Ko je Wolfgang Nešković? Moj, po Božijoj volji, prijatelj !

Dušan Nonković-Teodorović; ko je Wolfgang Nešković!?

Gledano iz mojega ugla, najkraći odgovor bi mi bio; po Božijoj volji moj prijatelj, kojeg sam prvi putsreo januara davne 1980-te godine u sobi porodilja medicinskog univerziteta u Libeku tada još Zapadne Nemačke.
Zašto kažem po Božijoj volji!? Mislim da to mogu reći iz sasvim opravdanih razloga jer je prosto nepredvidljivo bilo da će mu njegova supruga, ne samo istog dana roditi ćerku a moja meni sina, u istoj bolnici istoga grada već su se, bez da su se znale i ikad prije u životu srele, našle istog dana u istoj porodilačkoj sobi i to u to isto vreme porodile te dve žene porodilje veoma sličnih prezimena za nemačko uho teško za raspoznati do te mere da su mediji često brkali moje i njegove kritične izjave u vreme privredne blokade Jugoslavije a i o nezasnovanoj egzistenciji NATO pošto više nije bilo Varšavskog pakta a stim ni razloga, opravdana za NATO obstanak. Moram priznati da su nam i izjave na raznoraznim tribinama, bez predhodnog dogovaranja, bile veoma slične, rekao bih, čak i identične.

Da se vratim na početak našeg prvog susreta odnosno upoznavanja. Kad sam došao u posetu suprugi te dok sam sa njom ćaskao zamolila ju je gospodja Nešković, skojom je delila sobu, da joj moja supruga da našeg sina kako bi ga malo dadiljala pošto je njena ćerkica morala pod poseban nadzor od nje odvojena. U toj situaciji dolazi jedan mlad čovek a žena sa mojim sinom u naručju reče; da Vas upoznam, ovo je moj suprug. On reče odrešito, dok smo se rukovali, Nešković a ja njemu Nonković. Čudno zar ne? Ja reče na nemačkom; vaše prezime zvuči nekako Jugoslavenski. On; da moj otac je iz Srbije. Ja na to, ali kako to da tako ekselentno govorite nemački. On se samo blago nasmeši i reče; znam ja i bolje! Tako sam saznao kasnije od njegove supruge da je pravnik a i predsedavajući sudija suda u Libeku.
Od tih naših susreta u bolnici pri poseti svojih supruga prošlo je tu negde decenija kad me je gospodja Nešković pozva da prisustvujem jednom sastanku, od oko dvadesetak osoba organizovanog u privatnim prostorijama familije Nešković, kući u kojoj su stanovali, u medjuvremenu, i sa malim sinčićem i ćerkom koja se rodila istog dana kao i moj sin. Medju gostima je bilo pored uticajnih ličnosti i nekoliko lekara koji su se spremali da krenu, zbog takozvane privredne blokade, sa lekovima za Jugoslaviju. Na put sa kombijem punim lekova i sanitarnog materijala je krenuo, tad već preko 70 go. Nemački lekar Dr, Waterstrat. (Taj čovek je proveo u Sibirskom zarobljeništvu kao mladi nemački lekar 8 godina što ga nije učinilo ogorčenim već naprotiv veoma humanom osobom a verovatno je tu osobinu posedovao u svojim ganima). Po zimi i lošim vremenskim uslovima stigao je sa svojim pratiocem do Segedina. Tu mu je UN tražio tačnu listu sa navedenim lekovima potvrdjenu od UN u Njujorku. Nije mu ostalo druge do da se vrati za Libek, što je i učinio ali predhodno je hteo nekako, barem da te lekove deponuje na sigurno kako ih ne bi vukao nazad. Pokušao je da telefonira sa lekarima prijateljima u Beogradu ali telefonski razgovori sa Beogradom su bili toliko ometeni da se nije mogla ni reč razumeti valda zbog blizine graničnog prelaza  Jugoslavije odnosno Srbije. Tako je on uspostavio kontakt samnom u Libeku na severu Nemačke i zamolio da pozovem jedan broj jednog lekara u Beogradu što mi je na veliko čudo i pošlo za rukom. Taj doktor u Beogradu je pozvao prijatelja doktora u Budimpešti a on opet prijatelja Dr. Segedinske bolnice koji je te sve lekove stručno smestio u Segedinskoj bolnici. Tri meseća kasne sa listom UN iz Njujorka ponovo kreće na put stari Dr. Waterstrat. U subotici je navratio kod brata mi sasvim kratko na kafu a potom krenuo za Novi Sad, Beograd i pri povratku, Vukovar te podelio lekove i sanitetski materijal. Prilikom te akcije sam ispričao Neškoviću i njegovoj supruzi da mi je majka prije nekoliko meseci preminula usled nedostatla leka za srce. Tada kad mi se javilo da su bila 3 lekara a da nisu imali čak ni gaze da bi joj posle vadjenja krvi stavili na, od inekcije, ubodnu ranicu mogla se shvatiti ta sva tragedija prouzrokovana blokadom. Nisu imali ni obične gaze a kamoli nekog leka pa su zamolili brata mi da donese nešto sanitarnog materijala ukoliko ima u kolima u kutiji prve pomoći te mu pri tom rekli; pošto je subota da će nam majku, ukoliko preživi do ponedeljka, preneti u bolnicu. Medjutim u nedelju oko podneva je jednostavno prestala da diše i klonula glavom na astal. Posle reanimacije je jednostavno zamolila mog starijeg brata, koji ju je veštačkim disanjem povratio u život i uz pomoć negovateljice smestio sa poda na kanabe, da joj skuva kafu i zapali cigaru (navika koju je preuzela od pokojnog joj muža kao sećanje na njega) što je i uradio te je rekao da mora na časak po ručak ali kad se vratio ona je već za sva vremena otišla u san. Sa severa Nemačke nije postojala ni najmanja vremenska šansa da joj donesem eventualnno spasujući lek. Po povratku sa sahrane moje majke, Gospodja Nešković je organizovala udruženje „Pomoć sada“ koje se brinulo o skupljanju svake vrste pomoći a po najviše lekova. Svojoj majci nisam mogao pomoći ali zato se nadam da smo zajedno mnogim drugima pomogli što je dovelo do udele visokog državnog odlikovanja čovekoljublja a u gerontološkom centru Subotice ploču zahvalnicu za pomoć!
U medjuvremenu je moj, po Božijoj volji prijatelj Wolfgang Nešković koračao kroz život velikim koracima pravde! Ne bi me čudilo ako bi jednog dana postao najhumaniji predsednik Nemačke u njenoj istoriji. Tim koracima od milja pravde je postao sudija vrhovnog suda Nemačke za privredne delikte zatim dve periode poslanik Nemačkog parlamenta-Bundestaga a i predsednik komisije za kontrolu tajnih službi kako ne bi vlada bila ovisna od, na istinu, neproverenih informacija jer to po njegovom nema ni blage veze sa demokratijom i pravnom državom. Medjutim kako to moj prijatelj kaže ovako slikovito: Ako se kopa tunel po mogućnostima provere informacija tajnih službi i uzme jedna dužina od 50 metara koje su Američki islednici proverili onda je on u Nemačkoj svega deset metara u odnosu na amerikance uspeo i pored toga što ga je tome narod kao poslanika opunomoćio. Za njega kao da je borba za pravdu i demokratiju tek počela pa je iz tog razloga prihvatio da bude izdavač knjige: Report o CIA mučenjima u kojoj je neverovatnom preciznošću dokumentovano nezakonito delovawe CIA koje je ne samo nezakonito već i tolike odvratnosti bilo da su neki službenici tražili svoje premeštanje jer nisu mogli da izdrže toliku perverziju. Na žalost Obama je kao i Kongres zagarantovao i dalje pravo na tajnost delovanja CIA i ako Američki sudovi odnosno zakon zabranjuje mučenje jer mučenje ne služi nalaženju i dolaženju do istine kako je to već u 3 stoleći rimski filozof rekao. Na pitanje novinara; dali bi onda morao i Buš i drugi biti tuženi rekao je, moj po Božijoj volji prijatelj, da za takav proces postoje mogućnosti kako u Americi američkim tako i po nemačkim zakonima u Nemačkoj ali na žalost te mogućnosti se ne koriste! Ali, dragi prijatelji, pogledajte ovaj video pa ga podelite i drugima a ukoliko je neko u stanju da ga prevede na Ruski ili Engleski pa i srpski utoliko bi bilo bolje i po civilizovani svet i svih onih kojima je stalo do pravde i sigurnije budućnosti:
https://dijaspora.wordpress.com/2016/02/29/wolfgang-neskovic-der-cia-folter-report-swr1-leute/

Zaključak

Bez mogućnosti demokratskog preispitivanja i proveravanja izveštaja tajnih službi na njihovu istinitost neće moći biti ni demokratije niti mira niti života bez ratova na ovoj našoj lepoj planeti. Pravo na tajnost tajnih službi otvara vrata i kapije svakoj vrsti korupcije, mogućnost da svako u svojim interesu po svojoj potrebi i „debljini svog novčanika“ naručuje sebi svoju „istinu“ od tajnih službi bez mogućnosti demokratske provere na istinitost, sa ciljem ličnog bogaćenja u beskonačnost bez smisla i razuma. Sve dok je situacija takva biće i ostati parlamentarci i vlade samo marionete, taoc tajnih službi kojima vuče konce moneta iz senke, sve dotle neće moći svetom vladati demokratija i razum čoveka već moneta i pohlepa! Kontrola tajnih službi neogoljava i ne sprečava njihov rad jer bi se svaki „kontrolor“ morao pridržavati zakona o državnim tajnama. Samo istina može spasiti svet. Doprinesite i vi Vaš udeo kako bi se došlo do istina bez koje je i Vaš svet ugrožen. U tom smislu pogledajte i podelite ovaj video

Dušan Nonković-Teodorović

 

Schreibe einen Kommentar

Trage deine Daten unten ein oder klicke ein Icon um dich einzuloggen:

WordPress.com-Logo

Du kommentierst mit Deinem WordPress.com-Konto. Abmelden / Ändern )

Twitter-Bild

Du kommentierst mit Deinem Twitter-Konto. Abmelden / Ändern )

Facebook-Foto

Du kommentierst mit Deinem Facebook-Konto. Abmelden / Ändern )

Google+ Foto

Du kommentierst mit Deinem Google+-Konto. Abmelden / Ändern )

Verbinde mit %s

%d Bloggern gefällt das: