КОМНЕН КОЉА СЕРАТЛИЋ – OSTAVKA

КОМНЕН КОЉА СЕРАТЛИЋ

Траг у времену из црног шешира

OSTAVKA

На самом почетку овог осврта, морамо се упитати да ли је оставка, главног и одговорног уредника листа „Политика“, Љиљаане Смајловић Остав или Оставка.

Надееесно равнајс. Остав. Стројевим кораком напред марш. Остав. „Ти, ти, дођи овамо. Мирно. Како то газиш стројевим кораком, као нека бабаб“. И тако у војсци постоје многе команде, које често завршавају са Остав, све док се нека радња не доведе до савршенства. Знам да ће ми чистунци замерити, али често сам размишљао да ли је могуће увести тај „остав“ у свакодневни живот. Например, да ли је могуће неком министру, директору, главном и одговорном уреднику, а зашто и не рећи Прдседнику или председнику Владе – ОСТАВ.

Не волим дефиниције, али потребно је рећи да је оставка чин одступања са водеће или водећих позиција у фирмама, државној администрацији и др. Оставка није била позната све до 19 века, јер краљеви и цареви нису давали сотавке. Тврдили су да су право на власт добили од Бога.

Оставка се даје ако је неко уплетен у недопуштене радње, због разних афера, грешака на послу у којој онај који поноси оставку не мора да буде директно уплетен (судар два млазна авиона у Јапану, друге саобраћајне несрећа, непогоде). У неким земљама ако министра или неког другог високог функционера јавно прозову, оптуже за корупцију, сексуалну аферу или др., оптужени подноси оставку док надлежни органи не исптају да ли је та оптужба оправдана (наажалост, таквих примера у Србији нема). Ако се докаже да је криво оптужен, оставилац се враћа на своје радно место. Уобичајено је да се оставке дају у писаној фоирми. Оставка не мора бити прихваћена.

Прва оставка се десила 1832. године. Оцењена је као морални чин. Дакле, оставка може бити морални чин (оставке Де Гола, Вили Бранта и др), али нажалост многе или већина остваки нису морални чин. Оставка може бити изнуђена. Такве оставке су углавном биле познате у социјализму. Многих се сећам (Ранковић, Црвенковски, Савка Дапчевић Кучар, Трипало, Латинка Перовић, Марко Нкезић и др), затим у постсоцијализму (Милошевић, Јанша, Санадер, Гашић и др). Оставка може бити једна врста компромиса (дај оставку, нећемо те процесуирати). Многи поднесу оставку пре доласка нове власти, нових владара (у време предизборне кампање), како би избегли казне (о свему овоме написане су многе књиге, студије, хиљаде и хиљаде новинских чланака, емисија на РТВ-еима).

Очекивао сам да ће се, осиим моје маленкости, након оставке Љ. Смајловић, која ових дана потреса Сребију (Србија стално доживљава потресе, разлика је само ког су степена), јавити многа пискарала, али нисам очекивао да се јави и да штити лик и дело Љ. Смајловић један угледни професор и аналитичар, под насловом „Српски медијски ердоганизам“. Мржња према Вођи и онима око њега, не би смела да опхрва интелектуалца тог нивоа.

Као хуманиста и моралан човек, нећу се бавити Љ. Смајловић на онај начин на који се баве или су се бавила „велика“ новинарска и књижена пера од Сарајева до Београда. Тај начин писања о једној жени (општи појам) је, између осталог, доказ да се ради о женомрсцима. Додуше, неки су се на време преоријентисали. С обзиром на то да сам писао текстове о тим неваспотаним, неморалним пљувачима (није ми била намера да браним лик и дело Љ. Смајловић, већ само као жену – жене генерално – дакле нечије мајке, кћери, сестре), не желим овом приликом да их цитирам, посебно једног колумнисту у „Данасу“, познатог лумпкњижћевника.

Нисам њен биограф. Уосталом, Љ. Смајловић није (као В. Липман) на том новинарском нивоу да исписујемо њену биографију.

А, зашто се онда бавим Љ. Смајловић, зашто сам више од две године предлагао и тражио њену оставку, оставке, смену, зато што је правила уређивачке брљотине: објављивала је текстове познатих србомрзаца, ширила Шарлијеве карикатуре под слоганом „Политика је Шарли“, Политику је претворила у читуље, није дозвољавала реплике на србомрзачке текстове Б. Јакшића (кога ових дана сврстава са њеним главним пљувачем – лумпкњижевником, а том истом Јакшићу објавила је све што је писао о Србимa, посебно о Сребреници и српским мученицима у Хашком казамату), Симића, Дерете, објављивала је баналне и често измишљене текстове једног младог посланика Мирослава, свела је Политику на петпарачки лист. Починила је и друге грешке: у име УНС-а доделила је награду за храброст у новинарству у износу од 2000 Евра од непознатог, вероватно прљавог донатора, потуривши углед свеколиког УНС-а, одржавала је годишње скупштине како јој било ем мило и драго, свађала се са разним ликоваима, госпођом Пак, заштитноком грађана, власником Курирa. Није имала капацитет да обавља све оне функције које је обављала или које и даље обавља. Када сам давно, или како волим да кажем – још пре Нове ере, мислећи на прошли век, прочитао први пут њен текст, дошао сам, између осталог, до закључка да не уме да мисли (и да пише) узрочно-последично (често сам читао од вајних новинара да не знају када су писали, примара ради, о киши и поплавама, шта је узрок, а шта последица, а замислите тек какве глупости пишу када се баве аналитиком, многи не разликују шта значи сматрати, а шта значи мислити, итд ).

Крунски доказ је текст оставке Љ. Смајловић:

„Подносим оставку на положај главне и одговорне уреднице листа Политика. Молим директорке да о мојој оставци обавесте власнике листа, као и Скупштину Политике која ме је именовала (нисам сигурна да ли тај орган функционише, ни ко му је на челу). Моја оставка је протест против менаџмента који спречава главну уредницу у самосталном руковођењу редакцијом. Претпостављам да дирекција не би заузела непријатељски курс према листу и главној уредници, да у томе нема подршку власника.

Никоме изван редакције нисам дозволила да се меша у уређивачку политику листа, али ћу прва  признати да стварне уређивачке слободе нема тамо где је редакција развлашћена а менаџмент делује без контроле.

Жао ми је што нисам могла више да учиним да се поправи положај редакције. Надам се да ће главни уредник који добије подршку власника и менаџмента у томе имати више среће.

Редакцији се захваљујем на заиста изванредној сарадњи. Верујем да смо у последње три године заједно успели да подигнемо квалитет овог изузетног листа. Желим да знате да нико споља није утицао на моју одлуку. Као председница Удружења новинара Србије залажем се за права новинара у Србији, и достојанство наше професије морам доследно да браним и у Политици.

Била ми је огромна част да два пута уређујем Политику“.

Анализу текста оставке Љ. Смајловић почећу од последње реченице. Ех каква би то била срећа и за госпођу, а посебно за Политику, да је уређивала само два пута. Вероватно је хтела да каже да је у два временска периода или тих и тих година била главни и одговорни уредник Политике. То „Била ми је огромна част…“ указује да је свесна да је ушла, ни крива ни дужна, у историју најстаријег листа на Балкану. Седела је у столици где су седеле велике људске и новинарске але. Како је и ко је постављао Љ. Смајловић за главног и одговорног уредника Политике, једнога дана ће нам неко морати да саопшти, а можда и сама Љ. Смајловић. Када би смо то сада знали, оставка би имала једну сасвим другу конотацију.

На почетку тог контрадикторног и контроверзног текста (први абзац), Љ, Смајловић је покушала да се свеколиком народу у Србији прикаже као жртва Скупштине, (Д)дирекције, директорки, менаџмента, власника Политике, стрпавши то као лопатом све у три-четири реченице. Последњих година Љ. Смајловић је обећавала да ће саопштити ко је власник листа Политика (то је једном приликом обећао и А. Вучић), а ево испоставило се да не зна (у тексту Оставке не зна, а уствари зна). За Скупштину (која је поставила, nota bene ) каже: „нисам сигурна да ли тај орган функционише, ни ко му је на челу“. Бићу нежан, да главни и одговорни уредник не зна чак ни ко „му је на челу“, спада у безобразлук. А, онда спомиње менаџмент, који јој не дозвољава да руководи (Р)редакцијом. Ово не могу да анализирам, јер ми није позната та српака реч. Такође, не знам шта подразумева под Менаџмент, шта је функција менаџмента и ко су менаџери. На крају тог абазаца сву кривицу је свалила на, „анонимног“ власника, као њеног највећег непријатеља.

Следећи пасуси су за Риплија: госпођа каже да никоме није дозволила да се меша у уређивачку политику, а онда тврди да није имала слободу у уређивању листа јер је редакција развлашћена, а менаџмент делује без контроле. Иако не знам шта је менаџмент, да ли је могуће да од првог дана уредниковања није знала да „менџмент делује без контроле“, зашт није одмах поднела оставку. Поново се примјећује да не уме да мисли узрочно-последично, а узрочно-последичне везе између разних појмова се савладавају још у детињству; у трећем пасусу наводи, „Жао ми је што нисам могла више да учиним да се поправи положај редакције“, а онда, без обзира на тај трагични положај, тврди да је захваљујуићи њој и члановима такве Редакције уздигла квалитет Политике. Шта је сада овде узрок, а шта последица нико не може објаснити. Каква би то била оставка да се није самопохвалила, да је „уздигла квалитет Политике“. Није написала какав је стварни (жалосни) квалитет Политике.

На крају текста Оставке, односно тужбалице, тврди: „Желим да знате (каква препотентност, обраћа се свима нама, њеним поданицима, као да је Председник државе, „желим да знате“, прим. ККС) да нико споља није утицао на моју одлуку“. Значи, није постајао ниједан спољшни узрок (каузалитет) који је условио оставку тог новинарског колоса. Сви ми добронамерни, посебно који желимо да посрнули лист Политика буде срспки лист (ваљда и српски народ има право да има један лист), порадовали смо се да се ради о личној одлуци, чак је неко написао да је њена оставка морални чин, што, нажалост, није, те да неће настати потрес и афера.

Са овом најважнијом констатацијом помислио сам да је Љ. Смајловић сама пала и да се сама ударила. Међутим, обхрвана мртжњом и осветом (то је у генетици деце комунизма), Љ. Смајловић је одмах, након што је поднела оставку, кренула да у другим масмедијима и УНС-у (узурпирала је УНС, али сада у личне сврхе, као у време афере зване „Утсикачица“, затаражила је од чланова УНС-а да потпишу петицију и да је врате у Политики, ) изиграва жртву (одмах су се укључили и страни мешетари и европски лутајући циркузанти). „Драго ми је што је коначно обелодањено да је иницијативу за моју смену покренуо Управни одбор а.д. „Политика“, каже за Новости Љ. Смајловић и додаје: „ Није ми драго што није било довољно отворености, транспарентности и демократичности да се при том саопште и разлози за то“. А онда гром из ведра неба: „Сада је сасвим јасно да су разлози за њену смену политичке природе“ (а чим су разлози „политичке природе“ онда је у овим временима искључиво крив један човек, а то је Александар Вучић, прим. ККС). То је и потврдила у интервјуу „Недељнику“, односно „да мисли да је отказ добила од премијера Александра Вучића“. Сада се питам, да ли зна шта је написала у оставци или све нас прави идиотима: „… да нико споља није утицао на моју одлуку“. Е, сада Љ. Смајловић напрасно зна и ко је власник Политике: „половину власништва у “Политици” има држава Србија, односно “Политика АД”, док другу половину има фирма Еаст Медиа за коју сматра да иза ње стоји Мирослав Богићевић, али се она не води на његово име“. Од детињства не поднсим вулгарности, али након ове реченице морам да кажем да поново ништа не разумем (износи нам „шпијунске“ податке – да је влсник неки Мирослав, али под туђим именом, те нека фирма иза које стоји Мирослав), односно ради се о оној причи о лудом и збуњеном.

Шта је све од Оставке до данас изјављивала у разним листовима, часописима ТВ каналима, које је све ликове наговорила (као оног државног режисера, уствари бизнисмена) да траже њен повратак, да је неукусно хвале, да лапрдају да ће Политика нестати ако је не уређује Љ. Смајловић, немогуће је цитирати или прокоментарисати. Потребна је једна цела брошура: сви су криви, сви су поступали буквално „неморално“ осим ње, тако чак за велику пријатељицу О. Бећковић каже „да није као Оља и да неће кренути у крсташки рат против Вучића“ (ко је Љ. Смајловић да употребљава синтагму „крсташки рат“, односно да води или не води крсташке ратове, прим. ККС), додавши „ да јој се чини да је ауторка “Утиска недеље” сукоб са Вучићем схватила лично“ (ово спада у (не)моралне норме, зато што у оним временима када је учествовала у демонстрацијама, када је потурила све нас чланове УНС-а, Политику, Савет, за спас „редова Рајана“- Оље, то није рекла, већ „ја сам велики поштовалац О- Бећковић“). Да би докрајчила О. Бећковић каже: “Нисам тај тип“ (сумњам да је свесна шта значи реч „тип“, а понајмање какави су типови она и О. Бећковић).

Позната као свађалица, Љ. Снајловић улеће у сукоб са Соњом Лихт. Независно ко је контроверзна и србофобична Соња Лихт и каква јој је биографија од гимназијско-студентских до данашњих дана, али је њена изјава довољно снажна да Љ. Смајловић мора да оде из масмедија, посебно са места председника УНС-а и да се против ње покрене судски поступак.

Реагујући на изјаву председнице УНС-а Љ. Смајловић, „да су бивши премијер Цветковић и С. Лихт били задужени за заштиту државне имовине Политике“, С. Лихт узвраћа „да су у Политици имали високе плате и бонусе и да је дуг растао из дана у дан“. Такође, С. Лихт је нагласила „да немају легитимитет они који су Политику довели на ивицу амбиса 2008. године, те да смо се бавили тиме (када су сменили Љ. Смајловић) да спасимо ту кућу од пропадања“. Додала је „да су затекли катастрофално стање у Политици, затекли смо милионнске дугове. И Љиљана Смајловић је примала огромну плату“(sic).

Ко је и зашто након што је смењена те 2008. одлучио и наредио да Љ. Смајловић поново буде главни и одговорни уредник Политике, питање је свих питања.

Уместо закључка: Ово је време безваздушног простора у коме лебде свакојаки ликови, споменути и неспоменути. На несрећу српског народа (искључиво српског) њих је превише. Они свакодневно тутње, као олујни облаци, овим политичким и месмедијским гљивичним небом. Они постају заштитни знакови нашега времена. Целог свог живота, у првом контакту – личном или са њиховим делом, имао сам десето чуло да осетим с ким имам посла. Зато се нисам мирио с тим да не постоје неки други и другачији људи, неке друге и другачије мисли, ставови, неки други и другачији политичари, колумнисти, аналитичари, водитељи, главни и одговорни уредници, директори масмедијских кућа, а поготово власници. Али, авај, сви смо осуђени на пропаст, јер њих неко доводи из разних прчиловина, разних крајева бивше Југе, иностранства, поставља, и што је најважније, дебело плаћа. Више од 90 посто срспког становништва не може њима да се бави, окупирано је немаштином, борбом за голо преживљавање. Када неко покуша да им се супростави, не добија ни новински ни ТВ скупи простор (постаје мета у коју ти ликови могу да пуцају и речима и оловом). Тај простор је резервисан само за те ликове. Они „лете“ из листа у лист, са ТВ канала на ТВ канал као голубови с балкона на балкон (шта раде голубови по балконима, није тема овог текста). И на крају подсећам на оно што у свим текстовима сматрам најважнијим – нисмо спремни да се организујемо, побунимо – Гандијевски, да им се супроставимо, али ипак остајем у нади да ћемо једнога дана показати грађанску непослушност и решити се тих ликова, да младима и потомству убудуће не одређују судбину и како ће живети.

Schreibe einen Kommentar

Trage deine Daten unten ein oder klicke ein Icon um dich einzuloggen:

WordPress.com-Logo

Du kommentierst mit Deinem WordPress.com-Konto. Abmelden / Ändern )

Twitter-Bild

Du kommentierst mit Deinem Twitter-Konto. Abmelden / Ändern )

Facebook-Foto

Du kommentierst mit Deinem Facebook-Konto. Abmelden / Ändern )

Google+ Foto

Du kommentierst mit Deinem Google+-Konto. Abmelden / Ändern )

Verbinde mit %s

%d Bloggern gefällt das: