ВИШЕ ОД ОРУЖЈА: Шта је нама С-300

ВИШЕ ОД ОРУЖЈА: Шта је нама С-300

s 300

С-300 и даље јесте моћно оружје, али је и много више од тога: то је име новог политичког процеса у Србији

1. Живот је, по правилу, најироничнији према незнавенима, тако да се после посете Дмитрија Рогозина Београду најпре њима јавило хоће ли Србија добити С-300 и бранити се од хрватских балистичких ракета. Проблем је, наравно, у томе што курсеви ОНО и ДСЗ – где су плави увек са плавим тракама на реверу, а црвени, једнако увек, са црвеним – ни онда нису били најбоља школа за разумевање међународних односа. Тако да је то што је Рогозин напустио Србију, а да иза себе није оставио никакве цеви окренуте у ваздух, њима сасвим довољно да знају да од тог посла нема ништа.

На нашу жалост, Мајкл Кирби је похађао неке друге курсеве, тако да је све скапирао на прву. Али, на његову жалост, највећи део мандата он је у Београду провео као солидан и успешан империјални дипломата, да би се кући паковао као неуспешнији и од Мајкла Полта, оног што је извештавао Вашингтон како има сто начина да натера Коштуницу да пристане на независно Косово. Елем, кад је долазио у Београд, Кирби се спустио на место где је све чисто и јасно и где је потребно само контролисати ствар и редовно јој мењати уље да негде не заглави. Одлазећи из Србије, запамћен по изјави о Србима као „шизофреном народу“ – која није била мера нашег менталитета, већ његовог мандата – Кирби, као они конзули из Андрићеве Травничке хронике, напушта место на коме му више ништа није јасно и где се више нико не клади на то са каквим ће се капама на глави Срби сутра пробудити.

2. Опасност од хрватских ракета је реална, али бављење њима закуцава нас у дрво од кога се не види шума. С-300 такође је стваран, али та шифра надилази значај тих софистикованих сулунара. Дакле, хајде да видимо шта је то у Београду три дана радио Рогозин и шта је то што је разумео Кирби?

Није била, по свој прилици, само ресорска ствар (наоружање) што је Путин у Београд послао најжешћег и најдрскијег човека из своје прве петорке, вероватно јединог виђенијег Руса који би рекао Србима у очи да припазе на своје ЕУ-интеграције и на своје жене да им се не деси оно што и Немицама у новогодишњој ноћи на улицама Келна и других градова. Истовремено, Рогозин је радио оно што често ради у Русији: обилазио војне јединице, ослушкивао расположење, разговарао и са генералима и са поручницима, пробао војничку храну. Наравно, разговарао је и са српским првацима, био медијска звезда, дајући више интервјуа од Здравка Чолића. Зашто?

Ствар за Русе много важнија од тога да ли Србија има пара да плати оружје јесте та колико су чврсте руке у којима би требало да заврши руско оружје. Није реч о томе што се Русија плаши да ће С-300 пасти у руке западних агената, већ о највећем живом комплексу са којим су Руси напустили 20. век. Наиме, није прошла ни деценија и по, а све оно руско оружје које је било распоређено по земљама Варшавског пакта било је окренуто према Москви. Знајући их, Руси ће радије успорити раст свог утицаја на Балкану него што ће такву грешку поновити.

3. Судећи према његовим финалним изјавама, Рогозин је отишао задовољан. Да ли то значи да је све готово? Не, већ да тек почиње.

Хајде сада да видимо како је Кирби разумео Рогозинову посету. Одлазећи амбасадор из земље „шизофрених“ рекао је да Србима не треба оружје и да има много паметнијих начина да потроше паре. А онда је рекао да нема ништа против превремених избора, али да „они не би требало предуго да скрећу земљу са пута напретка“. Шта, зар Србија више није на путу „напретка“? Зар избори прете да је скину са тог пута? Шта то значи?

Прво, да Амери нису за превремене изборе, бар док не добију Вучићеве гаранције о путу „напретка“, шта год то у америчкој интерпретацији значило. Друго, какви су сад то избори, о којима је таман под притиском западних амбасада престало да се прича, а онда су опет постали више него актуелни чим се Рогозинов авион одвојио од сурчинске писте? И треће, шта је то због чега Кирби страхује за српски пут „напретка“, а у вези је са изборима?

4. Смисао Кирбијеве изјаве подвукла је полемика између Америчке амбасаде у Београду и Вилијема Монтгомерија, некадашњег амбасадора САД у Србији. Наиме, Монтгомери је замерио администрацији да политику према Србији не мења већ 15 година, оптуживши Кирбија да је признање Косова поставио као услов за улазак Србије у ЕУ.

Тачно је да Монтгомери често наступа као лобиста Вучићеве владе, али је исто тако тачно да није остао без веза у Стејт департменту и да наступа у име мекше струје у америчком вођству, за сада слабије, која страхује да би претеривање са притисцима на Србију могло Београд да одвуче на другу, руску страну. Кирби је вероватно био бесан због Монтгомеријевог забијања клипова у точкове, па је Амбасада издала саопштење како не притиска Србију за Косово.

И ту смо у средишту ствари: иако га Монтгомери не помиње, највиши шпиц такве америчке политике на Балкану данас није захтев за признање Косова, већ претња Србији да ће Америка наоружати Хрватску балистичким ракетама. Геније у америчкој администрацији који је то смислио желео је да скрати размишљање Србије за улазак у НАТО, пратећи талас на коме је већ неко време Црна Гора, а за који се изгледа припрема и Македонија. Наравно, према тој идеји, Србија би требало да се уплаши наоружавања Хрватске ракетама са „дометом до Ниша“ и да се придружи непријатељу кога не може да победи.

Монтгомери је, међутим, уочио грешку у том плану: шта Србији гарантује улазак у НАТО осим да ће бити трајно одвојена од пријатељске Русије? Ништа. Како ће се у НАТО одупрети притисцима на Косову. Никако. Да ли јој НАТО гарантује да ће задржати Војводину? Не. Јача ли је или слаби то чланство у одбрани Републике Српске? Слаби.

5. Суочена са претњом, спрам које не стоји никаква озбиљна ни понуда ни гаранција, Србија је урадила једино што је могла. Затражила је оружје од Русије. Дошао је Рогозин и у Београду направио прећутни консензус са Американцима у једној важној ствари. Наиме, и он, односно Русија, сагласни су са Америма да Срби морају да скрате свој пут изјашњавања о НАТО.

Отуда, С-300 и даље јесте моћно оружје, које Србију лишава неких великих главобоља, али С-300 је и много више од тога. То је име новог политичког процеса у Србији.

6. Дакле, Србија ће морати или у НАТО или у С-300. (Врло је важно поновити да то није филм Три карте за Холуивуд и избор између Истока и Запада, већ између НАТО, колонијалног статуса и неизвесне судбине стављене у руке света који већ четврт века не показује никакво разумевање за интересе Срба и Србије, са једне стране, и, са друге, вишег степена државне самосталности, еконмског развоја и задржавања пријатељских сила у својој орбити.)

Отуд, политички процес С-300 захтева велике интервениције у државној политици, у војсци, култури, привреди… и – што се подразумева – у кадровској инфраструктури. Ако се зна колико је српски државни апарат премрежен западним агентима и колико је пете колоне распоређено по српској јавности, та ствар може се опослити само на два начина: државним ударом и превратничким изборима. То Кирби зна и зато је забринут за то хоће ли Србија после избора наставити „путем напретка“. Истовремено, Американци знају да се за status quo могу изборити на исти начин као и они који желе заокрет – државним ударом и превратничким изборима. Проблем је што су за друго закаснили са свим осим да притискају и туку Вучића. Тако да им остаје само прво, утолико пре ако се Вучић одлучи за друго.

7. Имаћемо дакле изборе, доста извесне по резултату, али неизвесне по коначном политичком билансу. Политички процес који сам назвао С-300 препознаћемо по томе што ће Русија на тим изборима имати већи утицај него и на једним пре њих, што ће први пут на њима бити достојан такмац Америци и што ће ЕУ бити у запећку утицаја, тек као административни сателит САД, који ће Србима претити отварањем поглавља 31 (усклађивање међународне политике, односно притисак да се окрену леђа Русији) и сличним псинама.

Вучић ће самим тим настојати да изборе распише што касније, јер ће они, све док их не распише, америчку медијску и агентурну артиљерију држати у стању половичне готовости. Ако одустане од избора, значи да су га сломили; ако их распише, задржавајући Тоомислава Николића на својој страни, велика игра моћи ће да почне. Биће то процес С-300 у свом пуном светлу.

Извор: Нови Стандард

Schreibe einen Kommentar

Trage deine Daten unten ein oder klicke ein Icon um dich einzuloggen:

WordPress.com-Logo

Du kommentierst mit Deinem WordPress.com-Konto. Abmelden / Ändern )

Twitter-Bild

Du kommentierst mit Deinem Twitter-Konto. Abmelden / Ändern )

Facebook-Foto

Du kommentierst mit Deinem Facebook-Konto. Abmelden / Ändern )

Google+ Foto

Du kommentierst mit Deinem Google+-Konto. Abmelden / Ändern )

Verbinde mit %s

%d Bloggern gefällt das: