Невесиње, као друга смена и остао сам до краја у ратној болници. У марту сам се вратио у Ужице, али је већ у априлу почело да се ратује у Босни. Као резервни офоцир, послали су ме да се организује санитетска служба у Источној Босни, не само у Вишеграду. Касније, по потреби извођења дејства, на молбу њихових војних власти, ми, санитетлије, ишли смо да им помогнемо. Не само да сам помогао у Дому здравља у Вишеграду, већ сам, због недостатка хирурга, ишао добровољно у бригадне санитете, јер је било доста избеглих и рањених. Као искусан ратни хрирург и старешина у санитетском батаљону, знао сам како се ради у плану прихвата, транспорта и збрињавању рањеника до неке веће болнице, конкретно у Ужице – испричао је др Мољевић.
За тај период каже да је био врло тежак, ратни и сурови услови за живот у болницама. Ипак, било је санитетског материјала и лекова из хуманитарне помоћи, војних резерви. Било је ту и непријатељских војника, али др Мољевић није правио разлику.
– Док сам био у Вишеграду, пре доласка у Ужице, био сам начелник санитета у Војном одсеку и у разигравању ратних војних вежби, још у време Тита, поставио сам ратну војну болницу у Вишеградској бањи, која је била у току рата баш по мојим плановима. Ми смо помагали, не само нашим, већ и ако се деси да буде рањен неки непријатељски борац или неко од њиховог становништва. Добијали су исте услуге као неко од наших бораца, без разлике. Бар је тако било, док сам ја био на терену. Док сам био командант, није било проблема, можда је било вербалних, али сам то решавао по кратким војничким правилима. Били су удаљени и дати на процесуирање војним органима – казао је др Мољевић.

Лекови за непријатеље

Ратни сукоби раздвојили су многе, па и тако др Мољевића од његових колега и пријатеља. Али, без обзира што су на супротним странама, комуницирали су и помагали се. Тако је било и за време ратних дејстава у Гораждама.
– Приликом борби у подручју Горажда, мој колега хирург са факултета, ортопед Ђикић је био на супротној страни. Имали су неких проблема, за које је мени рекао тадашњи командант Друге позадинске бригаде, генерал Винко Пандуревић. Без обзира што је лежао у Хагу, тај генерал је био врло одговоран и хуман старешина, јер знам добро његов пут, док није отишао из Вишеграда за Зворник. Он је у некој акцији обуставио борбена дејства, како би се локално становништво извукло и онда су наставили борбе. Својим ушима сам чуо како се договарао са командантом друге стране. Тако исто, уз његово знање, а на мој предлог, послао сам колеги Ђикићу лекове које нису имали и то сам радио у неколико наврата. Наша страна је имала сасвим довољно за лечење рањеника и становништва, а др Ђикић ме је молио да преко УНПРОФОР-а пошаљем неке лекове и то сам радио. То је било и на другим ратиштима, где су ме колеге са противничке стране, преко радио станица, молила да им пошаљем лекове које нису имали. Ево, један случај у битци за Горажде. Добили смо захтев да збринемо младу породиљу, где је рођено дете пре времена. Обустављена су борбена дејства у том тренутку, са њиховим санитетом дошла је до наших линија, а нама је, тадашњи директор ужичке болнице, др Драго Вуксановић из Ужица, послао доктора, медицинску сестру и возило са неонатологије са возачем, које служи за превоз таквих пацијената. Ми смо спаковали дете и породиљу, послали за Ужице, лечили и излечили и вратили их назад кући. Хвала ужичкој болници, директору и властима који су то омогућили – испричао је др Мољевић и додао да је у току рата у ратним болницама и у ужичкој болници извршио 723 операције.

Захвалан после 20 година

Да се није правила разлика међу рањеним, говори и случај после рата, када је један бивши муслимански логораш нашао др Александра Мољевића и изразио неизмерну захвалност што му је спасао руку. Захвалност му је показао на једном скупу логораша у Вишеграду, где је плачући грлио доктора.
– Сећам се тог догађаја. После пада Жепе у Босни, довели су једног заробљеника, који је имао прострелну повреду шаке. Та рана није била адекватно збринута и руку је већ захватила гангрена. Он је тада био у логору у Шљивовици. Ампутирао сам му део прста и направио три реза да се то дренира, да видим шта ће бити. После два до три дана видео сам да је боље и другачија боја шаке и руке, и тако му остаде рука. И онда, негде после рата, прошло је 20 година, председник Удружења логораша из Вишеграда, Драгиша Андрић, ме замолио да дођем на тај скуп, где ће доћи сви логораши из БиХ. Држао сам једно предавање о рату и говорио о томе шта се све дешавало у ратним болницама и у мом животу у том периоду. И у једном тренутку устаје омањи човек и плаче као киша. Пред свима каже: “Овај је мени спасао руку и хтео сам да га видим“. Поздравили смо се. То што сам њему помогао, сигурно бих помогао и другом. Нисам никада гледао на националност, лечио сам све. Ја сам као лекар дао једну заклетву и то Хиипократу, а другу заклетву сам дао држави Србији, као грађанин – сетио се др Мољевић тог догађаја.

Прича из Хага

Др Александар Мољевић је заједно са групом својих колега, од којих је један ортопед, три лекара са ужичке психијатрије и главна медицинска сестра, био позван да сведочи у Хагу, против једног Вишеграђанина.
– Били смо осам дана у Хагу. Оптуженик због кога смо позвани, за време рата био је код нас на ортопедији због повреде, а завршио је на психијатрији, због алкохолизма и имао је апстиненцијалну кризу. Позвани смо као сведоци околности његовог лечења овде. И након давања изјаве, све те моје колеге су се вратиле, само је Тужилаштво изричито тражило да ја останем. Није ми било јасно због чега, вероватно што сам из Вишеграда. Питали су ме о ономе што сам радио овде и моју повезаност са оптужеником, јер се појавила информација из Америке да су све то биле шпекулације. А и касније на интернету су се појавиле такве приче, а у транскриптима тачно има шта сам рекао и сви знају ко је шта радио у то време, тако да те информације по интернету не стоје. Такође ме је заболело, што су ужичкој болници запленили тадашњу оригиналну књигу пријема пацијената и то на превару. Узели су је на реверс, а до данашњег дана је нису вратили, тако да многи људи, који данас могу нешто да добију, зато што су били рањени или оболели у току рата, а овде се у то време лечили, не могу ништа да добију – казао је наш саговорник и додао да је особље у Хагу имало коректан однос према њима, да су у сваком часу имали послужење, телефон, да се јаве кући и све друге услуге. Једино је, према његовим речима, било непријатно то испитивање тужиоца.
Др Мољевић сматра да је Хашки суд стварно неправедан према Србима, због непримерено високих казни које је досуђивао Србима.
– На пример, и други оптуженици су исто то радили као наши Срби, али су добијали зантно мање осуде или бивали ослобођени. А неки од наших су добили 15 година затвора за дело, за које би сада добили прекршајну казну или евентуално условну осуду на две године. Али, тада је та светска политика била да се води против Срба – рекао је др Мољевић.

Усавршавање

После рата доктор Мољевић је наставио рад у ужичкој болници, а током 1999. године био је на једном дужем раду и усавршавању у Шведској.
– За тих четири месеца, колико сам провео у Шведској, стварно сам доста научио, али и схватио да смо и ми јако добри стручњаци, да имамо јако добре школе у Београду. Не знам како је сада, али, у то доба, имали смо професоре и стручњаке на гласу. Био сам у великој клиници у Упсали у Шведској и сретао сам и радио са људима о којима сам могао само да маштам да ћу их видети, за које сам знао, док сам цитирао из литературе, када сам полагао испите. Са уважавањем су се односили према мени, а технички нису много бољи од нас. Опрема им је за нијансу боља, у ствари, та опрема је код њих нова, а код нас раубована, истрошена. Ми у нашој болници много радимо, а не обнављамо опрему, а та опрема за ортопедију је јако скупа. Једино су ту Швеђани у великој предности. Што се технике и техничког рада, тиче нису баш одмакли од нас, осим у једној ствари, а то је што код њих постоји принцип рада како се нешто ради, нема ни лево, ни десно. На истом принципу сви исто раде, а код нас има оних који често мисле да то треба на неки други начин да се уради. Тамо се тачно зна ко шта ради и како се ради. Постоји, дакле, правило како се нека операција ради и нема филозофирања. Тамо, ако ниси урадио по правилу, а догоди се компликација, сигурно ћеш за то одговарати, али, ако си урадио по правилнику, онда ћете заштити и струка и клиника. Код нас то још није легло на своје, а, ако уђемо у Европу, ваљда ће заживети. И код њих, баш због тога, нема разлике по клиникама или болницама, исто се ради свуда, иста им је опрема, иста униформа, па тако им је ниво ортопедских услуга исти. А код нас није исто да ли сте на Бањици или Звездари, јер се види велика разлика.
Добио сам позив, односно да потпишем уговор на универзитетској болници у Сундсвалу. Моје је било, пошто нисам знао добро језик, да само оперишем, а да не прегледам пацијенте. Међутим, код нас је почело бомбардовање, и у мени се нешто преломило. Написао сам једно писмо, које и данас чувам, да ме подсећа можда на моју највећу грешку у животу, што сам то одбио. У том писму сам се захвалио професору Нилсону и образложио зашто се враћам у Србију. Професор Нилсон није могао да верује да постоји неко ко хоће да иде у рат, поред благостања које му се пружа. Вратио сам се 2. маја 1999. године. Довезао сам се неким комбијем недалеко од границе у Хоргошу и онда сам кренуо пешке, са две торбе. Прешао сам тако 300 метара, око мене нема никога и тек после се помаљују неки људи, ваљда граничари и питају ме да ли сам нормалан, а ја их питам има ли Никшићко пиво, дајем 100 марака за њега. Ишао сам кроз неке кукурузе код Титела, а после сам некако стигао до Ужица. Сутрадан, када сам се појавио на послу, нису могли да верују, када су ме видели. То је неки мој авантуристички дух – рекао је др Мољевић
Након Шведске, др Мољевић је ишао два пута у чувену клинику у Чикагу.
– Први пут сам био око 10 дана и сваки дан смо имали велики тренинг од 8 ујутру до 5 поподне, код др Мишела Шанкопа, једног од најбољих ортопеда у Америчкој централној асоцијацији ортопедских хирурга. Тамо ме је фасцинарало, када сам пролазио кроз ходиник и на вратима гледам имена људи које сам читао и цитирао. Кроз њих излазе и улазе Хорхе, Винтер, Бергер, Хансен, Милер Цвај, сви су ту. Невероватна коцентрација ортопедских великана на једном месту.
Са колегом др Ивом Јовановићем био сам на тренингу у Дубаију и шест дана смо провели код професора Тарабишија, чији тим ради само вештачка колена и кукове, можда мало више колена. То је једна изузетна група, која има невероватно савршену организацији посла. Толико су они то поједноставили и, када се гледа са стране, изгледа као да свако може да ради овај наш посао. Операциона сала је свемирски брод, а имплантате које сам тада видео, тек прошле године су почели да се уграђују код нас. То су скупи имплантати, који и јесу за њихов народ, јер омогућују много већа савијања колена, тако да приликом молитве могу лепо да клекну. То је једно незаборавно искуство, не само хируршкин што смо добили на образовању, већ што се тада правила чувена зграда, највећа на свету, па сви ти камиони и машине које смо видели, деловало су футуристички. Све то што сам научио у иностранству, то примењујем овде у пракси са колегама.

Оперише и старије од 90 година

Др Александар Мољевић је пре неколико година оперисао једног деведесетгодишњака из Мушвета, коме је крава поломила ногу. После те операције дека је поново стао на ногу, опоравио се и заиграо.
– Операција колена је рутински посао, али код тако старих људи и није баш. Било је увек питања како ће то да зарасте код старих особа и слично. Моје лично мишљење се променило према томе док сам био у Шведској. За време боравка у Шведској, била је једна стара бака од 95 година, која је сломила кук и требало је да се угради парцијална протеза. Бака је била у јако лошем стању, дементна, имала је лошу комуникацију са околином, лошег општег стања. У пола гласа сам прокоментарисао, која је уопште сврха те операције, када ће можда и да умре убрзо. Болесна, дементна, стара. Колега Швеђанин ме је питао шта сам тачно рекао, јер ме није добро разумео, мој енглески тада је био јако лош. Срећом, није ме разумео, а ту је била инструментарка, чија је мајка из Панчева и знала је српски. Она ми је оком показала да изађем напоље. Тада ми је рекла:“Докторе, ово је земља, у којој нема везе колико је ко стар, колико ко болестан или колико је оштећеног здравља. Овде су сви исти. Није доктор бог да одређује када ће кога оперисати, ко ће кад умрети. Докторско је да уради оно што му његова вештина и занат одређују. То, да ли ће он умрети или неће, то је божије давање. Добро сам чула шта сте рекли и то је овде јерес, добро се чувајте“. Схватио сам да је то наш начин размишљања, а у Шведској више се пажње придаје слабим, ментално оболелим особама и оштећеним у развоју, него здравима. То сматрају исправним, јер они не могу сами да се брину о себи и те особе апсолутно зависе од наше помоћи, па је однос према њима код њих доведен до савршенства. Схватио сам о чему је реч и овде сам ту праксу наставио. Зато сам оперисао тог деку и код њега је то испало добро. Али, за баку од сто година, коју сам оперисао у мају ове године, чуо сам да је умрла пре неки дан. Она је одавде отишла на рехабилитацију на Чиготу, одатле кући и ту преминула. Та бака је са Златибора и док је била овде, само је питала када ће кући, да сади врт. Према светској статистици, скоро 50 посто пацијената код прелома кука у том годишњем добу, умире у првих шест месеци од момента прелома – рекао је наш саговорник.

Успешан тим хирурга

– Сво то искуство делио сам заједно са колегама из болнице, а они њихово са мном. Зато у Србији спадамо међу прва три ортопедска одељења по уграђеном броју имплантаната кука и колена. Поносан сам на то, јер сам део екипе која је све то стварала. Ту екипу чине др Иво Јовановић, др Владе Гордић и ја. Међутим, др Гордић је отишао у Београд, што је велика штета за наше одељење, јер је он одличан човек и хирург. Били смо ударна тројка и када дођемо на неки конгрес, били смо поносни, јер су се понашали према нама са великим уважавањем. Има одлива људи, али имамо и неколико младих момака који ће бити бољи од нас – рекао је др Мољевић.
Подсетили смо га на бактерију клостридију, због које се ово одељење пре две до три године нашло у центру српске јавности.
– Клостридија се спорадично јавља, као и у свакој другој болници. Она се активира у фази тежих повреда и код старијих особа, када имунитет опада. Не знам шта се десило тада, да ли неко незадовољство породице или слично, коме је неко близак умро, или нека груба реч, те је то узбуркало јавност, али у свим болницама у Србији је слична ситуација. Па у Београду се појави и по 20 оболелих и исто пацијенти умиру, али нико не пише, док код нас, чим се појави два до три случаја клостридије, одмах се узбуни јавност – казао је др Мољевић.

Звездана Глигоријевић

Schreibe einen Kommentar

Trage deine Daten unten ein oder klicke ein Icon um dich einzuloggen:

WordPress.com-Logo

Du kommentierst mit Deinem WordPress.com-Konto. Abmelden / Ändern )

Twitter-Bild

Du kommentierst mit Deinem Twitter-Konto. Abmelden / Ändern )

Facebook-Foto

Du kommentierst mit Deinem Facebook-Konto. Abmelden / Ändern )

Google+ Foto

Du kommentierst mit Deinem Google+-Konto. Abmelden / Ändern )

Verbinde mit %s

%d Bloggern gefällt das: