Да ли председник САНУ има право да говори неистину?

ОД НАПРЕДЊАКА ДО ТИТОИСТА: Да ли председник САНУ има право да говори неистину?

razvojna akademija srbije predsednik nikolic

Председник Управног одбора Развојне академије Србије, (са седиштем у ул. Митра Трифуновића-Уче 80, Београд),  Љубомир Стевовић с.р., упутио је Предеседнику Србије Томиславу Николићу писмо у коме аргументовано и детељно износи низ критика на рад Српске академије науке и уметности (САНУ) и њеног председника, др Владимира Костића. Писмо преносимо у целости, у интегралној верзији:

„Председнику Републике Србије
Г. Томиславу Николићу
Андрићев венац 1
11000 Београд

Поштовани Господине Председниче Републике Србије,

Пре месец дана смо послали конструктиван допис Председнику владе Републике Србије Г. Александру Вучићу поводом нетачне изјаве Г. Владимира Костића, Председника САНУ, да Косово ни „де факто ни де јуре није у рукама Србије“.

Чекајући одговор, који нисмо добили, у међувремену смо да детаљније простудирали однос САНУ према Српском народу који путем пореза финансира Академију. Изволите наше резултате:

ДА ЛИ ПРЕДСЕДНИК САНУ ИМА ПРАВО ДА ГОВОРИ НЕИСТИНУ?

Прошло је више од месец дана од изјаве Председника САНУ др Владимира Костића да Србија „треба да се са елементима достојанства ослободи Косова јер оно ни де факто ни де јуре није у рукама Србије“ а да се ниједан члан САНУ није дистанцирао од ове нетачне и непатриотске изјаве. Јер, у преамбули Устава Републике Србије прецизно стоји да се Костићево „Косово“ зове Покрајина Косово и Метохија и да је саставни део Републике Србије, који су сви државни органи треба да заступају и штите:

„Полазећи од државне традиције Српског народа и равноправности свих грађана и етничких заједница у Србији, полазећи и од тога да је Покрајина Косово и Метохија саставни део територије Србије, да има положај суштинске аутономије у оквиру суверене државе Србије и да из таквог положаја Покрајине Косово и Метохија следе уставне обавезе свих државних органа да заступају и штите државне интересе Србије на Косову и Метохији у свим унутрашњим и спољним политичким односима, грађани Србије доносе УСТАВ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ.“

И Резолуција 1244. потврђује суверенитет и територијални интегритет Савезне Републике Југославије и осталих држава у региону:

„Додатак 2. овој Резолуцији од стране Савезне Републике Југославије и сагласност Савезне Републике Југославије на овај документ, потврђујући приврженост свих држава чланица суверенитету и територијалном интегритету Савезне Републике Југославије и осталих држава у региону, како је постављено у Хелсиншком завршном документу …“

Предпостављамо да је Председник „највише научне и уметничке установе у Републици Србији“ то знао, да не би дао такву изјаву! А међу члановима САНУ има и правника, који би то морали да знају, али већ месец дана ћуте! Зашто сви чланови САНУ ћуте? Чега се плаше? Истине да су КиМ саставни део Србије? Зашто нису кориговали свог Председника? Зашто не бране углед своје установе? Одговор на ова питања морамо да потражимо у предисторији САНУ:

Председник САНУ др Владимир Костић

ОД НАПРЕДЊАКА ДО ТИТОИСТА

За прве владе Књаза Михаила 1841. године, група професора Лицеја, књижевника и државника је основала Друштво српске словесности (ДСС). Председник ДСС је по службеној дужности био Министар просвете и црквених дела. Чланови су се делили на редовне, дописне и почасне.

Члан 1.
Циљ овог ДСС састоји се у распростирању науке на Српском језику, а посебно у образовању и усавршавању језика Србског.

Члан 16.
Друштво политическе предмете никада у заседањима својим предузимати неће.

ДСС је почело свој рад као национална академија; да проучава српски језик и да се бори за Вукове реформе језика и правописа, проучава средњевековну историју и штампа Житија средњевековних Краљева и Архиепископа, да проучава обичаје, старине и манастире, и формира збирке средњевековне нумизматике и печата, итд.

Већину у ДСС су имали умерени Либерали и рад у друштву је текао мирно до 1862. кад је изабрана група млађих Либерала са Владимиром Јовановићем на челу. Они су почетком 1864. предложили за почасне чланове ДДС револуционаре Гарибалдија, Чернишевског и Херцена, па је Министар просвете и црквених дела Коста Цукић суспендовао Друштво. Шест месеци касније, Законом од 29. Јула 1864. Књаз Михаило је обновио ДСС под новим именом Српско учено друштво (СУД). Ново друштво је задржало скоро све старе законске одредбе и правила рада ДСС:

Члан 1.
Србско учено друштво је научно тело, стојеће под надзором министарства просвете и црквених дела.

Члан 2.
Србског ученог друштва задатак је занимати се наукама и вештинама у колико се понајближе тичу србства.

Једина измена је учињена у погледу чланства: „Чланови ДСС разних категорија остају чланови СУД одговарајуће категорије, с тим, да се редовни чланови за месец дана, од објављивања овог акта, имају писмено изјаснити Министру просвете и црквених дела, у ком одсеку ступити желе, који се за то време не би огласили сматраће се убудуће као почасни чланови СУД.“ Књаз Михаило је био господин, никога није искључио из Друштва…

До пред крај живота Књаза Михаила (убијен 29. маја 1868.) већину у ДСС и СУД су имали умерени, патријархални Либерали. Први већи сукоби у СУД почињу са избором Младоконзервативаца (оба Цинцари) Стојана Новаковића (1865) и Милана Кујунџића (1867). Борба између Либерала и Младоконзервативаца у СУД се водила под маском начелних и научних питања. Либерали су били за традиционални српски програм ДСС и СУД, а Младоконзервативци за некакву „чисту“, апстрактну науку.

Младоконзервативци су углавном били синови бирократа Уставобранитељског режима (1842-1858) и друге владе Књаза Милоша и Михаила (1858-1868). Најистакнутији су као државни питомци завршили студије у Западној Европи. На студијама су успут примили материјализам и враћали су се у Србију као атеисти, али су то морали да крију због каријере и државне службе. Једини прави Хришћанин међу Младоконзервативцима је био Чедовиљ Мијатовић.

Године 1881. Младоконзервативци, да би се – бар привидно – отарасили конзервативног баласта, се региструју под именом „Напредне странке“ иако су цело време свога постојања били само дворска чиновничка странка, без подршке у народу.

Владавина Милана Обреновића се дели на два дела; русофилски део од 1868-1880, када су га водили Либерали Јована Ристића, и аустрофилски део од 1880-1889, када су га водили Напредњаци (1880-1887), до тада најомрзнутија политичка странка у Србији.

Напредњаци су за 7 година своје владавине (1880-1887) Србији нанели велике штете. На Видовдан 1881. склопили су Тајну конвенцију са Аустро-Угарском према којој се Србија одриче од патриотске пропаганде у Босни, а за узврат Аустро-Угарска Милану Обреновићу гарантује престо у помаже ширење Србије на југ.

Новим законом о таксама од 3. априла 1881. Напредњачка влада увела таксе за разна црквена административна уверења; спорове пред Духовним судом, венчанице, крштенице, умрлице, што је било у реду, али и за дозволу брака по архијерејском благослову и за синђелије при рукополагању у свештеничке чинове свештеничке; протојереја, монаха јеромонаха, синђела, протосинђела, игумана, архимандрита, архијереја и митрополита.

Свети архијерејски синод СПЦ је 23. септембра 1881. одговорио на Закон о таксама да се Благослови и црквени чинови добијају благодаћу Светога Духа, и да је плаћање таквих такси „према садашњој законској редакцији“ противно канонима Православне цркве.

stojan-novakovic

Ослоњен на Тајну конвенцију, Министар просвете и црквених дела Стојан Новаковић је 18. октобра 1881. донео указ „којим се Његово Преосвештенство Господин Михаило разрешава од администрације Архиепископије београдске и Митрополије српске“. Кнез Милан је истог дана потписао указ. Тако је први Митрополит аутокефалне СПЦ после 25 година часне службе остао без пензије и без икаквог издржавања. Да је Стојан Новаковић иоле био Хришћанин, он то никад не би урадио. То нису радили ни Брозови министри.

Године 1883. Напредњаци изазивају Тимочку буну која је угушена у крви. Још већу грешку праве 1885. покретањем Српско-Бугарског рата, иако је Тајном конвенцијом предвиђено да Аустро-Угарска помаже наше ширења ка југу. Повод за рат је био уједињење Кнежевине Бугарске са Источном Румелијом јер је тиме „поремећена равнотежа на Балкану“.

У кратком рату Напредњачки министри и официри су страшно подбацили, а војска није била мотивисана за рат јер Српски војници нису могли да схвате зашто треба да се боре против Бугара, који су ослободили један део своје територије од Турака, уместо да заједно са Бугарима кренемо у рат против Турске за ослобођење Македоније. Пораз је избегнут интервенцијом Аустро-Угарске и рат је завршен status quo ante bellum.

Пошто их је Аустро-Угарска учврстила на власти, напредњачки министар просвете и црквених дела Милан Кујунџић је кренуо у одлучан обрачун са либералном интелигенцијом у СУД.

Борба између Либерала и Напредњака у СУД се водила под маском начелних и научних питања. Либерали су били за традиционални српски програм ДСС и СУД, а Напредњачки аустрофили су били за некакву апстрактну „чисту“ науку без ичег српског у програму.

На иницијативу Министра просвете и црквених дела Милана Кујунџића, законом од 1. новембра 1886. установљена је Краљевска Српска Академија.

Члан 1.
Под заштитом Краља Србије оснива се у престолном граду Краљевска Српска Академија (КСА).

Члан 2.
Задатак је Академије:
– Да науку обрађује и унапређује
– Да поставља и одржава здраве основе научноме суду
– Да обелодањује и изазива истраживања научна и природи, друштву и историјским споменима
– Да потпомаже одомаћивање и развитак виших уметности
– Да се удруженом снагом за напредак просвете извршује оно, за шта је посебна снага недовољна

КСА је делила на четири „Академије“ са по четири члана; А. Природних наука, А. Философских наука, А. Друштвених наука и А. Уметности. Већ у Члану 2. виде се први знаци болести Милана Кујунџића (Београд, 28. фебруар 1842 — 26. новембар 1893, „умно ослабио“ и „умро од болести у мозгу“), нпр. „Да поставља и одржава здраве основе научноме суду“! Још карактеристичније је изостављање Академије Техничких наука, јер Напредњаци нису добро стајали са инжењерима!

Било је предвиђено да нова Академија можеда има највише 25 редовних чланова, од којих 8 из иностранства, и 50 дописних. Враћена је државна контрола избора чланова:

Члан 27.
О новим пак академицима и дописницима, који су на тим скуповима изабрани, извештава се министар просвете и црквених послова. Па ако за 15 дана, од дана саопштења, влада не изјави свој непристанак на овакав избор, онда се изабраници проглашују на свечаном скупу.

Кад већ није могао да укине СУД, Кујунџић је решио да их бар опљачка:

Члан 31.
Библиотека и збирке СУД, што је члан 54. Устројства СУД од 29. јула 1864. прогласио за саставни део Народне библиотеке и Музеја, уступају се на располагање КСА, на коју овим законом прелазе све повластице и имања досадашњег СУД.

Првих 16 редовних чланова је наименовао Краљ Милан 5. априла 1887. Три четвртине првих чланова су били напредњаци. За првог председника, на три године, КСА Краљ Милан је поставио напредњака Др Јосифа Панчића (1814-1888), Србина католичке вере. Три дана пред смрт, Панчић је написао свој чувени тестамент:

„Да се наша Академија у свима својим радовима руководи само истином и строго научном објективношћу, и да се никад не поводи за којекаквим веровањима а струјама, које кад време или социјалне прилике на површину изнесу.

Све науке потребују помоћи од других наука, али ниједна наука нема права да што другој којој прописује, да јој правац или смисао мења.“

После великих спорења између СУД и КСА Законом о изменама и допунама у основном Закону Краљевско-Српске академије од 10. фебруар 1892. Направљен компромис:

Члан I.
У свим члановима закона о „Краљевско-Српској Академији“ од 1. новембра 1886. речи „Краљевско-Српска Академија“ замењују се речима „Српска Краљевска Академија.“

Члан II.
У другој алинеји члана 11 речи „двадесет пет“ замењују се речима „тридесет четири.“

Члан III.
Поред редовних и дописних чланова, уводе и почасни чланови.

Члан VII.
Досадашње СУД удружује се са СКА у једну целину и то овако:

1. СУД бира у року 1892. године између својих редовних чланова осморицу за сталне чланове СКА. При том избору првенство имају они редовни чланови СУД, који су већ дописни чланови Академије

2. СКА може изузетно од прописа друге алинеје члана 13. изабрати у току 1892. Године и остатак сталних чланова до броја тридесет и четири.

3. Остали редовни и сви дописни чланови СУД постају почасни чланови СКА:

4. Све имање СУД саставља се са имањем СКА, а тако исто и сви његови легати и завештања.

Аћим Чумић, Милутин Гарашанин, Кнез Михаило

Од 26. децембра 1892. до 4. јануара 1893. заступник министра просвете и црквених дела напредњак Коста Алковић је искористи прилику да после 2 дана, 28. децембра угура у СКА председника Напредне странке Милутина Гарашанина који никад није има никакве везе ни са каквом науком. Толико је Коста Алковић поштовао тестамент свог партијског колеге Јосифа Панчића! Да је био частан човек, Гарашанин не би прихватио незаслужену почаст.

Тако је СКА практично постала Српска Напредњачка Академија (СНА), а 148 чланова СУД су постали почасни чланови без икаквог права о одлучивању и учествовању у раду СНА…

Напредну странку су 1896. распустили само напредњаци кад су остали без икакве потпоре у народу, али корен који су пустили 1887. у Академији омогућио им је да преко Председника Милана Ђ. Милићевића, (1896-1899); Симе Лозанића (1899-1900); Јована Мишковића (1900-1903); Симе Лозанића (1903-1906); Стојана Новаковића (1906-1915) и Јована Жујовића (1915-1921) контролишу Академију и после Првог светског рата.

Овај текст се не пише као историја САНУ, нећемо писати о квалитету чланова, њеном раду и председницима између два Светска рата. Прескочићемо велику Подбалканску реку Јована Цвијића (председник 1921-1927), улогу Слободана Јовановића (председник 1927-1931) у Солунском процесу, Шестојануарској диктатури и фалсификовању говора Краља Петрог II после пуча 27. марта 1941, о правописима Српског језика Александра Белића (председник 1937-1960) итд.

Желимо само да укажемо на почетак и крај Академије, како се на Напредњачко зло семе накалемио титоизам, који и данас влада најширим друштвеним животом у Србији.

tito klavir

ПОСЛЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА

После доласка Јосипа Броза Тита на власт и промене државног уређења, Српска краљевска академија 1947. мења име у „Српска академија наука“ (САН). Нешто касније су додате и уметности;„Српска академија наука и уметности“ (САНУ). Новим законом о САНУ уведена су одељења техничких и медицинских наука. Чланом 2. је апстрактно, без ближе спецификације дужности и обавеза према Српском народу, као у Напредњачка времена, наведено да САНУ „доприноси добру народа Републике Србије и државе“.

Члан 2.
Српска академија наука и уметности (у даљем тексту: Академија) највиша је научна и уметничка установа у Републици Србији.
Академија развија и подстиче науку, организује и унапређује основна и примењена научна истраживања, подстиче и унапређује уметничку делатност и тиме доприноси општем добру народа Републике Србије и државе.

Академија је установа од посебног националног значаја.

Академија је једина установа која представља Републику Србију у међународним удружењима државних академија.

Заузврат, чланови САНУ добијају „Академијску награду као вид друштвеног признања“:
Члан 15.

Редовним и дописним члановима Академије припада академијска награда као вид друштвеног признања, која се исплаћује месечно.

Висина награде за редовне чланове Академије утврђује се у износу две и по просечне нето зараде по запосленом у Републици Србији остварене у јуну месецу претходне године, а према подацима републичког органа управе надлежног за статистику, а висина награде за дописне чланове Академије утврђује се у износу двоструке просечне нето зараде по запосленом у Републици Србији остварене у јуну месецу претходне године, а према подацима републичког органа управе надлежног за статистику.

Нови режим је избацио на површину још једног „верног“ извршиоца Панчићевог тестамента; Александра Белића (Гласник Српске Академије Наука, књига I, св. 1 – 2, 1949, стр 9-25):.
Маршал Југославије Јосип Броз Тито проглашен је на свечаном скупу Академије 11. новембра 1948. године за првог почасног члана Српске академије наука. Маршал је том приликом одржао говор, после чега му је предата диплома почасног члана.

Ова велика свечаност одржана је у 11 часова пре подне у свечаној сали Београдског универзитета.

Из говора Александра Белића:

„Према свему изнесеном, разлози за избор Маршала Тита за почасног члана Српске академије наука и врло су многобројни и врло значајни. Пре свега његово лично стваралаштво, оличено у целокупном његовом раду, у структури и вођењу оружаног устанка и његову зналачком развијању и даљем претварању у регуларну армију, у његовом личном, непосредном и многоструком учешћу у руководилачком подизању земље и снажном темпу његову. — све то заједно и сувише је јасно изнело на површину и Маршалове личне творачке одлике и сјајне резултате њихове објективне примене.“

„То је све и учинило да Српска академија наука, као највиша научна установа у Србији, изабере Маршала Тита за свога првог почасног члана.“

„Друже Маршале, ја Вас молим, у име свих чланова Српске академије наука, да се овога избора примите, макар он, сам по себи, мало одговарао величини Ваших заслуга за све наше народе и за нашу Академију посебице. Јер је он, тај и такав избор, највише што Вам наша установа може пружити.“

Из говора Јосипа Броза:

„Наука у новој социјалистичкој Југославији у побједоносној изградњи социјализма у нашој земљи има огромну улогу. Због тога научне институције морају бити најтешње повезане с данашњом стварношћу у нашој земљи. Има људи, и то људи од науке, који мисле да је наука нешто за себе, да она мора бити неутрална, да њих не може интересирати ништа друго осим ,,чисте“ науке. Такви људи обично мрзе сваку друштвену промјену, јер сматрају да она омета њихов стваралачки рад. Таква гледишта су ненаучна, она су у супротности с појмовима прогреса, она противрјече науци као таквој.“

После завршеног говора претседник А. Белић предао је Маршалу, уз живо клицање и одобравање свих присутних, уметнички израђену диплому и срдачно му први честитао на избору. Овим је ова изванредна свечаност завршена.

Маршал Југославије и Председник комунистичке партије Југославије Јосип Броз Тито је примљен само за почасног члана САН, а Милутин Гарашанин, председник Напредне странке је био редовни – прави – члан КСА!

југославијаТитоизам и после њега

И Версајска и Титова Југославија су биле тамнице Српског народа. „Витешки краљ Ујединитељ“ Александар Карађорђевић је Српски народ поделио на четири Бановине; Савску, Дунавску, Вардарску и Дринску, а Тито је поделио Републику Србију на „ужу“ Србију, и две покрајине; Војводину и Косово и Метохију. Остале републике нису имале покрајине.

Једна од полуга Титовог режима је била да се малим, нешколованим људима дају много већи положаји него што их заслужују. То је било искушење коме нису могли да одоле. После тога, правдајући се бригом о својој деци и породици, били су спремни на све да би сачували незаслужене привилегије. Народ је то назвао „негативна селекција“.

У таквој клими српски, а нарочито црногорски, титоисти су се такмичили ко ће боље да води антисрпску политику. Знали су да ће бити награђени ако нешто лоше ураде против Српског народа. Све српске традиционалне вредности биле су изврнуте притиску и подсмеху. Титоистички историчари (два члана САНУ) су у уџбенике нижих и средњих школа убацили причу да је краљ Стефан Првовенчани, оснивач независне Краљевине Србије 1221. добио круну од Папе, иако фреске то демантују. Улица краља Милана Обреновића, који је 1878. обновио независност Србије, постала је улица Маршала Тита. Зидине започете Светосавске цркве у Београду су служиле као гаража за камионе. Кад је напунио 85 година Београд је био искићен паролама „Тито је наша младост”.

САНУ ДАНАС

После пријема Јосипа Броза, врата Академије су његовим следбеницима, јавним и тајним, била широм отворена. Да би неко био примљен у САНУ, морао је да буде део титоистичког „система“. А „систем“ је примао само људе који се одрекну своје индивидуалности, свога „ја“ и себе поднесу као жртву великом Вођи.

Јосип Броз је умро 1980., пре 35 година, а титоисти још увек владају САНУ! Још увек имају већину у САНУ и нове чланове бирају само из својих редова. И то тако могу да раде у недоглед, ако их нешто не спречи. Проблем затворених установа је познат још из Библијских времена:

„Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемјери, што затварате царство небеско од људи; јер ви не улазите нити дате да улази који би хтео“. (Матејево еванђеље, 23, 13)

„Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемјери, што проходите море и копно да бисте добили једнога сљедбеника, и кад га придобијете чините га сином пакла двоструко већим од себе“. (Матејево еванђеље, 23, 15)
Титоисти се грчевито држе положаја које су наследили од очева и дедова, љубоморно их чувају и не дају ником. У пракси, академици су најчешће професори многобројних и непотребних факултета широм Србије. За наследнике не узимају најталентованије студенте, него евентуално „осредњаке“ и протерују младу интелигенцију у иностранство! Тако се вештачки одржава систем који је пропао са одласком Броза 1980. године. Погледајте слике са седница САНУ, Скупштине, факултетских „научних“ већа; колико ћете видети продуховљених лица?

GRB SRBIJE SANU

ХЕРАЛДИЧКЕ ГРЕШКЕ САНУ

Штит са часним крстом и четири слова „С“ окренута од крста се у хералдици скраћено зове „Српски штит“ (Слика 1). Брозовици су 1945. из српског штита избацили часни крст, који је враћен на своје место тек 1992. године новим Законом о грбу Републике Србије.

GRB SRBIJE SANU BEZ KRSTA

На згради САНУ још стоје два грба из доба титоизма. Изнад улазних врата се налази грб САНУ из 1947: са Српским штитом без часног крста (Слика 2). Са десне стране, на траци на класју, стоји година „1884“, а требало би „1864“, када је основано Српско учено друштво. Те грешке до сада нису засметале ни једном члану „највише је научне и уметничке установе у Републици Србији“.

Лево од улазних врата се налази још један грб САНУ (Слика 3). Српски штит без часног крста, са погрешном хералдичком шрафуром. Вертикална шрафура у једнобојном престављању грбова означава црвену боју, а хоризонтална шрафура плаву. Ни то никоме смета!

ПРЕДСЕДНИЦИ САНУ ПРОТИВ ОТАЏБИНЕ

Слика 3

САНУ има јаван анти-српски континуитет од Александра Деспића (председник 1994-1998), преко Николе Хајдина (председник 2003-2015) до садашњег председника Владимира Костића.

Александар Деспић и Добрица Ћосић (академик) су се још средином 1990-их залагали за поделу Косова и Метохије. Никола Хајдин је, са својом управом, покушао да из имена САНУ избаци придев „Српска“ и промени га у АНУ (Академија наука и уметности) иако му није сметало да прима „Академијску награду као вид друштвеног признања“ у новчаницана Народне банке Србије (Василије Крестић; Прилози за новију историју САНУ, Београд 2014, стр 175)

„Други пример недоследности, али и нечасних антисрпских намера десио се после изгласавања Закона о САНУ и доношења Статута САНУ. Тада је Извршни одбор, на и ницијатију управнице послова, која је показала не само да је нестручна већ и злонамерна, одлучио да из озакоњеног наслова Српска акдемија наука и уметности, изостави ту ознаку и да претвори САНУ у Академију, али без одреднице која означава њену националну припадност. У складу с том и таквом одлуком председник Никола Хајдин почео је да потписује акте као председник Академије а не као председник САНУ.

Против те више него бесмислене о длуке у неколико наврата протествоало је Одељење историјских наука. Потписник о вих редова је на седницама Председништва тражио да се поштују Закон и Статут о САНУ и да се врати Академији њен пуни наслов. Када је све то наилазило на глухе уши, био сам принуђен да и јавно на Скупштини САНУ дигнем глас против одлуке Извршног одбора. Коначно, после вишемесечне упорне борбе и јавне критике Извршни одбор је био принуђен да одустане од намере брисања придева српких из назива САНУ. То је учињено „испод жита“, прећутно, без извињења, без признања да је учињена погрешка, без позивања на и иза те антисрпске намере.“

Николу Хајдина је наследио Владимир Костић и у свом првом интервјују, пошто је изабран за председника САНУ (Политика 22. Април 2015), је између осталог, изјавио:

„Чини ми се да сада постоји и нека егзистенцијална анксиозност, јер време и околности више нико не разуме. Био сам Титов пионир; веровао сам да живим у најбољем од свих светова.“

Ако не разуме време и околности, како је могао да се прими положаја председника „највише научне и уметничке установе у Републици Србији“?

Шест месеци касније Костић је изјавио да „треба да се са елементима достојанства ослободимо Косова јер оно ни де факто ни де јуре није у рукама Србије“.

После се бранио да је то његов лични став, да има право на своје лично мишљење. Али то није став, то је погрешна, неистинита тврдња! Да ли заслужује награду?

Експоненти посттитоистичког естаблишмента и петооктобарци су величали Костићеву изјаву да је то демократски став, да је најзад неко скупио храброст да каже истину, иако је рекао неистину, итд. Политика је 20. октоба на насловој страни објавила чланак под насловом „Деликт мишења у САНУ – Има ли право председник Академије Владимир Костић да изнесе став о Косову који није у сагласности са државном политиком?“. Прецизан наслов би требало да гласи „Грешка мишљења у САНУ – Има ли право председник Академије Владимир Костић да изнесе неистину да Косово није део Србије?“ Зашто нико у јавном мнењу не схвата значај истине? Зар су сви толико онелогиковани?

* * * * * * *

Постали смо имуни на стрес јер институције, лидери и елита више не постоје. Титоизам је пропао, остале су само његове авети. Титови пионири то више никада неће бити, то су сада времешни људи које боду и прождиру ројеви кованог новца. Без гриже савести, гуше наталитет Српског народа својим бескрвним старачким рукама. Авети титоизма не дају новим генерацијама животни простор!

* * * * * * *

Пошто је питање Косова и Метохије од међународног значаја, било би добро да наше амбасаде направе анкету шта страни пријатељи мисле о томе каква би била реакција француског јавног мнења ако би Председник Француске Академије наука изјавио да треба да се одрекну Наполеонове родне Корзике. Или када би Председник Шпанске Академије наука изјавио да Шпанија треба да се одрекне Каталоније? Или да је прошле године Председник Британског Краљевског Друштва рекао да Енглеска треба да се добровољно одрекне Шкотске, уместо да се паре троше на раферендум. Или да се Италија одрекне Тирола?

* * * * * *

САНУ не сме да буде буџетска пијавица која о трошку Српске државе ради против Србије у име титоизма који у стварности не више не постоји! Да ли игде у свету постоји држава која финансира установу која ради против ње?

Ма колико пирамида да титоисти поставе испред зграде САНУ, титоизам никад неће постати „Краљевска уметност“.

Пошто редовни и ванредни чланови САНУ већ месец дана свакодневно ћуте о нетачној изјави свога председника, треба им према заслугама уједначити „академску награду као вид друштвеног признања, која им се исплаћује месечно“, на 0,00 динара.

А после тога треба президати САНУ на здравим основама, без анти-српских авети напредњаштва и титоизма. Србији треба права Академија наука у којој ће се знати да она служи свом народу, зашто се ко прима у чланство и које су му дужности, права и примања. Нова Академија треба да ради на подизању свести Српског народа и да буде место слободног духовног живота.

Нова академија не сме да буде скуп ментално стерилних и духовно импотентих представника пропалих режима, него скуп младих научника и уметника у напону стваралачке снаге. Нове чланове треба бирати пре њихове 45. године живота да им Академија буде помоћ и подстрен за даљи рад а не старачка синекура.

Поштовани Господине Председниче, молим вас примите наше уверење о одличном поштовању. Развојна академија Србије (РАС) Вам увек радо стоји на располагању за све врсте информација и сарадње, колико је то у нашој моћи.

Извор: cirilica-beograd.rs

232

Schreibe einen Kommentar

Trage deine Daten unten ein oder klicke ein Icon um dich einzuloggen:

WordPress.com-Logo

Du kommentierst mit Deinem WordPress.com-Konto. Abmelden / Ändern )

Twitter-Bild

Du kommentierst mit Deinem Twitter-Konto. Abmelden / Ändern )

Facebook-Foto

Du kommentierst mit Deinem Facebook-Konto. Abmelden / Ändern )

Google+ Foto

Du kommentierst mit Deinem Google+-Konto. Abmelden / Ändern )

Verbinde mit %s

%d Bloggern gefällt das: