СУЗЕ НА НОВИНАРСКОЈ ПРОЈЕКЦИЈИ ФИЛМА „НА МЛИЈЕЧНОМ ПУТУ“: Пред новинарима Кустурица отворен: Овај филм снимао сам од краја ка почетку!


 ИЗВОР:

СУЗЕ НА НОВИНАРСКОЈ ПРОЈЕКЦИЈИ ФИЛМА „НА МЛИЈЕЧНОМ ПУТУ“: Пред новинарима Кустурица отворен: Овај филм снимао сам од краја ка почетку!

ИСКРА на Фејсбуку

Фото: Анђела Андрић

Анђела Андрић,
Специјални извештач ИСКРЕ из Венеције

На новинарској пројекцији новог филма Емира Кустурице било је суза! На конференцији за новинаре, Кустурица је у свом елементу објаснио како је настајао његов филм:

– Ја причу нисам развијао, већ „одузимао“. Ишао сам уназад, од краја ка почетку. Помислио сам, Арапи пишу здесна налево, Кинези комбинују елементе, хајде да онда ми направимо путовање на коме ћемо се подсетити знања из Старог завета и прилагодити га модерним временима кроз једну љубавну причу – објаснио је Кустурица.
На конференцији невероватна гужва, много новинара са свих страна света, сви још под утиском филма који су сат два раније погледали, сви су хтели да поставе питање да од Кустурице и Монике Белучи на крају добију аутограм.

– Овај филм пружа наду јер је прича о љубави, сексуалности, сензуалности између две не баш тако бладе особе, што је ван сваког правила. Његова порука је да морате веровати у лјубав, по сваку цену – рекла је Моника Белучи говорећи о филму.

Пред новинарима данас је у Венецији била пробрана екипа филма: Емир Кустурица као редитељ, сценариста и глумац, глумице Моника Белучи и Слобода Мићаловић, и продуценти: Паула Вакаро, Лукас Акоскин и Алекс Гарсија.

Фото: Анђела Андрић

На почетку велики апауз и овације за Кустурицу и глумце.     Двадесетак подигнутих руку одмах на почетку прес конференције…

Италијански новинар први је питао редитеља како је прошао процес снимања филма, на шта је Кустурица одговорио: „Снимање филма је био дуг и напоран процес, али вредело је. Желим да се захвалим продуцентима, а посебно Моники и Боби за ‘трошење’ њиховог времена толико дуго у мојој заједници..

На питање италијанске новинарке „Зашто сте се одлучили за италијанску глумицу?“, редитељ Емир Кустурица такође је шаљиво одговорио: „Зато што је Моника Белучи из Италије!“, додајући да је мизансцен филма био веома битан јер је чинио да глумци играју своје улоге још уверљивије, посебно акцентујући захтевне улоге Монике Белучи и Слободе Мићаловић „које су прави примери начина на који се филм креће напред“. Стога је, према његовим речима, свако из екипе радио на томе да мизансцен учини комплетнијим, како би најчешће екстеријер осликавао унутрашње стање глумаца.

Коментаришући глуму Монике Белучи, оценио је да је од италијанске глумице извукао његу другу страну, директно провоцирајући нешто што није тако често виђао у њеним претходним филмским улогама – да може да плаче, да може да покаже емоцију отворено и на снажан начин… Поготову ако се узме у обзир да је Италијанка, због чега је морала да се труди још више сарађујући са српским глумцима.

Објашњавајући основну тему филма – причу о рату, али са нечим много снажнијим што стоји иза њега, а то су људске везе и емоције, редитељ је додао да је екипа то изнела до краја: „Више од три и по године смо тражили најбоље решење, најбољи кадар јер ми нисмо људи који после тог првог кадра кажу: ‘Одлично, идемо даље!’. Нисмо желели да лажемо себе и да снимимо нешто што не ваља, јер би то, на већем екрану, представљало и те како уочљиву грешку.

Један од новинара посебно је похвалио професионалну филмску екипу коју је Кустурица окупио, као и улогу животиња у најновијем Кустуричином остварењу. Редитељ се захвалио наводећи да је рад са животињама увек као пријатељство са људима, „осим што животињама мора да се да више хране него пријатељима…“, објашњавајући да ако се животиње нахране уз још неке трикове, редитељ може да учини чудо са њима.

Италијанска глумица Моника Белучи изјавила је да је рад са Емиром Кустурицом био велики изазов за њу. „Он је велики уметник, и не само то, већ и режисер, глумац, музичар, писац… Сарадња са њим заиста је била велико искуство, научила сам доста тога од њега“, рекла је Белучи, додајући да филм треба гледати из уметничке, а не политичке визуре, како би се приметило да су главни ликови који су у сред рата, заправо на неки начин ван њега.

Фото: Анђела Андрић

Српска глумица Слобода Мићаловић привукла је веллику пажњу новинара који су јој поставили неколико питања, уз неизоставно дељење комплимената поводом њене улоге у филму. Рекла је да је веома узбуђена што се налази у саставу овакве филмске екипе на Венецијанском филмском фестивалу. Посебно је захвална редитељу Емиру Кустурици и глумици Моники Белучи, који су јој олакшали да се осећа сигурно, креативно, срећно, због чега јој није било тешко да игра своју улогу, како она каже, „типичне жене из Херцеговине“. Подсећајући да је у студентским данима желела да барем буде у контатку са Емиром Кустурицом, Слобода Мићаловић изјавила је да је поносна што се сада налази на фестивалу као део његове филмске екипе. „Мислим да имамо диван филм!“, оценила је талентована српска глумица.

Филмска екипа је такође издвојила време као кључни фактор снимања успешног филма, акцентујући милост продуцената и издвојено вишегодишње време од стране свих у екипи, с обзиром на чињеницу да данашњој кинематографији и глумцима недостаје управо време због мањка финансијских средстава, за успешан филм.

По завршетку динамичне прес конференције, педесетак новинара пришло је конференцијском столу чим је речено да је конференција готова, фотографишући славне личности и узимајући аутограме од њих неколико минута.

Да подсетимо, вечерас у 20 часова у Сали Гранде одржаће се премијерна пројекција филма „На млијечном путу“ Емира Кустурице, поводом чега ће његова филмска екипа прошетати црвеним тепихом мало пре пола осам увече.

 

Анђела Андрић
Werbeanzeigen

„СА ОЛТАРА РОДНЕ ГРУДЕ“

„СА ОЛТАРА РОДНЕ ГРУДЕ“

Da ljubav prema rodnoj grudi ne poznaje granice i ne pada u zaborav pokazuje zbornik „Sa oltara rodne grude“, koji je izašao 2015.godine u izdanju izdavačke kuće SVEN iz Niša. Priređivač Milan R. Kosanović, je okupio svoje prijatelje, pisce i pokrenuo ovu divnu knjigu, čijom prodajom se pomaže obnova crkve Vavedenja presvete Bogorodice u Plaškom. Auori su iz Srbije i dijaspore, a to su: Božidar Boško Korzalko-Amerika,

Daliborka Pešut Mandić-Kanada, Ђорђе Латас-Srbija, Dimitrije M. Kosanović-posthumno objavljene priče, Milan M.Kosanović-Srbija, Milan R. Kosanović-Srbija

Nebojša Vukas-Srbija, Vladimir Vukelić-Italija.

RJEČ PRIREĐIVAČA

Ovaj Zbornik „SA OLTARA RODNE GRUDE“ je nastao kao izraz ljubavi, čežnje, želje i nastojanja da našima potomcima prikažemo i pokažemo, kako se nekada živjelo, kako se danas živi na prostoru Plaškog i plaščanske doline. Što je najvažnije tko je i koji je narod tu živio i živi. Da čuvamo i sačuvamo našu tradiciju i ono što u sebi nosimo–neko pjesmu, neko osmjeh, neko suzu za rodnom grudom… Sve ono što nas vezuje za rodni kraj. Jer to što nosimo, to je specifično i po tome se razlikujemo od drugih naroda srpskih i tu različitost treba da njegujemo i u sreći i u tuzi. Da se ne zaboravi naš jezik, da se ne zaborave naša kola, da se ne zaborave lička prela, lička odjela, posjela i riječi kao što su: kruu, graa, njesam, esam, oje, ralo i sve druge rječi specifične za naš kraj, kako se nekada govorilo u Plaščanskoj dolini. Da se ne zaboravi ni naša patnja, a ni naša ljubav. A naša je ljubav najveća… Zarad te ljubavi i iz te ljubavi, mi smo i napisali ovaj ZBORNIK.

… Saborni hram Vavedenja Presvete Bogorodice podignut je u periodu od 1755-1763 kao zadužbina tadašnjeg Episkopa Danila Jakšića i drevno je sjedište gornjokarlovačkih episkopa.

… Dok ima pravoslavnih crkava i hramova u našem zavičaju, ima i nas… U našem zavičaju, ma gde da se nalazimo na kugli zemaljskoj i lakše se podnose i suza i patnja zbog daljine, dok znamo da naši korjeni, srca naših predaka biju i dalje, ali sada kroz zvona plaščanske crkve i kroz prostor i vreme kao da nose reči: „Nismo, i nećemo zaboraviti.“

… Zahvaljujem se i svim autorima koji su uzeli učešća u stvaranju vrijedne knjige i odazvali se humanitarnoj akcji da zavidan broj knjiga poklonimo, kao naš prilog, za obnovu naše Svetinje… Naročito bih se zahvalio Ljubiši Pavlović na nesebičnom i pregalačkom radu, davanju podrške, savjeta u usmjeravanju izrade Zbornika u željenom pravcu i ostvarenju da se ova knjiga uradi. Potrebno je reći i riječ hvale gospođi Gordani Goci Pavlović na toploj, iz srca i duše biranoj riječi, o našem milom Zavičaju u njezinoj recenziji knjige…

Milan R. Kosanović

Deo recenzije

„SA OLTARA RODNE GRUDE“

Ono što je od posebnog značaja je očuvanje prvenstveno govora i izražavanja u tom kraju, a zatim i običaja, navika, tradicije. Ovaj zbornik „Sa oltara rodne grude“, iako humanitarnog karaktera i posvećen crkvi u Plaškom, je veliki dar za svakoga ko je bude imao u svojim rukama. Dar za sadašnje, ali i generacije koje dolaze. Pravi način da se sačuva sećanje na sve ono što je posebnost tog kraja, na ljude, velikane koji su rođeni u Plaškom i na sve one koji su i koji će biti upamćeni, način da se prenese mladim naraštajima, čiji su koreni u toj zelenoj dolini, na obalama Dretulje, kako se nekada živelo, stvaralo i kako se voli zavičaj. Baš, ta ista ljubav i odanost, koju su pisci iskazali, bez obzira na sve nedaće i golgote kroz koje su prošli, je najupečativljija i ona je simbol ovog zbornika- da se upamti, da se ne zaboravi, da živi kroz mladost koja stasava i što je najvažnije prenosi dalje.

Ljubav prema rodnoj grudi ne poznaje granice i prepreke, a miris hleba koji je majka umesila, očevi saveti, prate nas ceo život i ostavljaju trag u nama, kao i knjiga „Sa oltara rodne grude“.

Preporučujem od srca…

Gordana Pavlović, srpska književnica

(član UKS-a i redovan član Matice srpske)

BIOGRAFIJA

MILAN R. KOSANOVIĆ

Milan Kosanović, rođen 12. jula 1947.godine, od majke Milke, rođene Vukas, i oca Rade, kao osmo djete, četvrto muško u jednom seocetu Kosanović brdo. Osnovnu školu završio sam u rodnom selu Janja Gori, a osmogodišnju od petog do osmog razreda u Plaškom. Nastavio sam školovanje u Željezničkoj industrijskoj školi u Srpskim Moravicama, gdje sam završio zanat strojobravara.

1967. godine i iste godine otišao na odsluženje vojnog roka u JNA, u Lovran, Pulu i Bitolj. Po odsluženju vojske zaposlio sam se na elektrifikaciji pruge Zagreb-Beograd i ubrzo nastaradao na poslu. Ostao sam bez lijeve šake i lijeve noge gotovo do kuka.Nisam se predao. Završio Višu školu za Organizaciju rada. 1975. kada sam se i oženio sa Dragicom Krnić, sada Kosanović. Iste godine upisao sam Ekonomski fakultet. 1977.g. rađa nam se prva kćerka Sonja, zatim 1978.druga kćerka Milka. Studiram Ekonomiju i pohađam paralelno Republičku političku školu. Uključujem se u rad raznih invalidskih, sportskih i političkih organizacija. Vozim auto-reli. Postižem ekipno prvo mjesto na Sutjesci 1984. god. sa SDI „HRABRI“ Zagreb. Počinje rat. Prve mogućnosti odlazim u Invalidsku mirovinu. U želji za boljim životom i slobodom dolazim u Beograd, gdje i danas živim. Ovdje smo napravili kuću, kćeri su završile Master studije. Stvorile svoje porodice. Operisao sam Aneurizmu Abdomenalne Aorte 2011. Uz pomoć i podršku porodice, a naročito unučice Sare brzo se oporavljam.

Do sada sam objavio tri samostalne knjige „Zavičaj u duši“, „Zavjet krajiških rana“ i nedavno „Na megdanu“-epika o Novaku Đokoviću. Priredio sam zbornik „Sa oltara rodne grude“, čiji je prihod od prodaje namenjen obnovi crkve Vavedenja presvete Bogorodice u Plaškom. Moje pesme i priče su objavljene u nekoliko zbornika i antologija.

*DALIBORKA PEŠUT MANDIĆ

TRAGOVI DJETINJSTVA

Tražim izgubljene snove u vihoru rata
pretvorene u pepeo i prah
i staru majku što mi otvara vrata
da opet svoj kućni pređem prag.

Idem putevima starim
koji su trnjem posuti,
priroda mi govori da ih ostavim
a srce će opet čežnju prosuti.

Nema više ni ptica,
kažu da su na jug otišle,
čuje se samo zvuk tamburica
sa neke slike prošle.

Više nema ni cvijeća
koje se nekad rosom umivalo,
sad tu raste šaš i kopriva
i sve je već odavno izumrlo.

Bio je tu i potok
što je nekad žuborio,
imao je neki čudan tok
to mi je moj djed govorio.

Tužan je krajolik mog djetinjstva,
samo je nebo plavo kao nekad,
tu su mi ostala sjećanja sva,
jedino mi to uzeti neće nikad.

*MILAN. R. KOSANOVIĆ

CRKVA VAVEDENJE PRESVETE BOGORODICE U PLAŠKOM

Ovako nešto u svjetu nema,

lijepa je ljeti, lijepa kad je zima.

Napraviše je naši stari, prije dva i po vjeka,

strpljivo ona vremenu prkosi i čeka

potomke naših pradjedova,

da što prije počne joj obnova.

Ustanimo zato, hitro i svestrano,

koliko tko može, za obnovu da skupljamo.

Tu su naša prva napisana slova,

učinimo sve da postane ponovo

kao nekad, kad je bila nova…

Ako su je naši stari bili kadri napraviti,

možemo je i mi valjda obnoviti.

Opravdajmo obraz pradjedova,

pokažimo ponos i naših djedova,

podržimo htjenja i naših otaca,

prilažimo već od danas što više novaca.

Da naš narod ima negdje da se druži,

da se služba u crkvi dugo, dugo služi.

U njenom cimiteru da se kolo vije,

neka bude slično k’o što bješe prije.

Plaščani, koliko nas ima sad po svjetu,

smanjimo samo dnevno jednu cigaretu

nedjeljno ne kupujmo pivo

i po jednu kavu dnevno manje,

umanjimo time svoj „užitak“ i manu,

a te pare skupljajmo na stranu,

obnovit ćemo sve crkveno imanje!

Koliko naših ljudi vozi: Opele, BMV-e, Audije,

a dolazit ćemo u naš Plaški prije il‘ kasnije,

kad vidimo obnovljen naš sveti hram,

ponosit ćemo se i neće nas biti stid i sram,

kako sija kao nekad prije,

bit će nam u duši i oko srca toplije!

*VLADIMIR VUKELIĆ

LIKO MOJA

Liko moja, zavičaju mili,
Plaški, vele, ne pripada tebi,
kažu oni što tu nisu bili,
a ni htjeli da otiđu ne bi.
Ličanin je onaj koji voli
i poštiva svoju rodnu Liku,
što bi dao i svoj život goli
da sačuva o njoj barem sliku.
Odredi nam koga briga nije
da odemo ko kuda po svijetu
i ne mari što nam srce bije
za plaščansku našu grudu svetu.
Ne pravi se pripadnost za stolom,
već je stvara osjećaj u duši,
mi gledamo sa velikim bolom
onu našu crkvu što se ruši.
Napravi je Jakšića Vladika,
ono vrijeme kad je teško bilo,
da nam bude i ponos i dika
što ostade našem srcu milo.
Puno ljeta od tada je prošlo,
priča o tom još u nama živi,
nije vrijeme zaborava došlo,
svaki vjernik još se njemu divi.
Što’no reče jedna mudra glava
kakve, možda, više neće biti:
„Blago onom ko dovijeka živi
imao se rašta i roditi“

Зборник Са олтара родне груде изашао је из штампе 2015. године у издању нишког Свена.

Милан Косановић

Милан Косановић