КО СВЕ У СРБИЈИ И ПО СРБИЈИ ЈАШЕ НА ЧЕЛУ КОЛОНЕ

КОМНЕН КОЉА СЕРАТЛИЋ

Траг у времену из црног шешира

КО СВЕ У СРБИЈИ И ПО СРБИЈИ ЈАШЕ НА ЧЕЛУ КОЛОНЕ

Док сам чекао да почне утакмица Лиге шампиона у фудбалу, „шетао“ сам даљински по другим каналима. На једном ТВ каналу угледах председника Владе. Ништа ново и неуобичајено, камера је у том моменту само зумирала њега док је говорио. Често идем на Вечерњу у цркву Светог Николаја и све време док траје литургија гледам у једну икону. Када се вратим у „јазбину“ где проводим дане и ноћи и када укључим кутијештину звану телевизор, поново гледам само у једну икону. Ако може нека певаљка – арлаукача да буде сербска икона, зашто не би могао да буде и председник Владе икона у коју гледају 24 сата милиони Срба. То што Срби више не знају шта је икона, није тема овог текста.

За несрећу, задржах се на том ТВ каналу да видим ко су други гости. Нисам могао да верујем очима (очи често варају или како је рекао Стари Вујадин: „Ја не казах за лажљиве очи које су ме на зло наводиле…“), угледах Наташу Кандић поред предсеника Владе. С обзиром на то да ту – једну од актера тајних политичких операција, која маршира у познатој колони, патолошког србофоба, не могу већ дуго времена да гледам и слушам, вратих се на ТВ канал који је преносио фудбалску утакмицу. Дакле, не знам да ли је још неко био гост, не знам шта је била тема, али знам једно да председник Владе нема право да седне раме уз раме са Наташом Кандић. Да није прдседник Владе, господин А. Вучић има право да седи, дружи се, пријатељује, пије кафу, учествује у ТВ емисијaма, с ким год хоће, али као председник Владе мора да води рачуна да није приватна осoба чак када је на шољи тоалета.

Председник Владе је на тај начин показао да никaда раније није чуо за Наташу Кандић, посебно да није чуо да је Наташа Кандић, када су Срби у питању, тешки неизлечиви болесник. О њеним (зло)делима (шамарала је несрећнике са Космета на Пашићевом тргу, када су мирно протестовали, држећи у рукама слике, браће, сестара, очева, синова, кћери – србских мученика, који су нестали и којима су зликовци, које заступа Наташа Кандић, вадили органе) знају мала деца у Србији, али то не зна председник Владе. Неко ће ми приговорити да нисам одслушао ту емисију у којој је вероватно председник Владе буквално „сахранио“ Наташу Кандић. Не, господо, председник Владе је морао давно, ако то нису урадили они којима је то у опису послова и задатака – МУП, Правосуђе, заштитник грађана (тај контроверзни заштитник требало је да штити и заштити грађане Србије од разних Наташа, Соња и колоне србофоба), борачке, анифашистичке организације, Народ, господо, Народ (али овај србски народ је наиван), да предложи да ту госпу сместе у неку установу да поштено зарађује хлеб под строгом контролом, јер је опсни загађивач околине. Било је и има других начина, нпр. требало је лустрирати, одузети јој држављанство, а не да годинама јаше на челу антисрпске колоне. Срби подсећају на шкорпиона, који себе усмрћује својим отровом. Највећи непријатељи Срба су Срби, односно свирепи отровни Срби усмрћују Србе.

Унесрећену Србију често запљускују разне афере. Неке дуго трају, а неке се брзо ставе под тепих, као убиство двоје држављана Србије у Либији. Једна је дуго трајала. Цела Србија је ридала, посебно србска нација (о националним мањинама не пишем, писаћу онда када Срби стекну иста права) када је „одузета“ кора хлеба познатом српском и европском новинару госпођи О. Бећковић, која, такође, јаше на челу неке колоне. Главни и одговорни уредник „Политике“, председник УНС-а, председник Савета за штампу, познати србски и светски новинар, госпођа Љ. Смајловић је тада све потурила и подредила томе да О. Бећковић настави да нам утиска још 23 године, односно јахала је на челу колоне која је бранила лик и дело Утискачице антисрпског Утиска. Учествовала је у демонстрацијама, узвикивала „Вратите нам Утисак“ (месецима је ова флоскула стајала на порталу Билтена УНС-а), „Ја сам поштовалац О.Бећковић“ итд.

Овај пример наводим зато што је за укидање те антисрпске емисије окривљен председник Владе А. Вучић. У једном инервјуу О. Бећковић га је оптужила да је укидач Утиска, али јој је било испод части да га назове правим именом, већ га је назвала „Дечко“. Новинар је упитао: „Хоћете ли да нам именујете тог дечка“. Српски и европски новинар О. Бећковић. је одговорила: „Што се мене тиче он се зове дечко“. Новинар је читаоцима појаснио: „О. Бећковић зове председника Владе дечко“. А онда гром из ведра неба, заштитница О. Бећковић, госпа Смајловић је у једном интервјуу изјавила: „Ја могу да будем доказ Вучићу да није цензор“. Шлаг на торту намаза господин Вучић: „Понекад ми недостаје Утисак недеље“. И тако се они између себе чашћавају изјавама, а све на рачун унесрећеног србског народа који их је претворио у иконе.

Поводом те недопустиве изјаве О. Бећковић, написао сам текст под насловом „Дечко ајде олади“, односно „Ако је председник Владе дечко онда смо пали на дно“. Послао сам га и господину Вучићу. Како год то звучало, посебно да ћу бити погрешно схваћен, у тексту сам покушао да заштитим институцију председника Владе (Вучић се није захвалио, јер му је можда назив „Дечко“ импоновао). Учествовање у ТВ емисији са Наташом Кандић и овај пример су у директној корелацији. Упитајмо се да ли је у овој земљи било која институција иоле света, да ли и колико поштујемо те институције, посебно како се понашају они које смо институционализовали.

Елем, ја се бавим, у крајњој консеквенци, неким споредним ликовима, уместо да сам у уводу одмах назначио главне јахаче, а то су Николић, Вучић и Дачић. Понашање тог тријумвирата, србски народ, ако преживи, проучаваће најмање петстотина година. С обзиром на то да су избори на прагу, своје јахање „на челу колоне уз уску стазу планинску. Високо“, завршили су комедијом (Црњански: „Када живот прође у трагедијама, на крају постане комедија“), кандидовали су Вука Јеремића за генералног секретара ОУН, такође, познатог јахача на челу неке колоне.

Све што сам писао и говорио о дипломатским и спољно-политичким лудоријама Јеремића у више од 20 текстова и на неким ТВ каналима (писали су и други, неки славопојке, посебно списатељи које је финасирала, такође, позната јахачица на челу њене колоне, Соња Лихт из буџета Савета МСП-а за међународне односе), сажето је у изјави Тадића. Да, да, заборавили сте господо и другови, да је Тадић у прошлој предизборној кампањи, након свађе са Јеремићем (ко ће од њих двојице бити кандидат за генералног секретара ОУН) изјавио: „Мој министар спољних послова Вук Јеремић (дакле био је његов министар, а не Владе и Србије, прим. ККС) није добро обављао своју функцију. Јеремић је ту функцију користио за личну промоцију и свађао је Србију са многим земљама“. Додао је да му је Бајден говорио „…да је Јеремић највећа сметња у србско-америчким односима“, те да се „иза његових леђа додвораво Лаврову“ (који га је прогурао за поредседавајућег ГС ОУН, прим. ККС). Шта рећи након ових озбиљних констатација Јеремићевог политичког оца (сијасет других изјава и његов излив беса на сина Брута, нема смисла наводити), иако су те изјаве неморалне, иако је то накнадна памет. Наиме, требало би га упитати да ли је то замерио самом себи због нечињења док је био на власти, зашто је толерисао таквог министра. Њихова спољна политика и кадровање у МСП-у је једна у низу трагедија српског народа, изоговараног, пониженог, превареног, гланог, са најнижим статусом и угледом у свету.

Да ли постоји већа потврда од ових изјава да смо сви ми, који смо писали, били у праву када смо критиковали њихове (Тадићеве и Јеремићеве) стубове спољне политике, стратешке односе Србије са Андором, Лихтенштајном, Лесотом, и др. великим земљама, о јавној подршци Турске у прогону и убијању Курда (Јеремић је на конференцији за новинаре у сред Анкаре подржао турски прогон и убијање Курда 100 килкометра у дубину ирачке територије, свака нормална земља сменила би министра спољних послова још док је био на повратку у авиону), аматерско и намерно тражење мишљења од Међународног суда правде, да ли је проглашење независности Косова повреда међународних норми и међународног права, а истовремено говорити да је „Косово Србија“, односно да се ни под којим условима неће признати држава Косово, спада у дипломатски аматеризам, а не у дипломатску генијалност и велики успех Тадићеве и Јеремићеве спољне политике. (упозорења да ће тај Суд бити на страни шиптара, нису помогла), затим вођење преговора са шиптарима, искључивој оријентацији према ЕУ, стотине и хиљаде непромишљених и недипломатских изјава и Тадића и Јеремића (кога су неки назвали piccolo diplomatico и „пилот–летач који воли керозин“, јер није излазио четири године из авина, посетио је са камарилм из МСП-а 70 земаља, оштетио је пореске обвезнике за милионе евра), примитивно грљење и љубљење са провереним непријатељима српског народа (мрзе нас што постојимо) као што су разни Кушнери, Бајдени, Веслији, Месићи, Ђукановићи, Кривокапићи, Давутоглуи, Ердогани, Бакири, Ештонове, Меркелове, Клинтонке и многи други спољни јахачи овога народа и ове унесрећене Србије.

Предлог тријумвират у име Србије и свих нас (понављам то је велики безобразлук), уследио је у последњем моменту (док се Јермић већ одавно спремао и припремао, писао некакав приступни експозе, јер је знао да ће га морати кандидовати), што је доказ да их је неко натерао: „Губите изборе ако Јеремића не кандидујете“, уверава ме један инострани извор да им је речено. Додао је да су га издриловали оних годину дана док је председавао ГС ОУН (није био председник ГС, господо надобудни новинари, таква функција по Повељи не постоји, прим. ККС), да је након мандата (о коме нема смисла писати, односно то је посебна прича и трошење огромних девиза нас пореских обвезника за његово уживање и њгове уважене даме) морао основати Центар за међународну сарадњу и одрживи развој (један од об. пунктоива Империје). На отварању центра у ЈДП-у (што је скрнављење једне такве институције) морали су присуствовати Николић, Вучић, Дачић, сви министри, чак и Његова Светост Патријарх Иринеј (само дан раније на завршној свечаности и литиргији у Сремским Карловцима поводом 3000 година Карловачке митрополије, нико од политичра није присуствовао, види тект „Карловачка митрополија 3000 година касније).

Дакле, највећа личност у десет и по милиона Срба је математичар или физичар Јеремић. Ко се у овом моменту не стиди, ко је имао право да на овај начин понизи свеколики србски народ, угледне србске личности. Сваки понижени Србин пожели да напусти овакву домовину, а како напустити домовину када се домовина не може понети, може се понети само туга и чежња (плачем, господо, и ја и још неки моји сапатници). Посебно је примитивно, неодговорно то пренемагање (фолирање) чланова тријумвирата да ће Србија подржати некога из региона и друге сличне изјаве. У том контексту Дачић је посебна прича, испод жита је гурао своју кандидатуру.

На крају неколико речи о генералном секретару ОУН и неким генералним секретарима. По Повељи ОУН, генерални секретар је главни администратор и он нема ону улоу коју је касније добио (трансформација ОУН, без дирања у Повељу) због снажних личости првих генсека: Сер Гледвин Џеб (Уједињено Крањевство), Тригве Ли (Норвешка), Даг Хамаршелд (Шведска), У Тант (Бурма). Међутим сви су они углавном плесали како је свирала Империја, осим угледне светске личности Бутроса Бутроса Галиа (Египат, генсек од 1992. до 1996), Копт који се супростављао Империји. Олбрајтова му је једном јавно рекла: „Водите рачуна, господине Гали, ко Вас финансира“ (САД-Империја није дозволила да га изаберу још један мандат). Е, ту је проблем. Империја финансира ОУН (расправе о финансирању се воде на свим редовним заседањима ГС ОУН) и претворила је ту Организацију у своју испоставу. Генерални секретари не би требало да „навијају“ ни за једну земљу, то је недопустиво, посебно не за земљу из које је кандидован (ко су ти у Србији који лапрдају и из које су колоне када тврде да ће Јеремићево генералисање спасити Србију, ко ових дана пише текстве славопојки о Јеремићу, текстове које наручује кадровска кухиња западних јахача).

Од 1907. године генсек је Бан Ки Мун. Успео је да у току дуга два мандата апсолутно и у потпуности сроза углед ОУН у свету и међу обичним становницима, посебно у Србији. Уздам се у Бога да свеколики свет није полудео и да ипак „невидљиве силе“ неће успети да прогурају Јеремића за генсека, посебно Империја која има циљ да још више сроза ту Међународну, интернационалну организацију, која је преседан у историји човечанства и од које се очекивало да неће дозвољавати НАТО-у, Империји Великој Британији да воде ратове, да убијају, да разарају – бомбардују многе земаље (зликовачко бомбардовање Србије је посебан пример) без одобрења СБ ОУН.

Напомена: Идеја за наслов је узета из познате песме Титов „Напред“ у којој он „јаше на челу колоне уз уску планинску стазу. Високо“. И стварно је јахао на Србима скоро 50 година.

Време на дужности

Земља порекла

Напомена

Библиографија

Сер Гледвин Џеб 19451946 Уједињено Краљевство Привремено
1 Тригве Ли 2. фебруар 1946 – новембар 1952 Норвешка Поднео оставку [1]
2 Даг Хамаршелд 10. април 195318. септембар 1961. Шведска Погинуо у авионској несрећи у Северној Родезији (сада Замбија) [2]
3 У Тант 30. новембар 196131. децембар 1971. Бурма (сада Мјанмар) в. д. Генералног секретара од 3. новембра 1961. до 30. новембра 1962, одбио да уђе у разматрање за 3. мандат [3]
4 Курт Валдхајм 1. јануар 197231. децембар 1981. Аустрија Вето Кине на његов трећи мандат [4]
5 Хавијер Перез де Куељар 1. јануар 198231. децембар 1991. Перу Одбио трећи мандат [5]
6 Бутрос Бутрос-Гали 1. јануар 199231. децембар 1996. Египат Вето Америке на његов други мандат [6]
7 Кофи Анан 1. јануар 199731. децембар 2006. Гана Пензионисао се након два пуна мандата [7]
8 Бан Ки-Мун 1. јануар 2007 Јужна Кореја

Види још

БЕДА ДИПЛОМАТИЈЕ – ДИПЛОМАТИЈA БЕДЕ

Божо Бјелак

На шаховској табли Европе фигуре се не налазе на својим пољима. Чак ни њихов број не одговара правилима те древне и мудре игре. Осим краљева, краљица, војника, понајвише је пиона-послушника и скакача. На српској шаховској табли, такође, коло воде пиони и скакачи, нисам ни мислио, а било би и ружно, да напишем – коњи. Зашто ти скакачи тако раде и пионски мисле. Какву то имају дипломатију, чију они то спољну политику проводе. За све нормалне, то је беда дипломатије, коју креира дипломатија беде, јер су спољна политика и дипломатија у директној корелацији са стањем у земљи, а стање је у свим областима – беда (изведено од речи бедак-умно заостали човек).

И Косово и Европа“: о чему они то причају. Ко иоле разумије европске скакаче, видљљиво је да Србије нема у ЕУ док не призна фантомску државу Косово на својој територији. Да ли ми, који носмо шахисти, можемо фино, културно, замолити наше скакаче да престану да залуђују и замајавају и себе и нас. Да имају поштења, односно да поштују овај унесрећени пук, рекли би само: „Космет“. Европи су потребни и пиони и скакакчи, тако да би било добро да јој их, због великог знања, продамо, као што се продавају фудбалери и да играју на њеној табли, односно да их Европа распореди да играју на шаховској табли неке друге земље.

Српски народ је већ почео помало да луди због њиховог скакутања, а тако ми Бога и летења. Једног смо, који стално понавља „И Косово и Европа“, пустили да предуго спава на теткином каучу. Оправдано се наљутио. Писао сам и говорио, да нема смисла таквог расног скакача држати на неком похабаном старом каучу. Е, када је промашио Г-6, ускочио је у Меридијан банку. Сваки његов скок мјери се у хиљадама и милионима. Теткин кауч би требало пренијети у Национални музеј, да буде вјечна опомена генерацијама.

Онај други, кажу, да је сањао да буде пилот, што су му ујаци били обећали да је остао социјализам. Не излази из авиона. Његове дневнице постају велика ставка у буџету ове унесрећене земље. Ко игра шах, не би требало да буде нервозан, а он показује често нервозу, а како и не би, када му дипломатија свакодневно доживљава крах, а сам летач је заратио са свима у Региону. Треба бити поштен и констатовати да су га у Региону (и Србију, дакако) много понижавали и изазивали, али шеф дипломатије се морао другачије понашати. Његов сваки потез био је чисти промашај. Та беда дипломатије нема никакве везе и утицаја на цветање фантомске државе Косово. Тамо и даље траје симултанка главног играча, финог човека из Финске. Није ми јасно зашто се сетих „Косовких божура“, откуда ми паде, на ову луду памет, та асоцијација. Давно сам читао да је министар за културу у оној краљевини Југославији био муслиман и да је забранио објављивање „Косовских божура“, а аутор му је, кажу, јавно одговорио: „Чук, чук Чукарица, чукнем Ти га нани, кад Косовским божурима суде муслимани“. Све се поноваља, само су други скакачи.

„Косово је српски Јерусалим“, узвикну летач. Не зна летач да Јевреји држе све у својим рукама. Између осталог, служе својој домовини 3 године, а жене 2 године. Зет славуја из Мрчајеваца трабуња „о традицији и модернизацији војске“, које нема, јер су му војнике, топове, ракете – наоружање већ „појели“, како се то каже у шаху, европски и амерички шахисти, а и то што је преостало, нестаће укидањем војног рока. Стари, мудри људи су говорили: „Народ који не храни своју војску, храниће туђу“. Недавно сам био у Бугарској, где ми озбиљни људи рекоше да од своје немаштине и беде издвајају велика средства за НАТО, односно хране туђу армију. А споменити зет, као и краљ тргова и балкона, имају само један рефрен у задатој и наученој песмици: НАТОооо, НАТОооо, НАТОооо. Ко их је На То навукао, да ми је знати.

Разговора о Космету неће бити, тврдим још од времена када су прекинути, јер смо знали да ће доћи до проглашења фантомске државе. Међутим, овај или било који нови режим, од садашњих партиских вођа, позиције и опозиције, ако дође на власт у Србији ( не знам чиме ће владати), преговараће о успостављању дипломатских односа и свим видовима сарадње или неће бити на власти. Летач нема шанси да спречи ништа на путу ка афирмацији Косова, јер једноставно није знао како се то дипломатски ради. Чак ни данас не зна, као што нису знали ни његови претходници, као и наредбодавци, да онима који су их пучом и паљевинама довели на власт, у подсвијести није било да им препусте одлучивање и судбину Космета. Нажалост, још мисле да ће им велики западни пријатељи дати Космет на тацни, јер признавање те државе фантома, сматрају њиховим тренутним хиром ( као што им је требало 3 године да схвате да се Ц. Гора одвојила, са којом су дипломатски и конзуларни односи били на нули, а ни сада ништа нису бољи). Ти пријатељи, дали су Космет Тачију, који је нажалост у праву када каже: „да ће Косово и у будуће, на регионалним и међународним скуповима, учествовати као независна и суверена држава“. Политичка „елита“, с Председником на челу, уствари само машта о регионалној сарадњи, “ у којој је Србија лидер“.

Није било дана када летач и његова дипломатија нису направили неку катастрофалну дипломатску грешку. Познато је да аматер око себе окупља аматере, који чак и на ТВ каналима (а ништа мање у земљама где су акредитовани од аташеа до амбасадора) причају ноторне глупости, не само о дипломатији и спољњој плотици, већ и о кадровању и чак станаринама. Када је већ реч о станаринама, затим куповини зграда амбасада и резиденција, намештаја, у Диломатско-конзуларним представништвима, једна озбиљна комисија, открила би незапамћени криминал. Тај криминал је наслеђен још из доба социјализма, само што је у постсоцијализму усавршен. Оставимо ту тему за времена када члановима комисије буде загарантовано да ће им главе остати на раменима.

У свету у коме влада моћ организованих савеза и друштава, тоталитет укрштених интереса, летач нема шта да тражи. Чак му ни неки стубови (спољне политике) и

минарети не могу помоћи, јер није схватио глобализацију и глобализам Империје зла. А шта зна летач о Источном питању или, примера ради, осмијуму кога има на Космету (осим мало у Бразилу и Русији). Мислио сам да као технолог и хемичар нешто од тога зна. Тај осмијум појачава ефекат нуклеарног оружја од 100 до 150 пута. Он још мисли и његов надређени Председник да ти велики западни пријатељи хуманисти (чак их ни бомбардовање није опаметило) брину о шиптарима, Србима, Ромима и др. народима. Нису они довели Милосрдног анђела због тзв. хуманитарне катастрофе, то чак и врапци на грани знају. Летач је забио главу у песак и неће да нам објасни шта он то (подвлачим ОН) заправо брани на Косову. Уместо одговора, треба констатовати да је његова улога у решавњу тог проблема равна нули.

Од првог ДОС-овог министра спољних посло, преко другог – како рекосмо, краља тргова и балкона – до садашњег летача, озбиљан чуњеничар не може наћи ниједан разуман и адекватан дипломатски потез. Посебно су се потрудили да на основу директног уплитања амбасадора Империје зла, страних запосленика у МСП-у – Швајцараца, Сорошоваца, свих чланова једнога непријатељског домаћег Форума, кадровски униште дипломатију, дипломатски састав. Додуше, онај први је знао и јавно рећи да му штошта подмећу и кадровски и на плану спољне политике, јер су сви партијски вође водили и воде своју спољну политику, у директним сусретима са странцима и преко својих изасланика, кадрова по партијском кључу, у кући дипломатије. Није згорега хиљадити пут поновити да је СРЈ, затим ДЗ и сада Србија једина земља на свету која нема центар где се креира спољна политика. Министар има основну дужност да организује Министарство и квалитетан дипломатски састав, који ту извагану и договорену спољну политику умјешношћу проводи у земљама пријема. Али када за амбасдоре предлаже, а Предсједник потпише акредитиве амбасадорима у Швајцарској, Њемачкој, Холандији, ОУН и да не набрајам, који су у претходним амбасдоровањима пали на испиту (има их, као Ст., који заступају самосталну државу Космет). Раритет је да је МСП ове земље, такође, једино на свету које од 2000. нема представника за штампу и редовне прес-конференције. Разлог је у директној корелацији са великим бројем спољних политика – партитократијских политика. Представник за штампу не би могао, на неко новинарско питање, изнети став државе Србије. Да ли се може замислити да представник за штаму каже: „Космет је неотуђиви део Србије“. Један број партијских вођа и скоро пола Парламента би дигли дреку.

Да иронија буде већа, неке кључне потезе на међународном плану (све грешке није могуће навсти, то ће једнога дана бити књиге од 500 и више страна), летач и његови наредбодавци, проглашавали су генијалним дипломатским потезима. Иако немам намеру било кога да повредим, чудесно је да су те њихове потезе многи поздрављали, аплаудирали и дивили се. Зато је потребно бити обавештен, а не само паметан. Србија има пуно паметних, али врло мало обавештених:

-Седање са шиптарима за сто и то на туђој територији, ући ће у дипломатске уџбенике као катастрофална грешка једне бедне дипломатије и политике. Први пут када су равноправно сели за сто, шиптари би требало тај датум да узму као национални празник, однсоно настанак државе Косово. Летач и други у Србији и даље траже и мољакају шиптаре да преговарају. Да, кажу шиптари, али само о односима две суверене државе.

– Тражити мишљење Међународносг суда правде, да ли је проглашење независности Косова повреда међународних норми и међународног права, а истовремено говорити да је „Косово Србија“, односно да се ни под којим условима неће признати државу Косово, спада у дипломатски аматеризам, а не у дипломатску генијалност. То што је Генрална Скупштина ОУН изгласала да се затражи мишљење, обавеза је по Повељи, односно свака земља има право да за било које питање затражи мишљење Суда, које не обавезује, јер Суд нема могућност санкционисања. Међутим, мишљење Суда ће бити да је Косово имало право на отцепљење, што ће произвести нова ланчано признања. У прилог овој тврдњи је изненадно повлачење кинеског судије, као и одгађање саопштења за целих пет месеци. Сва упозорења пре заседања ГС ОУН, писма Председнику, председнику Владе, министру спољних послова, да се не тражи мишљење Суда, нису помогла.

– Месечно саопштавање шта су нови приоритети спољне политике, такође, спада у беду спољне политике и дипломатије. На почетку прошле године, суседи нису споменути. Након што су опоменути да су суседи примарни у спољњој политици сваке земље, уводе у приоритете суседе и обавезну ЕУ. Затим заборављају те приоритете, замењују их са неким стубовима, које проглашавају стратешким (замислите стратешки односи са рецимо Киним, што су сви озбиљни људи схватили као добар виц), а као врхунац, приоритет постаје несврстаност, која је Србима у доба Броза и вјерског и етничког рата нанијела велику штету. За летача је лет у Манилу на састанак несврстаних, „учинак свих учинака“, а регионални састанак „учинак испод очекивања“. Спрда се са тим састанком, иако ће учесници између Косова и Србије, изабрати Косово. За њих су неважне одлуке СБ или ГС ОУН, а замислите колико придавају значаја тамо неким несвртаним ставовима.

– Крах, аматеризам, беда дипломатије управо је однос према том регионалном састанку на Брду код Крања. Србија је била обавезна да се одазове на тај састанак (и све будуће састанке) под условом да се шеф делегације на њму (њима) понаша према дипломатским узусима. Наиме, када се утврди да скупу присуствују и учесници који се лажно представљају као независна држава и да нису чланица ОУН, дипломатска процедура налаже да шеф српске делегације, одмах по отварању скупа, укаже на ту процедуралну недоследност, јер су индивидуална признања дискреционо право држава и нису међународно-правна обавеза других држава. Затражи од предсједавајућег да, у овом случају, шиптаре удаљи са Конференције. Ако организатор одбије, у знак демарша дужан је да демонстративно напусти скуп, којег су „проверени пријатељи Србије“ Хрвати и Словенци и сазвали да би Србију ухватили у мишоловку. Сарадња на плану европских интеграција, била је смо фарса тога састанка. На састанку девет земаља ЈИЕ 29. маја 2006. године у Софији, Бугари су (за сваки случај ) позвали делегацију из Приштине. Када се Тачи појавио, консултације су обављене у кулоарима. Одлучено је да не присуствује састанку, као и службеној вечери девет шефова држава и влада. За време вечере, Тачи је, са члановима своје пратње, седео на тераси хотела Шератон. Председник Србије се, након вечере, на очиглед свих, издвојио и поздравио са Тачијем. Председник Ц. Горе, која је била већ самостална, није се поздравио.. Но, летач и његови наредбодавци још су млади, научиће све тајне дипломатије када поновом у будућим временима, дођу на власт и када Србија буде имала своју дипломатију и своју спољну политику.

– Само у овој земљи постоји дипломатска пракса да се организују некакви групни састанци са страним амбасадорима, јер и мала деца знају да је сарадња са сваком земљом различита и посебна. Страни амбасадори су акредитовани да заступају интересе своје земље, а не да удовољавају интересима земље пријема. Шта се причало на тим састанцима, јавност није упозната.

– Односи са Русијом су велика фарса. Послужили су у време избора, јер је Председник боравио у Москви у сред кампање, махао је са договором о гасу, придобивши велики број гласача за своју приватну странку, што је недопустиво. Посета Медвједева и кичерај у Центру Сава, већ су заборевљени.. У односима са Русијом, од посете Медвједева до данас, ништа се значајно није десило. Са овим владарима, посебно ако се питају владари у Војводини, а питају се, Руси више неће склопити ниједан аранжман (главни играчи и економски окупатори Војвопдине су Хрвати и Словенци, као и домаћи тајдинари, који купују огромне комплексе земље за странце). Шта се догађа у НИС-у и око НИС-а., тек ће се чути.

– Беда спољне политике и дипломатије је посета Хрватској и пловидба на ратном броду на ДАН зликовачке агресује НАТО, дакако и те исте Хрватске, која је давала

логистику. Хрвати су отварали боце шампањца за сваку зликовачку ракету и убијење малих Милица. И уместо да је био на Миличином гробу, сурдуличкој прузи, пред РТС-ом, поздрављао је хрватску децу по парковима, обећаво нагодбе. Да ли су жртве Јасеновца Председникова приватна прћија, да ли је Хрватска признала Косово, зар није до јуче говорио да због „мудре и принципијелне политике“ са тим земљама треба прекинути све односе и комуникације. Зашо Јосип(овића) није окитио беџом „Косово је Србија“. Смешна страна посете је присуство преводиоца у разговорима. Јосиповић: „Бок(г) Борисе“. Тадићев преводилац :“Помоз Бок Борисе“, Тадић: „Помоз Бог Јосипе“. Јосиповићев преводилац: „Бок Јосипе“.

На крају (иако набрајањима нема краја), у историји дипломатије остаће запамћена и исписана црним словима досовско-социјалистичко-пензионерска беда дипломатијае и дипломатија беде, доношењем декларације о Сребреници. Декларација је најприје настала у дипломатским договарањима, односно пројектима земаља ЕУ и Империје зла. Та такозвана диригована дипломатија (дипломати Србије телеграмима, извештајима, сугеришу домаћој политичкој „елити“ да повуче неки унутрашњи потез, ради „добробити“ земље, јер су то, тобоже, сазнали из поверљивих извора и високог нивоа) углавном је шпијунског карактера. Иза ње стоје претње, условљавања, лаж, обећања, уцене. Декларацијом о Сребреници, за сва будућа покољења, затворена су уста дипломатима из Србије да било шта кажу о зликовачкој агресији земаља НАТО и отимачини дела територије, што је и био циљ.

IMA LI KRAJA

Pose Komnen Kolja Seratlic

Ljudi dal je to moguce”, uzviknuo je vec davno pocivsi sportski komentator kada je u poslednjoj sekundi sekunde Karasi dao gol. Da li je ljudi stvarno to moguce da ova zemlja dnevno nestaje, propada. Neki tamo otkrivaju rupu na saksiji (a nekima je deveta postala prva) i smatraju da je problem Srbije sto ima plemensku svijest, sto su Srbi nebeski narod, sto su emotivni, zaboravni, sto brzo prastaju i jos gomilu drugih nebuloza. Ma nije to vise u pitanju. U pitanju je gospodo cista zavjera stranih i domacih zavjerenika, koji danonocno smisljaju koje zlo da nanesu ovom narodu. Koliko god se protivnici ove konstatacije trudili da ismijavaju sve nas koji tako mislimo, cinjenice ih svakodnevno opovrgavaju. Nisata u politici nema slucajno. Da li je slucajno sto je na nedavnim izborima pobijedio ovaj, a ne onaj. Nije. Jer, ovaj je morao pobijediti, a da li je onaj zelio pobjedu, e to je vec treci put pitanje svih pitanja. Dan nakon izbora, pozvao me je prijatelj, knjizevnik na rucak. Kazem mu da ne mogu da jedem od tuge, a on ce: “ti si blesav (to mu je inace uzrecica), onaj nece pobjedu, Boga je molio da ne pobijedi, zarobila je ta stranka ogromni patriotski korpus i uljuljuljkala ga, po nalogu, svakako” Ti si blesav, rekoh ja njemu i ne odoh na rucak.

Uoci izbora, slucajno sam pogledao prema Topcideru, a ono dimi li se dimi, varnice iskacu, a iskacu i hiljadarke, sve nove. I to su naredili vladari iz sjenke. A, kada iskacu nove hiljadarke, zna se cija koza ide na siljak. Opet neki samozvani ekonomski analiticari, zatim onaj Madjaron iz ulice Krlja Petra, posebno finansijski mag i sef partije koja u nazivu ima broj, strucno nam objasnjvaju sta je to paritet, zasto EVRO raste, sta je to donja, a sta gornja zlatna tacka. Ma koga vi u zdrav mozak, sram vas bilo, kako je nama djeci govorila moja baka: “sram vas bilo od guzice”. Zbog te vase i evro-americke za …frkancije i zavjere iz dana u dan sve je vise nas koji utociste trazimo u kantama za smece.

Evo vec skoro 4 godine sa Bugarskom je potpisan Memorandum o izgradnji gasovoda od Dupnice do Nisa. Licno sam 2005. i 2006. u Sofiji radio na realizaciji toga Memoranduma. Organizovali smo posjete predsjednika Vlade, resornih ministara. Bugari, a kasnije i Rusi davali su nepovratno 60 miliona EVR, koliko je kostala ta trasa. U dosizmu se to nije moglo realizovati, jer su tajdinari, ministri, zatim americki ambasadori, koji su guverneri Srbije, to osporavali, misleci, osim borbe za proviziju, da Rusija vise nikada nece postati sila, posebno u ekonomiji. E, sada gospodo, sto niste izgubili na mostu, izgubili ste na cupriji, uz gasovod ode zadzabe NIS. Ode i Kosmet bez ispaljenog metka. Da li stvarno mislite vi mangupi da medju drzavama tece med i mlijeko. Da vam je Rusija majka. Da su vam Rusi braca. Cak i da su braca, ali kese nisu sestre. Bog vas ne ubio, veliki se ne tuku zbog Kosmeta, odnosno zbog vas politickih neznalica, a znaju sve o vama i da su vam ruke u glibu i da ste lakomi na lovu. Veliki stite svoje interese. Odnosi izmedju drzava su surovi, jer postoji gruba ekonomska stvarnost. Da bi odnosi donekle bili dobri mora postojati kontinuitet, a vi ste dosisti sedam godina bagatelisali i Rusiju i Kinu i bivse zemlje Varsavskog pakta, bukvalno ste prekinuli sve vidove saradnje.

Eh taj bijeli Sengen. Pa koga ta Amerika i Evropa godinama zafrkava. Kad god namjere neko zlo Srbiji, obecavaju bijeli Sengen. Kad god hoce da reziraju izbore, obecavaju bijeli Sengen. O njemu je svirala i jedna bivas muzicarka jos davne 2001. godine i njen ministar Svilanovic. Svaki dan je obecavala taj bijeli Sengen na koga su se pecali nesrecnici, uglavnom mladi ljudi, koji su cekali redove pred stranim zapadnim ambasadma. Predstvanici tih zemalja su nam na diplomatskim prijemima pricali: “Samo sklonite Sloba evo vas u Jevropi, evo i Sengen viza”. Od tada je proslo vec 8 godina. Da li mozete zamisliti da su osamnaestogodisnjaci koji su nedavno glasali za onog Evropljanina tada imali samo 10 godina. Niko njima nije saopstio da je to laza i paralaza. Koji Sengen. Nema Sengena bez Haga, bez Kosmeta, a uskoro bez Vojvodine, bez Sandzaka (nisu prpadnici nacionalnih manjinana glasali i izglasali Evropljanina zato sto su ugrozeni i sto nemaju sva prava vec zato sto hoce i oni svoje drzavice), a o ulasku u Jevropu da se i ne govori. Zar to nije zavjera. Znaju i strani i domaci zavjerenici da su sva ta obecanja ludoma radovanja.

Zasto sada (tek) hapse sportske magove i legende. Na to pitanje je ipak tesko odgovoriti. Znam samo jedno da su to odlucili strani i domaci zavjerenici. Treba zabasuriti ozbiljnija pitanja, jer ovaj narod voli legende. Nacija se odmah podijelila, na pitanju, mogu li se legende hapsiti, sto je i bio cilj. To potpomaze cak i ona sto luta (boze o cijim parama) po najljepsim turistickim destinacijma (kako to vole da kazu ekperti turizma, jer i ne znaju sta je to destinacija). Javlja se (u vise listova) iz Rio de Zaneira, sa karnevala. Eto ta cuvena bjelica psenica u velikom sesiru nam javlja da je usla na Marakanu, gdje su je Brazilci pitali odakle je. Kad je rekla da je iz Srbije, svi su povikali, kako ona napisa u kolumni jednog dnevnog listica, “Dzaja, Dzaja”. Ta genijalka (glumica, novinarka, knjizevnica, dramaturg, reziserka, pletilja, uvijek sam se plasio genijalnih svastara) kaze da je saznala da je Dzaja uhapsen “u zagusljivoj korpi dok se priblizavala Korkovadu”. E, nije Korkovado (Korkovado je jedno poznato ljetovaliste) vec Konkorvado (Concorvado). Zatim lupeta:”Isus je prekriven oblacima na Korkovadu”. Pa to raspece je Concorvado” , a nije Isus na Korkovadu.

Na kraju slag na tortu. Svi se pitaju da li ce se dogovoriti sef Drzave i predsjednik Vlade. Bice onako kako to odluce zavjerenici. Ko pita i jednog i drugog. Onaj sto nije zelio da pobijedi na izborima, kako tvrdi moj prijatelj knjizevnik, kaze: “Ako bi sukob izmedju Borisa i Vojislava prerastao u nesto ozbiljnije to bi za Srbiju bila tragedija”. Ja mislim da bi sukob, ali ozbiljan sukob , bio mozda jedina slamcica da se Srbija spasi koliko toliko. A, sta vi mislite dragi citaoci.

Da nemaš nekoga u planu
dečko, ajde oladi
Ma baš i nije neki štos
dečko, ajde oladi
pred svima vučeš me za nos
dečko, ajde oladi

Komnen Kolja Seratlić

U kakvom je stanju Srbija, suvišno je govoriti i pisati, posebno što imam osećaj da je sve već napisano. A da je sve napisano, dokaz je dnevna poplava tekstova. Svi pišemo, malo ko čita, posebno mladi. Niko se više ne ustručava da krade tuđe ideje, činjenice, da parafrazira stranice i stranice tuđih tekstova i misli. Intelektualna krađa je dozvoljena, legalizovana, a da i ne govorim o krađi, odnosno onima koji se kite sa „mr“ i „dr“.

Pokušaću da se osvrnem na dva događaja, kojih i ne bi bilo da Srbija nije ОЛАДИЛА (po Vujakliji, oladiti znači nekoga uništiti, koknuti, rastaviti od života, „oladio sam ga“, „oladio sam ga za 50 soma“ itd).

VRATITE NAM UTISDAK

Krilaticu „Vratite nam Utisak“ lansiralo je Udruženje novinra Srbije povodom „ukidanja“ emisije „Utisak nedelje“ (emisija nije ukinuta, ali to je druga priča). S obzirom na izjavu (inicijalnu kapsulu) predsednika Udruženja, uvažene dame: „Veliki sam poštovalac Olje Bećković i nadam se da će B92 da poštuje ugovor koji ona ima sa tom televizijom. Sve drugo bi bio skandal“, Udruženje smatra da je voditelj te emisije zaslužila da se za njen „spas“ založi autoritet svih članova, kojih je par hiljada.

Udruženje je zatražilo da članovi potpišu peticiju i, što je zastrašujuće, da tu peticiju potpiše „celokupna javnost“. Iako ne upotrebljavam u tekstovima reč „skandal“, ovom prilikom ću je upotrebiti, jer je za mene predsenik Udruženja, uvažena dama, autoritet, kada je terminologija u pitanju. Dakle, ovakvo ponašanje Udruženja je skandal. Mi smo tako postali, kako kažu bivša zapadna braća, ništice, a ja ću dodati – gnjidice pri njenom veličanstvu Utiskačici – jednoj od kraljica antisrpskog medijiskog mraka, koja nam je „utiskala“ više od dve decenije svake nedelje u 21 sat i koja će nam ponovo utiskati još najmanje dve decenije. Daće Bog.

O samoj emisji ovom prilikom nemam nameru da pišem, jer sam napisao popriličan broj tekstova, a kraćih i dužih osvrta i komentara u raznim listovima, na raznim portalima, biltenima, više od dvesta (vidi tekstove „Utiskačica antisrpskog utiska, „Barake su srpska sudbina“, „Ko je koga smagarčio“, „Utiskačica i Predsednik, utisak godine“ i dr). Mnogi su me grdili i izgrdili, ali bilo je i onih koji su u toj emisiji, privatnoj firmi (neko je davno napisao da kraljica Utiska za svaku emisju ubere 4000 evra, a ja lično mislim da je ta cifra veća) i to sestrinskoj, videli ono što je videla moja malenkost. Uostalom, Utisak nije emisijia B92, kraljica nije zaposlena u toj TV kući, ne prima od te TV kuće mesečnu platu, ta joj kuća ne uplaćuje PIO. Ugovorom je precizirano da koristi frekvenciju te TV kuće. Potrebno je podsetiti da sve emije tog profila, zatim, razne rijaliti emisije kao što je „Farma“, „Veliki brat“, razni kvizovi, nisu srpska izmišljotina. Sve je preuzimano i kopirno od velikih svetskih TV kuća. Slične ili istovetne emisije kao što je Utisak, postojale su dok je naša kraljica Utiska bila u osmogodišnjoj školi.

E, sada moramo razrešiti jedno bolno pitanje, što je moto ovog teksta: da li kraljica Utiska može sebi dozvoliti da predsednika Vlade naziva „dečko“. Naime, novinar koji je intervjuisao kraljicu Utiska, povodom ovog najvažnijeg nacionalnog i državničkog pitanja, navodi da mu je rekla: „kako je dečko, uz pomoć svojih poslušnika iz medija, napakovao da je reketaš i lakoma na pare dok narodu smanjuju plate i penzije“. Novinar je upitao: „Hoćete li da imenujete tog dečka“. Kraljica je odgovrila: „Što se mene tiče on se zove dečko“. Novinar je pojasnio, odnosno obavestio nas čitaoce da je „dečko“ – Aleksandar Vučić. Smatram da ova javna izjva spada u pomarčenje uma. Nameće mi se jedna izreka koju sam davno, još kao gimnazijalac, čuo od starih mudrih ljudi: “Bolje je svašta jesti, nego svašta govoriti“.

Niko ne može a da ne bude zgranut tolikom mržnjom prema „dečku“. Ne radi se samo o mržnji, radi se i o lošem vaspitanju, o uličarskom rečniku, odnosno u toj jednoj reči potvrdila je sve ono negativno što su i drugi napisali o njoj, njenom često nekontrolisanom ponašanju u toku vođenja oko 90 emisija i nekih afera koje smo zaboravili. Da je upotrebila bilo koju političku kvalifikaciju za, kako kaže, „dečka“, niko joj ne bi zamerio, a najmanje moja malenkost, s obzirom na kritičke tekstove o vladarima u svim vremenima, tekstove koji nisu destruktvni. Tekstovima i nastupima na TV kanalima, želeo sam samo da pomognem (naglaašavam volonterski, bez ijedne crne pare) unesrećenom srpskom narodu i samim vladarima, kojima, nažalost, nema pomoći, jer sebe smatraju sveznajućim, misle da svojim mudrim porukama donose neizmernu sreću nama podanicima, da njihove genijalne ideje proučavaju mnogi strani državnici i analitičari.

I pored ove kritike, upitajmo se, da li je u ovoj zemlji bilo koja institucija iole sveta. Mene ne zanima, i nikada me nije zanimalo, ko je predsednik Vlade ili Srbije, mene, a verovatno i sve one koji su blizu pameti, zanima kako te institucije funkcionišu, koliko su odgovorne kao institucije prema narodu, da li i koliko poštujemo i uvažavmo te institucije, da li smo kao narod skloni da sve bacimo pod noge, da sve polijemo sa žućkasto-braonkastom tečnošću.

Ako optuženi predsednik Vlade potvrdi, a što bi bio osnovni red i obaveza prema svima nama, da je „ukidač“ Utiska, lično ću stati na čelo kolone u odbrani kraljice Utiska. Nažalost, mislim da se iza brega nešto sasvim drugo valja. Neki kažu da se radi o interesu, odnosno novcu. Zato, ponavljam, u odnose Utisak-B92 se nije trebalo mešati, a pogotovo pridavati toliki značaj. Moj moralni kod me nagoni da prespitam daljnje članstvo u Udruženju novinara Srbije, ikao sam još u prošlom veku (1967) postao član Udruženja novinara Jugoslavije.

MALOLETNI VODITELJ

Na svetskom prvenstvu za odbojkašice, gledao sam utakmicu Holandija-Srbija (RTS 1). U trećem setu, pri rezultatu 24:22 za Srbiju, nestala je slika. Nakon nekoliko minuta počela je emisija „Oko“. Maloletni (bilo bi primerenije da sam ga po ouzoru na kraljicu Utiska nazvao „dečko“) urednik i voditelj je, pre predstavljanja gostiju, saopštio da je Srbija pobedila Holandiju. Tema „Oka“ – „Zapadni Balkan i EU“. Gosti su bili Puhovski (prof. iz Zagreba), Svilanović (gensek Saveta za regionalnu saradnu, sa sedištem u Sarajevu) i Džihić (iz Bečkog instituta za političke nauke). Iako ne gledam tu emisiju, hteo sam da čujem šta priča Puhovski (studirali smo u isto vreme u Zagrebu, kretali se u istom krugu, smatrali smo ga izuzetno pametnim).

Puhovski je pričao „malo sim malo tam“, tipično u hrvatskom maniru i mentalitetu: „Ulaskom u EU, Hrvatska je više izgubila nego što je dobila“, a onda je navodio dobre strane, posebno je naglasio da je „telefoniranje sa inostranstvom jeftinije sedam puta“. Morao sam se nasmejati. Tako priča ugledni Puhovski, ali ne priča kako cvili hrvatski narod, koiji je izgubio državu, kako Dalmatinci (turizam) proklinju EU i dr. Smatra da će EU privesti pameti Hrvatsku „kada su u pitanju srpske izbeglice i homoseksualci“. Izjednačio je unesrećene i prognanane Srbe sa homoseksualcima. Osvrnuo se na posetu Putina Srbiji, ustvrdivši da dolazi zato što ne može posetiti nijednu drugu evropsku zemlju, jer ga smatraju diktatorom i fašistom. Normalno, sagovornici i svi oni koji zahtevaju integritet Ukrajine, svrstali su se na stranu fašizma i krvavi rat protiv Rusije i pravoslavlja.

Svilanović je izigravao predsednika Srbije, predsednika Vlade Srbije i minstra spoljnih poslova. Iako je strani zaposlenik, sve vreme je govorio o sadašnjoj spoljnoj politici Srbije („mi u Srbiji“) i poručivao kakva bi trebalo da bude, da bi Srbija ušla u EU. To je još jedan dokaz da se spoljna politika Srbije kreira u inostranstvu. Ko je dans na tragu toga bivšeg ministra spoljnih poslova SRJ, koji je sa tadašnjim ambasadorom Imperije, ocem i finansijerom piromanske petooktobrske revolucije Montglomerijem, uništio diplomtsku službu i izbacio na ulicu više od 300 profesionalaca (svaki je govorio najmanje dva strana jezika). U kancelarijma oko njegovog kabineta bila su trojica „supervizora“ iz Stejt dipartmenta (dve gospe i jedan gospodin). Primali su platu u MSP-u i iz Stejt dipartmenta. Koja je bila njihova funkcija, znao je samo Svilanović. Sve su kontrolisali, odnosno, sve im je dato na potpuni uvid što stiže iz DKP-a, kao i uvid u „elektronsku poštu“. Prisutvovali su razgovorima naših žalosnih diplomata sa predstavnicima iz inostranstva, kada se razgovralo o Kosmetu, Crnoj Gori i Haškom tribunalu, aktivno su učetvovali u imenovanju ambasadora, opozivu nepodobnih ambasadora, isterivanju profesionalnih dugogodišwih diplomata i novim postavljenjima u kući diplomatije. U Kadrovskoj službi radilo je pet Švajcaraca na izradi svih pravilnika, uključujući poverljive i strgo poverljive. Engleski jezik, novopečenim dosovskim diplomatima sa ulice, su predavali ljudi iz ambasade Imperije. „Ja nemam nikakve tajne prema mojim zapadnim prijateljima“, rekao mi je Svilanović, za vreme razgovora u njegovom Kabinetu. To će ponoviti i javno u intervjuu „Nedeljnom telegrafu“. Apsurdno je i nenormalno da stranci rade u MSP-u. Takvog primera nema u svetu. Suverenitet države je potpuno eliminisan, a dostojanstvo zemlje je bačeno pod noge. To je onaj ministar koji je govorio, za vreme poseta stranim zemljama, da će Kosovo biti država.

E, sada, zašto ovo pišem i zašto voditelja nazivam maloletnikom. Kada je voditelj – dečko upitao Džihića, koje zemlje Zapadnog Balkana mogu očekivati prijem u EU, doslovno je rekao da Srbija, Crna Gora i Albanija imaju neke šanse (Svilanovioć je dodao za pet godina i jedan dan), a zatim je naglasio da te šanse nemaju („u katstrofalnom su stanju“) BIH, Makedonija i Kosovo. Sa tim stavom su se saglasila i druga dvojica sagovornika. Maloletni voditelj – dečko, nijednom nije opomenuo Džihića i drugu dvojicu sagovornika da Kosovo nije država. Kada bi neko pokrenuo pitanje njegovog smenjivanja, digla bi se kuka i motika, kao i zbog Utiska. A, kada bih ja ponovio davnošnji predlog nas više od 150 diplomata, profesora, novinara i dr., da Svilanović nema pravo da uđe u Srbiju, iz hiljadu i jednog razloga, šta mislite šta bi se desilo. Ništa, jer mi smo svi postali ništa. Ovi što sada pišu i potpisuju razne apele, ne shvataju da su, takođe, ništa. Ref: „ma dečko, ajde oladi, daj, daj, daj, mi daj dečko, ajde oladi“.

Аутор: О. Бећковић Извор: НИН

Могу да будем доказ Вучићу да није цензор

На почетку разговора са мојом пријатељицом и неистомишљеницом, Љиљаном Смајловић, председницом Удружења новинара Србије и главном уредницом листа Политика, подсећам вас на део из једне њене колумне у Политици. „Овде важи девиза: Непријатељ, то смо ми. Од неистомишљеника се неуморно праве противници, од противника непријатељи, а од непријатеља заклети непријатељи.“

(Фото:www.nin.co.rs)

Да ли ти се чини да си ти почела да радиш оно против чега си?

Не. Мислим да нисам почела то да радим. Не тражим уклањање различитих мишљења, већ прилику да се мишљења размењују на истом простору. Мислим да је Политика сада једини национални простор у ком је могуће објавити и једна и друга мишљења на истом месту. Противим се оном што ради Данас који напада а да честито и не цитира онога кога напада. Кад одговарам на текстове из Блица, прво пренесем те текстове у Политици. Сматрам невероватним да се Златко Паковић жали што је Политика пренела део његовог текста „Вучићев Мики Маус“, па дозволила Микију Манојловићу да му одговори у Политици, јер није хтео у Данасу.

Брзина којом је стигао одговор Микија Манојловића наводи на логичну помисао да је све унапред договорено?

Чланови колегијума Политике могу да посведоче да сам била незадовољна што наша културна рубрика није забележила како цео град прича о томе да је Мики Манојловић на Н1 изјавио да не би могао да направи представу без Вучићеве помоћи. Нисам могла да разумем да смо објавили разговор са Манојловићем а да га нисмо питали о ономе о чему му иза леђа сви причају. Кад се појавио текст Златка Паковића, рекла сам да ћемо то пренети из Данаса. Обавестила сам Микија Манојловића, он ми је исто вече рекао да ће да одговори. Више бих волела да је његов одговор био краћи. Нисмо се лако договорили, али узела сам у обзир ко је Мики Манојловић. Није ми било пријатно да му кажем ти смеш само до 4.500 карактера. Политика из Паковићевог текста није пренела оно што нам се учинило увредљивим на рачун Микија Манојловића, а онда сам се нашла у ситуацији да Мики Паковићу одговори увредљиво. У неком идеалном свету више бих волела да се то није тако десило, али пре свега морам да водим рачуна о томе да читаоци имају право да знају.

Да ли ти је пало на памет да си у дијалог са колегама неистомишљеницима унела аргументацију која нема никакве везе са темом ћирилице од које је све почело. И да правиш непријатеље од оних који ти то нису?

 Подржала сам иницијативу Асоцијације медија да се преполови ПДВ за све штампане медије, а онда рекла да би било добро да се потпуно укине ПДВ за ћириличке листове јер је ћирилица угрожена. Дуже време мислим да је Влада Србије дужна да нам каже како ће помоћи ћирилици, којим пакетом подстицајних мера. Одмах сам нападнута у најмање пет текстова. Па не разумем, ја сам подржала њихову иницијативу, изнела своју, нападнута сам у неколико листова, негде на врло ружан и непрофесионалан начин.И када на те нападе одговарам, ти ми кажеш што се свађаш, што продубљујеш разлике са колегама? Мислим да је лицемерна та оптужба да уносим раздор.

Да ли си у полемици са Драгољубом Жарковићем изашла из теме ћирилице?

Драгољуб Жарковић је започео ову полемику, питао је како се усуђују да се јављају, на ћирилици су излазиле оне гадости ’90их. Дајте стварно да дозволимо да читаоци процене да ли треба пустити ћирилицу да умре зато што су неке ружне ствари објављиване на ћирилици. Па ваљда је у историји човечанства много прљавијих ствари изашло на латиници него на ћирилици, па где бисмо дошли да се одрекнемо писма зато што су на том писму објављивани грозни текстови. Невероватан ми је Жарковићев начин размишљања.

Да ли би било логичније да си му одговорила овако, уместо подсећања да је бивши новинар Експрес политике и умешавања Мишковића?

А што је то толико ружно?

Личи на лошу намеру. Зашто ти је то требало?

Зато што је Жарковић радио у кући „Политика“ у једном ћириличком листу у којем су излазили ти одвратни текстови које он спомиње. Зашто би сметало да се то помене? Апсолутно никаква лоша намера. Ово је расправа о новинарству.

И шта ће Мишковић у расправи о новинарству?

Ти сматраш да ако се ја залажем да се дијалогом превазиђу разлике, то значи да не смем да се браним када ми се каже да су ми аргументи смешни и глупи? Када он каже да ништа глупље и смешније није чуо од разлога за заштиту ћирилице, мени се чини потпуно логичним да кажем: чекај, Жаре, могу да цитирам смешније и глупље ствари из твојих текстова, ево на пример о Мишковићу. Зашто би то било спорно, баш бих волела да знам. Мислим да би се и Жаре сложио да је његова прича о тобожњем позиву Мишковићу на молитвени доручак смешнија и глупља од наше приче о ћирилици. Њему је потпуно нормално да Курир и Информер заједно са Временом и Блицом плаћају умањен ПДВ, али би га увредило да Политика има неку корист од тога што би се држава бринула за ћирилицу. Ја то сматрам лицемерним и потпуно непринципијелним резоном.

Да ли ти икад пада на памет да избегнеш неку полемику и сачуваш себе од увреда које неминовно следе? Коме треба полемика са Басаром?

Светислав Басара је човек клозетске метафоре. Зашто би неко желео да на себе привуче ту клозетску метафору? То можда јесте ненормално, али мени је запало да будем уредник новина које излазе на ћирилици и морам да се борим за ту ћирилицу и за те новине и није битно шта ће мени лично да се деси. Добро је што смо овде открили шта се деси некоме ко каже: дајте да заштитимо ћирилицу. Читала сам у јеку наше свађе око ћирилице текст у Њујорк тајмсу о томе шта Пољска предузима да заштити европског бизона. Не шалим се. Постоји хиљаду и по европскиx бизона у једној шуми у Пољској који су ту давно доведени да би их краљеви ловили. Сад се воде врло озбиљне расправе о томе како их сачувати. Ако о томе читам у Њујорк тајмсу, онда је то у Пољској велика прича. Како је могуће да у Србији данас не смеш да кажеш: дај да видимо шта да урадимо да нам ћирилица не изумре, а да се на тебе не сруче те клозетске метафоре?

Да ли је Иштван Каић био твоја грешка?

Већина људи у Политици мисли да јесте, али не и ја. Каић уме да размишља и анализира и мени је заправо жао што његовог гласа у јавности нема. Знам да постоје људи који мисле да Иштван Каић говори оно што ја мислим, али уверавам те да није тако. На виспрен начин је умео да артикулише неки поглед који је мени занимљив и желела сам да то уђе у видокруг наших читалаца.

Како је престао да ти буде занимљив?

Није уопште престао да ми буде занимљив. Пожалио се СНСу што сам му одбила текст о Ољи Бећковић и посланици те странке су у Скупштини Србије то прогласили цензуром, што сам ја схватила као притисак. Главни уредник Политике не сме да подлеже таквом притиску.

Писала си о некој твојој другарици која се љути на тебе што не пишеш о Александру Вучићу оно што она мисли о њему. Шта ти мислиш стварно о Александру Вучићу?

Александар Вучић би могао да ме користи као постер гирл, опипљив доказ да није цензор, могао би у сваком моменту да каже: господо, ви који тврдите да сам цензор, ево вам Политике, ево вам Љиљане Смајловић, питајте њу. Ја сам му захвална што то не ради, али он би то могао с пуним правом. Нисам до сада о томе јавно причала, али не да не трпим никакав притисак Александра Вучића, него ми се некад чини да живим у царству потпуне слободе. Можда је непоштено од мене што две године дозвољавам да се прича о томе да ли је диктатор и цензор, а ја не устанем и не кажем: господо, Александар Вучић је неко ко потпуно поштује и ауторитет главне и одговорне уреднице Политике и њене компетенције и не покушава ништа да јој наметне.

Верујем да је мало оних који би покушали да оспоре да је у Политици заиста могуће прочитати најразличитија мишљења, па и она које се никако не могу допасти премијеру. Питање је да ли му се ти одужујеш за „живот у царству слободе“ тако што у најделикатнијим ситуацијама из твог пера излазе текстови који ће му се свакако допасти?

Морају се рећи многе ствари без обзира на то што ће оне да обрадују Александра Вучића јер може нешто да буде тачно, чак и ако се Александар Вучић са тим слаже и не можемо ми да се правимо да то није тачно само зато што се Александар Вучић такође са тим слаже.

Кад су Шешеља вратили у Београд, написала си текст и подсетила читаоце да се не сме заборавити колико је политика коју је он водио била дубоко компромитујућа за српске националне интересе. Да ли се сме заборавити да он ту политику није водио сам и да су била још двојица која су му здушно помагала?

Ја мислим да сам спомињала Вучића у контексту те политике и мислим да нисам никад избегла да подсетим да су они били заједно. Када кажем та политика, говорим о тој изведби, о ономе како се Шешељ понашао, шта је говорио, он се савршено уклапао у најгору представу о Србима, он је томе помогао.

Зар нису таквој представи помогла сва тројица?

 Мислим да нису на исти начин, мислим да је Шешељ био тај лик и да је фер да причамо Шешељу за Шешеља, Вучићу за Вучића, Томи Николићу за Тому Николића, тако да нису они сви за мене Шешељ, али не могу да поричем да су они били ту, сигурно се Александру Вучићу допадало то како ради Шешељ, иначе не би био са њим у странци.

Како је могуће да у оквиру твог консеквентног залагања да читаоци имају право да знају све, после инцидента на Паради поноса где је пребијен брат премијера, пишеш колумну у којој грдиш све оне који су поставили питање шта се десило пре тога?

Апсолутно нетачно, нисам изгрдила оне који су питали шта се десило пре него што су људи пребијени, него сам им рекла да ништа што се десило пре не може да учини небитним то што су они пребијени. То је огромна разлика.

Нико није говорио да је небитно,…

Али су сматрали да је то могуће оправдати. Дакле, та логика, ако су Вучић и Мали били дрски, наравно да их је полиција пребила, е то никако не може да буде наш резон. Иначе, ја се можда слажем у многим стварима са Александром Вучићем, може неко да мисли и да се ја претварам да се слажем зато што хоћу да му помогнем, али морам рећи да сам и у време Слободана Милошевића у Времену често знала да пишем неке ствари које се нису свиђале људима који су сматрали да је све идиотски што каже Слободан Милошевић.

После трагичног пада хеликоптера и погибије седам људи, имаш исту реакцију и неразумевање за интерес јавности ко је одговоран?

То што је тај хеликоптер пошао да спаси бебу представљано је као удружени злочиначки подухват. Мени се чини да је тај приступ рефлексна реакција неких људи, само зато што осећају да је то нешто што може да нашкоди Вучићу. Мислим да нико не може да ми приговори да сам сакрила неку информацију како бих помогла Александру Вучићу. Једино је то фер и поштено мерило. Моје уређивање мора да се мери по томе да ли одбијам да објавим нечије писмо јер би то писмо могло да нашкоди Александру Вучићу или некој мојој верзији истине, или ја радим професионално и објављујем и оно што би могло да шкоди Вучићу и оно што би могло да му буде супер. Ја мислим да се тако суди о новинарству, кријем ли информације како бих неком помогла, или објављујем и те и ове друге.

Сад стижемо до НИНа и Савета за штампу, да ли је обичај да ти прва објавиш одлуку Савета за штампу коју још није ни објавио ни послао „осуђеној“ редакцији?

Не могу да верујем да ме новинар пита зашто си објавила нешто пре него што је званично саопштено. Како може уопште бити спорно што сам ја саопштила нешто што се десило, што је тачно, зато што то још није званично саопштено. Па новине постоје да би објављивале оно што се десило иако неко то још није званично саопштио. Иначе бисмо само чекали да дођу званична саопштења.

Оптужила си колеге из НИНа да су изабрали једну страну и да је то погубно за новинарство. Да ли си и ти у случају Саше Јанковића изабрала страну?

Не, мислим да не. Мислим да је Политика пре писма породице прво објавила интервју са Сашом Јанковићем у којем је Саша испричао да је смрт његовог најбољег пријатеља једна од најтежих ствари у његовом животу, и друге личне детаље. Кад се појавило писмо те породице, немогуће је било остати потпуно равнодушан.

Не говорим као адвокат НИНа, питам те са сопственог становишта. Немогуће је остати равнодушан на бол породице, али, да ли мислиш да је могуће проценити да не желиш да учествујеш у нарученој кампањи у којој се без скрупула злоупотребљава породична трагедија да би се уништио један човек? Шта ти мислиш, да ли постоји кампања?

Нормално да постоји кампања, зато што људи мисле да се свиђа Александру Вучићу да се води та кампања.

Како је могуће да се ти не грозиш тог новинарства које отвара приче на бази достављених полицијских компромитујућих материјала, у брижљиво одабраном тренутку? Како ти није занимљив тај моменат?

Наравно да ми је занимљив, потпуно ми је јасно да се то дешава у моменту када је Саша Јанковић у сукобу са властима, кад се замерио око Андреја Вучића, Братислава Гашића,… То само слепац не би видео, али да ли је то разлог да кажем баш ме брига за те податке пошто одговара Вучићу да се за то сазна.

Да ли уредник новина може да каже нећу да се дружим са Пинком и Информером, нећу да учествујем, нећу да будем “тројка“?

Ја се нисам дружила. Не може то да буде критеријум, ми ћемо да будемо сад на страни Саше Јанковића и баш нас брига шта сазнамо, то никада неће бити моја уређивачка политика.

Не ради се о томе да је неко на страни Саше Јанковића, него да је на другој страни полицијско-политичких кампања. Да ли је то аргумент?

Ако је разлог НИНа што неће да објави причу Пере Вишњића то што неће да учествује у кампањама, то је апсолутно непрофесионално и политикантски, то је политичка одлука.

Како то да не помишљаш да је таква одлука пре свега етичка, а не политикантска?

Твоја је етика према твом читаоцу и ти си дужан да он сазна нешто више и не мораш ни у какву кампању да се укључујеш да би обавестио читаоца, да он не мора да иде да купује таблоиде, него му ти кажеш шта си могао од тих информација да провериш. Зар то није разлог што ми сви постојимо?

Да ли је суд евентуално адекватније место за истраге од новина?

То је смешно, то је антитеза новинарства.Да ли је у случају убиства Славка Ћурувије требало да кажем, као што ми поручује Бранка Прпа, нека раде државни органи. Па то је тако срамно причати. Новине постоје зато што нећемо да препустимо да раде само истражни органи, него хоћемо да напишемо оно што смо ми сазнали.

Прошле недеље је Бранка Прпа открила у Времену прилично грозне детаље о односу Славка Ћурувије према теби. Да ли је истина да те је избацио из куће?

Не, наравно да није истина.

Прпа говори да се чуди како је дошло до тога да говориш на сахрани. Одавно су ми неки сведоци причали да нико други није смео, шта је истина?

Други уредници Европљанина су се осећали угроженијим од мене, па су ме замолили да говорим како они не би морали. А Бранка ми је годинама била захвална. Не знам да ли је и онда лагала, као што то сада чини.

Једна твоја колумна је имала наслов „Кад ако не сад“. Шта ти је данас прва асоцијација?

Какав бих ја била човек да на крају каријере немам храброст својих уверења, па кад ћу ако не сада? Кад ћу да радим онако како мислим да треба?

„Кад говорим о стабилности и помирењу, ја говорим о стварној стабилности и о суштинском помирењу. То ми је најважније. Ја не говорим о политичким последицама, повољним или неповољним за било кога”, каже он, ходајући по канцеларији.

Вучић признаје да се плаши како су неки споља желели неповољне политичко-правне последице по Србе и Србију а онда, кад је то пропало, показују знатно мање интересовање за сам процес помирења.

„И то је реченица којом бих најтачније дефинисао оно што се догодило у Сребреници и оно што ће нам се догађати у наредном периоду. Погледајте ово са Хрватском. На шта они реагују? На то што ми тугујемо. Никога нисмо увредили, ниједну ружну реч нисмо рекли, а онда су они дали налог неком свом министру: Хајде, почни да вређаш Вучића.”

Да ли сте добили извештај наших безбедносних служби о нападу на вас у Поточарима? Ако јесте, какав је њихов садржај?

Добио сам много информација, пре свега од БИА. Чекам резултате органа Републике Српске и БиХ.

Док сам био у Поточарима и посматрао шта вам се дешава, видео сам да је довољан један опасан инцидент да се регион поново запали. Коме је сада то у интересу?

То питање ме мучи данима. После резолуције која није усвојена чини ми се да је одједном у великом делу света, не само у региону, нестала жеља чак и за причом о стварном помирењу. Очигледно је да су неки помирење доживљавали у коначном српском поразу. Чудно ми да је да смо уопште преживели. Или је требао неко од наших момака да извуче оружје и да запуца, чиме бисмо ми били окривљени да на гробљу вадимо оружје и пуцамо.

Ако смо имали британски предлог резолуције, потом руски вето, па Поточаре, шта можемо да очекујемо следеће?

Данас имам само један страх. То више није испуњење наших економских реформи. То јесте регионална нестабилност и политички сукоби. Велики страх имам због ситуације у Босни и Херцеговини. Видели сте да сам замолио нашег пријатеља Милорада Додика да још једанпут размотри своју одлуку о референдуму. Иако разумем његове аргументе, цена је сувише висока.

Јесте ли, можда, имали прилику да о томе разговарате с Билом Клинтоном на комеморацији? Најпре вам се два пута захваљивао, после је изјавио да се инцидент могао избећи да сте дошли мало раније или касније.

Клинтон је тражио мој поглед. То је мој лични утисак. Ја сам видео да ме понижавају у Поточарима. Не заборавите да су ми рекли: Дођи и ћути. Рекао сам – нема проблема. Нећу вам реч рећи за те увреде. Рекли су ми и где да седнем. И сео сам, у други ред, иако ми није било место у другом реду. Требало је поред мене да седну турски премијер Ахмет Давутоглу и његова супруга. Сели су поред мене један минут. Да би понижење било још веће, извукли су их и преместили у први ред. Давутоглу, који ме је три пута пре тога звао, уместо да каже – ја нећу да одем без Вучића – само је отишао и више ми се није ни јавио.

Није ли јавно изјављивао да жели да разговара с вама баш у Сребреници?

Наравно, али је заборавио на тај разговор после резолуције. Очигледно у дослуху с неким из босанског врха. Када је он отишао, остао сам сам. Позвао сам нашег амбасадора, а онда су наместили поред нас секретарицу Давутоглуа, која је била врло непристојна. Причала је телефоном усред комеморације. Чак сам је упозорио да је то врло непристојно. И одбио сам да причам с Давутоглуом после свега, јер не знам о чему бисмо разговарали. И тада долази Клинтон. Показао је изузетно фер однос, као и цела америчка делегација. Са свима сам се поздравио. Пришао ми је, захвалио се, рекао је да је мој долазак велика ствар…

То баш није обрадовало сарајевске новинаре.

Није уопште. И аплаудирали су му само Американци. Још неколико њих из Западне Европе. Клинтон је после тога отишао у Сарајево и они су му рекли ту реченицу, желели су да минимизују читаву ствар. Само му нису рекли једно. А то је да сам ишао и излазио из објекта у објекат само како су ми домаћини говорили.

Мој утисак је био да ви нисте смели да се вратите назад када сте кренули уз брежуљак. То би био вероватно ваш крај, јер је маса надирала на улаз у Поточаре.

То би заиста била катастрофа. Нисмо смели назад.

Да ли ви онда, као премијер, можете да игноришете упозорења служби безбедности кад вам кажу да је опасно отићи негде, попут Сребренице, а да ви кажете да вас то не занима. Ви ипак представљате институцију председника Владе. Нисте само Александар Вучић.

Али обратите пажњу. Имали смо претходног дана резолуцију. Знао сам како ће то да остави лошу ситуацију у региону. Србија није била тотално унижена и поражена, а ја сам желео да као сигнал покажем добру вољу и искрено поштовање. Погнуо сам главу пред спомеником, пред њиховим жртвама, али нисам погнуо главу под њиховим каменицама. Хтео сам да покажем људима колико је велико моје поштовање према њиховим жртвама. И ноћас сам вртео ту ситуацију у глави. Онај ко је имао план о мом линчовању, желео је следеће. И то ћу сада први пут испричати. Мој отац је пореклом из Босне. Код нас је срамота кад вас неко обори на земљу. Кад сам положио цвет, помирио сам се са свиме што ће се догодити. Само сам знао да морам да ходам уздигнуте главе и да ме не смеју оборити на земљу. Да Србију не посрамим. Могле су да падају ћускије, како се каже у Босни, могли су да пуцају из пиштоља, ја не бих сагао главу. Кад су ми на силу главу спуштали, нису могли да је спусте. Шта све сад мислим, боље да не говорим.

Да ли зато нисте хтели да се јавите Бакиру Изетбеговићу после напада? Да ли сте се до сада уопште чули?

Не, јавићу му се у понедељак да се договоримо око агенде посете. Моја сујета и оно што сам преживео, не смеју бити разлог да ми не радимо на најбољи начин. Оно због чега се нисам чуо с њим јесте његово објашњење да ме није видео, да он тамо није био организатор.

Иако вам је недељу дана раније гарантовао безбедност?

Лично је то потврдио.

Ако Србија није била свесна пада Берлинског зида, да ли је сада свесна да се свет налази у новом хладном рату?

Данас смо тога веома свесни и веома добро разумемо међународне односе. Оно што смо прошли у протеклих месец дана показује да је Србија много научила, да је Србија напредовала, да води паметнију политику. Нећу да говорим да је ова политика мудра, али даје резултате. Први пут не морамо да изгубимо у Савету безбедности, а да то не мора да нас кошта ни напада ни бомбардовања, ни било каквих економских и трговинских санкција.

Да ли онда политика балансирања на жици између Запада и Русије доноси резултате и да ли је последица тога да водеће земље неће присуствовати обележавању операције „Олуја”?

За разлику од других наших званичника, не волим да говорим о балансирању. Јер, то је политика без политике. Наша политика је јасна. Србија се налази на европском путу и то је стратешки циљ. Али, Србија жели да одржи најбоље традиционалне пријатељске односе са Русијом. Подсетићу, многи су говорили: натераће Вучића да за три дана уведе санкције Русији. И смејали сте се кад сам говорио о протестантској етици, о тежим решењима. Мислили сте – сада ће Ципрас да победи, само Вучић није успео. А дошли смо до тога да је Ципрас потписао три пута теже решење него што је нуђено.

Кад смо код Ципраса, како објашњавате овај парадокс? Ви веома држите до тога да сте главни партнер Ангеле Меркел на Балкану, а грађани Србије навијају за левичара Ципраса, који је њеним мерама штедње пружао жесток отпор. И поред чињенице да вас двојица заступате две потпуно различите економске и идеолошке политике, ви и даље имате велику подршку бирача.

Да, рећи ћу вам зашто. Зато што би сви Срби волели да победе тај концепт. Сви Срби који говоре најгоре о мени знају да је ово много болнији и одговорнији концепт. Сигурно је да ми немамо редове пред банкама, сигурно је да имамо редовно снабдевање… Ципрас је за свакога од нас шармантан и велики лидер. Ја такву политику не бих могао да водим. Мислим да је то поштен однос. Али, ја заиста највише поштујем Ангелу Меркел и то уопште не кријем. Мислим да, захваљујући њој, данас постоји Европа.

Шта мислите о тези да сте Ципрас и ви, заправо, веома слични?

То ми је рекао Ципрасов министар…

Обојица сте, најпре, на сцену извукли друштвене слојеве који су годинама били далеко од власти. Потом сте обојица говорили да су пред грађанима тешки дани и да се морају суочити с тешким одлукама. Али, Ципрас је на крају морао да капитулира пред кредиторима, а ви сте приближили Београд и Приштину, иако су то бирачи најмање од вас очекивали. Да ли вам грађани верују зато што им говорите истину и када им смањујете плате и пензије, или зато што су претходне владајуће елите, и у Србији и у Грчкој, изгубиле поверење?

Народ поштује посвећеност и борбеност. То нам је заједничко. Ципрас је, међутим, велики политички лидер, ја нисам…

Да нисте прескромни?

Ципрас је већи политички лидер на европском и светском нивоу, ја сам преокупиран стварима у Србији. Стварима у региону бавим се само када треба очувати стабилност. Иначе бежим од тога. Цео дан сам се јуче знојио, болела ме глава приликом разговора око Републике Српске и Босне и Херцеговине.

Какав је сада ваш однос са Додиком?

Коректан.

Имате ли утицај на њега?

Не говоримо о утицају. Има и он утицај на мене.

Вратимо се Ципрасу.

Ја сам много ближе земљи, много ближи проблему обичног човека. Тачно је да данас Србијом не управљају тајкуни као пре две, три године. И тачно је да им се и у Грчкој одузимају привилегије. Оно где је разлика – ја сам у кампањи говорио, биће веома тешке и болне реформе. Ниједног секунда нисам говорио да ће бити лако. Он је мало пожурио. Изабрао је у почетку нешто лакша решења, помало потцењујући реалност. Данас он то разуме и то га чини још већим лидером, јер је признао и пресекао: „Идемо другим путем”.

Вероватно знате да реформе и мере штедње осећа слој становништва који вама даје подршку. То је средњи и сиромашнији слој. Да ли сте свесни колико они трпе и тешко живе.

Нисам идиот да то не видим. Али они знају да не могу да живе боље ако не уредимо државну касу. Нама сваког месеца 350 милиона евра оде на пензије. Зато се спремам и обављам неформалне разговоре, а званичне ћу са ММФ-ом обавити у августу. Да ти људи осете бољитак прво у просвети, здравству, полицији и војсци. То вам је 360.000 људи. И да бољитак осети 1,74 милиона пензионера. И да то осети 1,04 милиона пензионера којима нисмо смањили пензије. Да им бар повећамо пензије за један или два одсто.

Зато је мој највећи страх политика. Није економија. Србија је била пред банкротством као Грчка, то знају сви западни министри. Па није Ципрас крив за овај дуг.

Када кажете да се више бојите политике, често се помиње ваш однос са председником Србије Томиславом Николићем.

Наш однос је сасвим океј. Прекјуче смо били три, четири сата заједно.

Зашто сте се онда брецнули на новинара „Политике” кад вас је питао зашто сте ви позвали у посету Србији чланове Председништва БиХ?

Нисам се брецнуо, заиста. Мене та протоколарна форма не занима. А што сам онда примио шеика Мухамеда. Зато што је он принц престолонаследник?

Шта вам је тачно рекла Викторија Нуланд? Да ли иза њених речи да ће Русија тек видети шта Србија значи ЕУ стоји нешто опипљивије?

Разговори с њом никада нису једноставни и лаки. Али, ја волим ту врсту разговора. Не волим те слатке разговоре, јер из њих изађе само сирће. Нису пријатни ти разговори о Битићијима…

Да ли су они реални проблем? Ако је случај „Битићи” тако важан за односе између Србије и САД и дипломатски кругови нам замерају што Горан Радосављевић Гури има приступ безбедносним круговима, да ли вам Американци то директно помињу?

Кад са мном разговарају, не иду у детаље, али је нерешени случај „Битићи” велики билатерални проблем између Србије и Америке. Тај случај није решен у протеклих 16 година.

Зашто често говорите да сте невољени и нежељени код медија и аналитичара, и поред толике подршке коју имате? Или само вешто играте на ту карту?

Не, не желим да будем ни вољен ни жељен. Себе не прецењујем, а греше они који ме потцењују.

Да ли понекад замените медије са опозицијом, када им се обраћате?

Бавим се само појавама које представљају парадигму наших погрешних политика или пропасти.

Половина колегијума „Политике” мисли да ће до краја године бити и ванредних републичких избора, друга половина мисли да неће. Шта је истина? Размишљате ли о изборима на свим нивоима?

Кад ме Ивица Дачић критикује пред странцима, он увек каже – ја не могу толико кратко да планирам као Вучић. Он воли изборе, стално размишља о њима. Ја мислим да нама избори нису потребни. Али никада не можете да искључите ту ситуацију, зато што ја никада не желим на силу да будем председник Владе. Нисам случајно рекао да, ако имам 24, 25 одсто подршке, нема смисла да останем премијер. Мислим да нам избори нису потребни, јер су нам планови велики. Имаћемо више ауто-путева урађених у 2016. и 2017. години него икада раније.

Кад смо код путева, замерате ли што се радови на ауто-путевима обављају усред туристичке сезоне, па се праве велике гужве?

За разлику од вас, не замерам. А када се раде путеви у Аустрији, у Италији, у Немачкој? Имамо увећан број путника и возила од 11, 12 одсто, али ове године радимо највише путева. И зато ме баш брига. Ако си пошао на одмор, вози сат времена дуже. Колико нас је само онај храст коштао. Убисте ме с тим храстом. Посебно ви.

Било ми је задовољство.

Schreibe einen Kommentar

Trage deine Daten unten ein oder klicke ein Icon um dich einzuloggen:

WordPress.com-Logo

Du kommentierst mit Deinem WordPress.com-Konto. Abmelden / Ändern )

Twitter-Bild

Du kommentierst mit Deinem Twitter-Konto. Abmelden / Ändern )

Facebook-Foto

Du kommentierst mit Deinem Facebook-Konto. Abmelden / Ändern )

Google+ Foto

Du kommentierst mit Deinem Google+-Konto. Abmelden / Ändern )

Verbinde mit %s

%d Bloggern gefällt das: