ЗНАЧАЈ СРЕБРЕНИЦЕ И ПРЕДСТОЈЕЋИ УДАР НА РЕПУБЛИКУ СРПСКУ

SREBRENICA HISTORICAL PROJECT

Postbus 90471,

2509LL

Den Haag, The Netherlands

+381 64 403 3612  (Serbia)

E-mail: srebrenica.historical.project@gmail.com

Web site: www.srebrenica-project.org

____________________________________________

 

ЗНАЧАЈ СРЕБРЕНИЦЕ И ПРЕДСТОЈЕЋИ УДАР НА РЕПУБЛИКУ СРПСКУ

 

(Излагање Стефана Каргановића, председника Историјског пројекта Сребреница, на промоцији књиге „Сребренички круг“ аутора Драгана Вујичића у Бањалуци, 10. јануара 2016.)

 

Уважене колеге и драги пријатељи,

За све који живе на овим просторима, не само у Републици Српској где се Сребреница налази, већ подједнако и у Србији, Сребреница је питање од огромног моралног и политичког значаја. Када говоримо о Сребреници, реч је о ратним догађајима на том локалитету у Босни и Херцеговини, у јулу 1995. године. У питању је званична верзија тих догађаја. Чињенице које смо ми истражили и открили – ту верзију не подржавају. Ми смо невладина организација „Историјски пројекат Сребреница,“ регистровани смо у Холандији а сада такође и у Србији, и од 2008. године бавимо се научним истраживањем чији је коначни циљ да одговори на питање: шта се у јулу 1995. године стварно догодило у Сребреници?

Наше најновије издање је „Сребренички круг,“  изванредан, енциклопедијски приказ догађаја у Сребреници, њихове позадине и значаја, из пера искусног новинара београдских „Вечерњих новости,“ Драгана Вујичића. То је књига са којом смо дошли пред вас, да бисмо је приказали и упознали вас са њеним садржајем.

Драги пријатељи, покушаћу да вам укратко изложим, пре свега, геополитички значај теме Сребреница, и затим да вам изнесем разлоге зашто ја  верујем да ће питање Сребренице бити кључно у предстојећим турбуленцијама у Републици Српској.

У првој фази тих турбуленција, Сребреница ће се налазити у позадини. Очување по сваку цену фиктивне верзије догађаја у Сребреници једна је од обавеза коју је примила на себе пета колона, која наставља прошлогодишњу офанзиву за освајање власти у Републици Српској. У следећој фази, уколико успеју у свом плану и докопају се власти, они ће тај лажни наратив прогласити за неупитну истину и њиме ће у циљу ликвидације Републике Српске покривати извршавање задатака које ће им наложити страни  спонзори који су их довели на власт.

Што се тиче значаја Сребренице, указаћу вам на следећих неколико момената.

Прво, не умањујући важност фактографије самог догађаја, Сребреница није превасходно питање о томе колико је људи било стрељано или која би правна квалификација била најприкладнија – геноцид, масакр, освета или нешто друго – него за какав се геополитички циљ Сребреница користи? Ко профитира од верзије догађаја у Сребреници коју је наметнула западна пропаганда и како се та тенденциозно исконструисана прича користи?

Слика о Сребреници коју од средине деведесетих година западни медији и политички руководиоци пласирају у свету настала је много пре него што су  основни факти могли бити установљени. Она гласи да су Срби тамо починили геноцид над муслиманским становништвом, и да је то најстрашнији злочин који се догодио у Европи од краја Другог светског рата. Затим, да западне силе сносе огроман терет кривице што су у том тренутку биле нејединствене и недовољно одлучне  да злочин у Сребреници спрече, али да им од тада тај пропуст  намеће строгу моралну обавезу да увек и на сваком месту војно интервенишу да се нова „Сребреница“ не би поновила.

Један од начина коришћења Сребренице је, према томе, да послужи као морална подлога и политичко оправдање за доктрину такозваног „права на заштиту“ угроженог становништа, или на енглеском R2P. Ту доктрину западне силе користе искључиво за агресивне нападе против суверених држава које им се не покоравају, најчешће под изговором да „крше људска права.“ Ти напади се редовно одвијају мимо одредби међународног права и противно њима. Карактеристика те доктрине је да западне државе, које се самопроглашавају за „међународну заједницу,“ себи резервишу искључиво право да одреде околности и начин њене примене, као и то ко ће бити следећа мета, односно жртва.

Косово и бомбардовање 1999. године било је први пример примене ове „сребреничке“ доктрине. Затим су уследили други. У Ираку 2002 године, поред лажних оптужби у вези са непостојећим оружјем масовног уништења, Запад је лансирао и лажну причу о масовном убијању Курда на северу земље, као други основ за војну интервенцију. У Либији 2011. године опет видимо инсценирану кризу и паролу да се помоћу војне интервенције Запада мора спречити да снаге Гадафија изазову „Сребреницу“ покољем њихових противника у Бенгазију. У Сирији, исти сценарио. Не само западни медији и политичари, него је и турски министар иностраних послова, сада премијер,  Давутоглу  у једном тренутку упозорио, и то од речи до речи, да „морамо интервенисати у Сирији да Асадов режим не би уништио своје противнике на исти начин као што су Срби масовно побили Муслимане у Сребреници.“

Да сумирамо. Сребреница у овом геополитичком тренутку игра улогу од огромног значаја као привидно хуманитарни изговор за извођење смртоносних војних дејстава са циљем уништења држава које одбијају да се у потпуности покоре диктатима Запада. Где год је Запад користио Сребреницу као изговор за извођење агресије у питању су били политички интереси који немају везе са хуманошћу, или је, истовремено, то био материјални интерес да се нациљана држава окупира и опљачкају њени природни ресурси.

Поред овог начина глобалног коришћења Сребренице, на локалном плану на Балкану постоји још један, који је веома важан. Сребреница је претворена у оснивачки мит бошњачке нације, а то се односи на словенско становништво Босне и Херцеговине и неких делова Србије и Црне Горе које је за време турске владавине примило исламску веру. Интерес Запада у балканском региону своди се на стару римску девизу, divide et impera, завади па владај. Слично братоубилачко начело примењује се у Украјини у процесу стварања вештачке, анти-руске украјинске нације. Запад зато снажно подржава стварање вештачке муслиманске нације у Босни, са самосвешћу која ће бити што удаљенија од историјских корена њених предака и садашњих припадника. Званична верзија о геноциду у Сребреници, претворена у мит о покушају православних Срба да истребе своје суседе муслимане, у том контексту постаје моћно средство трајног раздора између људи исте крви, језика и порекла. Да би овај механизам боље разумели, опет вашу пажњу усмеравам на догађаје у Украјини. Од тог раздора корист имају само западне силе које се тамо, као и овде, појављују у улози арбитра. Према томе, одржавање тог мита је неопходно да би се и на великом делу територије бивше Југославије присуство и мешање Запада оправдало.

Постоји још једна корист коју Запад црпи од привидне подршке босанским муслиманима. Жртве агресије Запада од распада СССР и од нестанка мултиполарног света наовамо највећим делом су муслимани. Када се све те жртве саберу, у Ираку, Авганистану, Либији, Сирији, у Јемену, и на другим местима, ради се о између два и три милиона невиних, мирних људи, у огромној већини муслимана. То је двеста или триста пута више жртава него што их је наводно било у Сребреници. Лицемерна подршка босанским муслиманима Западу пружа могућност да тврди да он нема ништа против Арапа, муслимана или ислама као таквог. Као доказ благонаклоности према исламском свету пропагандно се истиче та наводна подршка босанским муслиманима и опсесивно се инсистира на међународном признању „геноцида“ у Сребреници, који су наводно починили Срби.

Сребреница је микрокозма страшног и вештачки изазваног „сукоба цивилизација,“ који је у припреми.

Ни по једној основној тачки званична прича о Сребреници коју промовишу политички руководиоци западних држава, западни медији, судови и установе које је Запад успоставио и финансира, као што је Хашки трибунал – не може да издржи критику. То ће вам бити јасно када будете прочитали књигу „Сребренички круг“ Драгана Вујичића. То је зато што Сребреница никада није била прописно истражена, као криминолошки случај. Од самога почетка, и већ двадесет година, Сребреница се обрађује искључиво као политички и пропагандни адут. Сви одговори које сте до сада добили углавном су погрешни и једино служе интересима оних који монополишу право да то питање решавају у своју корист.

У Републици Српској у току је друга фаза „обојене револуције,“ која је била започета прошле године и тада замало да није успела. Са становишта иницијатора и локалних извођача тог процеса, Сребреница је кључна компонента њиховог оперативног плана. Они се зато грчевито боре за одржавање по сваку цену лажне, службене верзије сребреничког наратива зато што им је то неопходно као морално покриће за велеиздају коју су се обавезали да спроведу.

Република Српска је на нишану зато што су њено постојање и консолидација убедљив доказ, без обзира на све губитке и промашаје, да су масовне жртве и патње  деведесетих година овенчане једним непобитним српским успехом. Са становишта страног фактора, Дејтон је само кратко војно примирје а не трајан политички уговорен мир. Серија институционалних напада на Републику Српску уследила је непосредно после прекида сукоба, измишљањем „Бонских овлашћења,“ декретирањем неуставно повећаних надлежности централних власти у Сарајеву, паралелним преношењем овлашћења српског ентитета, укидањем ВРС и уништењем независног одбранбеног капацитета Републике Српске, између осталог. Све то обављено је успешно  коришћењем корумпираних српских политичара, потпуно равнодушних према опстанку државе и будућности народа.

Упоредо са процесом политичког разграђивања, убрзо и предвидљиво, стигло је наређење да се изврши и морално самоубиство. Влади Републике Српске је 2003. и 2004. године испостављен налог да самоиницијативно призна „геноцид у Сребреници“ и да и на такав начин утре пут у сопствену ликвидацију.

Тадашња владајућа номенклатура у Републици Српској, на челу са председником Драганом Чавићем, вољно је том налогу изашла у сусрет. Последица тога био је злокобни „Извештај Комисије о Сребреници“  2004. године, који као воденични камен још увек виси о врату Републике Српске и њеног народа. Тадашња Влада је некритички и званично прихватила све основне тачке пропагандне конструкције догађаја у Сребреници у јулу 1995. године, где се Република Српска тешко терети за најгнуснији злочин који постоји у међународном праву. Позорница је била постављена за скору самоликвидацију „геноцидне творевине,“ за коју је 25,000 ваших најближих положило своје животе, а стотине хиљада грађана прошло кроз невиђене патње и разарања.

Стицајем неочекиваних политичких околности, планирано укидање Републике Српске морало је бити одложено осам година. Појавио се, и узео маха, снажан отпор разграђивању безбедне куће српског народа. Постигнути су значајни успеси у заустављању процеса урушавања. Централна тачка лажне моралне оптужнице, којом се Републици Српској оспорава право на постојање – неутемељени пропагандни наратив о „геноциду“ у Сребреници – најзад је успешно и са научном прецизношћу била стављена под лупу.

Међутим, пословични „ђаво“ заиста не спава. Он је делимично успео да ствари врати скоро на полазну тачку. Вештом манипулацијом људима, њиховим амбицијама и страстима, пројекцијом опсена, он поново намеће своју првобитну агенду. Формирао је екипу бескрупулозних локалних политичара који су спремни да у томе сарађују. Република Српска опет је потенцијално под упитником преко заводљивих шема „уставне реформе,“ интеграција и „функционалне државе.“ Крајња последица примене тих шема је или њен нестанак или свођење на празну љуштуру у оквиру централизоване Босне и Херцеговине, која ће бити под контролом странаца.

Сребреница има јасно одређену улогу у спровођењу тог програма. Кооперативним сарадницима у самоуништењу Републике Српске, петој колони чији је задатак да изведе преврат и у интересу страних ментора уграби власт, Сребреница је неопходна као алиби за непочинства која су се унапред обавезали да спроведу. Нагодба са ђаволом је озбиљна ствар. Као што се Фауст на своју пропаст уверио, нечастиви је уговорна страна која својим сарадницима никада не прашта неиспуњавање преузетих обавеза.

У случају да се дочепају власти, сваки свој потез на рушењу Републике Српске они ће елоквентно правдати изговором да „морају.“ Бацаће прашину у очи да је „међународна заједница утврдила да смо у Сребреници починили геноцид, за који сада морамо да се искупимо“ –  и то искључиво удовољавањем свим испостављеним захтевима. Сребреница ће бити лајтмотив њихове деструктивне политике.

Зато им је сада од критичне важности да се лажни  наратив по сваку цену сачува од компромитације и да се одржи у изворном облику. Свако ко ту лажну причу руши за њих је – најопаснији непријатељ.

Тек тада, ако би се они домогли власти, лажна конструкција Сребренице доћи ће до пуног изражаја. Све што сте видели до сада сасвим је бледо у поређењу са оним што долази.

У име „Историјског пројекта Сребреница“ честитам рођендан Републици Српској, новом Израелу српског народа. Одбраните је по сваку цену.

 

ПРИЛОГ РАДИО-ТЕЛЕВИЗИЈЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ ПОВОДОМ ПРОМОЦИЈЕ КЊИГЕ „СРЕБРЕНИЧКИ КРУГ“:

http://www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=183376

Ексклузивни интервју Владимира Путина за немачки Билд

Владимир Путин (Фото: Daniel Biskup/BILD)
Владимир Путин (Фото: БИЛД)

Ексклузивни интервју Владимира Путина за немачки Билд

Уредници немачког дневног листа „Билд“ Николаус Бломе и Кај Дикман отпутовали су 4. јануара 2016. у Сочи, на састанак и интервју са председником Руске Федерације Владимиром Путином. У Сочију их је дочекало сунце, и благ ветар на коме се њихало лишће палми посађених дуж песковитих плажа. После једночасовне вожње колима стигли су у Краснају Пољану, монденско место у планинанма. Ту су следећег дана у ресторану концерна „Гаспром“ имали састанак са председником Путином…

У салу је Путин ушао лежерно обучен и уреднике поздравио на немачком: „Wie geht es?“ (Како је?). На питања у интервјуу је руски председник одговарао тихим гласом, али са одлучним нагласцима. Некада је користио преводиоца, а некада је са немачким гостима разговарао на немачком језику. После разговора је отишао да са пријатељима игра хокеј на леду.

Интервју је „Билд“ објавио у два наставка 11. и 12. јануара 2016. године…

Господине председниче, пре 25 година смо прославили крај „хладног рата“. Управо се завршила једна година са највише криза и ратова него икада раније. Шта је тако страшно кренуло наопако у односима Русије и Запада?

То је питање свих питања. Све смо погрешно радили.

Све?

Од почетка нисмо успели да превазиђемо поделу Европе.Пре 25 година је пао „Берлински зид“, али су на истоку Европе никли невидљиви зидови. То је довело до неспоразума и узајамног оптуживања, из чега су проистекле све досадашње кризе.

Шта мислите, када је то ексалирало?

У Немачкој ме многи критикују због мог наступа на минхенској безбедносној конференцији 2007. године. Али шта сам ја то тамо рекао? Само сам указао на то да је некадашњи секретар НАТО-а Манфред Вернер обећао да се алијанса после пада „Берлинског зида“ неће ширити на исток. И многи немачки политичари су на то упозоравали, на пример Егон Бар.

Путин од сарадника узима танку фасциклу у којој су делови транскрипта разговора који су вођени у Москви, између осталог и са Баром. „Ово још нико није видео“, каже руски председник.

Какви су то разговори били?

Били су то разговори у којима су 1990. учествовали канцелар Хелмут Кол и министар спољних послова Ханс Дитрих Геншер, као и совјетски председник Горбачов и други функционери СССР-а.

Путин почиње да чита један исечак разговора са Егоном Баром.

На пример, ово је Бар рекао 1990: „…Ако се сада не предузму одлучни кораци ка превазилажењу подела Европе, све ће се завршити изолацијом Русије.“ Да би се избегла ова опасност, Бар је, као веома мудар човек, предложио да САД, тадашњи Совјетски Савез и заинтересоване државе дефинишу зону у Централној Европи у коју НАТО трупе не би улазиле. Бар је чак рекао: „…Ако СССР пристане на проширење НАТО пакта, ја више нећу доћи у Москву.“ (Путин се тихо насмејао).

Да ли је после посетио Москву?

(и даље се смејући) „Искрено, не знам“.

Централноевропске земље су слободном вољом приступиле НАТО-у, јер су сматрале да су тако безбедније.

То сам већ хиљаду пута чуо. Наравно да свака држава има право да своју безбедносну политику спроводи како мисли да је најбоље. Али су старе чланице НАТО-а требале да прате сопствене интересе и да одустану од ширења на исток.

Да ли је НАТО требао да каже не? То не би преживео…

Одједном Путин на немачком поставља питање: „Зашто тако мислите?“

Зато што је по статуту и подразумевајуће да ће НАТО прихватити сваку слободну земљу која то затражи и испуни одређене услове.

Путин поново на немачком: „Ко је написао те статуте? Политичари или неко други?“ Затим наставља на руском…

Владимир Путин: Нигде не пише да НАТО мора да прими сваку државу. Требало је само мало политичке воље, али управо ње није било.

Зашто мислите да је то било тако?

НАТО и САД су желели комплетну победу над Совјетским Савезом. Хтели су да сами седе на престолу Европе – а тамо данас и седе, а ми разговарамо о силним кризама које, иначе, не бисмо имали. Ову тежњу можете да препознате и у америчким плановима за инсталирање противракетних система.

Амерички анти-ракетни кишобран, ако икада буде постављен, потпуно је дефанзиван.

Председник САД Барак Обама тврдио је 2009. како тај штит треба да служи одбрани од иранских атомских ракета. Сада, међутим, имамо међународни споразум којим се спречава ирански нуклеарни програм. Ипак, амерички антиракетни програм се развија. Недавно је склопљен споразум са Шпанијом, у Румунији се припремају инсталације за ракете, у пољској ће се то десити 2018, у Турској се поставља радарски систем… Чему све то?

Веома сте опсежно описали грешке Запада према Русији. Да ли је и Русија правила неке грешке?

Наравно да смо и ми грешили. Били смо сувише спори. Да смо од самог почетка јасно истицали своје националне интересе, свет би био и данас у равнотежи снага. После распада СССР-а имали смо пуно сопствених проблема за које нико други није био одговоран осим нас самих: пропаст привреде, распад социјалног система, сепаратизам и терористичке нападе. За то не треба да тражимо кривце у иностранству.

У свом претходном интервјуу „Билду“, пре десет година, рекли сте да Русија и Немачка никада нису били тако блиски као 2005. Шта је преостало данас од те блискости?

ВУзајамна симпатија наша два народа јесте и остаје основа наших односа.

Ту се ништа није променило?

Пре одговора руски председник се насмешио.

Ни анти-руска пропаганда неких масмедија у Немачкој није успела да нашкоди овој симпатији…

Мислите на „Билд“?

Не мислим на Вас лично. Али, сигурно је да медији у Немачкој стоје под снажним утицајем државе са друге стране Атлантика.

То би за нас било нешто ново. Какав је немачко – руски однос данас?

У 2005. смо одлично стајали. Узајамна трговина је досегла 80 милијарди долара годишње, хиљаде радних места је у Немачкој створено од руских инвестиција. Велики број немачких компанија је инвестирао у Русију, било је безброј културних и цивилних контаката. А данас? Обим међусобне трговине у 2015. је спао на око 40 милијарди долара.

Да ли би минхенска конференција о безбедности за неколико недеља могла да буде добра прилика да се побољша клима?

Не идем у Минхен.

Шта мислите о теорији да постоје два Владимира Путина? Један до 2007. који је био сарадник Запада и пријатељ Герхарда Шредера, а после тога борац „Хладног рата“?

Никада се нисам мењао. Осећам се младим као и пре и остајем Шредеров пријатељ. Али, променили су се међудржавни односи: ту нисам ни пријатељ, ни млада, а ни младожења. Ту сам председник 146 милиона Руса. Морам да се борим за њихове интересе. Спремни смо да то урадимо без сукоба и да у оквирима међународног права тражимо компромисе.

У 2000. сте рекли како је најважнији наук из „Хладног рата“: никада више сукоб у Европи. Када ће да нам се врати први Путин, пријатељ Запада?

Још једном: код мене је све исто као и пре. Погледајте само рат против тероризма. После удара на Њујорк 2001. први сам стао уз председника Буша. Исто се десило и после напада у Паризу када сам подржао француског председника Оланда. Тероризам нас све угрожава.

Зар исламистички терор не ствара потребу за сарадњом Русије и Запада?

Да, у целом свету морамо да збијемо наше редове у борби против тероризма који је највећи изазов данашњице. Када се деси да се не сложимо по сваком питању, то не треба да буде разлог да нас неко назива непријатељем.

Када сте већ поменули изазов: да ли је Крим заиста вредан тога да се покваре односи између Русије и Запада?

Шта Ви подразумевате под Кримом?

Једнострано мењање граница у Европи која посебно почива на поштовању граница.

А ја под тим подразумевам људе.

Људе?

Државни удар националиста у украјинској престоници Кијеву 2014. веома је уплашио 2,5 милиона становника Крима. Шта смо ми онда урадили? Нисмо започели рат, није било пуцњаве, ни један човек није убијен. Наши војници су само спречили украјинске трупе да ометају слободно изјашњавање тамошњег живља. На референдуму расписаног још од стране старе скупштине Крима, већина грађана је гласала за припајање Русији. То је демократија, народна воља.

Европске границе не могу тек тако да се доводе у питање.

За мене нису важне границе и државна територија, већ судбина људи.

А шта је са међународним правом?

Наравно да увек морамо да се придржавамо међународног права. Управо то се и десило са Кримом. По Повељи Уједињених нација, сваки народ има право на самоопредељење. погледајте случај Косова: тада су УН инстанце одлучиле да Косово може да се одвоји од Србије и да су интереси српске централне власти на другом месту. Тако стоји у свим документима, чак и немачким.

Пре тога је српска влада водила рат против косовских Албанаца и хиљаде протерала. То је разлика.

Истина је да се водио један рат у коме су Србија и њена престоница Београд бомбардовани. Тада су Запад и НАТО напали Југославију. Ако народ на Косову има право на самоопредељење, зашто то право нема народ на Криму? Рекао бих: сви требају да се придржавају јединствених међународних правила, а не да их мењају када им то одговара.

Ако на Криму није прекршено међународно право, како грађанима Русије објашњавате санкције ЕУ и Запада?

Руски народ потпуно разуме ситуацију. Наполеон је једном рекао: правда је реинкарнација Бога на земљи. Тврдим Вам: поновно уједињење Крима и Русије је праведно. Санкције немају за циљ помоћ Украјини, већ потискивање Русије на геополитичком плану. Оне су будаласте и чине штету обема странама.

Колико су санкције тешке за Русију?

Санкције штете Русији највише код узимања зајмова на међународном тржишту. Већу штету нам сада наноси пад цена енергената. У извозу нафте и гаса имамо опасан пад прихода, који делимично можемо да надокнадимо на другим странама. Има то и својих добрих страна: када, као ми некада, добијате толико петро долара да све можете да купите у иностранству, успоравате сопствену привреду.

То значи да је руска привреда тешко погођена?

Привреду стабилизујемо корак по корак. Бруто домаћи производ је прошле године опао за 3,8 одсто, а индустријска производња за 3,3 одсто. Инфлација је 12,7 одсто. Трговински биланси су, међутим, и даље позитивни. После доста година поново извозимо више робе високе вредности, а имамо и 300 милијарди долара у златним резервама. Неколико програма за модернизацију привреде је покренуто.

О санкцијама, Криму и кризи у Украјини пуно сте 2015. разговарали са канцеларком Меркел. Какав је ваш однос данас?

Имамо пословни однос. Прошле године смо се седам пута срели, а телефонирали смо више од 20 пута. Ова, 2016. година је година омладинске размене између Немачке и Русије. Односи, дакле, напредују.

Да ли верујете Ангели Меркел?

Верујем јој, она је веома отворена. И она подлеже неким притисцима и ограничавањима. Она се труди да превазиђе кризе, посебно на југоистоку Украјине. Али, једино што ЕУ постиже санкцијама јесте апсурдни театар.

Апсурдни театар? На истоку још је далеко ситуација која је потребна да би се санкције укинуле.

Све што недостаје испуњењу договора из Минска искључиво је у надлежности владе у Кијеву. Не можете од Русије да тражите нешто што је посао украјинских власти. посебно је значајна уставна реформа, члан 11 Споразума из Минска.

Путин од сарадника добија другу малу фасциклу из које на руском чита члан 11…

Ове реформе су требале да подручјима у источној Украјини донесу аутономију и морале су да буду спроведене до краја 2015. То се није десило. Са тим Русија нема никакве везе.

Зар уставне реформе нису требале да се спроведу после прекида сукоба између бораца у источној Украјини и украјинских снага?

Не, тако нешто не стоји. Прво реформе, а после тога стварање поверења и обезбеђивање граница. Погледајте и сами.

Председник уредницима „Билда“ предаје захефтане листове папира. „Све је на енглеском, можете да задржите.“ Уредници му кажу „Хвала“, на шта он одговара на немачком: „Нема на чему.“

Да ли мислите да Ангела Меркел није детаљно проучила или разумела Споразум из Минска? Она се недавно заложила за продужетак санкција.

За канцеларку и њене европске партнере би било добро да се одмах позабаве проблемима у источној Украјини. Можда имају превише сопствених, унутрашњих проблема. У сваком случају, управо су Немачка и Француска критиковале одлуку власти у Украјини да одређене реформе ограничи на три године иако су оне морале да буду неограничене.

После свих контаката са канцеларком: да ли јој се у нечему дивите?

Дивим? Не, то никада нисам тврдио. И даље је ценим као професионалну и отворену.

Када Вас је канцеларка по сетила у Сочију 2007. повели сте са собом свог пса Кони. Да ли сте знали да канцеларка има мало страха од паса и да ће јој бити веома непријатно?

То нисам знао. Хтео сам да јој причиним задовољство. Чим сам сазнао да не воли псе ја сам јој се извинио.

Међународна заједница је у правом смислу те рећи изоловала Русију. Више не смете да присуствујете састанцима Г-8 групе лидера најјачих држава света. Колико Вас то боли?

И раније сам имао утисак да Русија није прихваћена као пуноправни члан. На пример, министри спољних послова су се и даље састајали у старом сазиву, као Г-7 група, без Русије.

Како сте се осећали када је председник суперсиле Барак Обама Русију подсмешљиво назвао „регионалном силом“?

То нисам узео за озбиљно. Сваки државник има право да има и износи своје мишљење. Обама је рекао и да су Американци одабрана нација. Ни то нисам узео за озбиљно.

Зар Русија не жели да буде суперсила?

Не, не трудимо се да постанемо суперсила. То пуно кошта, а непотребно је. И даље смо једна од водећих економија света, а ако неко помене да смо регионална сила препоручим му да баци поглед на карту света. На западу је наш регион Европа, а на истоку су наши суседи Јапан и САД преко Аљаске. Преко Арктичког океана се граничимо са Канадом. Ко покушава да умањи значај Русије, тај само хоће да подигне значај сопствене земље. То је погрешно.

Да ли ћете покушати Русију да вратите у чланство Г-8 групе?

Ми смо 2014. у Русију позвали на састанак остале чланове. Они нису хтели да дођу. У сваком тренутку смо спремни да узмемо учешће на састанку Г-8, али још нисмо купили путне карте.

Колику вредност су за Вас имали ти састанци и колико Вам недостају?

Све у свему, састанци групе Г-8 су били корисни. Добро је чути алтернативна мишљења и чути Русију. Ту размену мишљења негујемо у групи Г-20 на састанцима АПЕЦ-а који окупља државе из Азије и са простора Пацифика, као и у БРИКС-у.

Какви су односи са НАТО-м? Некадашњи савет НАТО – Русија је замрзнут.

Ни ту сарадњу нисмо ми ставили на лед. Русија би радо опет сарађивала са Алијансом, разлога и прилика има више него довољно. Али, то је као у обичном животу: срећна љубав је узвраћена љубав. Ако не желе да сарађују са нама, нека им тако буде.

Не забрињава само недостатак сарадње. У међувремену је дошло до директне конфронтације са једном чланицом НАТО-а. Недавно је Турска оборила један руски војни авион у граничном појасу према Сирији. Да ли један такав догађај, наводно због превида, може свет да гурне у рат?

Турска јесте чланица НАТО-а, али она није нападнута. Због тога НАТО не мора да штити Турску и наши проблеми са њом немају никакве везе са њеним чланством у Алијанси. Боље би било турском руководству да се извинило за ово обарање, које је јасан прекршај међународног права, него што је звало НАТО централу. Ово је чудно: ако Турска прати само сопствене интересе у региону, Немачка и НАТО не морају да је поџавају. Зар не?

Колика је могућност да овакав један догађај ескалира?

Веома се надам да овакве ситуације неће израсти у велики војни сукоб. Али, када су угрожени руски интереси и њена безбедност, Русија ће се супротставити. То свако мора да зна.

Поменули сте регион Блиског и Средњег Истока. Русија се под Вашим вођством војно ангажовала у Сирији. Многи западни експерти и политичари тврде да руски напади нису усмерени против исламистичких терорисат из ИДИЛ-а, већ против побуњеника који би да оборе режим Башара ал Асада. Укратко: да лу Русија бомбардује погрешне циљеве?

Преводилац преводи Путинов одговор и каже „Све што кажете је погрешно.“ Онда се и сам Путин умешао и са осмехом на лицу на немачком рекао: „Све су то лажи, тврдим.“ Потом уозбиљен наставља на руском.

Наводни видео снимци су настали пре него што је почела руска интервенција. То можемо и да докажемо, иако наши критичари то не желе да прихвате. Шта је са америчким пилотима који су у Кундузу у Авганистану погодили болницу „Лекара без граница“? Тада је погинуло много људи, пацијената, али западни медији о томе ћуте.

Не, о томе су писале многе новине.

Добро, можда се прича поменула једном или два пута и то само јер су и странци били жртве. После тога се на то заборавило. Ко се још сећа свадби у Авганистану на којима је од америчких метака погинуло на стотине цивила? Наши пилоти не бомбардују цивилне циљеве. Осим ако под тим не подразумевате хиљаде цистерни са нафтом и нафтовод. Њих гађамо, али то чине и Американци и Французи.

Председник Сирији Асад бомбардује сопствено становништво и одговоран је за хиљаде мртвих цивила. То је неспорно. Да ли је Асад Ваш савезник и, ако јесте, зашто?

Ово је незгодно питање. И ја мислим да је председник Асад доста пута погрешио током ове кризе, али она не би досегла ове размере да није потпиривана споља. И то оружјем, новцем и борцима. Ко је за то одговоран? Режим Асада који покушава да сачува државу или побуњеници који би да је разоре?

Који је руски циљ у сиријском конфликту?

Могу да вам кажем оно што не желимо: не желимо да Сирија заврши као Либија или Ирак. Погледајте Египат. Треба изузетно похвалити председника Сисија који је показао храброст да у крајњој нужди преузме одговорност и власт да би стабилизовао државу. Зато треба све учинити да се подржи легитимна власт у Сирији. То не значи да ће све остати по старом. Како буде напредовала стабилизација Сирије доћи ће до уставних реформи и превремених председничких избора. Једино народ Сирије може да одлучи ко ће у будућности да води земљу.

Да ли озбиљно мислите да је Асад легитимни председедник? Па он бомбардује сопствени народ.

Асад се не бори против народа, већ против оних који наоружани нападају власт. Ако при томе цивили постану жртве, то није кривица Асада, већ побуњеника и њихових страних ментора. Још једном: ово не значи да је све у реду и да Асад све ради како треба.

Ако заиста дође до председничких избора и Асад изгуби, да ли ће Русија да му да азил?

За тако нешто још време није зрело. Свакако је било теже пружити азил господину Сноудену, него што ће то бити у случају Асада. Прво мора сиријски народ да буде у могућности да гласа, а затим да видимо да ли у случају пораза Асад мора да напусти земљу. До тада ће Русија бомбардовати ИДИЛ и њихове савезнике. При томе помажемо Асадовим трупама у борби против ИДИЛ-а, али и снагама побуњеника које се боре против ИДИЛ-а. Признајем да је све то веома компликовано.

У коликој мери је сукоб Ирана и Саудијске Арабије додатно компликовао ситуацију у Сирији?

Овај сукоб заиста све чини још тежим: заједничку борбу против тероризма, решење Сиријске кризе и завршетак масовног егзодуса. Нећу да шпекулишем да ли се решење овог конфликта покреће. Са обема државама Русија има добре односе. Ипак, саудијско руководство је погрешило што је погубило шиитског вођу који се није оружано борио. У Русији се смртна казна није извршавала ни у време најгорег тероризма деведесетих и почетком овог века. Са друге стране је исто тако погрешно што је у Техерану заузета и затим запаљена саудијска амбасада.

Господине председниче, још само једно питање. Када су се у Русији одржавале зимске олимпијске игре 2014. било је пуно критике на рачун стања људских права у Вашој земљи. Да ли сличну дебату очекујете у вези Светског првенства у фудбалу 2018?

Преводилац је после пуних два сата непрестаног превођења очигледно исцрпљен, па питање, како се чини, преводи неразумљиво. После тога долази до кратког, неформалног разговора на различитим језицима: руском и немачком.

Да ли је руски компликованији од немачког језика?

Немачки је прецизнији, али је зато руски многостранији и обојенији. Ово богатство речи постоји, наравно, и код великих немачких песника.

Затим Путин почиње напамет да рецитује на немачком почетак „Лорелаја“, великог дела које је 1824. написао Хајнрих Хајне. Нагло је прекинуо рецитовање и наставио да говори на руском.

Када је у питању демократија у Русији, мислим: о „слободи“ моћници радо говоре да би народу испрали мозак. Демократија значи моћ народа и могућност да народ утиче на владајуће структуре. Русија има довољно искустава са једнопартијским системом, тамо се више не враћамо. Нашу демократију ћемо даље развијати и усавршавати: на изборима наступа 77 партија, а већина гувернера се директно бира.

Али политичке прилике у Русији не изгледају као оне у западним демократијама.

Не постоји јединствен систем демократије у целом свету. Схватање демократије је другачије у Индији, него у САД или у Русији. На пример, у Сједињеним Државама се два пута десило да је за председника изабрана особа која је имала више гласова електора, иако је конкурент имао више гласова народа. Да ли Америка није демократска? Наравно да јесте. Што се тиче покушаја да се спорт или Светско првенство у Русији злоупотребе за прљаве игре: то је заиста и глупо и погрешно. Чак и када државе имају међусобне проблеме, то не треба да штети уметности или спорту. Уметност и спорт постоје да зближавају народе, а не да их раздвајају.

Господине председниче, захваљујемо Вам се на разговору.

Превод: Таблоид