КРВАВА ЖЕТВА – Аутор, Гордана Павловић

Српска књижевница Гордана Павловић

КРВАВА ЖЕТВА

Благородна жетва симболизује смисао људског живота. То златно семе, од којег се прави хлеб наш насушни, Срби поштују, цене и са песмом крећу на косидбу.
Становници села Старо Грацко, код Липљана, радни, вредни и честити људи сејали су, узгајали и са песмом кренули на поље, тог кобног 23.јула.1999.године…
Знали су да није безбедно и тражили су пратњу КФОР-а, али нису наишли на разумевање. Али зрело жито није могло да чека да га упропасти киша која се спремала. Јанићијевићи Слободан (35), Миле (42), Момир (50) и Новица (17), браћа Живић Јовица (29) и Раде (33), Ђекић Станимир (45) и Бошко (50), Цвејић Саша (25) и Љубиша (50), Никола Стојановић (60), Миодраг Тепшић (45) и Милован Јовановић (25) и Андрија Одаловић (30) у поподневним сатима кренули су да заврше косидбу. Мрак је увелико падао, а они се нису враћали. Брига, страх, стрепња породица је расла. Тек око пола десет увече припадници КФОР-а су отишли у поље. Призор који су затекли био је језив. Тела убијених жетелаца, изрешетана рафалима, су лежала на пољу, поред комбајна, а око 150 метара даље једно тело је било потпуно масакрирано. Као да починицима меци нису били довољни, па су се иживљавали над недужним жртвама, који су криви само зато што су Срби!

Овај језив, зверски и нељудски чин десио се само неколико сати пре истека рока за предају оружја ОВК-албанске паравојне формације.

Крик бола се проломио из српских кућа у селу и запарао небо. Бол је раздирао душе, а сузе нису пресушиле ни до данас.

КФОР, УНМИК и Бернар Кушнер су ухапсили преко педесет припадника ОВК, саслушали их и пустили на слободу, да наставе своја недела, убиства и протеривање српског живља. Наводно, нису имали доказа! Нису имали доказа?!? Имали су и доказе и начине да зауставе албанске злочинце, али то није у складу са њиховом политиком. Лукаво су заштитили и дан данас бране своје штићенике, Албанце и Шиптаре, јер имају исти интерес. Убити, протерати и етнички очистити Косово и Метохију од Срба!

Касније је ухапшен Мазљум Битићи из села Велики Алас, али је брже боље ослобођен, јер „није било довољно доказа“!

Чак ни мртвим жетеоцима нису дали да у миру почивају. Неколико пута је гробље на којем су сахрањени скрнављено, прекопавано, минирано. 

Који је то примитивизам у тим шиптарским главама, кад ни мртве душе не остављају на миру. Колико су задојени мржњом, просто је несхватљиво нормалном човеку. Вероватно је то повезано са њиховим генетским кодом, племенским начином живота, без своје историје, културе и језика, коме ниједна лингвистика није могла да нађе корен…

Зато се парастос страдалим жетеоцима служи у центру селу, испред спомен плоче.
–Док живим, не могу вас преболети, синови моји, очи моје. Седморо унучади од вас ми је остало, пилићи моји. У њима ми је утеха и снага- речи су неутешне Љубице Живић, чија туга никада неће проћи. Њеног сина Јовицу, мала Зорана која је имала само три месеца, њене сестре Ивана, Сандра и брат Лазар, нису упамтили. Одрастају, а празнина у души је све већа, јер никада неће моћи да га загрле, пољубе.
 
Сестра најмлађе жртве масакра Новице, Славица Поповић кроз сузеговори:
– Мој Новица је убијен три дана пре пунолетства. Страшна вест је стигла док смо пребројавали колико гостију на рођенданско славље да позовемо. Убијен је са нашим оцем и стричевима. Зашто и коме су били криви. Господин Кушнер, тадашњи шеф Унмика, рекао је да ће преврнути сваки камен и у року од 24 часа пронаћи починиоце. Где је сада Кушнер?!

Миланки Цвејић, како године пролазе, све је теже:

– Да ми се барем оженио да су ми остали унуци, снаха… Да ми буде лакше. А отишао је у жетву да помаже комшијама – прича кроз сузе. – Када су ми јавили да је убијен, срце ми је изгорело. Остала сам са непокретним мужем и болесном кћерком у Старом Грацком, где смо побегли из нашег Градишта. У родном селу Албанци су ми одузели и уништили све, али све бих ја опростила, сина не могу. Ни да опростим, ни да преболим.

Како опростити? Како заборавити? Ни до данас надлежни органи, међународна заједница, нико није покушао ништа да се кривци казне и на тај начин бар мало ублажи бол породица жртава. Не! Јер би на тај начин окривили сами себе, зато што су саучесници у сваком злочину почињеном на Косову и Метохији. Немају поштовања ни према мртвим Србима. 

Опет је лето. Жито таласа на пољима. Ускоро ће жетва, којој се радују сви земљорадници. Радују се плодовима свога рада, да се из оног малог, златног зрна пожње жито, умеси хлеб и окупи породица. 

Село Старо Грацко у време жетве покрива вео туге, бола, патње, немоћи, неверице. Зрело жито се нежно повија, изникло из семена, из земље српском крвљу натопљене. Сваки пут када принесемо хлеб насушни устима, сетимо се овога и помолимо за спокој и мир душа невино убијених, уз наду да ће и овоземаљска и небеска правда бити задовољена. Остаје молитва у погледу замагљеном сузама…

Schreibe einen Kommentar

Trage deine Daten unten ein oder klicke ein Icon um dich einzuloggen:

WordPress.com-Logo

Du kommentierst mit Deinem WordPress.com-Konto. Abmelden / Ändern )

Twitter-Bild

Du kommentierst mit Deinem Twitter-Konto. Abmelden / Ändern )

Facebook-Foto

Du kommentierst mit Deinem Facebook-Konto. Abmelden / Ändern )

Google+ Foto

Du kommentierst mit Deinem Google+-Konto. Abmelden / Ändern )

Verbinde mit %s

%d Bloggern gefällt das: