Желео бих да ово остане негде записано, зато Вам се и обраћам

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Зорица Ђоковић: Идем на Јадовно, да се поклоним сијенима светих мученика јадовничких, међу којима је и мој деда. Идем на Јадовно, на ходочашће једном парчету земље и камена, бездану освећеном невином крвљу. Идем на Јадовно, да на светој Литургији која ће се служити над Шарановом јамом измолим од мученика опроштај за несхватљив заборав и немар. Да на помену код Часног Крста Христовог страдања, на мјесту логора Јадовно, узнесем просто „Вјечнаја памјат“, на које је мој деда толико дуго чекао.

Желео бих да ово остане негде записано, зато Вам се и обраћам

Датум објаве: уторак, мај 10, 2016
Величина слова: A- A+
На Банији 1942. Усташе одводе Србе на стрељање. (ФОТО: www.wikiwand.com)
На Банији 1942. Усташе одводе Србе на стрељање. (ФОТО: http://www.wikiwand.com)

 

Поштовани, Христос Воскресе!

Обраћам Вам се као потомак неких од жртава логора Јадовно.

У Вашем попису жртава, под бројем ID1340, стоји име Вукичевић Глиге Илија, из Драготине. Илија је мој прадеда по мајци, а његов отац се звао Глигор, тј. Глига.

Под бројем ID 1329 стоји Вукичевић Илије Бошко, из Драготине. Бошко је син мог прадеде Илије Глигора Вукичевића и рођени брат моје рођене баке. Само, његово име није било Бошко, већ Богдан. Молим Вас да, ако је могуће, исправите ово име.

Нажалост, немам да Вам приложим њихове слике, све је спаљено од стране усташа.

Од моје фамилије Вукичевића, рат су преживеле само моја рођена бака Ружица (рођ. 1921.) и њене две рођене сестре, Евица (рођ. 1924.) и Драгиња (рођ. 1928.). Њихова мајка умрла је у току рата од тифуса, остали су сви побијени.

Како су ми причале моје баке, јула 1941. године, дошле су усташе пред њихову кућу у Драготини. Иначе, њихова кућа се налазила на раскршћу сеоских путева и у њу су увек свраћали и Хрвати и Срби.

Када је проглашена НДХ, Хрвати су и даље свраћали код Илије. Илија их је сваки пут питао шта се то дешава, а они су му одговарали: „Ништа се ви не бојте, неће вама нико ништа“. И овога пута су усташе свратили на јело и ракију.

Један од усташа, из суседног села Маје, био је добар пријатељ моје породице, често је свраћао код Илије. Након што су се напили и најели тражили су од моје прабабе Јелице да позове свог мужа, Илију Вукичевића.

Илија је дошао и почео да разговара са усташама. По причању мојих бака, један од усташа је стајао са стране, гледао у Илију и овако му рекао: „Ако мени допаднеш, ја ћу те `вако сјећи!“ Илија је кренуо са усташама, а Јелица их је упитала куда га воде? „Водимо га да се закуне за Павелића, па ћемо га вратити, ништа се не брини“, одговорио је један усташа.

Успут су негде покупили и Илијиног сина Богдана и прикључили га колони Срба коју су спроводили. Баке су ми причале да се Богдан сам прикључио колони и тако отишао у смрт, заједно са својим оцем.

Неколико месеци касније, у кућу је дошао Симо Тодоровић, истакнути партизан банијског краја. Сакрио се у нашој кући. Претходно је, са својом четом, извршио напад на усташе. Симо је поставио страже око села и говорио мојој прабаки да се ништа не боји, јер их они чувају.

Међутим, у знак одмазде за претходни напад, усташе су дошле у великом броју и чета Симе Тодоровића се разбежала. И сам Симо је побегао из наше куће, остављајући женску чељад на милост и немилост усташама.

Пошто се кућа налазила на раскршћу путева, усташе су прво у њу ушле. Осим мојих бака и прабаке, у кући је било још женских чланова уже и шире фамилије Вукичевића. Сакрио се ко је где стигао, већина њих у подрум.

Бакину сестру од стрица, усташе су убиле метком у леђа, на кућном прагу. Њено двомесечно дете докрајчили су бајонетом.

Усташе су кундацима поразбијали прозоре, ушле у кућу и загрмеле: „Излазите напоље!“ Моја прабака Јелица остала је сакривена негде ван куће, а моја бака Евица скочила је кроз прозор у дубоки снег.

„Боље да се смрзнем, него да ме кољу“, причала ми је.

Женске чланове фамилије, укључујући и моје баке Ружицу и Драгињу, усташе су постројиле испред куће.

„Шта ћемо с њима?“, упитао је један усташа.

„Клати!“, викнуо је други усташа.

„Спалити!“, рекао је трећи.

Тада се појавио један „млади, лијепи усташа“, како ми је причала бака и рекао: „Нећемо овакијех секица дирати“ и све их пустио!

Затим су усташе запалиле кућу. Нажалост, бакина кућа је била прва која је спаљена у Драготини.

Ништа није остало од успомена, ниједна фотографија. Једино је остао читав један чардак који и данас стоји.

Ипак, баке су преживеле рат и дочекале дубоку старост.

Организатор одвођења Срба из овог краја, покоља моје фамилије и спаљивања кућа у Драготини, био је Лука Мазаловић, усташа из суседног села Маје. Њему су 1942. године пресудили неки чланови моје шире фамилије.

Као наследник овог породичног предања, желео бих да ово остане негде записано, зато Вам се и обраћам. Можете ме контактирати путем овог мејла или телефоном (тел.број у Архиви УГ Јадовно 1941.).

Ако организујете одлазак до Шаранове јаме на Велебиту, молим Вас да ме обавестите, желео бих да одем и да се поклоним сенима својих предака.

С поштовањем,

Ненад Андрић

Београд

Schreibe einen Kommentar

Trage deine Daten unten ein oder klicke ein Icon um dich einzuloggen:

WordPress.com-Logo

Du kommentierst mit Deinem WordPress.com-Konto. Abmelden / Ändern )

Twitter-Bild

Du kommentierst mit Deinem Twitter-Konto. Abmelden / Ändern )

Facebook-Foto

Du kommentierst mit Deinem Facebook-Konto. Abmelden / Ändern )

Google+ Foto

Du kommentierst mit Deinem Google+-Konto. Abmelden / Ändern )

Verbinde mit %s

%d Bloggern gefällt das: