СРБИЈА је, заувек, изгубила још једног генијалца. Филипа Брковића, доктора наука и најмлађег дипломца Београдског универзитета. Преминуо је у Бриселу, изненада, прошлог петка, после кратке болести, тек што је 16. децембра, дан пред рођендан, добио докторску титулу. Наредног дана напунио је 29 година. Рад који је бранио био је намењен стварању система који ће пољопривредним производима Србије на дуже стазе омогућити лакши приступ светском тржишту, и чему је желео да се посвети по повратку у земљу и примени све што је, током школовања, изучио и научио.

 

– Овакав рад, овакав изузетан докторат, још нико није презентовао – казао је Филипов ментор професор др Метју Вотсон, са Универзитета Ворик у Бриселу.

– Овај млади човек, изузетне енергије, понос је и велика нада, не само овог универзитета, већ читавог друштва које тежи бољем.

После одбране доктората Филип се јавио друговима с којима је, свих ових година, ковао планове и снове за будућност.

– Нешто кашљуцам, желим мало да се одморим, па после крећемо да мењамо свет – написао им је.

Неколико дана касније свима је упутио празничне честитке, на њима је био први цртеж његовог и сина његове супруге Катарине, Михаила. И, то је била његова последња порука.

Преминуо је, како су медији пренели, од ентеро вируса, који му је напао најпре плућа, потом читаво тело“. Рад његовог срца опадао је све више. Пао је у кому. И, нажалост, из ње се није вратио.

МОЋ ЈЕДНОГ САТА Другови Филипа Брковића причају нам да је најпре желео да објави већ припремљену књигу „Моћ једног сата“. Лајтмотив овог рада је својеврсна лекција шта све човек може, када има снагу, вољу и љубав да учини током само једног сата.

Немерљив бол, готово опипљив, обузео је породични дом његових родитеља, тате Ива, маме Јелене и сестре Дијане, која је готово уочи братове смрти положила правосудни испит. Нису имали времена ни да се заједно радују. Филиповом докторату и Дијанином испиту. Из њихове куће у Београду увек се чула песма (тата Иво је део хора „Крсманац“, дугогодишњи радник Радио Београда), Филипова гитара и виолина, којима је владао исто као и науком.

Блиски рођак ове несрећне породице Станко Брковић, један од оснивача Студија Б, прича за „Новости“:

– Од рођења се увек истицао, по свему и међу свима. У свему је био први, а међу свима најмлађи. Факултет политичких наука, смер међународних односа, завршио је за три године. Све оцене, све десетке. Одмах је уписао и мастер студије из политичке анализе и менаџмента, усавршавање је наставио на студијама Универзитета Кембриџ, и то као стипендиста британске владе.

Станко Брковић враћа се у време када је његов Филип био у трећем разреду гимназије, Треће београдске. Још тада је задивио професоре, када је направио својеврсни приручник – „Како је скраћено могуће савладати граматику српског“. И не само тада, Филип је и пре изненађивао невероватним даром говора, чудесним идејама и интересовањима. Али, њега је красило и то што се, као мало ко из његове генерације, интересовао и за традиционално. Желео је да зна своје корене и из њих усвајао најлепше лекције.

– Пожелео је да види одакле потичу наши Брковићи – прича Станко. – Заједно смо, замислите, по његовој жељи, ишли у Велике, под Чакор. Отуда су се Брковићи преселили у Метохију. Пожелео је да види и Пећку патријаршију, да преспава, тамо, уз стари дуд.

Током студија Филип Брковић је упознао љубав свога живота, Катарину, из Тополе.

Филип са супругом Катарином и сином Михаилом

– Заједно су студирали, Катарина је данас докторанд у Бриселу, пре годину добили су сина Михаила, дали су му име по архангелу Михаилу. Обоје су имали најлепше животне планове. Реалне, а опет полетне, у сагласју са њиховом младошћу.

Овде застаје Станко Брковић… После теку испрекидане речи…

– Тај млади човек, наш Филип, у свему је био толико скроман да је чак од своје стипендије у Кембриџу уштедео за стан. Никада од родитеља динар није затражио. Купио је, тај стан, у Миријеву, није тежио за „кругом двојке“. Ту је желео да се врати. Несрећан сам док гледам ову фотографију: он и његова мајка Јелена, на додели Филипове докторске дипломе. Такав је ред на Универзитету Ворик и Либре у Бриселу да један од родитеља буде на додели. Видео сам га и разговарали смо, последњи пут, пре око годину када му је умрла бака, очева мајка, коју је необично волео. Памтим и то како је, кад се женио, узео своју Катарину за руку и повео црногорско коло. Да сте га само видели, тада… Да сте га само видели… Волели бисте га за цео живот, као што га воле и поштују његови другови у Србији и у целом свету, јер је у себи носио љубав за све. Волео је све. Грлио љубављу, чини ми се, читав свет. Па, мили боже, зар је такав морао да умре.

Филип Брковић биће сахрањен у среду по подне, на гробљу Орловача. Факултет политичких наука посветиће му комеморацију, у четвртак у амфитеатру, у 17.30.
КАКО ДА ИХ ОКУПИМ

Први наступ Филипа Брковића био је у емисији „Док анђели спавају“, Марине Рајевић Савић. Имао је тада само 12 година. Ауторка емисије, заправо, представила је директорку школе „Рибникар“, Весну Филу, а она је опет, за саговорника одабрала Филипа. Дечака у белој кошуљи, са лептир-машном. Овај његов први наступ био је празник за гледаоце. Разредни старешина и професор енглеског у гимназији му је била Лидија Беко.

– Баш бих волео да их видим: и Весну и Марину и Лидију, али како да их све окупим на једном месту – жалио је, као да је предосећао да до овог сусрета никада неће доћи.