Pismo iz davnih vremena Skrivena Istorija Novog Sada

Biljana Trnjakov
4. August um 12:53
Pismo iz davnih vremena
Skrivena Istorija Novog Sada

Imamo prilike da čitamo tekst iz prošlih vremena, kako je govorila i pisala tadašnja gradjanska Vojvodina. A mnogo šta i ne znamo, pa je i korisno.
Zmaj o kojem niste znali
Čitav gradjanski i kulturni Novi Sad je te, 1891 godine, u Februaru mesecu, bio gotovo zgrožen svedočenjem Jovana Jovanovića – Zmaja; a u korist optuženog za ubistvo Miše Dimitrijevića – Jaše Tomića.
I kao da mu ni to ne beše dosta, ostareli Zmaj, naredne godine sastavlja pismo podrške Amaliji Stratimirović; koja je bila predvodila nekakvu, „žensku deputaciju“, koja je 1892 išla u Peštu, moleći Madjarske vlasti za Tomićevo pomilovanje.
Ogorčen Zmajevim pismom i podrškom Amaliji S. – Arsa Pajević, čuveni knjižar i štampar, upućuje Zmaju otvoreno pismo – koje je bio objavio novosadski „Branik“:
OTVORENO PISMO ZMAJ-JOVANU JOVANOVIĆU U BEOGRAD
„Nije badava rečeno: „Zaklela se Zemlja Raju, da se svake tajne znaju“, jer, eto, malo-pomalo izlazi na svetlo, što se tako dugo u tami krilo na dnu srca tvoga.
Ono što je kome u prirodi, ne da se večito pritvorstvom iz računa zabašurivati, pretrpavati, onomizbija na površinu kao „djavolska kopita“, te po tim ličnim osobinama ocenjuju ljudi karakter, dušu i srce čoveka.
U tome se naročito ogledaju veliki ljudi i pesnici pravi, koji se oduševljavaju samo za ono što je plemenito i uzvišeno, što je istinito i pravo, pred Bogom, i pred ljudima.
Za te svetinje ljudske, oni se bore svom snagom svojega moćnoga duha i čistog ubedjenja, za koje podnose muke svakojake, da bi svojim uzoritim primerom pokazali svima potištenim, kako valja braniti i čuvati ono što čoveka uzdiže nad raznovrsnim običnim i životinjskim stvorovima.
Tako radiše pravi velikani kod sviju naroda u razna vremena.
Samo smo mi Srbi u tome ude sreće, te nam eto prvi, narodnom proslavom uvenčani pesnik silazi s bogom darovane mu visine, u nizinu najprostije partijske borbe, koja mu je vezala oči, te ga vodi po kalu ljudske zloće i pakosti, da gaca bez duše i osećanja.
To je najveća žalost i nesreća koja se može desiti za života samo onim ljudima,mšto nadžive svoju slavu, pa kao majušni i neznatni ljudi istrošenim svojim moralnim bićem pre vremena u grob sikaze, neoplakani i neožaljeni, kako bi to njihove ranije tvorevine zasluživale.
Naprotiv, ličnim pogreškama svojim, koje počiniše u času duševne klonulosti, oni stvaraju u društvu svojih savremenika grdan razdor, za kojim dolaze nedogledne štete po ceo narod. To će se brzo još bolje videti.
Ali, vratimo se tužnoj prošlosti i jadnoj sadašnjosti.
Posle sentomaškog javnog zbora počeo sam te upoznavati onakova kakav si vazda bio, verujući još pomalo tvome neprestanom uveravanju: da stojiš van partija, i da ri je jedino stalo do opšte narodne sloge i ljubavi bratske.
Ali, kad dodje zlokobni Tucindan, kada od krvničke ruke mučkoga ubice, pogibe na pravdi Boga Miša Dimitrijević, meni se duhovne oči jasno otvoriše, i poznadoh te još bolje.
Nakon toga, ja sam ti u više prilika usmeno i pismeno dokazivao, kako si na pogrešnom putu, u zabludi, na šta sise vazda opirao, tajeći svagdamprave svoje misli i osećanja.
Medjutim, dodje poznata „izjava“ tvoja pred Ivanićem u Kamenici, po kojoj te, crno na belom, vas svet poznade.
Ali, kad čovek podje nizbrdicom, ne zna ni sam gde će se zaustaviti.
Tako ti dodje i do potonjeg pisma gospodji Amaliji Stratimirovićki, kojoj ti je prosto lično laskati do mile volje, ali, kako si se tom prilikom u štampanom pismu dotakao i drugih stvari, to ću ti na poneku odgovoriti.
Ti si kao onaj čovek od dva lica koji se u jedno doba jednim (pravim) licem smeje, a drugim (pritvornim) plače.
Tebe, kao pesnika i čoveka oduševljavaju one gospodje, koje idu da prose milost za Mišina ubojicu, pa se tom prilikom pakosno dotičeš i nesretne udovice Mišine, podmećući joj što ni u snu ne bi mogla sniti – kao da je sama htela poći uz one prve – čime joj kukavički zabadaš nož u slabe ženske grudi, koje pritiskuje bol za nezaboravljenim svojim drugom, te nije čovečno ticati u njezinu neizmernu žalost, dostojnu ljudskog učešća, a ne pakosnoga podsmeha.
I kakav ti naopako imaš pojam o karakteru supruge, kad joj tako što podmećeš, slaveći ono što je za osudu.
Da Bog sačuva naš narod od takvih ženskih karaktera, za kakvim se tvoja mašta zanosi.
Ili je to ona tvoja tuga za koju veliš da će te za Mišom pratiti celog života?
Ta dva protivna osećanja, samo si zar ti kadar u tvojoj „velikoj“ duši da složiš jedno uz drugo, dokle svi majušni stvorovi za Mišom samo tugu, za njegovim ubicom prokletstvo u svojoj duši osećaju.
Ali još je od toga kanda grdje, ono što veliš, da je Miletić plakao kad je čuo da se raznosi ono zlokobno pismo, mada znaš, kako je na sudu dokazano, da se ono zlokobno pismo i nije nikako raznosilo, nego su tom lažnom vešću prijatelji ubijcini oštrili nož, i dražili time onog nesretnika.
A ne veliš kako se Miletić rasplakao kad je čuo od koga je Miša poginuo, i kako se radi toga žestio na svoju najbližu okolinu.
Ne kaže baba, kako je san snila, nego kako je po nju bolje, tako i ti sve razumeš, što ide u prilog tvoga ljubimca Jaše, a činiš se nevešt svemu onime, što se iznosi i kazuje sa protivne strane, koja ti je tako draga, da bi je svu od velje prijateljske milosti poslao za Mišom, kad bi samo mogao, da ti ne muti „uzvišeno“ osećanje za robom dragokupim.
Ali ti je zaista grdna i ona reč, koju u ovoj prilici potežeš za umno obolelog starca Miletića, u nameri da svoje verne time do suza ganeš, i ako je moguće, još većma raspališ protiv onih na koje takodjer kadikad prijateljski pogledaš onim drugim tvojim (pritvornim) licem.
To ti nije majstorski za rukom ispalo, jer je smer i suviše providljiv.
A kad, majčin sine, vide suzu u oku starog Miletića, “ koji razbira za Srpstvo i sreću i čast svoje porodice“, Bog te video, što nećeš da vidiš one mnoge suze koje teku neprekidno iz očiju nesretne udovice, jadne stare majke i neudomljene jedine sestre pok. Miše, koje je tvoj ljubimac potpuno unesrećio.
Pa ti je malo šTo je sud tako neobično blag bio po rečima samog branioca njegovog, koji se tome sudu naročito zahvaljivaše, nego bi hteo da ga što skorije vidiš u zagrljaju verne mu ljube, kojoj se sreći unapred od srca raduješ, i na usta njezina kličeš:“ Nisam više sinja kukakvica“.
A što će Mišina majka, udovica i sestra doveka kukati, to se ne dotiče nimalo tvoje, prema pok. Miši prijateljske, prave pesničke duše, koja je tako plemenita, uzorita i bespristasna.
To je opet ono, moj Zmaju, što na tebi danas ne mogu da razumu oni tvoji „svesni Srbi“, koji su te negda iskreno ljubili i poštovali, adanas u veljem svom čudu, krsteći se, jedan drugog pitaju: šta se to učini sa čovekom i pesnikom Jovom Zmajem?
Ili je on bio taki od iskoni, ili ga mi dojako ne poznavasmo?
Ali, ide vreme i nosi breme, te će se po svojim delima još bolje svaki poznati, i može srpska majka roditi pesnika koji će još tebi zapevati pesmu kakvom si ti negda svog nekadašnjeg prijatelja Dj.P. onako „velikodušno“ ispratio.
Ja ti to ne želim, ali mrka kapa zla je prilika.
Moja ti pisma negda behu mila i draga – ovome se jamačno znam nećeš obradovati – no zar je tako sudjeno.
U Novom Sadu, na pojutarje Djurdjevog dana 1892.
A. Pajević“

Da li je Zmaj slučajno, ili namerno, umro i sahranjen u Kamenici…
piše: Miloš Podbarčanin

Arsenije, Arsa, Pajević je bio Poznati novosadski knjižar i izdavač, svestrano obrazovan i kulturan, imao je mnoga interesovanja,radoznao duh… I zahvaljujući tome bio je intelektualac naprednih pogleda.

Pismo iz davnih vremena
Skrivena Istorija Novog Sada

Imamo prilike da čitamo tekst iz prošlih vreme…

Schreibe einen Kommentar

Trage deine Daten unten ein oder klicke ein Icon um dich einzuloggen:

WordPress.com-Logo

Du kommentierst mit Deinem WordPress.com-Konto. Abmelden / Ändern )

Twitter-Bild

Du kommentierst mit Deinem Twitter-Konto. Abmelden / Ändern )

Facebook-Foto

Du kommentierst mit Deinem Facebook-Konto. Abmelden / Ändern )

Google+ Foto

Du kommentierst mit Deinem Google+-Konto. Abmelden / Ändern )

Verbinde mit %s

%d Bloggern gefällt das: