КОМНЕН КОЉА СЕРАТЛИЋ – OSTAVKA

КОМНЕН КОЉА СЕРАТЛИЋ

Траг у времену из црног шешира

OSTAVKA

На самом почетку овог осврта, морамо се упитати да ли је оставка, главног и одговорног уредника листа „Политика“, Љиљаане Смајловић Остав или Оставка.

Надееесно равнајс. Остав. Стројевим кораком напред марш. Остав. „Ти, ти, дођи овамо. Мирно. Како то газиш стројевим кораком, као нека бабаб“. И тако у војсци постоје многе команде, које често завршавају са Остав, све док се нека радња не доведе до савршенства. Знам да ће ми чистунци замерити, али често сам размишљао да ли је могуће увести тај „остав“ у свакодневни живот. Например, да ли је могуће неком министру, директору, главном и одговорном уреднику, а зашто и не рећи Прдседнику или председнику Владе – ОСТАВ.

Не волим дефиниције, али потребно је рећи да је оставка чин одступања са водеће или водећих позиција у фирмама, државној администрацији и др. Оставка није била позната све до 19 века, јер краљеви и цареви нису давали сотавке. Тврдили су да су право на власт добили од Бога.

Оставка се даје ако је неко уплетен у недопуштене радње, због разних афера, грешака на послу у којој онај који поноси оставку не мора да буде директно уплетен (судар два млазна авиона у Јапану, друге саобраћајне несрећа, непогоде). У неким земљама ако министра или неког другог високог функционера јавно прозову, оптуже за корупцију, сексуалну аферу или др., оптужени подноси оставку док надлежни органи не исптају да ли је та оптужба оправдана (наажалост, таквих примера у Србији нема). Ако се докаже да је криво оптужен, оставилац се враћа на своје радно место. Уобичајено је да се оставке дају у писаној фоирми. Оставка не мора бити прихваћена.

Прва оставка се десила 1832. године. Оцењена је као морални чин. Дакле, оставка може бити морални чин (оставке Де Гола, Вили Бранта и др), али нажалост многе или већина остваки нису морални чин. Оставка може бити изнуђена. Такве оставке су углавном биле познате у социјализму. Многих се сећам (Ранковић, Црвенковски, Савка Дапчевић Кучар, Трипало, Латинка Перовић, Марко Нкезић и др), затим у постсоцијализму (Милошевић, Јанша, Санадер, Гашић и др). Оставка може бити једна врста компромиса (дај оставку, нећемо те процесуирати). Многи поднесу оставку пре доласка нове власти, нових владара (у време предизборне кампање), како би избегли казне (о свему овоме написане су многе књиге, студије, хиљаде и хиљаде новинских чланака, емисија на РТВ-еима).

Очекивао сам да ће се, осиим моје маленкости, након оставке Љ. Смајловић, која ових дана потреса Сребију (Србија стално доживљава потресе, разлика је само ког су степена), јавити многа пискарала, али нисам очекивао да се јави и да штити лик и дело Љ. Смајловић један угледни професор и аналитичар, под насловом „Српски медијски ердоганизам“. Мржња према Вођи и онима око њега, не би смела да опхрва интелектуалца тог нивоа.

Као хуманиста и моралан човек, нећу се бавити Љ. Смајловић на онај начин на који се баве или су се бавила „велика“ новинарска и књижена пера од Сарајева до Београда. Тај начин писања о једној жени (општи појам) је, између осталог, доказ да се ради о женомрсцима. Додуше, неки су се на време преоријентисали. С обзиром на то да сам писао текстове о тим неваспотаним, неморалним пљувачима (није ми била намера да браним лик и дело Љ. Смајловић, већ само као жену – жене генерално – дакле нечије мајке, кћери, сестре), не желим овом приликом да их цитирам, посебно једног колумнисту у „Данасу“, познатог лумпкњижћевника.

Нисам њен биограф. Уосталом, Љ. Смајловић није (као В. Липман) на том новинарском нивоу да исписујемо њену биографију.

А, зашто се онда бавим Љ. Смајловић, зашто сам више од две године предлагао и тражио њену оставку, оставке, смену, зато што је правила уређивачке брљотине: објављивала је текстове познатих србомрзаца, ширила Шарлијеве карикатуре под слоганом „Политика је Шарли“, Политику је претворила у читуље, није дозвољавала реплике на србомрзачке текстове Б. Јакшића (кога ових дана сврстава са њеним главним пљувачем – лумпкњижевником, а том истом Јакшићу објавила је све што је писао о Србимa, посебно о Сребреници и српским мученицима у Хашком казамату), Симића, Дерете, објављивала је баналне и често измишљене текстове једног младог посланика Мирослава, свела је Политику на петпарачки лист. Починила је и друге грешке: у име УНС-а доделила је награду за храброст у новинарству у износу од 2000 Евра од непознатог, вероватно прљавог донатора, потуривши углед свеколиког УНС-а, одржавала је годишње скупштине како јој било ем мило и драго, свађала се са разним ликоваима, госпођом Пак, заштитноком грађана, власником Курирa. Није имала капацитет да обавља све оне функције које је обављала или које и даље обавља. Када сам давно, или како волим да кажем – још пре Нове ере, мислећи на прошли век, прочитао први пут њен текст, дошао сам, између осталог, до закључка да не уме да мисли (и да пише) узрочно-последично (често сам читао од вајних новинара да не знају када су писали, примара ради, о киши и поплавама, шта је узрок, а шта последица, а замислите тек какве глупости пишу када се баве аналитиком, многи не разликују шта значи сматрати, а шта значи мислити, итд ).

Крунски доказ је текст оставке Љ. Смајловић:

„Подносим оставку на положај главне и одговорне уреднице листа Политика. Молим директорке да о мојој оставци обавесте власнике листа, као и Скупштину Политике која ме је именовала (нисам сигурна да ли тај орган функционише, ни ко му је на челу). Моја оставка је протест против менаџмента који спречава главну уредницу у самосталном руковођењу редакцијом. Претпостављам да дирекција не би заузела непријатељски курс према листу и главној уредници, да у томе нема подршку власника.

Никоме изван редакције нисам дозволила да се меша у уређивачку политику листа, али ћу прва  признати да стварне уређивачке слободе нема тамо где је редакција развлашћена а менаџмент делује без контроле.

Жао ми је што нисам могла више да учиним да се поправи положај редакције. Надам се да ће главни уредник који добије подршку власника и менаџмента у томе имати више среће.

Редакцији се захваљујем на заиста изванредној сарадњи. Верујем да смо у последње три године заједно успели да подигнемо квалитет овог изузетног листа. Желим да знате да нико споља није утицао на моју одлуку. Као председница Удружења новинара Србије залажем се за права новинара у Србији, и достојанство наше професије морам доследно да браним и у Политици.

Била ми је огромна част да два пута уређујем Политику“.

Анализу текста оставке Љ. Смајловић почећу од последње реченице. Ех каква би то била срећа и за госпођу, а посебно за Политику, да је уређивала само два пута. Вероватно је хтела да каже да је у два временска периода или тих и тих година била главни и одговорни уредник Политике. То „Била ми је огромна част…“ указује да је свесна да је ушла, ни крива ни дужна, у историју најстаријег листа на Балкану. Седела је у столици где су седеле велике људске и новинарске але. Како је и ко је постављао Љ. Смајловић за главног и одговорног уредника Политике, једнога дана ће нам неко морати да саопшти, а можда и сама Љ. Смајловић. Када би смо то сада знали, оставка би имала једну сасвим другу конотацију.

На почетку тог контрадикторног и контроверзног текста (први абзац), Љ, Смајловић је покушала да се свеколиком народу у Србији прикаже као жртва Скупштине, (Д)дирекције, директорки, менаџмента, власника Политике, стрпавши то као лопатом све у три-четири реченице. Последњих година Љ. Смајловић је обећавала да ће саопштити ко је власник листа Политика (то је једном приликом обећао и А. Вучић), а ево испоставило се да не зна (у тексту Оставке не зна, а уствари зна). За Скупштину (која је поставила, nota bene ) каже: „нисам сигурна да ли тај орган функционише, ни ко му је на челу“. Бићу нежан, да главни и одговорни уредник не зна чак ни ко „му је на челу“, спада у безобразлук. А, онда спомиње менаџмент, који јој не дозвољава да руководи (Р)редакцијом. Ово не могу да анализирам, јер ми није позната та српака реч. Такође, не знам шта подразумева под Менаџмент, шта је функција менаџмента и ко су менаџери. На крају тог абазаца сву кривицу је свалила на, „анонимног“ власника, као њеног највећег непријатеља.

Следећи пасуси су за Риплија: госпођа каже да никоме није дозволила да се меша у уређивачку политику, а онда тврди да није имала слободу у уређивању листа јер је редакција развлашћена, а менаџмент делује без контроле. Иако не знам шта је менаџмент, да ли је могуће да од првог дана уредниковања није знала да „менџмент делује без контроле“, зашт није одмах поднела оставку. Поново се примјећује да не уме да мисли узрочно-последично, а узрочно-последичне везе између разних појмова се савладавају још у детињству; у трећем пасусу наводи, „Жао ми је што нисам могла више да учиним да се поправи положај редакције“, а онда, без обзира на тај трагични положај, тврди да је захваљујуићи њој и члановима такве Редакције уздигла квалитет Политике. Шта је сада овде узрок, а шта последица нико не може објаснити. Каква би то била оставка да се није самопохвалила, да је „уздигла квалитет Политике“. Није написала какав је стварни (жалосни) квалитет Политике.

На крају текста Оставке, односно тужбалице, тврди: „Желим да знате (каква препотентност, обраћа се свима нама, њеним поданицима, као да је Председник државе, „желим да знате“, прим. ККС) да нико споља није утицао на моју одлуку“. Значи, није постајао ниједан спољшни узрок (каузалитет) који је условио оставку тог новинарског колоса. Сви ми добронамерни, посебно који желимо да посрнули лист Политика буде срспки лист (ваљда и српски народ има право да има један лист), порадовали смо се да се ради о личној одлуци, чак је неко написао да је њена оставка морални чин, што, нажалост, није, те да неће настати потрес и афера.

Са овом најважнијом констатацијом помислио сам да је Љ. Смајловић сама пала и да се сама ударила. Међутим, обхрвана мртжњом и осветом (то је у генетици деце комунизма), Љ. Смајловић је одмах, након што је поднела оставку, кренула да у другим масмедијима и УНС-у (узурпирала је УНС, али сада у личне сврхе, као у време афере зване „Утсикачица“, затаражила је од чланова УНС-а да потпишу петицију и да је врате у Политики, ) изиграва жртву (одмах су се укључили и страни мешетари и европски лутајући циркузанти). „Драго ми је што је коначно обелодањено да је иницијативу за моју смену покренуо Управни одбор а.д. „Политика“, каже за Новости Љ. Смајловић и додаје: „ Није ми драго што није било довољно отворености, транспарентности и демократичности да се при том саопште и разлози за то“. А онда гром из ведра неба: „Сада је сасвим јасно да су разлози за њену смену политичке природе“ (а чим су разлози „политичке природе“ онда је у овим временима искључиво крив један човек, а то је Александар Вучић, прим. ККС). То је и потврдила у интервјуу „Недељнику“, односно „да мисли да је отказ добила од премијера Александра Вучића“. Сада се питам, да ли зна шта је написала у оставци или све нас прави идиотима: „… да нико споља није утицао на моју одлуку“. Е, сада Љ. Смајловић напрасно зна и ко је власник Политике: „половину власништва у “Политици” има држава Србија, односно “Политика АД”, док другу половину има фирма Еаст Медиа за коју сматра да иза ње стоји Мирослав Богићевић, али се она не води на његово име“. Од детињства не поднсим вулгарности, али након ове реченице морам да кажем да поново ништа не разумем (износи нам „шпијунске“ податке – да је влсник неки Мирослав, али под туђим именом, те нека фирма иза које стоји Мирослав), односно ради се о оној причи о лудом и збуњеном.

Шта је све од Оставке до данас изјављивала у разним листовима, часописима ТВ каналима, које је све ликове наговорила (као оног државног режисера, уствари бизнисмена) да траже њен повратак, да је неукусно хвале, да лапрдају да ће Политика нестати ако је не уређује Љ. Смајловић, немогуће је цитирати или прокоментарисати. Потребна је једна цела брошура: сви су криви, сви су поступали буквално „неморално“ осим ње, тако чак за велику пријатељицу О. Бећковић каже „да није као Оља и да неће кренути у крсташки рат против Вучића“ (ко је Љ. Смајловић да употребљава синтагму „крсташки рат“, односно да води или не води крсташке ратове, прим. ККС), додавши „ да јој се чини да је ауторка “Утиска недеље” сукоб са Вучићем схватила лично“ (ово спада у (не)моралне норме, зато што у оним временима када је учествовала у демонстрацијама, када је потурила све нас чланове УНС-а, Политику, Савет, за спас „редова Рајана“- Оље, то није рекла, већ „ја сам велики поштовалац О- Бећковић“). Да би докрајчила О. Бећковић каже: “Нисам тај тип“ (сумњам да је свесна шта значи реч „тип“, а понајмање какави су типови она и О. Бећковић).

Позната као свађалица, Љ. Снајловић улеће у сукоб са Соњом Лихт. Независно ко је контроверзна и србофобична Соња Лихт и каква јој је биографија од гимназијско-студентских до данашњих дана, али је њена изјава довољно снажна да Љ. Смајловић мора да оде из масмедија, посебно са места председника УНС-а и да се против ње покрене судски поступак.

Реагујући на изјаву председнице УНС-а Љ. Смајловић, „да су бивши премијер Цветковић и С. Лихт били задужени за заштиту државне имовине Политике“, С. Лихт узвраћа „да су у Политици имали високе плате и бонусе и да је дуг растао из дана у дан“. Такође, С. Лихт је нагласила „да немају легитимитет они који су Политику довели на ивицу амбиса 2008. године, те да смо се бавили тиме (када су сменили Љ. Смајловић) да спасимо ту кућу од пропадања“. Додала је „да су затекли катастрофално стање у Политици, затекли смо милионнске дугове. И Љиљана Смајловић је примала огромну плату“(sic).

Ко је и зашто након што је смењена те 2008. одлучио и наредио да Љ. Смајловић поново буде главни и одговорни уредник Политике, питање је свих питања.

Уместо закључка: Ово је време безваздушног простора у коме лебде свакојаки ликови, споменути и неспоменути. На несрећу српског народа (искључиво српског) њих је превише. Они свакодневно тутње, као олујни облаци, овим политичким и месмедијским гљивичним небом. Они постају заштитни знакови нашега времена. Целог свог живота, у првом контакту – личном или са њиховим делом, имао сам десето чуло да осетим с ким имам посла. Зато се нисам мирио с тим да не постоје неки други и другачији људи, неке друге и другачије мисли, ставови, неки други и другачији политичари, колумнисти, аналитичари, водитељи, главни и одговорни уредници, директори масмедијских кућа, а поготово власници. Али, авај, сви смо осуђени на пропаст, јер њих неко доводи из разних прчиловина, разних крајева бивше Југе, иностранства, поставља, и што је најважније, дебело плаћа. Више од 90 посто срспког становништва не може њима да се бави, окупирано је немаштином, борбом за голо преживљавање. Када неко покуша да им се супростави, не добија ни новински ни ТВ скупи простор (постаје мета у коју ти ликови могу да пуцају и речима и оловом). Тај простор је резервисан само за те ликове. Они „лете“ из листа у лист, са ТВ канала на ТВ канал као голубови с балкона на балкон (шта раде голубови по балконима, није тема овог текста). И на крају подсећам на оно што у свим текстовима сматрам најважнијим – нисмо спремни да се организујемо, побунимо – Гандијевски, да им се супроставимо, али ипак остајем у нади да ћемо једнога дана показати грађанску непослушност и решити се тих ликова, да младима и потомству убудуће не одређују судбину и како ће живети.

Pismo iz davnih vremena Skrivena Istorija Novog Sada

Biljana Trnjakov
4. August um 12:53
Pismo iz davnih vremena
Skrivena Istorija Novog Sada

Imamo prilike da čitamo tekst iz prošlih vremena, kako je govorila i pisala tadašnja gradjanska Vojvodina. A mnogo šta i ne znamo, pa je i korisno.
Zmaj o kojem niste znali
Čitav gradjanski i kulturni Novi Sad je te, 1891 godine, u Februaru mesecu, bio gotovo zgrožen svedočenjem Jovana Jovanovića – Zmaja; a u korist optuženog za ubistvo Miše Dimitrijevića – Jaše Tomića.
I kao da mu ni to ne beše dosta, ostareli Zmaj, naredne godine sastavlja pismo podrške Amaliji Stratimirović; koja je bila predvodila nekakvu, „žensku deputaciju“, koja je 1892 išla u Peštu, moleći Madjarske vlasti za Tomićevo pomilovanje.
Ogorčen Zmajevim pismom i podrškom Amaliji S. – Arsa Pajević, čuveni knjižar i štampar, upućuje Zmaju otvoreno pismo – koje je bio objavio novosadski „Branik“:
OTVORENO PISMO ZMAJ-JOVANU JOVANOVIĆU U BEOGRAD
„Nije badava rečeno: „Zaklela se Zemlja Raju, da se svake tajne znaju“, jer, eto, malo-pomalo izlazi na svetlo, što se tako dugo u tami krilo na dnu srca tvoga.
Ono što je kome u prirodi, ne da se večito pritvorstvom iz računa zabašurivati, pretrpavati, onomizbija na površinu kao „djavolska kopita“, te po tim ličnim osobinama ocenjuju ljudi karakter, dušu i srce čoveka.
U tome se naročito ogledaju veliki ljudi i pesnici pravi, koji se oduševljavaju samo za ono što je plemenito i uzvišeno, što je istinito i pravo, pred Bogom, i pred ljudima.
Za te svetinje ljudske, oni se bore svom snagom svojega moćnoga duha i čistog ubedjenja, za koje podnose muke svakojake, da bi svojim uzoritim primerom pokazali svima potištenim, kako valja braniti i čuvati ono što čoveka uzdiže nad raznovrsnim običnim i životinjskim stvorovima.
Tako radiše pravi velikani kod sviju naroda u razna vremena.
Samo smo mi Srbi u tome ude sreće, te nam eto prvi, narodnom proslavom uvenčani pesnik silazi s bogom darovane mu visine, u nizinu najprostije partijske borbe, koja mu je vezala oči, te ga vodi po kalu ljudske zloće i pakosti, da gaca bez duše i osećanja.
To je najveća žalost i nesreća koja se može desiti za života samo onim ljudima,mšto nadžive svoju slavu, pa kao majušni i neznatni ljudi istrošenim svojim moralnim bićem pre vremena u grob sikaze, neoplakani i neožaljeni, kako bi to njihove ranije tvorevine zasluživale.
Naprotiv, ličnim pogreškama svojim, koje počiniše u času duševne klonulosti, oni stvaraju u društvu svojih savremenika grdan razdor, za kojim dolaze nedogledne štete po ceo narod. To će se brzo još bolje videti.
Ali, vratimo se tužnoj prošlosti i jadnoj sadašnjosti.
Posle sentomaškog javnog zbora počeo sam te upoznavati onakova kakav si vazda bio, verujući još pomalo tvome neprestanom uveravanju: da stojiš van partija, i da ri je jedino stalo do opšte narodne sloge i ljubavi bratske.
Ali, kad dodje zlokobni Tucindan, kada od krvničke ruke mučkoga ubice, pogibe na pravdi Boga Miša Dimitrijević, meni se duhovne oči jasno otvoriše, i poznadoh te još bolje.
Nakon toga, ja sam ti u više prilika usmeno i pismeno dokazivao, kako si na pogrešnom putu, u zabludi, na šta sise vazda opirao, tajeći svagdamprave svoje misli i osećanja.
Medjutim, dodje poznata „izjava“ tvoja pred Ivanićem u Kamenici, po kojoj te, crno na belom, vas svet poznade.
Ali, kad čovek podje nizbrdicom, ne zna ni sam gde će se zaustaviti.
Tako ti dodje i do potonjeg pisma gospodji Amaliji Stratimirovićki, kojoj ti je prosto lično laskati do mile volje, ali, kako si se tom prilikom u štampanom pismu dotakao i drugih stvari, to ću ti na poneku odgovoriti.
Ti si kao onaj čovek od dva lica koji se u jedno doba jednim (pravim) licem smeje, a drugim (pritvornim) plače.
Tebe, kao pesnika i čoveka oduševljavaju one gospodje, koje idu da prose milost za Mišina ubojicu, pa se tom prilikom pakosno dotičeš i nesretne udovice Mišine, podmećući joj što ni u snu ne bi mogla sniti – kao da je sama htela poći uz one prve – čime joj kukavički zabadaš nož u slabe ženske grudi, koje pritiskuje bol za nezaboravljenim svojim drugom, te nije čovečno ticati u njezinu neizmernu žalost, dostojnu ljudskog učešća, a ne pakosnoga podsmeha.
I kakav ti naopako imaš pojam o karakteru supruge, kad joj tako što podmećeš, slaveći ono što je za osudu.
Da Bog sačuva naš narod od takvih ženskih karaktera, za kakvim se tvoja mašta zanosi.
Ili je to ona tvoja tuga za koju veliš da će te za Mišom pratiti celog života?
Ta dva protivna osećanja, samo si zar ti kadar u tvojoj „velikoj“ duši da složiš jedno uz drugo, dokle svi majušni stvorovi za Mišom samo tugu, za njegovim ubicom prokletstvo u svojoj duši osećaju.
Ali još je od toga kanda grdje, ono što veliš, da je Miletić plakao kad je čuo da se raznosi ono zlokobno pismo, mada znaš, kako je na sudu dokazano, da se ono zlokobno pismo i nije nikako raznosilo, nego su tom lažnom vešću prijatelji ubijcini oštrili nož, i dražili time onog nesretnika.
A ne veliš kako se Miletić rasplakao kad je čuo od koga je Miša poginuo, i kako se radi toga žestio na svoju najbližu okolinu.
Ne kaže baba, kako je san snila, nego kako je po nju bolje, tako i ti sve razumeš, što ide u prilog tvoga ljubimca Jaše, a činiš se nevešt svemu onime, što se iznosi i kazuje sa protivne strane, koja ti je tako draga, da bi je svu od velje prijateljske milosti poslao za Mišom, kad bi samo mogao, da ti ne muti „uzvišeno“ osećanje za robom dragokupim.
Ali ti je zaista grdna i ona reč, koju u ovoj prilici potežeš za umno obolelog starca Miletića, u nameri da svoje verne time do suza ganeš, i ako je moguće, još većma raspališ protiv onih na koje takodjer kadikad prijateljski pogledaš onim drugim tvojim (pritvornim) licem.
To ti nije majstorski za rukom ispalo, jer je smer i suviše providljiv.
A kad, majčin sine, vide suzu u oku starog Miletića, “ koji razbira za Srpstvo i sreću i čast svoje porodice“, Bog te video, što nećeš da vidiš one mnoge suze koje teku neprekidno iz očiju nesretne udovice, jadne stare majke i neudomljene jedine sestre pok. Miše, koje je tvoj ljubimac potpuno unesrećio.
Pa ti je malo šTo je sud tako neobično blag bio po rečima samog branioca njegovog, koji se tome sudu naročito zahvaljivaše, nego bi hteo da ga što skorije vidiš u zagrljaju verne mu ljube, kojoj se sreći unapred od srca raduješ, i na usta njezina kličeš:“ Nisam više sinja kukakvica“.
A što će Mišina majka, udovica i sestra doveka kukati, to se ne dotiče nimalo tvoje, prema pok. Miši prijateljske, prave pesničke duše, koja je tako plemenita, uzorita i bespristasna.
To je opet ono, moj Zmaju, što na tebi danas ne mogu da razumu oni tvoji „svesni Srbi“, koji su te negda iskreno ljubili i poštovali, adanas u veljem svom čudu, krsteći se, jedan drugog pitaju: šta se to učini sa čovekom i pesnikom Jovom Zmajem?
Ili je on bio taki od iskoni, ili ga mi dojako ne poznavasmo?
Ali, ide vreme i nosi breme, te će se po svojim delima još bolje svaki poznati, i može srpska majka roditi pesnika koji će još tebi zapevati pesmu kakvom si ti negda svog nekadašnjeg prijatelja Dj.P. onako „velikodušno“ ispratio.
Ja ti to ne želim, ali mrka kapa zla je prilika.
Moja ti pisma negda behu mila i draga – ovome se jamačno znam nećeš obradovati – no zar je tako sudjeno.
U Novom Sadu, na pojutarje Djurdjevog dana 1892.
A. Pajević“

Da li je Zmaj slučajno, ili namerno, umro i sahranjen u Kamenici…
piše: Miloš Podbarčanin

Arsenije, Arsa, Pajević je bio Poznati novosadski knjižar i izdavač, svestrano obrazovan i kulturan, imao je mnoga interesovanja,radoznao duh… I zahvaljujući tome bio je intelektualac naprednih pogleda.

Pismo iz davnih vremena
Skrivena Istorija Novog Sada

Imamo prilike da čitamo tekst iz prošlih vreme…

Дигитализација архива СПЦ: Спасавање писаних трагова о постојању Срба ван матице

Дигитализација архива СПЦ: Спасавање писаних трагова о постојању Срба ван матице

Једна од најмонументалнијих тршћанских грађевина је православна црква Светог Спиридона која је изграђена 1753.

Паљење наше Цркве Светог Саве у Њујорку велика је опомена, јер се при српским православним црквама у свету налазе матичне књиге и значајна архивска грађа, прикупљана током векова

Ућеност Срба на Трст има вишевековну историју, наглашава за наш лист историчар др Мирослав Перишић, директор Архива Србије, указујући на досадашње резултате вишегодишњег рада ове националне институције на сређивању, обради и заштити архивске грађе у Архиву Српске православне црквене општине у Трсту.

Рад на овом значајном и обимном послу Архив Србије је започео још 1982, али је прекинут 1990. и настављен 2008. године.

Реч је о само једном делу ширег стратешког пројекта сређивања и заштите архивске грађе српског порекла ван граница Србије и истраживању архивске грађе значајне за историју српског народа, а налази се у страним архивима.

У садашњој фази, Архив Србије реализује наведени пројекат у Трсту, Бечу, Сентандреји, Дубровнику, Венецији, Москви и Истанбулу, а у плану за следећу годину је, према речима директора Перишића, и ангажовање стручњака Архива Србије у српским црквама у Шибенику и Лондону.

У оквиру таквог пројекта су и завидни резултати које је Архив Србије остварио протеклих година у Архиву Српске православне црквене општине у Трсту, где је и ове године стручни тим у саставу Јелица Рељић, руководилац пројекта, Ана Кос Вујовић, Александар Марковић и Миомир Комаров радио на обради и заштити архивске грађе.

Директор Мирослав Перишић открива да су осим обраде грађе за период од 1932. до 1957. године и наставка рада на ревизији и изради сумарног инвентара „Старе архиве“ од 1754. до 1844. године, овог пута дигитализоване матичне књиге рођених, венчаних и умрлих за период од 1772. до 1954. године.

Настављена је дигитализација „Старе архиве“ (Vecchio Аrchivio) за период 1752–1837, затим „Додатак Старој архиви 1751–1837“ (Appendice al Vecchio Archivio) и књига посетилаца храма Светог Спиридона.

Такође је започет рад на истраживању и дигитализацији архивске грађе Црквене општине из периода 1914–1918. године.

Руководилац пројекта Јелица Рељић, архивски саветник у Архиву Србије, која је радећи више година на овом пројекту стекла и најдетаљнији увид у обим и садржај архивске грађе у Архиву Српске православне црквене општине у Трсту, истиче да је грађа сачувана захваљујући чињеници да су Срби у Трсту још 1793. донели смернице у канцеларијском пословању.

У овом архиву налази се 760 кутија и регистратора разних списа и више од 350 административних књига међу којима се налазе подаци и документа о насељавању Срба у Трсту и околини, пописи досељених Срба, документа о њиховом организованом црквеном животу, раду на доношењу статута, тежњама за отварање српске школе, уређењу православног гробља, конкурсима за градњу цркава (прве из 1753. и друге, освештане 1869), подизању капела и њиховим приложницима, помагању устаницима у Србији против турске власти, отварању српске школе, забавишта и читаонице, црквеном хору и хоровођама, обележавању црквених празника, организовању и окупљању око културних и просветних друштава, о српским кућама и њиховом одржавању, свештеницима и братственицима, богатим српским породицама – дародавцима и њиховим легатима.

Реч је о веома богатом архиву, који садржи и документа о помоћи црквене општине српским удружењима, друштвима и православним црквеним општинама у Далмацији, Босни, Херцеговини, Црној Гори, јужној Србији, Славонији, Хрватској и Бечу, као и везама са Србијом. Сачуван је и део школске архиве, архиве Српске православне парохије, затим архиве „Фонда за избеглице“, преписка са Србима из емиграције из друге половине 20. века. Посебну пажњу завређују писма Вука Стефановића Караџића, Павла Соларића, Лукијана Мушицког, Јоакима Вујића, као и рукопис Никифора Вукадиновића о историји Српске православне црквене општине у Трсту.

Архив поседује и богату збирку планова и скица храма Светог Спиридона, Српског православног гробља „Св. Ђорђе“ и зграда у власништву Црквене општине.

У Архиву Србије истичу да је значај сачуване архивске грађе у Архиву Српске православне црквене општине у Трсту немерљив.

Трст је у прошлости био једно од најзначајнијих духовних средишта Срба ван Србије и његова улога у српској историји је велика. Трст је најпре био прибежиште Србима који су се склањали од турске власти, нудећи им могућност за преживљавање. Вредним радом у каснијим генерацијама, српске породице и појединци у Трсту су економски значајно ојачали и велелепним здањима која су подигли уградили су себе у културну и урбану историју модерног Трста. Значајно су порадили на снажењу и очувању српске националне свести, својим дародавством задужили Српску православну црквену општину у Трсту и друге православне црквене општине. Трст је био не само стециште српске интелектуалне и политичке елите у 19. веку, већ и, посредством српског генералног конзула Хаима Давича, једна од најзначајнијих међународних политичких осматрачница Краљевине Србије крајем 19. века. Давичови погледи, што се може видети из његових извештаја Министарству иностраних дела Краљевине Србије, допирали су до Скадра, Рима, Беча, Далмације – истиче др Перишић.

Директор Архива Србије истиче безрезервну подршку Министарства културе и Српске православне цркве у раду на овом пројекту, а посебно помоћ Српске православне црквене општине у Трсту и њеног председника Златимира Селаковића. Када буду обрадили и дигитализовали документа по свим савременим архивистичким стандардима, проучаваоци ће бити у могућности да стичу нова сазнања о историји Срба у Трсту и значају овог града, напомиње наш саговорник.

Паљење наше Цркве Светог Саве у Њујорку велика је опомена, јер се при српским православним црквама у свету налазе матичне књиге рођених, венчаних и умрлих и значајна и обимна архивска грађа, па би њихово евентуално њихово нестајање значило и брисање писаних трагова о постојању Срба ван матице. Због тога ће Архив Србије предложити убрзану реализацију пројекта дигитализације матичних књига и архивске грађе при нашим црквама у иностранству. То је амбициозна замисао, али није неостварива ако таквом пројекту држава и црква дају приоритет у наредним годинама. Такав пројекат помогла би и дијаспора, посебно појединци који имају осећај за значај очувања идентитета и доказа о српском постојању – каже директор Архива Србије др Мирослав Перишић.

Аутор: Бојан Билбија
Извор: Политика

СВИ ПУТЕВИ ДО СУВЕРЕНИТЕТА СРБИЈЕ И БОЉЕГ ЖИВОТНОГ СТАНДАРДА ВОДЕ ПРЕКО ПРЕМИНУЛОГ МИЛОШЕВИЋА-БИЛО ТО НЕКОМ ПРАВО ИЛИ НЕ!

Насилна промена владе која за последицу има боље животне услове назива се револуцијом а лидери насилне промене револуционарима!

Насилна промена владе која за последицу има лошије животне услове назива се издајом а лидери наслне промене издајницима!

Промена владе демократским изборима које имају за последицу горе животне услове од предходних назива се преваром а лидери таквих промена преварантима!

Какогод се узме и окрене нема нам друге до изнова почети тамо где је Милошевић стао. Већ више од две деценије се одражава необорива истина да је у Србији насилним рушењем Милошевића, почев од осмогодишњих привредних блокада па преко бомбардовања све до постмилошевићевог времена до данашњих влада постајало је народу све горе и горе. Уместо суверенитета влада тотална привредна зависност, уместо социјалног достојанства влада глад и понизност. Уместо територијалног интегритета уцењивост, уместо социјалне правде социјална неправда и отимачина фабрика од радника који су их деценијама стварали. Дојучерашњи гологузи нитковићи постају милијонери попут Чеде Јовановића који је захваљујући насиљу привредним блокадама и петог октобра дошао у ситуацију да се домогне Суботичке фиделинке валда беше то награда за учињене услуге окупатору, виновницима новог светског поретка. Каже се да њега прије тога није имао ни кер зашта да уједе. Мултимилијонер ако не и мултимилијардер Алексић се докопао просперитетне фабрике Пионир у Суботици као и неких других привредних објеката које су радници својом муком изградили да би он подизао ултралуксузни Хотел Извор у Аранђеловцу са знојем и крвљу тих истих радника којима удељује корицу хлеба тек толико да би могли преживети да би њему пунили џепове и амбаре. Па хајде де да је народу Србије кренуло на боље после петог октобрада како би се могла ова ничим оправдавајућа ситуација барем нечим, колко толко, могла оправдати. Али од бољитка до сушти обећанја ни трага. Па узмите у обзир Вељу Иљића који се хвали ко будала, оним од чега се паметан стиди, како су му у Сорошовој канцеларији у Будимпешти навлачио јакне са зашивеним новцем у постави да би тај новац илегално преносио за Београд! Погледај видеоинтервју: (https://www.facebook.com/plugins/video.php?href=https%3A%2F%2Fwww.facebook.com%2Fsrpskedveri%2Fvideos%2F1062933457116616%2F&show_text=0&width=560 ) и тај се човек не само да се још увек слободно шета по Србији већ се и награђује министарским и другим фотељама у влади Србије! То више неће моћи народ Србије трпети ако жели преживети!

Све што је Милошевић у последњим говору, још као званични шеф државе рекао и на све што је упозорио народ да ће доћи после његовог свргавања, то се све до коме и тачке, стварно и десило. Погледај видео: https://www.youtube.com/watch?v=121_sQdoAu0

Зато ће све то, што нам је данашњи окупатор Србије илегално финанцирао и тим омогућио како рушење Милошевића тако и долазак петооктобараских петоколонаша на власт у Србији, морати Србија и српски народ почети свој опоравак тамо где је Милошевић стао и све што нам страни фактор саветује и хвали у далеком луку заобилазити.

Све док се посмртни остатци Милошевића не пренесу у алеју великана све дотле ће Србија бити понизна колонија империје зла и дуплих аршина!

Ко окривљује Милошевића тај оправдава агресију НАТО-Алијансе зла а такве народ назива издајницима! А и историја ће их кад тад препознати као такве, петоколонаше алијансе зла! Добро је над злом увек побеђивало јер да није тако већ би одавно нестало света па ће то и овога пута бити случа!

МА КОЛИКО ДА ЈЕ МИЛОШЕВИЋ ГРЕШИО БИО ЈЕ БОЉИ ОД СВИХ ОВИХ ШТО СУ ПОСЛЕ ЊЕГА ДОШЛИ И СВИХ ОВИХ ШТО ГА ОПТУЖИЈУ! А У ОДНОСУ НА КЛИНТОНА, БУША И БЛЕРА БИО ЈЕ МУЧЕНИК И СВЕТАЦ!

Ко окривљује Милошевића тај оправдава агресију НАТО-Алијансе зла а такве народ оправдано назива издајницима!

Кад се каже Милошевић је крив за све у ствари се каже да је НАТО Алијанса ЗЛА била у праву што нас је бомбардовала без објаве рата и без дозволе Савета Безбедности УН кршећи сва мђународна права, норме и конвенције. Зар такви да суде о нама србима и Милошевоћу!?

Природно је да та алијанса зла окриви другога за своје злочине а посебно Милошевића како би оправдала своју агресију безправним бомбардовањем Србије и кршење свих норми међународног права како, једног дана, не би могао нико оптужити, ту алијансу зла, за плаћање реперације, оштете за почињене злочине у свом ратном походу неоколонијализма под лажном заставама глобализма а који је Амерички председник назвао новим светским поретком! Неприродно је и ненормално окривљивати некога ко се бори против тог империјалног зла и који је изгубио свој живот у тој неравноправној борби дуплих аршина!

Као што се птица у канџама звери не може ничем добром надати тако се ни Србија у канџама окупатора не може надати ни суверенитету ни животном просперитету!

Где се Милошевић саплео и стао мора Србија кренути даље. Дозвољавањем сатанизација Милошевића отворили смо алијанси зла капију за сатанизовање целокупног српског народа. Не смемо прихватити њихову реторику зла прихватањем кривде на себе и Милошевића јер то само иде у корист окупатора српског народа, осокољуја нашег душмана да нас и даље уништава, сатанизовањем каља како би опрао себе од почињених злочина и својих дуплих аршина, пред историјом остао чист што би било равно пропасти српског народа. Плаћање оштете за почињена недела те алијансе зла не би могао нико од надолазећих наших генерација могао да захтева. Срби би за сва времена били сатанизовањем жигосани. Историју би нам писала та алијанса зла. Историју побеђених, обично пишу победници. Не смемо дозволити да нас дефинитивно поразе и прихватањем њихових злочина за своје. Једна битка је изгубљена али рат није, води се још увек стварањем Сребреничког геноцида дуплим аршинима подмећањем Маркала и рачка србима како би дефинитивно та мрачна алијанса зла изашла као победник из тог србима наметнутог рата! Генетика је наука о наследним особинама па према томе где нема уочљивих наследних особина нема ни геноцида што не значи да нема ни злочина. Ови дупли аршини неће им проћи и мртав Милошевић ће их победити јер је био поштенији од тих злотвора.

Све док се посмртни остатци Милошевића не пренесу у алеју великана све дотле ће Србија бити понизна колонија империје зла и дуплих аршина!

Последњи говор председника Милошевића, у наставку интервју:

ВИДЕО: https://www.youtube.com/watch?v=121_sQdoAu0

Душан Нонковић-Теодоровић

ЗAБЛИСТAЋЕ ОПЕТ СРПСКA СВЕТИЊA: Стиже нам лепа вест из Њујорка!

ЗAБЛИСТAЋЕ ОПЕТ СРПСКA СВЕТИЊA: Стиже нам лепа вест из Њујорка!

ЗAБЛИСТAЋЕ ОПЕТ СРПСКA СВЕТИЊA: Стиже нам лепа вест из Њујорка!

11:24 5. августа 2016.

Представници Саборне цркве, укључујући Душана Живановића и проту Ђокана Мајсторовића, састали су се са градским агенцијама, ОЕМ (Office of Emergency Management) ДОБ (Грађевинско одељење), са представником Завода за Заштиту споменика, са представником градоначелника Њујорка, као и са представником месне зајенице.

ЧУДО У ЊУЈОРКУ: Икона, крст и биста Николе Тесле преживели пожар!

Како је саопштено из Саборне цркве Светог саве, агенције су изразиле подршку раду наше црквене заједнице на обезбеђењу згаришта и активностима које се у ту сврху предузимају.

СИН НАЈВЕЋЕГ МАФИЈАШКОГ ДОНА ЊУЈОРКА: „Ја ћу пронаћи ко је запалио српску цркву!“ (ФОТО)

ДОБ је а је издао наређење да се зид са 25. улице додатно учврсти металним гредама (тзв. “shoring and bracing”) и да се горњи део отворених зидова покрије водоотпорним материјалом, како елементарне непогоде не би даље оштетиле зидове. ДОБ и ЛПЦ су одобрили планове црквених инжењера, који прецизира начине како ће се овај пројекат извести.

ИЗГОРЕЛА СРПСКА ЦРКВА У ЊУЈОРКУ: 170 ватрогасаца гасило пожар (ФОТО/ВИДЕО)

Нацрти у овим плановима ће послати у фабрику, где ће се израдити специјални железни профили за учвршћивање зидова. Очекује се да ће се овај део пројекта окончати до 1. септембра 2016. То ће нам омогућити наставак планираног унутрашњег уређењем црквене сале, које ће трајати око годину дана.

У међувремену, црквена заједница ће преко својих званичних представника, адвоката за некретнине и стручних архитеката, наставити дискусије са Заводом за заштиту споменика и другим релевантним агенцијама о начину даље обнове наше цркве.

У саопштењу се додаје да цео процес обнове захтева пажљиво планирање и извођење радова, који ће узети времена.

Прочитајте још: ОВО МОРАТЕ ПРОЧИТАТИ: Последња проповед протестантског немачког пастора из 1945. о Србима!

РУСИ ГАЗЕ СВЕ ПРЕД СОБОМ: Америчке ракете дебело заостају!

ПУТИНОВ ДЕСАНТ НА СРБИЈУ: Хрвати у паници због заједничких вежби српске и руске војске, спремају одговор!