ГОРИ МОРЕ ТОПЕ СЕ ПЛАНИНЕ -Поводом буне у малом Монтенегру

КОМНЕН КОЉА СЕРАТЛИЋ

Траг у времену из црног шешира

ГОРИ МОРЕ ТОПЕ СЕ ПЛАНИНЕ
-Поводом буне у малом Монтенегру

Последњих шест месеци, на српској списатељској, односно аналитичарској сцени, дошло је до поплаве текстова о „изрежиранј и опасној најезди исламиста, који ће затријети хришћанство“ (ставови из стручног текста под насловом „Напад на хришћанство“). Нажалост, има и српских чланкописаца (осим српских вођа) који здушно заступају ту најезду.

У том интервалу дошло је и до поплаве текстова о још једном изрежираном догађају – буни у малом Монтенегру. Понављаћу до краја живота, да међу тим чланкописцима има поприлично генијалних сваштара. Зато ми сиротиња раја не би требало да се јављамо, не би смо смели ни да размишљамо, већ само да њихове мудрости прихватимо као аксиоме.

Неки чланкописци о наведеним проблемима нису ме ни дотакли (или како би рекла бивша западна усташоидна браћа, „нису ми се дојмили“), папир трпи све. Али ако један познати чланкописац, који сам себе велича, каже да „није баш сасвим тиква без корена ни у Србији ни на постјугисловенском јавном простору“, проговори „о стању у Црној Гори“, к томе чак је давао упутства како да се влада опзиција и позиција, Србија, Русија, Запад, према тој буни, онда сам ипак укључио ово мало мозга и темељито прочитао текст два пута. Да укључим мозак, натерали су ме и коментари читалаца који су углавном почињали са „браво, браво, браво“…

Чланкописац каже: „Како сада комично делује сва она бука и бес коју су режимски медији и  пропагандисти пре само неколико седмица излили на писца ових редова и једно истраживање које је показивало да у Црној Гори – обратите пажњу – „постоји значајан конфликтни потенцијал“, да је друштво озбиљно подељено, да је ниско  поверење у институције, а поготово у изборни процес?!). Говорио сам као забринути пријатељ и из обзира према својим домаћинима, да им не правим још веће проблеме, нисам хтео да оштро прозивам ни црногорски режим нити његову више него сумњиву везу са актуелном влашћу у Београду. Али ништа није вредело. И на том примеру се већ видело о каквом се режиму ради“
Сит сам и пресит тих пријатеља са стране. Таквих пријатеља и саветника са стране има и Србија (Енглеза, Немаца, Американаца, Аустријанаца, Француза, Италијана, Хрвата, посебно лутајућих циркузаната из Брисела).

О буни у малом Монтенегру проговорили су и неки други аналитици. Нећу их цитирати, јер су њихови ставови слични наведеном цитату. Одговарао сам им колико сам могао и умео. Молио сам их да се не мешају и да не деле лекције из Србије, на које су у малом Монтенегру алергични и позиција и опозиција. И с правом су алергични.

Морам признати да нисам очекивао изјаву, мешање, „неутралца“ Председника Србије, јер за разлику од нас чланкописаца, који понекад лапрдамо, Председник говори у име свеколике Србије. Председник је институција, нема право на лапрдање. Његово мешање у унтрашње послове сувереног малог племена – Монтенегро, прешло је сваку меру. Другим речима, том Председнику страна је политичка култура, стране су му све међународне конвенције, страна му је Повеља ОУН, страни су му сви међународни и билатерални уговори и споразуми. Када је мешање у питању, питам се да ли је могуће да су му узор неки Монтгломерији, Мантери, Полтови, Кирбији, да можда не замишља да је Обама, Путин, Оланд, Меркелова. Ко зна, и никад се не зна, шта све може и коме да дође у ону пихтијасту масу која се зове мозак. Нажалост, Председник од првог дана председниковања користи ону тамну страну те пихтијасте масе и на несрећу свих нас мисли да све зна, уз то оградио се незналицама, разним бившим отпорашима, јуловцима, контроверзним професором, пропалим министром спољних послова и надридипломатима.

Председник Србије је изјавио: „Црна Гора избором да буде део ЕУ и НАТО свесно поништава самосталност и пристаје да буде нечија играчка”(ово је доказ тврдњи шта све може да се чује из оне тамне стране пихтијасте масе, прим. ККС). Иако није потребан коментар, јер је ова изјава сама за себе коментар, требало би приупитати Председника Србије, ко му даје за право да критикује суверно племе звано мали Монтенегро за оно што и сам ради, што ради Србија: хрли у ЕУ као теле у сурутку, а са НАТО је потписала такве споразуме да је уствари под окупацијом, односноно члан те зликовачке Алијансе. Председник би требало да зна да земља мора прво да уђе у НАТО, а онда у ЕУ. То је услов свих услова. Зашто оспорава улазак у ЕУ и НАТО малом Монтенегру.

И гле чуда, иако избегавам да имитирам једног познатог чланкописца (свака његова реченица у текстовима започиње: „ја сам на то упозорио, ја сам први то рекао, ја сам на време саветовао, ја сам то предвидео, ја сам то једини знао и знам, морате урадити то и то“ итд), истина је да сам посебно упозоравао мешетаре на то да ће остати на цедилу, јер ће се они у малом Монтенегру договорити, измирити, сви су међусобно ближи или даљи рођаци, кумови, везани су женидбеним везама (влада закон крви). То се и десило након три дуга дана ораторства у Парламенту малог Монтенегра. Горело је море, топиле су се планине од депресивног оптимизма Монтенегриноса, чије су психолошке особине колективни Суперего и колективно несвесно. Очекивао сам сваког момента да ће неко запевати уз гусле („Са Ловћена вила кличе, гдје си Мило издајниче“), или да ће нека група завереника неке партијице, која броји 2-3 члана у Парламенту, залелекати („Леле нама у Парламент овај ископани), или да ће нека Црногорка, члан Парламента, да тужи („Земљо моја, тешка мученице, рано жива, уцвељени роде…“). Ко не познаје то поднебље није их могао разумети. Ех, када би ми неко дао простор да осмислим та сва три дана ораторства, које сам саслушао и одгледао.

У антрфилеу: Све време ораторства, тзв. опозиција је критиковала Владара због Севера малог Монтенегра, висоравни – горовитог Дурмитора и Сињајевине, да ништа није улагано од када је на власти 27 година, да је опустошен, да су се људи иселили, да су нека два три градића постали касабе, „да се не чује звонце на јагњадима и чактари на овцама, да нема живе душе по многим селима, да је то урађено намерно…“ Међутим, нико се није усудио ни из опозиције ни позиције да каже зашто је тај крај опустошио. Још пре 25 година НАТО је снимио висораван Дурмитора и Сињајевине, где се налазе 22 шкрчка језера (Вражје, Рибље, Црно, Змијско, Модро, Валовито и др), 7 река (Тара, Пива, Комарница, Тушиња, Буковица, Шавник, Бијела), два аеродрома (близу Његовуђе и Жабљака). НАТО је прeдвидео изградњу војне базе, с великим ситемима на врх Дурмитора, у брдима код аеродрома биће хангари за сву технику, наоружање, авионе, ракете. Зато је НАТО позвао мали Монтенегро. Зна НАТО да мали Монтенегро нема новц да плаћа велике годишње дажбине за чланство (те дажбине практично осиромашише Бугарску и Румунију), то ће надоместити том идеалном базом. Пре 10 година Руси су хтели на тој висоравни да изграде велики цивилни аеродром, али су Империја и НАТО наредили малом Монтенегру да им забрани да купују и граде и на мору и на планинама.

Морам да признам, био сам поносан на то како су говорили. Сви су били у једном моменту Сократи, Платони, Хераклити, Катони, Макиавелии, Еразми Ротердамски, Кантови, Хегели, Јасперси …. Завидим зидовима мале сале Парламента. Толико су упили мудрости, а тако ми Бога и грдних оптужби и порука, да ће имати шта да причају потомству. Њих није занимало да ли ће Влада прешједника – владара малог Монтенегра и брда – добити повјерење, чоче, то је договорено и пре тродневног ораторства (поменути паметни државник ни би затржио изгласавање поверења његовој Влади да је исход био незвестан). Остварили су два циља: својим племеницима, поданицима, метецима, показали су колико су паметни („Е, виђи чоче, свака му је ка Његошева“) и други, представили су своје програме за будуће изборе. За разлику од посланика у Парламенту Србије, они не аплаудирају, воде рачуна о терминологији, нема увреда. Све кажу, али не вређају, јер се у малом Монтенегру увреде сурово кажњавају. У Србији су увреде посластица, посебно што их се сутрадан нико и не сећа.

Зашто ово пишем, зато што су односи, а посебно сарадња између Србије и малог Монтенегра на катастрофалном нивоу, они су застрашујући. Србију је страх од малог Монтенегра, а малог Монтенегра је страх од Србије, зато се и јављају недопустиве и небулозне обостране изјаве (за та три дана ораторства, одапето је много отровних стрелица према Србији и просрпским, како кажу „букачима“ испред Парламента, а нико није употребио реч „Србија“). Мали Монтенегро и Србија се споре још од стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, да не идем даље у историју. Из генерације у генерацију, са колена на колено („пас пасу ће причати довијека“) је преношено да је из назива те Краљевине избачена Црна Гора, која је била и краљевина и царевина. И на овом заседању Парламанта виделе су се поделе на Бјелаше (Србофиле) и зеленаше (Србофобе). Прескочићемо све свађе у току Другог светског рата, за време социјализма у другој Југославији и ДЗСЦГ.

Врхунац мржње и међусобног страха достигао је након што се мали Монтенегро одвојио. Од првог дана та два ока су без глва. Данима, месецима се не би могло набројати ко је правио и ко сада прави недопустиве грешке.

-За многе у Србији, самосталност и светско признање (ОУН) малог Монтенегра била је пука привременост (сматрали су да су односи између Милошевића, посебно шефице ЈУЛ-а и Ђукановића, били камен спотицања, зато Коштуница и Ђинђић нису ни покушали да одмах уреде односе, пре отцепљења), тако да су дуго (две и по године) чекали да отворе ДКП Србије у малом Монтенегру, што је спадало у политичко незнање и безобразлук. Наиме, одмах након референдума у режији Липке и Лајчака (чланови Опус Деи), требало је отворити ДКП, потписати Конзуларну конвенцију, друге конвенције, меморандуме, споразуме, уговоре, протоколе;

-Било је сличних ветрова и од губитника на референдуму (сада бунтовника), што је логично али није рационално, поручивали су својим истомишљеницима у Београду да је „референдум привременост“. Ни тада и све до данашњих дана нису схватили да у политици нема љубави и сентимента, посебно када неку земљу признају многе државе, никда се није десило у историји да се та признања повуку (ниједна земља која је признала Косово неће повући то признање).

-Заблуде и пометњу уносили су и победници на референдуму. Та излетања погрешно су схватана у Србији. Наиме, било је предлога да српски дипломати у иностранатву могу заступати мали Монтенегро и наабарот, односно да би требало створити неки облик заједничке дипломатије, да се Црногорци у Србији не осећају дијаспором, да је више од 100 црногорских дипломата остало да ради у дипломатији Србије (да ли неко, ко иоле познаје дипломатски занат, може замислити да би например Монтенегрино дипломата у некој земљи заступао мишљење да Космет није држава, а мали Монтенегро је признао ту самозвану, терористичку државу, или дипломата из Србије да критикује земљу коју заступа, тј. мали Монтенегро зато што је признао фантома.);

-И када смо већ код признања, нико од нас који смо се бавили односима и сарадњом Србије и малог Монтенегра и који смо утицали на те односе, није ипак веровао да ће владари у Подгорици повући такав потез. Признање Космета као државе, остаће уписано црним словима у историји малог Монтенегра, кога нико није тукао по глави да призна ту фантомску државу. Чак да је постојао велики притисак Империје зла и Бриселске камариле, мали Монтенгро није смео да повуче такав малоумни потез. А, када га је већ повукао, Србија је морала одмах прекинути дипломатске односе, затворити границу и применити све друге мере, које би изазвале велике проблеме у малом Монтенегру, посебно на економском плану;

-Све тe и многе друге догађаје (квази односе) пратили су антисрпски масмедији у малом Монтенегру и Србији. Од стотине и хиљде примера навешћу само један, који је драстичан. Прво антсрпско перо, антисрпског листа Политика, Б. Јакшић је објавио текст под насловом „Лице Холокауста“. Наведени текст је пренео антисрпаки монтенегријски лист „Вијести“ на целој страни у рубрици „Неко други“, а на крају текста у загради „Политика“. На средини текста (странице) уоквирена глава Б. Јакшића (није пријатно видети ту слику због оквира). Уредник који је преломио ту страницу, све је рекао са оним: „Неко други“. И тако „неко други“ из Србије упозори читаоце диљем лијепог малог Mнтенегра, да поновим – бившег једног ока сада без главе, да су Срби фашисти и Адолфи и још придодаде: „Подсетим се колико је око нас таквих спремних на застрашујући злочин? Прерушених физички или ментално. Хвата ме страх. И зато подсећам на Ајхмана и Ајхмане“ (у том тексту, за њега су Ајхман и Ајхмани – Младић, Шешељ, Караџић и многи др. Срби који су „спремни на застрашујући злочин“).

И онда ми неки вајни Европејци, Европљани, Еврослинавци (нисам сигуран која је реч исправна), неки самозвани аналитичари, колумнисти, приговарају како заступам „теорију завере“, постојање пројектаната, владара из сенке и актера тајних политичких операција. Само наивни и они који не мисле својом главом, а да не говорим о плаћеницима, могу тврдити да је тај текст Б Јакшића (као и текстови “Глас чињеница Сребреница“, „Севдалинке за будућност“ и др) случајно написан и пренесен и то баш у „Неовисни“ црногорски лист „Вијести“.

На крају морамо се упитати: Зашто су та два историјска народа, која су имала велике личности, државнике, војсковође, дипломате, песнике, писце, сликаре, тако ниско пала и посрнула у мржњи Та мржња прелази у патологију и рационално је необјашњива. Да ли ће Србија и она историјска Црна Гора, а не мали Монтенегро, изњедрити неке друге и другачије људе, који ће са врата народа скинути стране окупаторе, уклонити јастребове и незамњиве вође (претворили су парламенте у вербалну онанију, онај Владар три дана, а овај Вођа цели један дан, чак и без својих посланика), који ће повести неку другу спољну политику, односно спољну оријентацију, не према НАТО и црној рупи – ЕУ. Пре тога мали Монтенегро мора повући признање фантомске државе Косово, а Србија да се одрекне тзв. бриселског споразума и преговора са шиптарима (Србија је морала од првога дана да преговара са Империјом зла, која је отела Космет, нису шиптари отели Космет, они су на то наговорени и помогнути), да се и једна и друга земља реше сеператиста типа разних Угљанина и Нурковића (који су потписали споразум између два бошњачка већа о утемељењу (читај отцепљењу) аутономије Санџак), да се реше војвођанских сепаратиста и аутономаша, да се реше зликовачких и плаћеничких НО, да врате милијарде покраденог новца, да истерају економског убицу ММФ, и још стотинак да, да, да, да …

Schreibe einen Kommentar

Trage deine Daten unten ein oder klicke ein Icon um dich einzuloggen:

WordPress.com-Logo

Du kommentierst mit Deinem WordPress.com-Konto. Abmelden / Ändern )

Twitter-Bild

Du kommentierst mit Deinem Twitter-Konto. Abmelden / Ändern )

Facebook-Foto

Du kommentierst mit Deinem Facebook-Konto. Abmelden / Ändern )

Google+ Foto

Du kommentierst mit Deinem Google+-Konto. Abmelden / Ändern )

Verbinde mit %s

%d Bloggern gefällt das: