Драган Ђоговић: Меморијални центар српским жртвама геноцида ће се изградити

Драган Ђоговић
Драган Ђоговић

Жучна се полемика ових дана води у листовима „Политика“ и „Вести“ из Франкфурта између челних људи Српског меморијала и в. д. директора Музеја жртава геноцида у Београду Вељка Ђурића Мишине о потреби за подизање Меморијалног центра српским жртвама геноцида у 20. вjеку.
Полемика о формирању Мемеријалног центра српским жртвама геноцида узима у последње вријеме све више обима, и треба тако, јер без полемисања по овој теми нема ни темељне базе да се коначно покрену механизми и финализује изградња Меморијалног центра.

Увертира о иницијативи за Меморијалним центром

Иницијативу за подизањем Меморијалног центра покренуо сам први још давне 1989-те године из Беча, Аустрија. Предлог за формирањем Меморијалног центра, потписан под знаком подршке, од стране још 150 знаменитих српских дијаспораца из тог времена, послао сам тадашњим београдским властима. Идеја која је својевремено задобила најширу подршку у српском расејању у Београду је дочекана на нож, од тада па до данас појављивали су се противници којих је нажалост с временом све више.
Идеју сам вукао са собом још из ђачких дана у мом родном Сарајеву, када сам као дванаестогодишњак наставнику историје изразио своје мишљење да није у реду што свуда ничу партизански споменици као печурке, а још увјек нигде нема Меморијала за српске жртве, због чега сам приведен у милиционерску станицу, где сам добио такве шамарчине да ми од њих још и данас звони глава, а мој сада покојни отац накнадно имао грдних проблема.

Поводом моје иницијативе и петиције за формирањем Меморијалног центра и теми страдања српског народа у двадесетом вијеку био сам дана 04.09. 2015 четрнаестоминутни гост у јутарњем програму „Добро јутро Србијо“ код уреднице госпође Снежане Петровић / Happy ТВ. Након емитовања емисије за неколико дана добио сам на стотине е-маил дописа подршке Срба из цијелог свијета. Снимак емисије која је имала велику пажњу гледалаца никада није објављен на You Tube, – не знам чијом одлуком, али могу да претпоставим због чега.
Дакле, није спорна чињеница да се ради о заташкавању и прикривању стравичних злочина над српским народом, и организованом противљењу изградње Меморијалног центра српским жртвама геноцида, стога ме полемика која се врши између предсједника Скупштине Друштва за подизање Меморијалног центра српским жртвама геноцида, иначе прослављеног српског шахисте Александра Матановића, (што ми је посебно драго да се моја стара идеја у међувремену проширила и на остале иницијаторе) и и в. д. директора Музеја жртава геноцида у Београду Вељка Ђурића Мишине ни мало не изненађује, јер је господин Ђурић-Мишина по мом дубоком увјерењу његовим дјеловањем иза паравана један од великих противника формирања Меморијала.

У ауторском тексту господинa Ђурић-Мишинe објављеном у “Вечерњим новинама“ 19.08.2015. узевши моју личност на зуб критиковао је моју покретачку иницијативу за формирањем Меморијала, што му наравно нисам остао дужан, те сам након сазнања одмах реаговао својим контра текстом у отвореном писму њему упућеном којег су објавили многи медији, овде нпр. два-три линка:

http://www.vaseljenska.com/misljenj…

http://www.koreni.rs/otvoreno-pismo…

https://facebookreporter.org/2015/0…

http://jadovno.com/dragan-djogovic-…

Сврха ових мојих написаних редака је у томе да овим путем отворено позивам све друге иницијаторе за формирањем Меморијалног центра на уједињење и узајамну сарадњу да заједничким вербалним напорима и финансијским средствима дођемо до нашег зацртаног циља који је од огромног значаја за сав народ српски и за сва поколења свих српских жртава стравичног геноцида у двадесетом вијеку.

Подвлачим, да ће се уколико се овом мом позиву за уједињење не принесе значај, и задобијем ехо оглушења, моја покретачка иницијатива за изградњу Меморијала наставити са несмањеном жестином у мојој самосталној режији, уз властите финансијске инвестиције, подршку инвеститора, и многобројних Срба из дијаспоре и отаџбине који су спремни да подрже овај пројекат.

Очекивати од Скупштина града Београда да додјели локацију за изградњу Меморијала као што то на свој захтјев очекује господин Матановић челник НВО „Српски меморијал“ је апсурдно, – прије ће господин Матановић успјети побједити физику да крампом ископа рупу у води него да дочека такву одлуку српских власти.
Од идеје за прављењем меморијала до реализације је дебела нит која се мора отклонити, а не некакав непремостиви бедем како то тврди и в. д. директор Музеја жртава геноцида у Београду Вељко Ђурић Мишина, покушававајући тиме да спута сваки покушај реализације овог идејног пројекта.
Јевреји су изградили свој Јад Вашем у главном граду у Израелу, изградићемо и ми Срби свој у Београду!
Подржите и прикључите се иницијативи за формирањем Меморијалног центра на Facebook страници: https://www.facebook.com/inicijativ…

Драган Ђоговић (бизнисмен, уметник, публициста, хуманитарац и активиста)

Дизелдорф, Њемачка / Беч, Аустрија

Везане вијести:

Шта неће Вељко Ђурић?

Шта хоће Вељко Ђурић Мишина? | Јадовно 1941.

Драган Вујичић: Одговор В. Ђурићу Мишини или До колико бројати смрти у Јасеновцу

Изливи неистина и мржње Вељка Ђурића

EKSKLUZIVNO IZ RIJA Sirijska plivačica: Srbi su mi dali vodu, ja ću vama moje srce

EKSKLUZIVNO IZ RIJA Sirijska plivačica: Srbi su mi dali vodu, ja ću vama moje srce

Vaš narod mi je u ta tri dana pomogao da preživim. Želim da mu se odužim. Posetiću Beograd sigurno, kaže za „Blic“ simbol Olimpijskih igara.

Foto: RAS Srbija

Mi smo njoj dali vodu, malo hrane, prenoćište i nadu u bolji život, a ona je nama poklonila srce, iskren osmeh i srdačne pozdrave. Sirijska plivačica Jusra Mardini, zbog svoje neverovatne priče, postala je simbol Igara u Riju. Ova 18-godišnjakinja predivnih krupnih očiju gledala je u smrt nekoliko puta bežeći od rata u svojoj zemlji. Na kraju, iz šatora na srpsko-mađarskoj granici dospela je do Nemačke vrlo brzo, i do najveće svetske smotre sportista kao član olimpijskog tima izbeglica.

Prišli smo joj u „Akvatik centru“ odmah posle trke na 100 metara leptir stilom i poručili joj da ima pozdrave iz Srbije. Momentalno je okrenula leđa britanskim i američkim novinarima i neočekivano nam potrčala u zagrljaj.

– Morate da prenesete moje najiskrenije pozdrave vašem narodu, koji mi je pomogao da preživim izuzetno teške trenutke u izbegličkom kampu na srpsko-mađarskoj granici. To vam nikad neću zaboraviti.

Naša je čast što imamo priliku da te malo bolje upoznamo, za početak reci nam koliko si dana provela u Srbiji?

– Dva-tri dana. Sasvim dovoljno da shvatim koliko su Srbi humani i gostoljubivi. Moraću da vam se odužim za gostoprimstvo, koje je mene i moju sestru održalo u životu.

Kakav si tretman imala u našoj zemlji?

– Kažem vam, odličan! Tu sam našla utočište koje me je preporodilo za nastavak putovanja do Nemačke. Ne možete ni da zamislite koliko su meni ta voda i ta hrana značile. Drago bi mi bilo da vam dođem u posetu, da vam još jednom zahvalim na svemu. Volela bih da posetim Beograd, čula sam da je fenomenalan.

Jusra Mardini sa našim izveštačem u Riju

Foto: A. Dimitrijević / RAS Srbija Jusra Mardini sa našim izveštačem u Riju

Možeš li za čitaoce „Blica“ da još jednom prepričaš tvoju neverovatnu priču?

– Uh, bojim se da već nisam dosadna.

Ako tebi ne predstavlja problem, mi pažljivo slušamo…

– Haos u Siriji je za mene počeo 2012, kada mi je u masakru u Daraji srušena kuća. Tom prilikom je stradalo više od 100 civila, neki moji drugovi plivači su ubijeni. Sestra Sara i ja smo tek 2015. prikupile dovoljno hrabrosti da se sa ocem damo u beg.

Znam da ste avionom krenuli od Damaska do Bejruta, preko Istanbula ste se uputili za Izmir, seli ste u čamac, a onda…?

– Onda se na putu ka Lezbosu desilo nešto zbog čega me danas ceo svet doživljava kao heroja, a ja se ne osećam tako. Na putu ka grčkom ostrvu pokvario nam se čamac. Sa sestrom i drugaricom sam se spustila u vodu i tako tri i po sata gurala plovilo ka obali. Bilo nas je 20-ak…

Foto: Reuters

O čemu si razmišljala?

– U trenucima krize pomišljala sam neću li kao plivačica umreti u vodi?! Ni na kraj pameti mi nije bilo da ću nedugo zatim biti ovde, na Olimpijskim igrama. Hvala MOK-u, koji je i nama izbeglicama omogućio da se takmičimo. Da ostvarimo svoje snove. U Riju smo naišli na odličan prijem, imali smo vremena da obiđemo brdo Korkovado, da vidimo čuvenu statuu Isusa. Da se drugačije završilo, ne bih znala šta propuštam – uz neodoljiv osmeh nas je potpuno razoružala plivačica.

Đoković je hteo da nas poseti

Da li si čula za nekog srpskog sportistu?

– Novak Đoković, najbolji teniser na svetu! Taj momak se raspitivao za sve nas u timu izbeglica. Hteo je da nas poseti u olimpijskom selu. On je veliki šampion i veliki čovek.

Vratiću se u Siriju

Planiraš li da se vratiš u Siriju?

– Jednog dana. Želim da pomognem svom narodu! Biće to moja osnovna životna misija. U kontaktu sam s prijateljima, moja porodica je i dalje tamo. Šalju mi poruke, čestitaju mi na učešću na Olimpijskim igrama. Kažu da sam zvezda i mole me da ih ne zaboravim. U budućnosti ću se posvetiti radu sa izbeglicama, to su ljudi koji zaslužuju novu šansu!