Zapuštena i zaboravljena zadužbina despota Stefana

zaduzbina despota stefana2

U Goroviču kod Topole neumitno propada zadužbina despota Stefana Lazarevića. U ovom hramu je kršten, venčao se i sa ustanicima pričestio vožd Karađorđe Petrović. Oko drevnog hrama novo groblje i novi spomenici.

Čudesna je lepota drevne crkve despota Stefana Lazarevića, posvećena Preobraženju Hristovom. Božanstvena, iako je zapuštena i zaboravljena.

 Na dovratnicima, u kamenu, uklesani su, davno, neopisivi prizori ratnika u borbi. Simboli i pečati države Nemanjića. Razni zapisi… Sve je to povezano polukružnim svodom u koji je uklesana vinova loza. Loza trajanja.

Duboko u hramu, oltar u kamenu. Nekoliko nedogorelih sveća, tri ikone, vino, nečiji beli krst, klupe i stolice koje su, valjda, ovih prazničnih dana Sretenja ostavili oni koji prepoznaju značaj poruke: narod koji ne pamti svoju istoriju osuđen je da je ponovi.

Gorovič, selo nadomak Topole, a kao da je nakraj sveta. Ovde, u ovom selu, nalazi se taj drevni hram čiji je ktitor despot Stefan Lazarević. Hram je zapušten, i zakorovljen. Moć vremena koje ga neumitno kruni i nebriga ljudi da ga obnove kao da su se saglasili da ga i potpuno unište. Ali, zidovi odolevaju. Pukotine na njima sakriva uporni bršljan i drugo rastinje iždžigljalo iz temelja. Samo nebo, umesto krova, natkriljuje ovo prelepo mesto, rukom starih majstora ulepšano.

Ovo nije samo priča o ovom božanstvenom mestu. Ovo je priča i o nama, našem zaboravu.

Na sreću, ima i onih koji su nezaboravom, opomenuli javnost kakva je vrednost ovog višeznačnog spomenika srpske istorije.

zaduzbina despota stefana

Mladi Igor Petrović, saradnik Kulturnog centra u Topoli, zadužbini despota Stefana Lazarevića u Goroviču ovih dana je posvetio svojevrsnu monografiju. Ne samo zadužbini, već i malenom selu u kome se svetinja, pokrivena jedino nebom, izvija uprkos upornom nevremenu i ljudskom nemaru.

Upravo ova monografija, koju je Petrović naslovio „Crkva despota Stefana u Goroviču, kroz narodne legende, priče i predanja“, nama je bila putokaz da, zahvaljujući ovom mladom čoveku, vratimo sećanje na vreme slavne, slobodarske srpske istorije.

– Ova crkva, zadužbina despota Stefana značajna je i po tome što se, prema zapisima, ovde venčao i Karađorđe sa Jelenom Jovanović iz Masloševa, ćerkom oberkneza Nikole Jovanovića – priča nam Petrović. – Svadba je bila 1781. godine. Karađorđe je tada imao 19 godina.

Meštani veruju da se ovde Karađorđe i krstio i sa ustanicima pričestio, neposredno pred prvu srpsku bunu. Znaju, kažu nam, i čija je ovo zadužbina, ali se ne usuđuju da sa sigurnošću odgovore zašto je prepuštena nesrećnim vremenima da još čami i propada.

– Jeste sramota što nije obnovljena, ali mi, u Goroviču, nismo mogli sami da je obnovimo – kažu nam. – Ali, ako neko sutra kaže, mada smo mi prilično siromašno selo, ne bi bilo onoga ko ne bi dao prilog da se crkvi vrati izgled dostojan njenog ktitora, i uspomene na vožda.

Igor Petrović, međutim, priča nam, a to je zabeležio u knjizi o crkvi u Goroviču, da su još 1905. godine ovdašnji meštani, kao i meštani okolnih sela pokušali da obnove hram, ali su ih potonji ratovi u tome omeli. Posle Prvog rata, 1924. godine, obnovu je pokrenuo prota Aleksa Petrović. Pisao je Upravi dvora Karađorđevića da „barem daju toliko da se crkva ogradi“. Osam godina kasnije, otvoren je i račun, a štedna knjižica – za rekonstrukciju – poverena je arhitekti Miomiru Karunoviću. Atentat na kralja Aleksandra, 1934. zaustavio je planirani posao. I, crkva je ostala u ruševinama.

zaduzbina despota stefana3

– Posle Drugog rata, ali tek 1970. godine, ponovo je iz Topole pokrenuto pitanje obnove crkve despota Stefana – navodi Igor Petrović. – Godinu kasnije, obavljeni su konzervatorski radovi, pa 1973… ponovo se nešto uradilo… I tako sve do 1992. godine. A, naredne radovi su potpuno stali. U međuvremenu meštani su sahranjivali svoje umrle, podizali im tu spomenike, što i danas čine. Nastalo je novo groblje u Goroviču, a crkva je propadala.

Poslednji apel za obnovu upućen je novim demokratskim vlastima, Ministarstvu vera i Ministarstvu kulture Srbije 2006. godine upućen je i apel, i molba… Ali, ništa se posle toga promenilo nije.

– Oba ministarstva su se saglasila da se uradi program sanacije i otpočne rekonstrukcija – kaže nam Petrović.

I, tu je sve stalo. A crkva propada.

SAN PRE NIKOPOLjSKE BITKE

Crkva u Goroviču, zadužbina despota Stefana, jedna je od najstarijih u Šumadiji i jedna od najvećih iz tog doba – upućuje Igor Petrović. – Predanje kaže da je despot 1396. godine pred Nikopoljsku bitku tu zanoćio sa vojskom. Usnio je, bar tako kaže predanje, san u kojem je bacio koplje preko glave. Obećao je da će, ako preživi, na mestu gde se koplje zabolo da podigne crkvu pokajnicu, u znak zahvalnosti i kajanja. Tako je i bilo. Crkva kroz istoriju nije rušena, pa su graditeljski radovi originalni. U 18. veku nekoliko puta je obnavljana, a konačno je napuštena 1860. godine.

zaduzbina despota stefana4

OBNOVA

Crkvu jedinstvene ornamentike i klesarskih radova, za koju se veruje da potiče iz doba cara Dušana, Zavod za zaštitu spomenika proglasio ju je za kulturno dobro. I, to je jedino što je urađeno za poslednji vek i po! Potpuna obnova i rekonstrukcija, koštala bi, kako procenjuju stručnjaci, više od milion evra. Ali novcem se nikako ne može platiti ono što gubi istorija. I ne samo istorija, već i ovovremene, i buduće generacija.

Izvor: Večernje novosti

Autor: Milena Marković